Sjene iz djevočicinih snova

Humanitarni Oskar

— Autor nepocesljan @ 20:41

Oskar službeno postaje socijalna služba, te brine o slabijima i nemoćnima. Sad bez ironije, zdrav razum čovika se mora upitat koji kurac? Zar kriteriji za dobar film ne bi tribali bit prosto... Dobar film?

https://www.hcl.hr/vijest/filmovi-nominirani-nagradu-oscar-2024-morat-ce-ukljucivati-vise-rasa-seksualnih-manjina-160784/?fbclid=IwAR1vAB3D5MK-1N7a_ll4wH7VuM8EfoOwWpiDyfzdgAqofvLwUwxyweK5hHw


Jednaka prava

— Autor nepocesljan @ 12:48
http://hr.n1info.com/Vijesti/a541757/Istospolni-partneri-Ivo-i-Mladen-nakon-tri-godine-borbe-udomili-dvoje-djece.html?fbclid=IwAR3AwtlZt69IO-UtF7ugDnpDFKCJcSGlKtCbMjKDMwfMx8POGPK4SbuMreI

Čestitam Ivi i Mladenu, prvom hrvatskom gej paru koji je posvoija dicu! Ovo je velik iskorak naprid, nadamo se da će uslijedit još takvih slučajeva.

Svemir

— Autor nepocesljan @ 19:02

Svemir je nemilosrdan jer je beskrajan. U prostorno i vremenski. Jedan proživljen ljudski život je nemjerljiv u vječnosti. U vječnosti ne postoji mjerljivost. Svemir daje slobodu, i ne petlja se u tvoju unutrašnjost. Svit je bazično dobar, sve je samo po sebi dobro. Zlo nastaje kao otpor onomu što jest, zlo je naš otpor ljubavi, kao onome što jest. Zlo je sekundarne prirode. U svemiru se ne mere zalutat, iako je beskrajan. More se zalutat jedino u hodnicima vlastitog uma. Koji su beskrajni također. A koliko god zaluta, uvik je isti put nazad. Pusti da se prirodno odvija, nemoj se petljat, pusti nek te vozi struja kojom svemir upravlja iz tebe. Ona će te neminovno dovest kući. Tada, kad dođeš, svatiš da nikad nisi ni otiša.


Neznanje

— Autor nepocesljan @ 15:46

"Kada bi covek bio odgovoran samo za ono cega je svestan, glupani bi bili unapred oslobodjeni svake krivice. Samo, covek je duzan da zna.Covek je odgovoran za svoje neznanje. Neznanje je krivica." - Milan Kundera


