Blizu sam toga da se upustim u jednu ludost. Ako odbijem da se upustim u nju, čeka me sranje. Zablokira san si izlaze. Riješit problem tako da porazbijam u kući ne mogu i za sad nije izgledno da ću moć. Mada, ne odustajen od toga. Nać neki način da sam sa sobon svarin ovo bez eskalacije agresije mi izgleda nemoguće. Psihijatrijski lijekovi mi ne djeluju. Izmijenjali su mi sve šta imaju i ništa nema efekta. Psihologa praktički i nemam, mada eto, ipak je on tu, ali ga ne viđam odavno kako triba. A i ne znan more li mi on pomoć. Odnemoć mi neće, ali da li ima ono šta mi triba, ne znan. Da iđen ponovo na psihijatriju, puka bi ili potonija u pakao i uradija nekome nešto. Tako da, svi izlazi su mi zatvoreni. Zato je ova ludost možda jedino što mi preostaje. Mislim, kad stanem razmišljat iman osjećaj da triban pustit, kući to ispoljit, al kad dođe da razbijam, ja jednostavno ne mogu. Ali nešto u meni mi govori i protiv ove ludosti. Al iman osjećaj da mi ova ludost možda triba, jer drugačije neću pokrenit procese ka ozdravljenju, ka vraćanju u život. Pa i ako odem u psihozu, ko ga jebe. Iman prijatelja koji je ima dvi psihoze koje su ga izvukle iz depresije i spasile mu život, faktički. Zato, iman osjećaj da bi se moga upustit u ovu ludost. Mada, iman još par stvari prbat prije, ova ludost mi je baš zadnja opcija.
Nisam neki veliki pobornik teorija zavjere. Jedan period mog života su me intenzivno zanimale. Virova san kako postoji vanzemaljska urota koja je usmjerena na manipulaciju čovječanstvom. Uviđa san veze između simbola tajnih društava i slično. Bija san na predavanju Davida Icke-a, koji je najveći pobornik raznih teorija zavjere, poput te o reptilima koji se hrane ljudskom energijom i koji se između ostalog, prikrivaju i kao ljudi, uzimaju ljudski izgled. Između ostalog, tvrdija je i da je misec ustvari njihova svemirska postaja, da je on umjetno izgrađen. Virova san da će se 21. 12. 2012. desit nešto izvanredno i slično.
Sad, kad gledan unazad mi je to simpatično. Kad si mlad viruješ u svašta i baš te radikalne stvari su ti privlačne. Međutim, prema nekim stvarima san otvoren. Recimo o stvarima iznesenim u Zeitgeist-u, koji tvrde da nekoliko moćnika manipulira cilin sviton sa željon da naprave svjetsku diktaturu. To mi ima logike, jer mi je logično da ljudi koji imaju moć žele da je zadrže, tako da tajni dogovori i manipulacije ljudima sigurno posotoje. Uostalom, u ekonomiji je poznat pojam "oligarhije". Neki oblik tajnih društava vjerovatno postoji, al mislin da tu nema neke mistike, nego je stvar čistih interesa. Mada, ne znan bi li zaključija da postoji jedna grupa koja upravlja cilin sviton il ima više konkurencijskih grupa koje se bore za moć nad planetom. Nekako naginjem više ovoj drugoj varijanti.
Možda ti ljudi na vrhu piramide se bave i nekim okultnim stvarima, to se ne može znat, mada ovako gledano, mislin da ih to ne zanima. Ali to se ne mere znat. Također, strogo odbacujem razne desničarske teorije zavjere, kako Židovi vladaju sviton, kako tajna društva nasstoje uništit kršćanstvo, il islam, ovisi od koga te teorije dolaze i slično. Također, nismo mi nešto uvjerljive ni priče da Vatikan vlada sviton. Mada možda i Vatikan ima svoje prste u medu, u ovom slučaju, al ne virujen da oni sami vladaju ičim. Mislin da su ti ljudi koji su na pozicijama moći i imaju puno moći, poprilično imuni na nacioalizam il vjerski fanatizam. Mislin da ih samo zanima moć, a nacionalizam i religijski fanatizam koriste kao oružje ka širenju svoje moći.
Bilo kako bilo, 2-3 posto ljudi drži priko 90 posto svjetskih resursa, tako da, logično, tom postotku ljudi je u interesu da to bogatstvo i zadrže. Tu nema neke velike mistike. I da međusobno surađuju je stvar proste logike. A sad kakva je priroda tih odnosa na vrhu piramide vjerovato ne meremo znat, moremo samo nagađat.
