Sjene iz djevočicinih snova

Razbijan čaše, sičen vene

— Autor nepocesljan @ 16:33

Za one koji nisu upućeni, postoji teorija zavjere o tome kako postoji vanzemaljska reptilska civilizacija, koja se infiltrirala među ljude, mogu zauzet ljudski oblik i sad nas manipuliraju i vladaju nama. Inspiriran tim, još davno, napisa san ovu pjesmu.

*Upozorenje, mnogo vulgarnosti :) Te napomena da je "zelembać" vrsta guštera, pošto ne znan jel to samo kod nas u dijaletku tako ili se i u standardnom jeziku tako kaže.

Reptil s kojim je otišla

Volio sam jednom,jednom u životu
srce mi je bilo veliko ko balon
o nikad ne doživih takvu ljepotu
kao tada sa tom mojom malom

al onda sudba kurva ošinu mi šamar
udari me kao grom iz vedra neba
rekoše mi drugovi,kao dar mar
malu ti je sinoć neki zelembać jeba

o tada sve potonuše mi lađe
sjetih se odma što mi pričo ćaća
i nije mi krivo što si takva kurva
al pored sviju,zašto zelembaća?

dugo sam sumnjo da me kurvo varaš
jednom si pijana pričala o repu
al mogao sam znati da se sa njim karaš
kad sam one ljuske našo ti u džepu

otišla je tada,ne vidjeh je više
dolaze mi glasine iz dalekih sela
nad srce mi crne nadvile se kiše
kažu da reptilu ti si jaje snijela

i svake noći pijan obilazim kafane
i uzalud u drugoj tražim tebe
al sjetim se uvijek kada jutro svane
da te sada negdje taj zelembać jebe

i sad kad se sjetim trebao sam znati
da si kurva prljava,nakaza u duši
i da sada ovo moje srce pati
zbog jedne kuje koja ga reptilu puši



NDH

— Autor nepocesljan @ 19:18
Mogu reć da me je Milanović pozitivno iznenadija svojon izjavon o HOS-u te njihovoj ploči koja je bila stavljena u Jasenovcu.

Za HOS-ovu ploču koja je iz Jasenovca premještena nedaleko u Novsku, rekao je: "To treba maknut, baciti negdje. To nema veze s Domovinskim ratom", ističe.

"Onaj tko misli da se u Domovinskom ratu pod 'ZDS' borio samo za Hrvatsku mora znati da se borio i za NDH te pod potpuno krivim geslom", kazao je predsjednik.

http://hr.n1info.com/Vijesti/a502649/Zoran-Milanovic-o-HOS-ovoj-ploci-To-treba-maknuti-baciti-negdje.html

Sistemi

— Autor nepocesljan @ 12:59
Sistem, po definiciji bi tribala bit jedna cjelina sastavljena od više djelova, minimalno dva. Ti djelovi su međusobno povezani u jednu cjelinu, i tu cjelinu nazivamo sistemom. Sistem može bit svašta, Solarni sistem npr, sistem života na zemlji, pa do ljudskih kreacija, kao što su ekonomski sistemi i razni drugi sistemi koji su bitni za nas ljude. Npr ovaj blogger je jedan sistem. No ono što mene zanima kod sistema, su naši odnosi. Svaki ljudski odnos je u biti jedan sistem za sebe. Sa svakim s kim se viđamo, smo pomalo drugačiji i tvorimo jednu cjelinu. Sa svakim prijateljem imamo zaseban sistem kao naš zajednički odnos. Ili u ekipi od više ljudi, zauzimamo određenu poziciju. Taj sistem postoji i mi ga skupa tvorimo, svojim ponašanjem. Ono što je jako bitno za svaki sistem je: memorija. Svaki sistem ima memoriju po kojoj određuje naše misto u tom sistemu, i što smo duže na istom mistu u tom sistemu to je ta memorija jača i teže nam je mijenjat našu poziciju, ako to želimo. Poziciju je teško minjat, pogotovo kad su u pitanju korijenski odnosi, poput recimo: obitelji. Obitelj je jedan suštinski, esencijalni sistem ljudskih odnosa. To je naš korijenski sistem. U svakom sistemu je teško minjat svoju poziciju, a u ovom najteže. Svaka promjena u sistemu utiče na sve dijelove sistema, na sistem kao na cjelinu. Zato je teško mijenjat svoju poziciju u sistemu, jer ona pomjera sve ostale u njemu. Ljudski sistemi su vrlo suptilni, i podsvjesno smo vezani jedni zadruge neraskidivim vezama. Veze, kako meni izgleda, nije moguće potpuno prekinit, moguće ih je samo promijenit. Isto ko kad smo u vezi s nekim, ljubavnoj vezi npr, nakon prekida možda nećemo više nikad vidit tu osobu, ali u našem sjećanju postoji veza koja je još živa, mada je ta veza samo sjećanje.