Još

— Autor nepocesljan @ 21:32

Mislija san pisat post u kojem bi analizira svoja stanja. Al ne da mi se. Želin da se odmorin od sebe. Ne znan baš najbolje kako to postić :/. Želin da mi stvari krenu ić nekako... lakše. Prirodnije. Pokušavan uvezat i pomirit dijelove sebe. Činjenica je, triban se prihvatit. Ali kako? Jedan dio mene želi da razbija po kući. Drugi dio mene ne želi, nego oće da se ovaj prvi unormali. I sad, kako da ja to prihvatin? Ne vidin načina da to prihvatin istovremeno. Ali možda san na nekom tragu. Dopuštam sebi da osjećan sve što iman osjećat. Da sve što u meni postoji ima pravo da postoji. Rasparčan san na dijelove, u sebi. Jedan dio je zadužen da kontroliše moja unutarnja stanja. Čim nešto krene malo van kontrole, taj dio se uključi i presjeca tu emociju, to stanje. To san nekad vrlo rano vjerovatno razvija, ne znan zašto, al možda i naziren zašto. Ovako kako mi izgleda, reka bi da san to razvija jer su mi moja stanja bila prijetnja. Moguće jer je bija rat i jer je moj ćaća prepanično reagira na sve vezano za mene. Također, moguće da odatle izvire moja agresija. Ljutnja na svoje što me nisu zaštitili i što nikad nisan uistinu izrazija svoju volju, tada ko dite. Tako to izgleda, al opet, to je teoretisanje. Želin nać neki način da stvari krenu se odmotavat, al fakat, da vidin da iđen na bolje. Želin nadu. Al iskrenu nadu u to da ovo što radin more urodit nekin plodon. Post pišen u poprilično pozitivnom tonu, ali ima momenata kad se osjećan skroz beznadno. Kao da iđen mimo sebe. Ima momenata kad osjećan da nikad neću probit ovu opnu u koju san zatvorija popriličan dio sebe. Ali nastojin to minjat. Nastojin virovat. Borin se da ne pobacan po kući. Mora bit drugi način. Ne znan, vidićemo kako će stvari ić, kako će se odvijat. Trenutno se ne prihvaćan, nego se često poprilično i mrzin, ugl mrzin taj dio mene koji oće da bacan. I ko što reko, neman recept da prihvatin taj dio sebe a da mu i ne ispunin želje. Danas san vodija razgovor s njin i on mi je reka da se ja moran minjat, a ne on. Moguće da je istina, moje svjesno "ja" se sigurno mora minjat. I kako god bilo, taj dio koji mi začipa emocije, presjeca osjećaje, jednon mora pristat s tim i pustit me da osjećam. Ovako kad to pišen, iman dojam da to ne mogu ostvarit mirno. Da nikad neću moć. Ne znan, ipak, šta je tu je. Možda s vrimenon taj dio mene omekša, a možda i ja se triban osjetit dovoljno sposobno da živin bez tog dijela mene koji mi guši emocije. On me brani od nečega u meni. Triban bit spreman prihvatit to nešto. Al opet, ako je to nešto nasilno, ja fakat ne znan šta da radin.


Mijene

— Autor nepocesljan @ 13:49

Radeć na sebi, dolazin do toga da mi počinje bit nebitno oće li neko potvrdit moje mišljenje. Jučer pričan sa sestron o tome kako virujen u reinkarnaciju (ne 100%, al uvažavan je kao ideju), na šta mi je ona rekla da su to gluposti. Bilo mi je to potpuno ok. Njoj su to gluposti i to nema nikakve veze sa mnon. Ja znan zašto ja virujen u to. Prokomentira san kako mi nema smisla u monoteističkim religijama, kako dite kad umre, nikad se neće razvit u odraslu osobu, a ako se reinkarnira onda oće, na šta je ona rekla da dica što umru postanu anđeli. Meni je taj odgovor bija ok, iako je pun nelogičnosti. Npr kako će dite, ljudsko biće postat anđeja? Opet će morat proć neke procese rasta i razvoja da bi bilo anđeja. Ali pustija san, nije mi bilo bitno da se ubjeđujen i sa kim. Jednostavno, ona viruje svoje, a ja svoje. I moje virovanje također ima rupa. Neman potrebe ni da svoje virovanje objašnjavan, ni da svoje spoznaje namećen kao jedine ispravne. I drugi ljudi imaju razna iskustva koja im znače nešto. Mada, držin da neke stvari znan, jer san ih iskusija na svojoj koži. Ali nikad se ne zna dovoljno, znanje je paradoksalno, što više znaš, imaš više pitanja. Ali ja više nisan zainteresiran za odgovore, ove u verbalnom smislu, zanima me direktno iskustvo nečega čime san okupiran. Tako to. Naumija san da ću šetat dnevno 3-4 sata. Kupija san i nove tene, desna mi je mala, al nadan se da će se razgazit. Malo me boli noga kad je duže nosin, al ajd, dajen in rok do 1. 10. , ako se do tad ne razgaze, kupujen nove. Kako ste mi vi? Pozdrav šaljen.