Život... Čudo, koje postoji. Niko ne zna kako, niko ne zna od kud. Po mom mišljenju život nije nasta, nego postoji od kad postoji i svemir. Mislin da je život intrizična kategorija svemira. Ne slažen se sa znanstvenicima koji smatraju da je život nasta tek nekad milionima godina prije. Ja mislin da je svemir živ. Samo je pitanje kakva je priroda njegovog života. U svakom slučaju, život je čudo. Postojanje bilo čega je čudo. I meni fascinantno pitanje: Kako išta postoji? Volim kad mi se desi da se to zapitam. Kad se to upitan i kad pomislin koliko je samo postojanje nevjerovatno i neobjašnjivo, krenen uranjat u duboki osjećaj ljubavi, prema svemu... Uronim u onu duboku, apsolutnuu, Ljubav koja je suština svega što postoji... Ljubav koju san doživija prije koje dvi godine i od tada nekad uronim u taj osjećaj nje... Kad je jednon spoznaš postaješ kanal za njeno širenje... Ali nju ne posjedueš. Njoj pripadaš. A i ona tebi.
Teško je kad te neko ne razumije. Općenito, pitanje je koliko smo mi ljudi kao bića sposobni razumit jedni druge. Druge ljude uglavnom doživljavamo kroz svoja iskustva i triba nan neki zajednički temelj da bi mogli shvatit drugu osobu. Onda lakše svaćamo ljude koji su nam sličniji. No koliko možeš prenijet svoj osjećaj drugoj osobi, to je već pitanje. Za takvo nešto je potrebno da obe strane znaju i razgovarat i slušat i da obe posjeduju neki solidan nivo empatije.
Elem, reče mi pssihoterapeut da, da ako iman toliki pritisak da pustim agresiju u kući, da možda to i triban uradit. Ja reko: znam, al kad krenem da to uradin, ne mogu. Pa smo se dogovorili radit il na tome da porazbijan ili na tome da me prođe taj poriv. Kad san to reka svojima, odma je bila burna reakcija. A ja se tog bacanja bojim ko smrti. Nešto je tu dublje u pitanju, s nečin se ja u sebi ne mogu suočit. A t bi sve bilo super, kad bi ja fakat viđa psihoterapeuta kako triba, a ne vako po 15 minuta, kad ne moš ništa radit. Ovim tempom ću s njim ću radit još 10 godina dok se odviju promjene. Al eto, barem ima volje radit sa mnom i koliko toliko je stručan, u poređenju sa moje dvi bivše psihoterapeutkinje. I one su bile ok, samo što sam ja sa svojim problemima malo velik zalogaj. U ovoj si novoj (i 2020toj i 28oj) godini želin da raspleten ovo klupko i ako triba da smognen snage da udarin mačen po gordijskom čvoru.
I da, za psihoterapeuta, mislin da me donekle razumi. Ne skroz, al donekle da.
A ova verzija je the verzija
https://www.youtube.com/watch?v=aiDWcvTGzsg
Ja živim u malom selu u Hercegovini. Većina stanovnika tog sela nije nikad upozala nekog muslimana. O Bošnjacima, ovako, politički imaju loše mišljenje. Međutim, ima od toga već sedam-osam godina, došlo je par momaka iz Bosne, Bošnjaka da rade u pekari u našem selu. Super su se uklopili u našu lokalnu ekipu i nije bilo nikakvih problema. Ipak, ako opet upitaš Hrvate šta misle o Bošnjacima, vjerovatno će mislit nešto loše. Jer kad misle loše, misle "to su oni tamo Bošnjaci" koji nas mrze, uzimaju nam prava itd. A da upoznaju te Bošnjake, možda bi vidili da i oni nisu neke zle baba roge. Mislin da je takva situacija na sve tri strane u nas, kod sva tri naroda. Mislin da bi nas izvuklo jedino više međusobne komunikacije. Prvo, škole da rade seminare di se okupljaju učenici iz svih etničkih grupa u BiH. Sa tim bi se obavezno tribalo počet, jer ako prominemo šta naši mladi misle jedni o drugima, prominili smo stanje svijesti u narodu. Al teško da će se to desit, dok su nacionalne stranke na funkcijama. Jer nikome nije u interesu da se poboljšavaju odnosi među našim etničkim skupinama. Ja prvi, iz sela u Hercegovini san bija u Sarajevu i nisan ima ama baš nikakvu diskriminaciju od strane ikoga. Ali mi je bilo bošnjačkih nacionalista na faksu, ko što mi je u srednjoj i osnovnoj školi bilo hrvatskih nacionalista. Eto, triban još otić u Banja luku da upoznam četničku stranu priče i to je to, tako da za budućnost planiran možda nekakvo seljenje u Banja luku da s pravom mogu reć da smo svi isto sranje.