Dalo bi se o ovome puno pričat, a ima i jedna zanimljiva grana psihologije, koja se zove: Sistemske konstelacije, ili obiteljske konstelacije. To je terapijska metoda u kojoj vi postavljate konstelacije svoje obitelji i vas. Odaberete nasumične ljude koji su tu u prostoriji i vi odredite ko je ko od njih. Njima date brojeve, a vi znate ko su oni, tipa broj tri je vaša sestra, broj 5 vaša baka i slično, dok oni ne znaju ko su, samo dobiju broj i to je to. Od moje psihologinje muž je bija na tim konstelacijama, i ovaj što je postavlja konstelacije ga je pita da bude jedan broj u nečijoj postavci. On je prista na to. Kad je krenulo postavljanje, prvo je počeja osjećat suludi strah... Nije moga izdržat tu sidit i usta je i otiša vani. Poslje se vratija unutra i osjeća ogromno kajanje, ima je potrebu svima se izvinjavat. Kad šta je bilo, on je bija dedo od te cure kojoj su postavljali konstelacije. I taj dedo je u drugom svjetskom ratu triba bit streljan, ali je pobiga, i drugog su čovika streljali namisto njega. Tu se vidi kako su ti sistemi odnosa stvarni i koliko su moćni. Naše obiteljske sisteme je najteže minjat, jer smo u njima od našeg rođenja, i naše misto u njemu je čvrsto utvrđeno. Drugi članovi obitelji mogu podsvjesno se opirat promjenama koje mi donosimo. A mogu i svjesno. Zreli razvoj našeg korijenskog obiteljskog sistema, je taj da s vrimenon postane manje bitan, i da nam bitniji postanu neki drugi sistemi, bilo da zasnujemo našu obitelj, ili da imamo vezu, bitne prijatelje i slično. Također, sistem je više od skupa njegovih djelova, on funkcionira kao jedno, iako, mi ga svi pokrećemo. Možda je cili ovaj naš svemir u suštini jedan inteligentni živi sistem sastavljen od svega u njemu, pa i nas samih?

Vezanost

— Autor nepocesljan @ 12:47
Inače, nisan tradicionalan i neke patriotske, lokal patriotske, kakve god patriotske, osjećaje nemam. Nije mi bitno što san rođen di jesan, što san u državi u kojoj jesan ni tako nešto. Ne vidin razlog da veličan državu u kojoj živin (a ni onu susjednu :D ), samo zato što san rođen di san rođen. Da san rođen, recimo, u Kamboždi danas za BiH ne bi ni zna da postoji, a ljudi oko mene bi veličali Kambodžu. Mada neću reć da ne volin BiH. Ova država mi je puno dala i na tome joj hvala. Ja san vratija isto nešto, da san toga ovoj zemlji, kroz ove godine koje su prošle. Ali da me to definiše i da iman neki patriotski gard, nemam. Inače patriotizam ne volim, smatram ga za blaži nacionalizam, koji je lukavo upetljan u drugu riječ, kako bi se prikrila njegova priroda. Ne vidin vrlinu u patriotizmu. Mada san se na popisu stanovništva izjasnija ko Bosanac i Hercegovac, al to je bilo iz protesta prema nacionalizmu, koji nas djeli u torove. Ali nemam ja neki identitet kao Bosanac i Hercegovac, osjećam se prvenstveno ko čovik. Mada, bude mi lipo strancima s kojima dođen u kontakt, pokazat neke naše lipote i slično. Jer ipak volin ovu zemlju, i želin da ljudi znaju za nju. Ali to je više iz nekog osjećaja srčanosti prema BiH, smatram da imamo šta dat svitu, pa mi je lipo da nekome prenesem nešto fino iz naše zemlje. Također, ne osjećam da me nešto čini recimo: Hercegovcon. Rođen san u Hercegovini, tu san proveja većinu života, al neman neki identitet kao "Hercegovac". Ne znače mi nešto naši korijeni, mada cijenim mukotrpan život koji su moji preci živili da bi danas ja moga ovde koliko toliko normalno živit.

Ali u svemu tome, ima jedna, jedino jedna stvar koju san nekako prisvojia sebi, a to je: moj dijalekt. Volin ikavicu i volin što je pričan. Mada to više i nije baš ikavica, više je ijekavica, jer standardni jezik polako briše dijalekte, pa i ovaj moj, ali ostalo mi je nešto lipo što me veže za način na koji govorin. Ovde u pisanoj varijanti ne pišen potpuno, kako i govorin. Ima tu uticaja standardni jezik i način na koji pišen, a i neke stvari san ostavija da ih pišen isključivo radi razumljivosti. Tako san ostavija "h" na dosta mista na kojima ga mi u Hercegovini prirodno ne govorimo. Recimo rečenica: Bija san kod rođaka, kod kojih nisan bija od davnih dana. U govoru bi bila: Bija san kod rođaka, kod koji nisan bija od davni dana. Ne znam koliko je ova druga varijanta razumljiva. Ili recimo rečenica: Hoda san po brdima, mi bi je rekli: Oda san po brdin. Te stvari bi, mislin bar, otežale razumljivost čitanja, pa san ih zaminija sa standardnom varijantom. Ne znan što i ne znan kako se je stvorila ta veza mene s mojin dijalekton, ali evo, tu je, postoji. Također mi je dobro jer mislin da je zanimljivo za čitat i slušat pogotovo. Zanimljiv je naš hercegovački govor, i ima puno ludih (ludi) izraza. Neka je mješavina dalmatinskih izraza i naših turcizama kojih ima dosta. Npr ko dalmatinci, za crveni luk kažemo: "kapula", a za bili luk kažemo ili, pa, bili luk haha, a ima i jedan zanimljiv izraz "saransek". S tin da, svjestan san da je ova veza za moj dijalekt, možda nešto što je iracionalno i možda i donekle infantilno, jer realno, šta se imaš vezat za govor koji si igron slučaja usvojia ko dite, al eto. Mada, i prirodan mi je to govor, ne moran se forsirat da ga pišen il pričan, kao kad pišen il pričan standardnin jezikon.