Prijateljstvo

— Autor nepocesljan @ 16:20

Imam ja tu jednu prijateljicu koju jako volin. Ponosan san na nju. Nismo se upoznali, uživo, a poznanstvo nam je počelo ovde na blogu. Prije nekih 6 godina smo se počeli dopisivat. Sad se čujemo na whatsAapp, nekad češće a nekad rijeđe, al u kontaktu smo. Pratimo šta se jedno drugom dešava u životu, i pričamo, družimo se. Pijemo kafe zajedno iako smo kilometrima daleko. Ugl, ona je ima nekoliko otišla radit u Češku, i pozdravljala se je sa svojom bivšom curom (možda i sadašnjon, komplicirano je), i kako ta cura je baš siromašna i nema za kupit robu, ona joj je dala svoju jaknu, nekoliko dukserica i hlače. To je za mene divan gest. Ona je dosta mlada, sad su joj 22, ali život ju je išamara dobro, tako da je dosta zrela za svoje godine. Godi mi pričat s njom, ima dobru energiju i borac je. Iako padne i poklekne prid preprekama u životu, uvik se nekako brzo dohaviza. To mi je fakat fascinantno, kako jedan dan more bit katastrofa, a sutra bude ok. Ono, ne dobro da sad sve cvjeta, ali bude ok. Eto, došlo mi je da zabilježin negdi svoje trenutne emocije, pa san ih zabilježija vamo. Kad bi svi bili osjećajniji prema drugin ljudima, ljudima u potrebi, u ovom svitu ne bi bilo ni gladi, ni umrlih od izlječivih bolesti, ni ratova i ničeg od tih sranja. Al eto, takvi smo kakvi smo. Meni je drago da iman takvu prijateljicu, a iman i prijatelja još koji su dobri ljudi, članovi obitelji su mi dobri ljudi, tako da, mogu se smatrat sritnin čovikon.


Tračarska posla

— Autor nepocesljan @ 21:10

Nikad neću svatit kako nekim ljudima glavna tema za pričanje mogu bit tuđi životi. Komentiranje kako se je neko rastavija od prve žene, pa "ko da će mu druga bit bolja, šta mu je falilo ovoj", uživljavanje u tu situaciju bez ikakva stvarnog znanja o tin ljudima, ali komentiranje kao da si doktorira međuljudske odnose. Onda se ti ljudi uhvate i svak sa svog svjetonazorskog gledišta odobrava il osuđiva tuđa ponašanja, bez uzimanja u obzir da svi ljudi ne razmišljaju isto, i tome slično. Moran napomenit da ne govorin o osudi nekog univerzalno zlog ponašanja, nego tipa rastava braka, seljenja u Njemačku i takve stvari. Fakat mi nije jasno šta tu more nekome bit zanimljivo. Pretpostavka mi je da ti ljudi nisu otkrili svoju životnu ljubav, strast, zanimaciju koja ih vuče i zbog koje rastu i razvijaju se, nego se zadovoljavaju sa komentiranjen tuđih života, jer nemaju pametnijeg posla. Ili još šta je vjerovatno, je da uživljavanjen u tuđi život biže od svog.


Odnosi

— Autor nepocesljan @ 17:31
Postoji neka tenzija između mene i ostalih mojih ukućana. Politički, ja san livo, a oni su desno. Oni su vjernici ja nisan. Meni su potpuno isti u svakom pogledu, Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Nigerijci, Šveđani, u smislu isti za recimo vezu il brak, njima nisu, njima su prioritet Hrvati. Meni su gejevi ok, njima nisu. Prije je to stvaralo više problema. Međutim, te stvari su postale i nebitne, kad su počeli moji pravi problemi, i tu se neman šta požalit, vole me svi, što je bitno, a volin i ja njih. Ali ove razlike ostaju.

Stvar je, što moji teško da će ikad znat ko san ja. Pitanje je koliko iko uopće more znat ko je iko... Ali bilo kako bilo, njihovi ideali su muškarci koji su malte ne fratri. Mene tu nema. Dok san radija stand up, i emisiju na tv-u, mom ćaći je to bilo gubljenje vrimena. Jer je valjda sve sem poljoprivrede gubljenje vrimena. Ovako, površno, mene to ni ne briga. Ali kad se zagrebe, vidin da me briga. Itekako me briga. Ipak, moji roditelji me vole.

A ja bi volija kad bi ja nekako naša načina da se osamostalin i prekinen ovu agoniju u kojoj san, a i oni sa mnon. Trenutno ne vidin načina nego rad sa psihoterapeutkinjon i to da ne propuštan prilike koje mi dolaze. Druženja na koja me je strah ić, zato što bi moga puknit, itd. Moran nekako napustit ovo gnjizdo u kojen san se šćućurija. Bože pomozi mi u tom naumu, i fakat, al fakat, samo neka prođe mirno.