Inspiriran vasionkinim postom, tačnije, komentarima na post, došlo mi je da napišem nešto na ovu temu. Tema je ljevica, nova ljevica, kao politički oponent trenutnom stanju u društvu. Na ovom polju ima dosta plodnih ideja, samo, koliko su sprovedive u praksi. Radnička fronta u Hrvatkoj ima program demokratskog socijalizma, prelaska sa kapitalističkog sustava na radničko samoupravljanje. Općenito, to je izrazito liberalna ideja, jer se zalažu za maksimalan nivo direktne demokracije, da narod odlučuje sam o svemu, ili barem većini stvari. To bi se moglo ostvarit internetskim glasanjem, u Argentini se jedna politička stranka, ne mogu sad nać koja je, se zalagala za glasanje putem pametnih telefona, o većini stvari koje se tiču države. To je praktično referendum, samo što je ovaj besplatan. Tu je pitanje mogućnosti manipulacije takvim glasanjem, ali mislin da se to da sredit. Kada bi kombinirali sve te ideje koje su trenutno na marginama, mogli bismo napravit pravedan sistem, ali ipak, ja mislim da to sad trenutno ne bi funkcioniralo.
Recimo, iman prijatelja koji radi u jednoj firmi. I većina radnika te firme gleda samo da im bezveze prođe dan, bez interesa da se zadaju u rad, bez želje za nekin napretkon. U državnim institucijama je normalno da bez ikakva objašnjenja nekoga nema na poslu i slično. Takav je nivo svijesti dominantan kod većine ljudi i zato demokratski socijalizam ne bi moga zaživit. Jer bi bilo ko u današnjim državnim firmama, svi bi gledali da uvale nekom drugom da radi a oni bi fušerili. Druga stvar je, da trenutno neka zemlja učini iskorak ka demookratskom socijalizmu, suočila bi se sa izolacijom i sankcijama od strane praktiki ciloga svita. Zato mislin da je ključan razvoj svijesti pojedinaca. Promjena sistema će se onda desit spontano, sistem će se prominit sam od sebe. Kad bi ljudi bili osviješteni od ovakvog bi sistema u tren oka napravili nekakav sistem koji bi moga funkcionisat normalno. Dok će i najbolje ideje, ako ih uzmu korumpirani, lijeni, bezobrazni ljudi bit oskvrnjene i izvrnute naopačke.
Ali bitno je da postoje stranke poput Radničke fronte, jer je bitno da ideja živi, da neko održava plamen pa makar taj plamen jedva gorija, da ga neko drži da gori, dok ne dođu vrimena u kojima će od tog plamena mogla bit naložena prava vatra.
Knjiga jedne moje prijateljice, za sve koji žele da se upoznaju sa osnovama islama:
https://drive.google.com/file/d/1IqBTMNIXCEwhQMqWuCDkhRU6LsFp4S24/view
U nekim momentima u danu mi bude toliko teško da ne znan šta ću od sebe. Iman dojam da san na rubu pucanja. Onda malo popusti, nakon nekog vrimena... Činjenica je da ja sam sebe sabotiran. Kad pomislin da ću bit sritan i da ću poduzet sve šta triba da buden, samo se nešto u meni pobuni, osjetin to u vratu, trupu, nešto što neće da ja uspijen. Osjećan to sad, dok pišen, nešto što me veže, veže me za moje... Ne mogu ih pustit, grčevito se držin za njih iako je jasno da me niko sem mene samoga ne mere spasit. Ali zanima me šta je točno to u meni što me sabotira, mada ne znan bi li mi bilo lakše kad bi to otkrija, il bi i dalje nakon toga mi ostala potreba da porazbijan u kući i bi li to mora uradit. Jednon u radu sa psihlogom mi, je izronila ćaćina slika kao nešto zbog čega ne mogu bit sritan. Možda se podsvjesno bojin da ću bit odbačen ako pođem nekim puton koji mi ćaća ne bi odobrija... Ne znan. Potriban mi je neki ozbiljan zaokret pod hitno. Nadan se da ću u idući četvrtak vidit psihologa, da će se moć nać sa mnom. I gledaću da dogovorimo 'razgovor sa praznon stolicon', jer bi tu radili na odnosu s ćaćon, pa bi se možda nešto otčepilo. Nisan siguran ima li meni pomoći ili sam moran ovo prilomit. Osjećan se da mi triba pomoć, a s druge strane osjećan da je sve ovo na meni da riješim. Moraću radit na svom samopouzdanju i nadan se da ću ove godine za razliku od prošle, češće viđat psihologa i da ću doživit neke prave pomake.