Smatran da svaki dijalekt ima svoju lipotu, i baš volin dijalekte. Jednon san ima priliku čut pravi kajkavski u zagorju i bilo mi je preludo. Srpski dijalekti su zanimljivi također. Torlački dijalekt koji se priča u južnoj Srbiji. Volin govor, živ govor. Dosta san istraživa povijest naših dijalekata, i ne znan znate li da je prije uvođenja standardnog jezika, pola Bosne pričalo ikavicu? I koliko san vidija na mapama, ugl di je bilo katoličko i muslimansko stanvništvo većina, pričala se ikavica, a di su bili pravoslavci, i nešto muslimana, pričala se ijekavica. Ne busaju se Srbi džaba u prsa da mi svi pričamo srpski, jer mi smo odabrali normu koju su izvorno govorili etnički Srbi, ali opet taj govor je Bosanski, ili točnije Hercegovački, jer je skrojen po govoru istočne Hercegovine. Standardni jezik je smanjija i lagano pobrisa teritorije u kojima se pričala ikavica, tako da je danas u BiH ostalo nešto u Hercegovini i Krajini. Ali brzo će i to nestat. Također sad san se sitija, kad je objavljen Bosansko - Turski riječnik, u biti je djelom lažiran, jer je izvorna verzija tog riječnika na ikavici. Zanimljivo je to istraživat, sad mi se ne da tražit mape da van pokažen di je bija koji govor u vrime uvođenja standardnog jezika, i zanimljivo bi bilo da je govor osta taki. U Sarajevu se miješala ikavica i ijekavica, i svi su jednako pričali tim govorom, katolici, muslimani, pravoslavci... U većim gradovima di je bilo i katolika, muslimana i pravoslavaca se ikavica miješala sa ijekavicon... Prezabavna misao mi je to tipa da su mostarski Srbi pričali ikavicu, to bi baš volija čut, Srbina koji priča ikavicu. :D

Mada, ja volin sve elemente svoga govora, volin što iman dosta izraza iz Bosanskog jezika u svom govoru, nekako mi je to ono, u kombinaciji sa ikavicon preludo, a i taman me opisuje politički, moje ideale. To da smo svi jedan narod i da nije bitno ko je odakle. A i zanimljivo je za šta se sve čovik more vezat, tako i za govor, nešto tako promijenjivo i neopipljivo. Faktički živo. Volin i kad mi se mijenja govor, kad upijam nove izraze od nekog novog i tako. Oduljih ja. Ili: odulji ja. Ajd, ovde ću stat, da ne duljin više. Pozdrav vam. :)

P.S. Ima jedna anegdota vezana za naš govor. Jednom ja sa troje prijatelja i Ljubuškog doša u Beograd, i sili mi u prvi kafić koji je bija slobodan. I pričamo mi sasvim normalno, kad neki čovik za stolon do našeg nam se javi i upita nas odakle smo. Mi rekli iz Ljubuškog, kad čovik proplaka, govori i ja san iz ljubuškog, već 60 godina živin u Beogradu. I prokomenti:a, isti govor, osta isti. Eto, tako govor može i obradovat i ganut nekoga.