Potraži me

— Autor nepocesljan @ 21:36
Potraži me
u tihim stopama oko svog prozora
u ponoć

Potraži me
u mirisu kiše
dok uživamo u sigurnosti distance
i prozora koji odvaja
ljepotu od patnje

Potraži me
u stopama konja
dok ih vile jaše noćima

Potraži me
u svojin snovima
kad se ušuljan i ukraden ti misli
prisvojin ih i
patentiram

Potraži me
u svim kutcima
u koje se ne usudiš gledat

Potraži me
na dlanu
u linijama mog života
prati di se srećemo i di se razilazimo

Potraži me
U polju kukuruza, gdje
trčemo ko dica da se ugrijemo

Potraži me
u dušama koje nisu više nevine
koje su spoznale
koje znaju

Potraži me
potraži me
ja želin da me nađeš
al strah me je
koga tražiš

Priroda

— Autor nepocesljan @ 14:55
Koliko daleko smo se otuđili od prirode i koliko smo daleko od nečega što bi tribalo bit normalno, pokazuje i naš trenutačni način proizvodnje hrane. Znači, pod prvo, većinu sjemena za biljke koje jedemo posjeduje par korporacija, tako da naša hrana ovisi o njima. Takva vlast nad većinom proizvedene hrane u svitu je bez presedana. Drugo je način proizvodnje. Recimo paradajz, posadi se u staklenu vunu i kaplju mu se svi sastojci kojima se hrani u tu vunu i reste pod umjetnim svijetlima. To je otuđenost od prirode da ne mere bit veća. I tu je pokazatelj koliko je znanost danas zapravo površna i koliko je bezdušna. Svaka biljka prirodno želi da reste u zemlji, biljci triba zemlja kao što ditetu triba dojenje matere. Može dite odrast i na umjetnom mlijeku, ali za zdravlje diteta je neophodno da ima majčino mliko a i fizički kontakt s materon, jer mu to razvija osjećaj sigurnosti u svitu, manjak tog kontakta je plodno tlo za razvoj psihičkih problema u budućnosti. Također, genetsko modificiranje organizama je poprilično problematičan fenomen. Niko se ne pita sa etičkog stanovišta: Imamo li mi pravo genetski mijenjat biljke? Od kud nam pravo da rušimo samu suštinu jednog bića, njegov DNK? I imamo li imalo poštovanja prema prirodi i onome šta je ona stvorila. A da ne govorin o rizicima GMO-a na zdravlje, di postoje istraživanja na štakorima koji su hranjeni GMO hranom i di nakon nekoliko generacija počnu razvijat devijacije... Ali to ni ne triba bit prioritet, glavna stvar je da mi nemamo pravo to radit drugom biću. Životinje se također odgajaju potpuno odvojeno od prirode, zatvorene u kaveze u kojima se ne mogu ni okrenit, kravama buše rupu na stomaku i kroz nju joj ubacuju hranu da želudac probavi, kako bi je probavile i time se više udebljale... Pa još kakva je hrana koju jedu, antibiotici koji im se daju, itd. Nevjerovatno je koliko smo se odvojili od prirode, naprosto ludo, potpuno ludo. Biljke su živa bića, koja osjećaju. Biljka pripada zemlji. Krava pripada livadi. Ljudi pripadaju prirodi. Mislin da bi se toga tribali sitit.