Ovaj čovik ne da je fantastičan, nego je nevjervatan! A i smišan je, komična neka i unikatna pojava od čovika. Ja bi reka da je izuzetan, a vi ocjenite sami.
https://www.youtube.com/watch?v=tBGEuRZSBhQ
Zanimljivo je kako brakovi danas funkcionišu. Ne znan kako je vani, a volija bi znat kako je u drugim djelovima svita. Znan da na istoku, tipa u Indiji, većinski prevladavaju dogovoreni brakovi. Barem u ruralnim djelovima, u gradovima, ne znam. No, to je sporedna tema ovog posta.
Elem, ja imam rođaka koji je u vezi nekih pet godina. Kad je tek uša u vezu, bija je zaljubljen do ušiju, a cura ga je užasno umarala nenormalnim zahtjevima, da je to sve jedva podnosija. Jednon je prid nami od muke povratija i počeja plakat zbog njenih zahtjeva. Primjera radi, ako bi ga ona zvala na mobitel i čula ljude okolo, odma bi pretpostavila da je negdi di ima drugih ženskih i napala ga što je izaša iz kuće i otiša tu. Međutim, polako, stvari su se prominile. On se je odljubija od nje i razmišlja je jedno vrime da prikine sa njon. Ali nije moga jer je to valjda bruka, il nekultura, jer će bit da ju je 'zavlačija' itd, a i razmišlja je da mu se ne da ponovo prolazit kroz godine veze s nekin drugin. Tada su se stvari počele minjat. Prvo, on ju je vara dok bi radija sezone na moru, da bi na kraju valjda ona i rekla da joj to more bit i ok. On je nakon nekog vrimena ipak odlučija pristat s tin, radi nje. Jednon smo se, sićan se, ja on i jedan prijatelj raspravljali kako triba bit u vezi, 'koga se triba pitat'. On je pritom govorija da se mora znat ko je gazda kuće, jer 'kako ćeš se dogovorit kad se oko nečega ne slažete, nekoga se mora pitat'. Tu večer san ja jednu curu pita šta ona misli o tome, jel muško triba bit gazda kuće, očekujuć kako će ona imat zdravog razuma da mu kaže da ne triba, kad ona, na moje iznenađenje reče da se slaže s njim i da muško triba bit glava kuće. On je trenutno i dalje u vezi, s curon je u Njemačkoj. Njoj se gori sviđa, dok on kaže kako ne mere ostat dugoročno gori, da ga previše vuče vamo u Hercegovinu. On se pita oće li ostat u Njemačkoj ili neće, kako je reka dok smo pričali, nešto na fazon 'postavija san ja tu stvari da se zna šta je šta', tako nešto je reka, ukratko, kako on kaže tako će bit. Nije da nema poštovanja prema njoj, ali, on je gazda.
S druge strane, taj prijatelj mi je u braku i ima dite. On je skupa sa mnon, kad smo bili na tom izlassku di smo se raspravljali zauzima stajalište kako su i muško i žensko u kući jednaki i da ako se vole da će se nać načina za kompromis, il će nekad popustit on a nekd ona, uglavnom, smatra je da nema 'glave kuće', nego da muž i žena tribaju bit jednaki. Sad su već u braku msm skoro dvi godine i baš su dobar par. Imaju poštovanja jedno prema drugom, razumijevanja, dite in je još malo pa baš triba mater, on radi i uz to kad je kući sudjeluje u odgajanju diteta, imaju lip brak i sritni su. Nemaju 'glavu kuće' ali unatoč tome nemaju problema sa donošenjem odluka o tome di će i šta će. Nisan reka da nema nesuglasica il nekih trzavica, al nemaju neke velike probleme. Vole se i stalo im je jedno do drugog. Dok kod rođaka mi, mi se čini da mu je veza više prišla u prijateljstvo, ne znan koliko tu ima baš romantične ljubavi. Ne djeluje mi da je ima. Nedavno kad su mi prijatelji bili kod mene, prijatelj je spomenija kako nemaju zavjese a žena mu želi da ih ima. I moja sestra je poslje slučajno se trefila sama sa mnom i sa ženom od prijatelja mi, koja je i meni prijateljica, i ugl spominjala joj je da se s muškom mora znat 'provuć šta ti oćeš', pa joj savjetovala da kupi te zavjese i da rekne da ih je dobila za poklon. Meni je to bilo smišno, a i malo nelagodno jer nisan zna šta da kažen tu na tu glupu priču. Uglavnom ona i on se vole i dobro im je.