Raj

— Autor nepocesljan @ 11:36
S neba se spušta vodopad... Teče kroz rajske bašte i razlijeva se svuda oko nas. Mi smo u igri, igri nevinosti. Spušta se vodopad pun energije, energije oplođivanja. Muška energija i ženska, teku iz vodopada i slijevaju se u ruke kosača i pletiteljki. Polje odiše i miriše žudnjom. Mi se umivamo u toj svetoj vodi i nalazimo satisfakciju u grupnim orgijama, u kojima slavimo život, slavimo nastanak novog života. Pa ipak, iako smo u raju, zatvoreni smo. Iako voda tako požudno teče, mi smo ograničeni u našem izboru. Neki faktor nedostaje, a to je faktor promjene. U raju vrime stoji. Iako imamo sve užitke koje želimo, nismo zadovoljni, nisu dovoljni. Potrebno nam je nepoznato, da nas pokrene. A nepoznato se nalazi van zidina raja, jer, u raju nema pitanja, postoje samo datosti koje se same po sebi razumiju. Zbog toga, Eva odluči da ubere jabuku. Zmija ju je upozorila na opasnost tog nauma, ali ona je odlučila. Raj nije misto za nju. Podijelila je jabuku s Adamom i oboma im se svidila. Nakon toga su shvatili. Svatili ko su. Postali su svjesni sebe. Samim time, više nisu mogli bit u raju, jer nisu mogli imat mira samo upijajuć užitke. Moraju se istražit, vidit, saznat ko su. Našli su vrata za izlaz iz raja i izašli vani. Kako su ostali vidjeli to, i oni su pojeli jabuku sa drveta spoznaje. I oni više nisu mogli ostat u raju. Raj je osta prazno misto. Sada sinovi Adama i Eve lutaju velikim prostranstvima tražeći sebe i uranjajući u nepoznato. Neki koji se opet pronađu i skupe hrabrosti da zakorače u nepoznato, pronađu raj. Al novi raj, raj za one koji su svjesni. A taj raj je svugdi, zato što je nigdi. Zato što je u njima samima.

Vrime iđe

— Autor nepocesljan @ 09:06

Prominija san se. Prije san bija neko ko je virova u teorije zavjere i gleda san stvari iz tog ugla. Sad više i nije baš tako. Mada, nisan napravija neki zaokret u smislu da san posta skeptik potpuni, nisan posta neko kome je znanost neprikosnoveni autoritet (barem ne mainstream znanost). Ja bi reka da je u meni ostalo ono najbolje od onoga šta san prije bija. Riješija san se percepcije u kojoj neka bića imaju moć nad nama i crpe nam energiju, od toga da postoji neka ogromna svjetska klika što vuče konce i dirigira sve šta se dešava, ali znam da ima više grupa ljudi koji imaju moć i koji bi tili zavladat sviton. Samo, svit je previše kaotičan da bi se njime tek tako zavladalo. Što se tiče globalnog kapitalizma, mislin da smo stvorili čudovište. Nema tu kontrole nad tim, nit će je lako bit, dok se svijest ljudi debelo ne promijeni.

Mada, i sad vjerujem u dosta stvari koje su praktički na rubu znanosti. Sinkroniciteti, morfološka polja, i tome slično, imaju prolaz. Naučno proučeni fenomeni koje mainstream znanost ignorira jer ih jednostavno ne može shvatit, imaju prolaz kod mene. Zato volin Junga, jer je on u istraživanju tih fenomena bija znanstven. Ali ne mogu one nebulozne priče, poput ovoga kad mi izbaci GAIA-u u reklami, pa ovaj Marco De Stefano objašnjava kako svemir funkcionira priko Akašičkih zapisa, pa priča o prošlim civilizacijama: Lemuriji i Atlantisu... Taj new age bućkuriš fakat ne mogu. Mada i sam virujen da su piramide sagradile neke prošle civilizacije, antički egipćani nisu imali ni približno dobru tehnologiju da nešto onakvo naprave. Al ne mogu slušat gluposti o tome nikako...

Elem, nisan ni posta ateista, i dalje iman uvjerenja o životu poslje smrti, samo što dozvoljavan opciju da možda ništa od toga nije istina. Ništa ne znamo realno. Eto, to bi moga bit aksiom, da se vratim na onu raspravu s vasionkom. Barem meni. Iako doduše ne bi reka da ništa ne znan, jer mislin da nešto ipak znam. Al neću trubit o tome, već je dosta postova napisano na tu temu. Nego, zadnje vrime furan Townesa, pa ću vam ubacit jednu pismicu:

https://www.youtube.com/watch?v=DW4XgQvcDsQ&feature=emb_title 


Razumiju se :D

— Autor nepocesljan @ 17:55
https://www.youtube.com/watch?v=bvACrx5oxBI&feature=emb_title

Sinkronicitet

— Autor nepocesljan @ 18:23
Sinkronicitet je termin koji je, koliko je meni poznato, prvi skovao Carl Gustav Jung. Sinkronicitet ukratko znači: par događaja koji su međusobno povezani, ali bez kauzalne, odnosno bez uzročno-posljedične veze. Nego nasuprot tome, povezani su sinkrono, sinkronicitetom. Brojni su primjeri sinkroniciteta, telepatija, znakovi, viđenje na daljinu, i slično. Ja ću u tekstu opisat par svojih iskustava sinkroniciteta.

Jedan je sa viđenjem znakova. Kad san završija srednju i kad san se krenija upisivat u Sarajevo na faks, nisan upa na prvom krugu upisa, bija san prvi ispod crte. Nakon toga san na drugi rok otiša se upisat, iz Tučepa, di san to lito radija. I smorila me procedura oko toga, sve živo, u sebi se molin, samo ajde daj da upadnem i da se upišem pa šta god bilo, makar pa prvu godinu faksa, makar ko zna šta bilo, samo da prođen. I s tim mislima izlazim iz auta parkiranog kraj plaže i bez nekog naročitog razloga krenem prema plaži. Pogledam u neke novine na podu, kad ono rastvorene novine i preko obe stranice piše: Sarajevo će biti moj drugi dom. Ja kad san to vidija laknulo mi, bija san potpuno miran, zna san da ću upast i nisan se više uopće o tome mislija.