Novosti

— Autor nepocesljan @ 21:05

Otkazala mi danas psihologinja termin. Ja nešto bija loš, i kontam idem klin klinom, pustin si Fade into you od Mazzy Star i krenem se osjećat kako nikad neću bit normalan, kako nema nade da živin život normalno, da se normalno osjećan i povežen s drugin ljudima, ukratko da nema ništa od mene i normalnog života... Puštam te osjećaje i promatram... I u jednom momentu pomislin: Ima li u meni ikakva snaga, išta, šta me more izvuć? I kako to pomislin krene se energija dizat iz dna mog tijela i taman kao da mali plamičak se digne do stomaka, ja se uspaničin i prekinen tu energiju u svom stomaku. To isto ja radin sebi svaki put kad mi u životu općenito misli i emocije krenu negdi ić nekontrolisano. Ja odma prekidan te procese i ostanen nigdi. Tu je centralni problem kod mene. A sad može se i to gledat dublje, šta je to u meni šta se boji, i čega se zapravo bojin, šta me veže pa se ne dam sebi oslobodit... Zadnji put sa psihologinjon san vidija sebe i kako je sav moj problem u meni. Kao neka narančasto-crvenkasta vrećica nečega mi je bila u stomaku. Tako san vizualno vidija svoje probleme. Sad opet, kreće moja dilema ili dileme... Pitanje je mogu li ha pustit tu energiju a da je ne prekidan? I ako ne mogu, kako pustit procese da se odvijaju u smjeru da ta energija proteče, ako ti procesi uključuju neke nekontrolisane nasilne radnje, tipa razbijanje ko zna čega? I može li proć mirno, na neki način, kad jednostavno otkačin neke konce kojima san se veza... Što više pišen post je kompliciraniji. A u principu, samo prekidan energiju jer me je strah. Strah me šta će bit ako pustin. Već san ja to dovoljno istražija psihološki čega me je strah... Odrastanja, življenja mimo onoga što je mojima idealno, napuštanja svojih i uljuljkanosti u ovakvom stanju... Samostalnog života ukratko. Neki dan san samo zaključija kako triban jednostavno samo otić negdi i potražit posa. Al ta misao i energija me držala kratko i onda se sve vratilo na staro. Tako da, detaljno poznajen problem, al ne vidin mu rješenje.


Voli me

— Autor nepocesljan @ 16:56

Kud god okreneš, di god da kreneš, ljudi samo oće da ih vole. Svi oće da budu voljeni. Dodala me nedavno jedna cura na fb, i objavljuje statuse u kojima je ona kao, kulerka, provaljuje ove - one kako su ofirni, ismijava ove - one i tako, al sve sa tom dozom stava: Ja sam kul. Što se ona tako ponaša? Jasno, jer želi da je ljudi vole! Samo što je ona kondicionirana da ljubav dobivaš samo u pakovanju u na kojem piše kul i u kojem su karakteristike tog, bivanja kulerkom. Di god okreneš, di god da gledaš pošast je ljudi koji žele da ih volite. Npr arogantne osobe, koje će maltretirat kolege na poslu i slično, svi su oni samo ranjena mala dica, razočarana u ljude. Također, ljudi koji se uhvate raznih ovisnosti, o drogi, o pornografiji, o ljudima (recimo partnerima), opet žele jednu stvar: ljubav. Samo oni ne znaju kako da to postignu. A kvaka u svom tom ponašanju i želji da budu voljeni je to što ljudi odustaju od autentičnih sebe, prilagođavaju se kalupu u kojem se osjećaju udobno i za koji postoji vjerovatnost da budu voljeni. Ima san prijatelja u Sarajevu, koji je bija ekstreman narcis, bija je pun sebe, veliki poeta, fura se na Šerberdžiju i slično. Ono što je iz njega izbijalo je potreba da bude voljen. Ja san prije ljude nasmijava, forsira humor da izbjegnem nervozu, dušija ljude pričom, sve samo da ne bi vidili moje slabosti. Jer u tom slučaju, oće li me volit? A kvaka je, dok god tako razmišljaš, stavljaš sebe u poziciju žrtve. Jer ovisiš o drugin ljudima, prosiš za ljubav. A zapravo, sam si vrelo ljubavi. I kad bi naučija volit sebe, ne bi više ima potrebu za izigravanjen ničega, jer bi zna da si voljen i da ti ništa, al ama baš ništa tu ljubav ne mere oduzet. Nadan se da ću jednom to postić. Ovako pišen teoretski, ali virujen da je istina.