Ovo su dva različita modela braka koja su danas, na sreću oba aktualna kod nas. Mada mislin da ovaj drugi primjer je u Hercegovini, pa i po Bosni, Hrvatskoj i Srbiji, riđi za pronać. Mislin da su još većinon patrijarhalni brakovi di se 'muško pita'. Mada je i u patrijarhatu bilo jakih žena koje praktino bile gazdarice kuće, ali dominantan moodel je s muškarcem. Sad sigurno se pitate koji je meni od ove dvi verzije braka bolji? Jasno, druga varijanta. A šta mislim prvoj varijanti, di se muško 'pita'? Mislin da je ok dok god je obostrano. S tim da, jasno je šta je od ovoga progres, a šta će ostat na smetlištu historije.
Danas mi je bija u priliku fin dan. Došli su mi prijatelji i baš smo se lipo družili. Čak san otiša s njima i u kafić, što zbog napada panike nisan uradija ima već ihihi. Bilo mi je i dobro s njima, ali cilo vrime je tu prisutna jedna doza napetosti. Ne samo kad san s njima, neg uvik, pa i kad san s njima. I ne mogu doživit baš pravu bliskost, ali bude momenata kad doživin bliskost, kakvu takvu. No, zajebane su mi noći. Toliko jak poriv za razbijanjen da ne znan ni sam više kako ga obuzdajen. Sad je sestra s dicon tu pa ne mogu radi njih razbijat, al bogami kad odu, moglo bi bit svašta. Materijalne štete mislim, ne ljudske, da ne bude zabune. Jer mi je bazičan poriv da razbijan, nešto u meni se oće oslobodit te energije, izbacit je. Idealno bi bilo da pričekan psihologa i da proban kroz rad s njin neke stvari riješit. Al to će se oduljit. Dobro, vrime je prid menon, pa vidićemo na šta će izać. S prijateljima se viđan opet tamo prvog, tako da, nadam se da će mi opet bit fino.
Ko osoba, volin multikulturalnost. Veseli me kad vidim npr na pjesmama Balaševića, Bareta, Rundeka, Zostera, komentare ljudi iz Srbije, BiH, Hrvatske... Drago mi je da postoje normalni ljudi i tu je umjetnost koja nas sve povezuje. Od sviju stvari na svitu mislin da jedino umjetnost je stvar koja nas sve povezuje. Različite religije, različite nacije, itd. Volija bi da se svit jednom pomiša tako da biološki nestanu rase, nego se svi međusobno pomišamo u jednu rasu, koja će bit toliko izmješana da ćemo svi bit pripadnici te rase. Volija bi da živin u gradu di ima Budista, Muslimana, Kršćana... Ili da se sve te religije pomiješaju i da imamo duhovnost koja je individualna, nevezana striktno za institucije neke religije. A možda i oboje, da su neki vjernici koji se drže institucija svoje religije, a da neki nisu. Nadan se da ćemo jednon živit u takvom svitu. Zbog istog razloga mi je krivo što je rat na našim prostorima uništija multikulturalne gradove. Sarajevo je praktički homogeno bošnjačko, (sem istočnog) mada mislim da od sviju BiH gradova da je Sarajevo i dalje najviše očuvalo taj multikulturalni duh, ali kad se stavi na papir, Sarajevo više nije multikulturalan grad. Ali je nešto najbliže tome što moremo nać u našoj državi. Mostar je podijeljen na istočni i zapadni, i drago mi je vidit da ima kafića i mista di izlaze jednako ljudi i sa zapadne i istočne strane, ali Mostar je faktički podijeljen grad. Isto ko i Žepče i ostali gradovi u kojima su ostali Bošnjaci i Hrvati. Sve je podijeljeno i napravljeno tako da bude homogeno. Ali šta moremo, to su posljedice nacionalizma i dok ga god ima biće tako. Problem BiH će se rješit kad ljudi općenito prestanu bit opterećeni nacionalnim identitetom, a sad, pitanje je oćemo li to dočekat. Kad bude nebitno ko je ko i ko je odakle onda će i kod nas, vjerovatno sa zakašnjenjem od par decenija, doć taj trend i možda se tada konačno, naša tri naroda zavole, ne samo da se međusobno trpe nego da se baš zavole, u našim različitostima. Al ja ne virujen da ću to doživit, a relativno san mlad.