Drugi primjer je telepatija. Mada bi za telepatiju moga nać više primjera, kako ne bi pravija predug post, msm da ću navest samo jedan. Ako se ne pridomislin :D Naime, taj primjer se desija jednu noć kad san probija skroz granice percepcije i kad san vidija da je sve što postoji u suštini Ljubav. Tu večer neću cilu prepričavat, jer bi to bilo previše. Samo ću jedan dio. Ugl, jedna mačka se motljala oko moje kuće. I ja kontam, aj da probam inicirat nešto s njom, čučnem i obratim pažnju na nju s namjerom da komuniciran na neki način. I iste sekunde kad san to uradija, mačka krene mjaukat i kružit oko mene. Sutra dva puta proban isto, jednon mačka hoda mimo mene, nisan joj ni bija u vidnom polju, ja isto obratim samo svoju namjeru prema njoj, da je zovnem da dođe, ona se okrene, dolazi k meni i mjauče. Još jednon san to proba čak dok san bija sa susjedovin pson i ni to joj nije smetalo da dođe do mene.

Evo, toliko o ovome sad, da ne iđen u daljnje primjere, jer ih ima puno.

Okrutnost

— Autor nepocesljan @ 16:30

Čovječanstvo je u biti poprilično okrutno. Kad sagledamo npr Europu u srednjem vijeku, koliko se je nasilja tu provodilo. Kakva sva okrutna mučenja, da je to i nezamislivo. Kad san bija u Pragu, bija san u muzeju srednjovjekovnih instrumenata za mučenje. Između ostalog, postojala je jedna metoda: Jedan stub se uzme i zabije kraj gradske pijace i nekog kažnjenika se zaveše za taj stub. I ljudi koji dolaze na pijacu tom zavezanom čoviku mogu radit šta god oće. Piše, nerijetko bi ta osoba završila ili ozbiljno osakaćena ili čak i mrtva. Znači bilo je općeprihvaćeno da se radi užasno nasilje od strane većine ljudi. I dan danas u raznim zemljama 'trećeg svijeta' se provode kojekakve užasne prakse. Južna Amerika i Afrika npr su pune bandi i mafije koje provode nasilje svake vrste. Onda ratovi, silovanja, genocidi, masovna upojstva vlastitog stanovništva od strane vojnih hunti i slično. U biti, mi smo izrazito nasilna vrsta. Ali smo također i koliko toliko konstruktivna i kreativna, jer inače ne bi bilo moguće popravit ono što u našem nasilju srušimo. Priroda je također okrutna. Potresi, uragani, tornada, erupcije vulkana, požari, poplave, sve te stvari ubijaju ljude i druge biljke i životinje. Život je općenito okrutan. Pravo pitanje je zašto je to tako? Zašto su ljudi koji su mučeni morali proć tu patnju? Zašto su silovani ljudi (žene naravno, ali i one spadaju pod ljude) morali proć to šta su prošli. Na to nema nekog odgovora. Ipak, kako vrime iđe, nasilja je ipak manje. Otprilike pola svita živi u društvima koja nisu toliko nasilna i u kojima nema velike eksploatacije radnika, velikih narko kartela i slično. Ostalu polovicu ovi iz prve polovice eksploatišu i održavaju u lošem stanju, kako bi ih i dalje mogli eksploatisat.

Običan puk možda toga nije ni svjestan, al bogatstvo zapada i dalje leži na krvi i znoju ljudi iz Afrike, Bliskog istoka i Azije (uglavnom Indije). Čovik ne mere a da se ne zapita, je li nasilje i takvo, sebično eksploatisanje prirodno? I odgovor je za mene tu jasan: jest. Ali da li je ljudska priroda promijenjiva? Jest, definitivno. Mi minjamo svoju prirodu od kad postojimo. Od prvog čovika koji je napravija vatru, do prvih ljudi koji su vadili rude i kovali oruđe i oružje, pa do modernih tehnoloških dostignuća, naša priroda se minja. Isto tako se jednon more prominit da potpuno iskorijeni te barbarske prakse. Trenutno se nalazimo u situaciji da imamo uvjete da niko u svitu ne bude gladan i plaćen nekom mizerijom, ali se oligarhijama koje vladaju i na istoku i na zapadu, dozvoljava da eksploatišu nerazvijene zemlje i da prolaze bez većih poreza, koji bi tribali bit puno, puno veći na ljude koji imaju milijarde, na svaku milijardu bar 30% poreza. S tim novcem bi se mogli dić na noge čitavi kontinenti. No, nije samo to kvaka. Nerazvijene zemlje se stalno sabotira. Gadafi je ima plan napravit Sjeverno-afričku uniju i time ujedinit sjever Afrike te mu pomoć da se gospodarski uzdigne, i znamo šta se desilo. Francuska plaća atentate na svakog predsjednika u Africi koji želi radit za dobrobit svoga naroda. Siriju i Jemen ne triba ni spominjat. Tako da, ne da razvijenije zemlje ne pomažu drugima, nego im i odnemažu, i to ozbiljno. A takvo nešto do neke mjere mora ić i na savjest građana zapadnih zemalja, koliko god oni bili neupoznati s tim stanjem. Imaju dužnost da znaju, dužni su kao građani da propitaju šta njihove države rade. Ako se to jednom desi, možda iskoračimo ka svitu bez okrutnih i nehumanih praksi. Toliko.