Checkpoint

— Autor nepocesljan @ 18:44
Vrime iđe, borbe se vode, ali ja i dalje ne vidin načina kako da privaziđen ovu prepreku. Jedna logika me vodi vako: Kad san počeja dolazit u kontakt sa svojin emocijama, prvo san počeja vikat. Pa kad san se izvika, počeja san ječat/zujat nekontrolisano, bez moje volje. Jedan dan san osjetija u kafiću kako mogu leć na pod i da će to proć... Nisan lega taj dan, al dva dana mi je samo to bilo u glavi i na kraju san otiša i izvalja se po podu u kafiću. Dok san to radija odvijali su se neki procesi, i onda mi je odjednom došlo da ustanem i krenem naglo baš psovat. Tada više nisan ima snage da se borin, i zovnija san ćaću da me vozi na psihijatriju, s namjeron da se pustin da potonen. Kad san doša na psihijatriju, skonta san da se ipak želin borit. I počeja san psovat jedan dan, potpuno se pustija da to izađe iz mene, i prestalo mi se psovat a počelo bacat. Tada san jedan dan bacija stolicu u zid, msm to je bilo skroz slabo bačeno, da se jedva i čulo, al eto, to san uradija i poslali su me na intenzivnu... Intenzivna je odjel za najteže bolesnike. Tamo bi tu i tamo bacija koju stolicu, ali nikad nisan smoga hrabrosti da je baš iz duše bacin, ono baš da si dozvolin da porazbacan sočno ono... Pa tako, ja bi nešto bacija, oni bi me vezali, ja bi bacija, a oni me vezali... Te ture na psihijatriji san odleža 4 miseca, od toga dva na intenzivnoj sa uglavnom, potpuno neuračunjivim ljudima. Na kraju san taj poriv za bacanjen potisnija i umisto agresija počela mi je dominirat anksioznost. Dokturi su zaključili da su mi našli pravu terapiju i vratili na lakši odjel. A nisu našli ništa, sam san potisnija taj poriv za bacanjen, a sve tablete što su mi dali su bile neefikasne, ni sa jednon terapijon nisan osjeća da mi išta djeluju lijekovi. I doktori su govorili da san rezistentan na njih... Nego, vratija san se na blaži odjel, tu otrpija anksioznost još misec dana i doša kući. I kako tada, prije neke dvi godine i misec i po dana, tako i sad, iman neutaživ poriv da pobacam sve, ali nije to ona agresija koju moš ispoljit bilo di, ne, nego nešto u meni je zapelo da pobaca baš di ono oće, i ja se volji tog nečeg moran povinovat, ako oću da prođe... Jednon san si bija dozvolija da pobacan, i počeja san osjećat intenzivan strah od smrti. Mislin da je ovaj put, ovo bacanje zadnje šta bi bilo, da bi nakon njega bija slobodan. Mislin to, jer vidin da bi iskoračija u nepoznato, mog starog ja bi nestalo, i izronija bi novi ja...

