Sjene iz djevočicinih snova

Iman jednu ppredobru priču koju van želin ispričat. Naime, radi se o jednoj lekciji iz Engleskog koju smo učili u srednjoj školi. Lekcija je po istinitom događaju. Radi se o četvero ljudi koji s dobili na britanskoj lutriji, dvi žene i dva muškarca. Jedna žena kad je dobila pare, totalno pooludila i počela se raskalašeno ponašat, u jednoj godini se tri puta udala i razvela, otvarala neke firme i gasila ih i takve stvari, na kraju završila bez kinte u džepu, na ulici. Dok druga žena je uložila pare ozbiljno, obogatila se i nastavila zarađivat i živit ko bogatašica. Jedan lik koji je dobija pare, od stresa oko cile medijske pažnje što se uhvatila oko njega, dobija srčani udar i umra. Dok je jedan Škot, koji je dobija na lutriji, uradja nešto tako obično a nevjerovatno. Jednostavno je pare koje je dobija dilija na ulici. Prije dobitka na lutriji je radija u brodogradilištu i kad je dobija pare, osta je radit isti posa i kad bi iša gradom, po ulici bi dilija pare. Ne znam sad u detalje jel sebi nešto ostavija, vjerovatno jest, ali stvar koju je uradija je nevjerovatna. To je reć sritan čovik!

Postoje stvari veće od nas samih. Don Huan kaže da je smrt uvik na našem livom ramenu. Često spominje smrt i tvrdi da je smrt učiteljica. Danas san u jednon momentu pomislija na smrt. I kao da je svega nestalo. Nema riječi za taj osjećaj. U jednon momentu, jedan sasvim običan trenutak je otiša izvan vječnosti. Izvan vremena. Kad se pojavila smrt. Bilo je to u vožnji autom. Jedno je sigurno, ovo će sve proć. Ovaj svit sa vrućnom, ljetna strujanja i zimske ušuškanosti, sve što ga čini onim što jeste. Ja san doša kući, nakon vožnje. Taj momenat je umra, iako, živ je u mojoj svijesti. Isto jednog dana čeka nas. Kad se pojavi smrt, sve je nadrealno. Kad se pojavi smrt, imamo šansu da zaronimo realnost koja nam inače nije dostupna. I pri tom ne mislim nužno na pravu, fizičku smrt, nego i na sam pojam smrti.

Večeras san šeta skoro sat vrimena. Mogu van reć da me pravo razgale ove noćne šetnje. A ima tu malo komedije oko mojih šetnja. Naime, blizu moje kuće ima jedan brig, zove se Kostilovača. Ne znan jel zbog kostile kao drveta (valjda znate koje je drvo u pitanju, pošto je mediteransko), ili je zbog kostiju jer su se tu bacale kosti od umrlih il ubijenih životinja. Na tom brigu su naši lokalni HDZ-ovci naumili udarit križ od 20 metara. Priča je bila da će bit saliven u lik Isusa, kao onaj križ u Riu. Na kraju su napravili običan križ od golog betona, veličine 20 metara, na brigu koji je poprilično mal i na njemu okačili hrvatsku zastavu, koju je do sad vitar već otkinija i odnija. Priča oko tog križa je to da to bude zavjet mog sela da bude manje grijeha, i bila je priča da će dolazit turisti iz Međugorja da vide križ. Danas, nekih dessetak godina nakon gradnje, Kostilovača ima malo proširenje na sebi na koje dolaze ljudi da piju, jebu se il puše travu. Od turista možda mogu uračunat jedino troje migranata koji su kod nas vrnili litos hahahah. Tako je taj križ borba protiv zla i grijeha. Ja san izvorno bija protiv toga, i nas nekoliko smo se borili pravno da se to zabrani, dok su oni križ napravili iako je doša federalni inspektor koji je zabranija gradnju. A na kraju, je sad i meni dobro došlo da su udarili put oko briga, da mogu kružit oko njega i tako šetat a bit blizu kuće. Btw, moran napomenit, ovo ne radin da vas trolan, večeras u šetnji san opet osjetija ljubav prema istoj osobi ko od jučer. Da bude jasno, ne radi se o zaljubljenosti, da me neko ne bi krivo svatija. Nekako drugačije gledan na tu osobu sad. Zanimlivo kako se promijeni percepcija kad se javi ljubav prema nekome il nečemu. Ko će znat, možda ta osoba osjeća i ljubav prema meni. Možda je telepatija u pitanju. Uz to, ove šetnje su mi dobra psihoterapija. Svašta uvidin o sebi, al ne mogu nikako da smetnen fokus s toga da triban prazbijat u kući. A neman volje da to uradin. Večeras bi još šeta, ali je neko doša i na proširenje na brigu parkira auto. Ajd reko, nek se neko drogira il jebe, neću ja sebi samo privatizirat brig za moje šetnje.