Vjerovanja

— Autor nepocesljan @ 21:50
Zanimljiva je ta potreba ljudi da vjeruju u nešto. Još od plemenskih društava imamo neko vjerovanje u 'više' sile. Plemenski čovik je u suštini, pokušava spoznat svit oko sebe. Živeći nesvjesno ili polusvjesno, projicirali su svoje vlastite psihičke sadržaje na svit izvan nas. Tako su pridavali 'božanske' karakteristike gromovima, raznoraznim životinjama, duhovima predaka i slično. Štovali su životinje koje su im bile prijetnja, što je i logično, jer te životinje su predstavljale moć. Općenito, štovalo se ono što je imalo moć. Grom je moćna pojava, oluja također, lavovi, vukovi, tigrovi, bizoni su moćne životinje. Procesom tehnološkog napretka polako smo počeli nadjačavat te prirodne sile i nadjačavat opasne životinje, pa je prestala i naša opsesija njima. Mada, ta simbolika je i dalje tu i živa je u našoj podsvjesti, što je Jung jako dobro zna, i zato je istraživa arhetipove u dubljim slojevima naše podsvijesti. I dan danas imamo recimo astrologiju koja ima moćne simbole životinja, i dalje je u jeziku prisutno korištenje životinja kao simbola moći, pa će se za nekoga reć da je 'najveći laf' il tako nešto. I dalje u životinjama vidimo moć. Kako je vrime išlo, ljudi su polako svoju vlastitu životnu energiju počeli povlačit iz vanjskog svita prema unutra, te su presstajali davat moć silama prirode. Paralelno se razvija nauka koja objašnjava te sile prirode na racionalan način. No, postoji jedna stvar koju čovik nikad neće odgonetnit, a to je: kako je moguće da išta postoji? Kako je sve počelo? Te, također, postoji jedan 'neprijatelj' kojeg čovik neće nikad pobijedit a to je smrt. Tako da ta tri faktora u kombinaciji hrane naša vjerovanja u neke više sile.

Umirat ćemo uvik, i uvik ćemo se pitat šta će bit nakon smrti, oće li uopće išta bit nakon smrti? Pitanje početka postojanja nema odgovora i ne mere ga ni bit, jer to pitanje mi u našoj linearnoj percepciji vrimena nemamo načina da to pitanje svatimo. Također, to: Kako išta postoji?; što je po meni najdraže od svih ovih pitanja, nikad ne prestaje fascinirat i u suštini nema odgovora na to pitanje. Ali čovik kroz traganje za odgovorima na ova pitanja more dobit neka iskustva koja će mu dat odgovor, samo ne u formi u kojoj je on očekuje. Na ova pitanja ne postoji verbalni, racionalno obrazloženi odgovor. Ali moremo doživit iskustvo koje je odgovor na ta pitanja. Neki bi rekli 'mistično' iskustvo, može se to reć, samo poanta je, što moran naglasit, da u tim iskustvima nema ništa nejasno, nego naprotiv, vidiš stvari čišće nego ikad prije. Dok god čovik samo viruje, on ne zna, a kad sazna, more i dalje virovat u neke stvari, ali imat će znanje, bar nekakvo znanje o prirodi tih sila koje nas okružuju. Vjerovatno je nemoguće sve znat, al na neka iskustva možemo dobit odgovor. Ja san ima jedno takvo iskustvo di san iskusija da je sve što postoji ljubav, i fakat znam da je to tako. Ali i dalje neman odgovora da ova pitanja koja san postavija ovde. Mislin da su ta pitanja tu, kako bi nas prominila i kako bi nas oblikovala u bolje osobe, kako bi doživili ličnu transformaciju.