Nego, sad kad san izaša sa psihijatrije, radija san sa par psihoterapeuta i dijagnosticirali su mi disocijativni poremećaj ličnosti. To znači da san otcipija jedan dija sebe i potisnija ga, te sada, kad se krenen povezivat s tin dijelon sebe obuzima me poriv za bacanjem, za ispoljavanjem nabijene agresije. Pitanje je mogu li to izbjeć. Ja fakat neman snage da razbijan po kući, ali eto, logika dosadašnjih iskustava me vuče da zaključin da triban pobacat... Mada ja, ko ja, gledan da i ne bi triba. I ne želin. Mada ni za jedan korak do ovog sad nisan želija isto, ali kad bi se usudija i uradija šta mi se radi, otiša bi korak dalje. Sad trenutno, nije baš da su ove dvi godine bile džaba, prominija se jesan, ali nisan riješija taj konflikt, taj poriv za bacanjem, to spajanje otcijepljenih dijelova sebe. Ne znan iskreno što je zapelo da pobacan baš u kući, i što je toliko ljuto na moje kući, al ja se nadan da ću uspit nać neki način da se to riješi nekako mirno... Psihoterapija pomaže, ali za sada ne razriješava problem. Tablete trošin, konjske doze, ništa ne djeluju. Iskreno, ne znan šta da uradin a da ovo prođe. Agresija, užasna socijalna anksioznost, generalna anksioznost... Jedan prijatelj mi nudi da proban gljive, ali sumnjan da bi se ja to ikad moga usudit probat. I to nije ni pametno da to proban. Gugla san jučer neki budistički samostan, ako primaju ljude koji nisu redovnici, nego obični ljudi, da žive s njima neko vrime, ali nisan naiša ni na šta vamo blizu a da primaju... Daleko ne mogu putovat od panike, jer mislin da bi moga puknit. A također, ne znan ni kako bi osta s stranim ljudima, od toga koliko san napet prid strancima... Došla mi je sestra s dicon, to mi ne prija, generalno gledan da što više spavan, i ne znan šta ću od sebe... Ne vidin riješenje, jednostavno ga ne vidin, a da bacan po kući, ne mogu. A ne mogu sad i ne radit ništa i čekat da se nešto samo od sebe pokrene, jer u određenim okolnostima mogu upast u stanja u kojima me nešto iz mene preuzima i tjera da naudin nekome... Sebi ne mogu, na momente san suicidalan, ali ne mogu to uradit, pa o tome i ne mislin. Po ovome kakav san bija na moru, mogu vidit da iman dobar kapacitet za trpit nervozu, ali ne izgleda mi da bi moga otić negdi tražit posa... Msm da ne bi to moga. Poprilično san, zapravo siguran da ne mogu to. Ne znan, za sad ću priživljavat dane, pa nadan se da će s vrimenon se pojavit nešto, neka opcija, koja mi je prihvatljiva. Zašto mora bit ovako teško, ne znan. Fakat ne znan. Al eto, drži me u biti, znanje da život more bit lip i da ovo sve more proć. Ali kako, ja fakat ne znan.

Futur drugi

— Autor nepocesljan @ 12:28

Crveni maskovi restu pored puta. Vrući litnji vitar puše i raznosi prašinu kao kakvu izmaglicu, kao prah kojim obasipa sve šta dotakne. Priko puta je pusto, jedan mali zapušteni puteljak, i sasušena trava, uz pokoje drvo. Putem ide cesta koja presjeca šumu, makiju, i u zraku sve miriše na vrelinu, miriše na smrt. Sunce prži i peče kožu, negdi sa strane se osjeti miris lešine. Dan je, po suncu bi se reklo da je podne... Prolazeć ispod, teče mali potočić kroz staru mlinicu, koja još ima svjež izgled, kao da su jučer žrvnji radili i mlili pšenicu u brašno... Put dalje vijuga i dolazi pored napuštenih kuća. Pokoja ima otvoren prozor, ali nigdje nema žive duše. Što je preostalo od čovječanstva krije se po šumama, jer sveopći pomor vrsta je doveja do toga, da se pojavljuje i kanibalizam. Zrak odiše na smrt i prošlost odjekuje prostorom kao jeka, da je možda moglo bit drugačije. U relativno malo vrimena se sve odvilo u krivo, i sada smo svit koji umire. Hodam pored potoka razmišljajuć o vrimenu kad je postojala nada. Još u početku, kad su prvo počele umirat pčele, bilo je nade da se može stvar okrenut na bolje... Sad nikakve nade nema, civilizacije više nema, postoji samo glad i žeđ, vrućina i hladnoća. Možda mi od svega najviše i fali baš nada... Ovako, hodam i ne znam što postojim, što se ne ubijen, jer, svejedno nas nema... Neke grupe ljudi su se formirali u bande, prodavnice su odavno opljačkane i zalihe hrane su nestale... Tužno je, uistinu tužno živit zadnje godine čovječanstva. A možda je moglo drukčije, da smo se samo na vrime sitili... Ali kasno je za možda, jer tu je žeđ koju triba utolit, glad koju triba utažit, vrućina od koje se triba sklonit i hladnoća od koje se triba zaštitit... I besmisao iz kojeg triba izvuć snagu za još jedan dan.


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 26 27 28  Sledeći»

Powered by blog.rs