Večeras san osjetija ljubav prema jednoj osobi sa bloga. Neću govorit kojoj, mada van ne smetan da nagađate u komentarima. Fino, lip osjećaj, baš ono, nema riči za to nego ljubav. Zanimljivo mi je jer to nije jedna od osoba s kojom češće pišem il tako nešto. Evo, mala natuknica hahaha. Mogu reć da volim sve vas. Neću nabrajat. I kad kukam, teško mi pada što se sekirate zbog mene. Kad pišem neke postove oko kojih se uhvatimo raspravljat bude mi strasno(ne strašno, nego baš strasno), samo, nema vajde od toga ko je u pravu a ko nije, gledan da naučin tuđu perspektivu na stvari, da se obogatim jednim takvim iskustvom. Al jasno, ima svaka rasprava i svoju takmičarsku stranu, di se malo gruvamo rogovima i tako to, sve je to dio čari, igre. Noćas šetam, zapravo maloprije i samo skontan kako na svaki svoj strah reagiran sa uvjerenjem da će se ostvarit. Svaki loš scenarij, odma ko da je nešto u meni postavljeno tako da automatski prihvaća da će se to desit. Još san nekih stvari uvidija al neću sad baš u psihoanalizu, mrsko mi. Primjetija san i ko me spriječava da se prepustin srići. Ja sam sebe. Ne mislim ovaj il onaj dio mene, nego ja, ja koji sam dominantno. Neće da prihvati da se mora minjat, pa možda i nestat (barem u ovom obliku u kojem sad postoji). Mora se srušit, da bi se ko feniks diga iz pepla i izgradija novog sebe. Ko što Niče kaže, da čovik triba uništit sebe i ponovo izgradit sebe. I Jung je tu na tragu, sa konceptom jastva i osvještavanjem svoje sjenke. Nadam se da ću uspit. Btw, pašu mi noćne šetnje. Al ne paše mi povratak kući.

Najgore su zamke one u našem umu. Jezivo je kako se um more zapetljat i zarobit nas same u sebi. Kao paukova mreža, koja se polako zaplete oko nas, zatvori nam sve izlaze i ostavi nas tu. Jezivo je u kakva stanja čovik more u i kakva stanja more iskusit. Pakao i raj su stvarna mista. Ali ona su u našem umu. A nekad tako malo dili jedno od drugog.

Večeras me je prala baš jaka panika. Začepilo mi se uvo i ustrtarija san se oko toga, kako ću kod doktura ako mi tribadne. Ima san potrebu pričat sa svojima o tome kako se osjećan i pokrenija san razgovor. Na sami početak razgovora najstarija sestra mi je poživčanila i stala mi srat kako mi se je razvalija mozak, itd, sve drsko i živčano. Tija san pričat sa svojima al jedva da san moga od nje. Dobro, kasnje se primirila pa je nešto od toga što san tija pričat i prošlo. Ukratko, s tom sestrom mi je love and hate relationship. Ona radi sezonski u Dubrovniku, pa je od dvanestog pa do četvrtog miseca s nama kući. Ja se iskreno obrradujem kad treba ić i loše mi paše kad se vraća. Neću to lagat. Nema razumijevanja za psihičke probleme koje iman, i sve to pripisuje mojem "fantaziranju", "negativnom razmišljanju" i te take gluposti. Nema tu širinu da more izać van sebe i svojih iskustava i pokušat proširit svoje razumijevanje nekoga, nego sve ravna po sebi i svom životu. Ima momenata koji su mi dobri s njom, desi se, bilo je lipih momenata, al generalno, iman dojam da je više ne volim nego volim. To je kako mi paše njen karakter. A ispod toga ja osjetim ljubav, i znam da je volim, iako me to i nervira čak. Jer bi volija da je mogu ne volit. Problem je što je ona izuzetno tvrdoglava i kad sebi zabije neki film u glavu, nem Boga da ćeš ti njoj to prominit. Od kad san se vratija kući zbog nistagmusa prije tri-četri godine, sa njon mi je napet i konfliktan odnos. A znam i ja bit tvrdoglav, priznaću, ali mislim da san fleksibilniji od nje. Bar znam da se neću petljat i zauzimat mišljenja o njenom životu ako je ne razumin ili nešto u njenom životu ne poznajen dobro. Problem je što san ja zabijen u ovoj glupoj kući, iz koje želin pobić, a koju ne mogu pustit. Kad bi ja bija samostalan moga bi ih sve volit fino, ja svoj posa, oni svoj. Mada, sem s tom sestrom ni s kim u kući i nemam problema.

https://www.youtube.com/watch?v=sQZF7cinKJ8 

P.S. Zahvalan san što iman finu obitelj koja me podržava, i što san rođen di san rođen i što iman solidne šanse da uspijem u ovoj borbi koju vodim. Zahvalan sam Bogu što jesam, mada mi je toliko teško, da se to izmjerit ne mere.