No, na koji način se more validirat nečije 'mistično' iskustvo. Tu ne postoji validacija, u suštini. Nečija percepcija svita drugoj osobi uvik more izgledat kao deluzija, ili kao nešto uobičajeno, nešto što svak doživi nekad. U principu, jedno takvo iskustvo u kojem čovik probije granice percepcije i izađe iz balona u kojem je čitav život živija se ne mere ničim validirat. Po onome kako san ja to vidija, mi po defaultu živimo u balonu koji je ispunjen našim konceptima. Mistično iskustvo je probijanje tog balona i izlazak u direktno iskustvo stvarnosti, bez filtriranja kroz koncepte. Takvo iskustvo more svatit jedino neko ko je i sam doživija nešto takvo ili slično tomu. Ja iman par prijatelja koji su doživili nešto slično ko ja. Nije to na kraju nešto spektakularno, ali nije ni nevažno, štaviše, mislin da je jako važno. Takvo iskustvo pokreće u tebi procese koji te potpuno mijenjaju kao osobu. Ali opet, zar se ne minjamo svi mi ljudi, kroz vrime? Jesmo, ali ne prolazimo svi iste procese i ne mijenjamo se svi korijenski. Mada, postoji u tim promjenama jedan patern koji je zajednički svim ljudima. A sad, dosta ljudi u neka doba, najčešće u sredini dvadesetih, zaključe da su spoznali šta se ima spoznat i prestanu rast i razvijat se. Morgan Scott Peck kaže da rijetki pojedinci nastave rast cili život. Mislin da je za rast cili život potribna velika hrabrost za rad na sebi, i da je potribna jedna jako bitna stvar u ciloj ovoj priči, a to je: znatiželja. Bez znatiželje nema ništa. Mene je istinski fasciniralo pitanje: kako išta postoji? I kroz meditaciju, boravak u prirodi, borbu sa nistagmusom (jednim poremećajem koji san dobija), san dobija svoj odgovor na to. Sve je ljubav. A sad, da li znam odgovor koji mogu reć i obrazložit, ne znam. Ako ga neko zna, volija bi da mi ga kaže.

Ali zanimljivo je kako smo na zapadu i na istoku došli do toliko različitih pristupa duhovnosti i vjerovanjima... Mislin da sva ta vjerovanja ne mogu istovremeno bit istinita. Nešto postoji, to je sigurno, ali šta je to, ne znam. Možda svaka religija nosi jedan dio mozaika koji je istinsko znanje o prirodi svemira i životu poslje smrti. A možda je najbolje zanemarit sve religije i tražit svoje odgovore? Ja se nalazin negdi na sredini. Do neke mjere je na mene uticala advaita tradicija, preko Moojia, koji me je naučija kako da meditiran, i ta meditacija me je dosta vodila kroz život. No također, nekad se obratim Bogu, zahvalim mu se i zamolin ga za pomoć. Advaita znači ne-dvojstvo, advaita tradicija tvrdi da je sve što postoji u suštini jedno, da je iluzija da smo mi odvojeni od drugih stvari u stvarnosti. Do neke mjere ja to virujen, ali opet virujen da svi imamo svoj individualan izraz te božanske kreacije. Kako je na jednom sajtu jedna žena fino objasnila: Prosvitljenje je kad val spozna da je ocean. Svi smo mi ocean, ali opet smo i val. To je u suštini paradoks, ali paradoks znači da ssmo na pravom tragu, jer stvarnost jest paradoksalna.

Dobro

— Autor nepocesljan @ 16:36

Ima nekoliko iman ideju za post na temu dobra, Dakle tema je: šta je to dobro, kao pojam? Po čemu tvrdimo za neke ljude da su dobri a za druge da nisu? Je li se rađamo sa tendencijom spoznaje dobra i zla ili se ona stvara odgojen? Na ova pitanja je teško odgovorit. Također je uz pitanje dobra, postojano i pitanje zla, kao suprotnosti dobru. Ljudi su, kroz povijest, radili mnoge stvari u ime dobra, koje bi mi danas nazvali zlim stvarima. Tipa žrtvovanje ljudi i životinja. Tako da dobro je, očigledno, stvar kulture ili perspektive. Po meni je ključni koncept za pitanje razvoja pojma dobra kroz stoljeća: empatija. Kako vrime odmiče, imamo više i više empatije i samim time se iskorijenjuju neke prakse koje su bile normalne, ali ih danas percepiramo kao barbarske. Kroz širenje empatije, dolazi do prestanka robovlasništva, do zabranjivanja mučenja ljudi, do feminizma i emancipacije žena i slično. Međutim i danas je "dobro" različit pojam različitim ljudima. Npr nekim ljudima je moralno ok da dizajniraju gene svojoj dici. Ja bi npr za to reka da je pretjerano, jer smatram da svako dite prirodno ima pravo da bude onakvo kakvim ga je priroda stvorila. Za intervenciju u gene san samo u slučaju ako se može izliječit kakva bolest, il tako nešto. Također, postoji i moralno pitanje općenito genetskog modificiranja organizama. Za mene je to nemoralna stvar, jer je to nevjerovatno grubo zadiranje u intimnost jednog bića, zadiranje u same njegove gene. To je nedopustivo, jer svaka biljka il životinja, pa i čovik, ima pravo da bude ono što jest, bez toga da mu neko petlja po genima. Bilo kako bilo, postoji pitanje dobra i etike i tu malo šta ima konsenzus. No, kako se razvija dobro? Je li ono ima korijen u sebičnosti, u smislu činiću dobro, jer ako činimo svi dobro, i drugi će prema meni činit dobro? Po tom principu nastaje pravo, da se osigura osnova pravila života za sve ljude. Međutim, pravo ne mora nužno bit i moralno. Moralno dobro mislin da je kad radimo nešto istinski bez sebičnih motiva. Kad iz empatije prema drugim ljudima podržavamo ih u onome što oni istinski jesu ili istinski žele bit. Mislin da je to pojam oko čega se vrti pojam dobra. Zato je pitanje dobra i zla isključivo ljudsko pitanje. Životinje ne mogu bit dobre il zle. Napredovali kroz povijest jesmo, ali i dalje ostaje jedan ogroman prostor koji se triba prominit da bi mogli reć da smo istinski dosegli pravednu i dobru civilizaciju. Kapitalizam, ovakav kakav jest ne može ostvarit potpuni ljudski potencijal. Zato ja mislin da će se kapitalizam kroz vrime transformirat, a u šta, to će vidit neke druge generacije. Još jedna stvar koju virujen je to da su stvari dobre takve kakve jesu. Nema nečega što ne bi tribalo bit tako kakvo je. Sve što postoji triba da postoji. Pa i patnja. Al to ne znači da triba bit inertan i ne nastojat borit se za bolje društvo. Samo prosto konstatiran, stvari su ok same po sebi. Malo je nabacan i mrljav post, al ajde, objaviću ga. :D