Zadnjih dana u meni ključa energija, baš oće da izađe vani. Energija tog dijela sebe kojeg ssan otcjepija. Kako san već reka, dijagnosticirana mi je disocijacija, Disocijativni premećaj ličnosti. To znači da san odvoija jedan il više fragmenata sebe od bazičnog mene. Ako bi zamislili čovika kao kontinent, onda bi to značilo da san neke djelove odlomija, i da in ne dan da se spoje sa mnom. Jedan dio je posebno bitan, to je u biti možda najlipši dija mene, nešro ranjivo, empatično, nježno... I bespomoćno. Tu ima neka truma, barem pretpostavljam da je tako, zbog čega san otcjepija taj dija sebe. I sad, ja ga držim na silu odvojenog od sebe, a kad ga krenem puštat da mu dam da se spoji sa mnom, ono oće da se agresivno ponaša, i to eksplicitno me vuče kući da ispolji agresiju, znači da je nešto tu povezano sa mojima. Ko će znat šta ja u dubini sebe potiskivan, osjećan... Uglavnom, kako u meni energija baš ključa, moran poduzet neke korake.
Ne bi pravija sranja sad dok traju praznici, pa ću se gledat primirit do iza nove. Tada ću svojima reć, ili da me voze odma na psihijatriju ili da proban pobacat u kući, pa na šta izađe. Ako ne uspijen ispoljit to nešto nek me isto vode na psihijatriju. To san in planira reć, sad vidiću oću li. Druga varijanta bi bila da pričekam psihologa pa da sa njim radim, pa možda mi bude lakše pobacat, il da se s njim dogovorin da negdi pobacam pod njegovim nadzorom.... Ali to sve traje dugo, i ja ga nekad vidin samo jednon misečno, tako da iman dojam da ne mogu to čekat. A volija bi da mogu, fakat bi volija. Stvar je i što mi 22.01. dolazi prijatelj što radi na brodu, to mi je jako dobar prijatelj i preteško će mi past da ne mogu s njim đirat po gradu, družit se, izać na kavu, pivu i tako, od panike. A ako završin na psihijatriji ću sigurno puknit, jer od panike neću moć trpit taj ambijent di ima nepoznatih ljudi oko mene.
Uz sve to, ima još jedna opcija. A to je da se pustin da do kraja potonem. Uu mom slučaju, to tonjenje je pakao. Pravi pravcati pakao, samo što bi bija na zemlji. Dok sann bija na intenzivnoj na psihijatriji dolazilo mi je da se kao, predam Sotoni potpuno i da reknem da ću bit njegov sluga. Jako je bitno napomenit da je 'Sotona' bija u biti dija mene, ja san bija svjestan toga, nisan umišlja da mi se stvarno neko biće obraća, vidija san da je to dija mene. I to bi mi se javljalo u momentima kad bi odbija pobacat, kad bi mi se bacalo a ja odbija, potisnija taj poriv. Kad bi fakat potonija u pakao, msm da bi nekog ubija, il uradija nešto baš užasno. A najgore je što bi svega toga bija svjestan, i to bi mi bila patnja užasna. Tada, kad mi je to dolazilo, ja bi bija sav sluđen što mi to dolazi, ali ne bi ima snage da pobacam sve pa da to prestane. Tako da kad bi se desilo da potonen u pakao, to i ne bi bilo mojom voljom, nego zbog kukavičluka što ne pustim kontrolu i ne pobacam.
Večeras mi je dolazilo da si dozvolim to, da potonem u pakao, ako je to najgore šta more bit, nek bude. Znaću bar da mi nema dalje. Al usran je to osjećaj.... I velika patnja je tu u pitanju, pogotovo meni jer bi bija svjestan šta san uradija i da san to uradija zbog svog kukavičluka. Najpametnije mi je čekat psihologa i probat negdi s njim pobacat. Tako mi se momentalno čini, a oću li imat snage, ne znam. Ako ništa, pobacaću nakon nove pa kud puklo da puklo. A za tonjenje u pakao, kad bi na intenzivnoj puka, a vjerovatno bi, ne bi potonija u pakao nego u psihozu. Što mi je i prihvatljivo, samo da se više maknen s mista. Al zanimljivo je, i to moran primjetit, kako ovaj moj pakao je baš na zemlji. A kao da nije dija ovog našeg svita. Užasna je to patnja, kad potoneš, ali ja nikad nisan potonija do kraja, uvik bi se izvuka nečim. Što se tiče mog mišljenja o tome, ja ne mislin da bi taj pakao traja vječno, al opet ko će znat, ako bi ja privatija to da 'Sotona' zavlada nada mnom, ko za na šta bi to ličilo. Potrudiću se da nikad ne saznam. Mada, po mom uvjerenju, takav pakao je isto prolazan, ne virujen da je to pakao kao u monoteističkim religijama, ali izlazak iz njega bi bija pun patnje.
A najgore je što ja znam da san fin momak, empatičan, nježan, ovako ne bi ni mrava zgazija, al san se uvalija u opasne borbe i mogu najebat zbog kukavičluka. Upravo zbog toga što san dobar po prirodi bi bila katastrofa da završin u paklu. A za bacanje po kući, imam milijun nekih blokada i blokadica, mada je to više stvar moje anksioznosti nego da su realni strahovi. Trenutno hodan po zajebanoj ivici, i više ne sudim one neke koji tipa propucaju neke ljude po ulici, ili ubiju nekoga ovako, jer ko zna šta se u njiovoj psihi odvijalo dok su to uradili. Ja znam da bi ja, kad bi to uradija, kad tad doša sebi. I patnja koju bi osjeća bi sigurno bila stravična. A zanimljivo s ovim svime je kad ja prihvatim da ću u pakao, ono postavim ok, potoniću i gotovo, taj proces tonjenja stane i krene mi proces diznja rspoloženja, što za posljedicu ima to da mi se baca i razbija. Tako da, očito moram izabrat između dva zla manje. Al fkt zanimljivo, kad se dešava neko sranje, i kad to prihvatiš, prestaje bit sranje. Molim se Bogu da mi pomogne da izađem iz ovog užasnog vrzina kola.
Kao kapi rose na moje lice
Dižen glavu i molin se
sa nogama debelo u blatu
kiša je i...
meni triba neko, neko konkretan
ne tražim previše, dovoljan je zagrljaj
nisan pohlepan za riječima: samo nek su one prave
i tek da sjednemo malo na most i gledamo rijeku
samo budi uz mene u toj tišini
Kiša je i stopićemo se, ne smeta
ionako je pitanje do kad ćemo se moć izlagat kiši, zato
diši, dok si ovdje, i ne propuštaj sekunde
vrime teče i nije bitno, ljudi žure, ti upri pauzu
i sjedni sa mnom, još ovaj put
Jer znaš, ja, ja nisan najbolji sa željama
previše me peku
nisam dobar ni sa snovima,
previše me guše
sve što mi triba je da možeš sidit do mene sad
u ovom momentu
Dok kapi suze teku niz moje lice
budi fer i pravi se da ne vidiš
Dok se grčim u stomaku zbog svega što ne mogu reć
Budi fer pa slaži da će proć
Danas, dok sjedimo na mostu po kiši
budi moj Bog i ispuni mi želje
Samo sidi do mene i gledaj u sunce
U ovo čudo koje nas napaja, besplatno
pogledaj vodu kako se mriješka
udahni duboko, sve te kemikalije iz šume
sve te emocije drveća i trava, koje nas opijaju
koje nas vežu za ovo što gledamo
sjedi do mene i osjeti, osjeti svemir kako pulsira
prilagođavajući se ritmu našeg disanja
pogledaj Bogu u oči i oslijepi
od ljepote
i budi sa mnom, šuteći, budi sa mnom u ovom čudu
i šuti, da te mogu oblikovat u svom umu onako kako ja želim
i šuti
pusti me da virujen na par minuta
da nisan sam.
Powered by blog.rs