Doživljaji vol 4

— Autor nepocesljan @ 14:32
Iz riznice iskustava iz Sarajeva ima puno ludih doživljaja, ali ne namjeravan pisat puno, izdvojiću još jednu ludu večer, eventualno još nešto napišen poslje toga. Kako ispada, najluđa iskustva su mi bila na prvoj godini faksa, a to mi nije vrime kad mi je u Sarajevu bilo najlipše, tamo par godina poslje mi je bilo bolje, al ovih par doživljaja iman sa prve godine faksa. Pa tako i ovaj.

Jedan dan san vrnija u tu našu kafanu na Čobaniji i naručija rakiju. Unutra je bija neki ćelavi lik koji je počeja neku priču sa mnon. Počastija me je jednon turon, pa još jednon i kad bi god ja konta poć, on bi okrenija još jednu turu. U priči mi je reka da ima trave i konta je poć sa mnon u stan, ali san se ja nekako provuka i doša do stana na Drveniji, di smo tada živili, u Metalci, da buden precizan. Unutra je već bija dernek i bilo nas je desetak i kad san in ja reka da ovaj lik ima trave oni su mi rekli da se vratin po njega i doveden ga. Ja san to uradija. Sili smo u dnevni boravak i ja sa samo malo posmatra tog lika. Svako malo je širija zjenice od očiju i izbuljija bi se u prazno. U dnevnom mi je bija momak od cimerice mi, a taj lik je očito zamirija cimericu mi, da bi je barija, šta li. U jednom momentu je pita ovog momka joj je li ikad letija sa 13-tog kata (mi smo bili na 13-tom), ovaj se smija i govorija da nije. Ukratko, skontali smo da lik nije dobar. Ovih nekoliko ženskih se maklo u kuhinju, on ide za njima. One nazad dnevnu, on opet za njima. I tako mi krenemo iz stana na neku svirku u AG-u. Cimerica mi je ponila bocu vina u torbi, cimer mi je ponija svoju torbu, u kojoj je bilo frizerske opreme. Ja san tada već bija pijan da se jedva sjećan. Navodno me je taj lik počeja izdvajat od njih ostalih da sami ja i on iđemo. A trava koju je obeća da ima, je kad smo ga za nju pitali reka da je ona kod prijatelja mu na Ali pašinom. Mi smo došli u AG i ne znan koji kurac se desija točno, al uglavnom taj lik se pobija sa nekom dvojicom isprid AG-a i zabranili u mu da uđe. Mi ostali smo ušli unutra. Bila je godišnjica AG-a i svirali su neki Pakleni vozači, tako se zva bend. Al atmosfera je bila mlaka, svi su sidili za stolovima, gorile su sviće,, niko nije plesa ni ništa. Mi čim smo ušli smo napravili lom. Odma počeli plesat i divljat. Cimerica mi je išla od stola do stola i nudila ljude bocom vina, ja i njen momak, Denza smo se zadali u plesanje isprid bine. U jednom momentu je do nas doša security i reka nam da malo mirnije plešemo. Mi smo, kad nan je on to reka, se zagrlili i počeli plesat valcer. Kad smo stali, ja san osta na jednoj nozi i ljuljalo me, pribacija se na drugu nogu, i dalje me ljulja i u jednom momentu se samo svalim po pjevaču i izbijem mu mikrofon iz ruku. Denza je uzeja cimerovu mi torbu i u nju kra krigle sa stolova, ubaciva ih u torbu. Ja san se u međuvremenu počeja ljubit sa jednom ženskom koju san zna ovako, sa recitovanja poezije. U jednom momentu security je pita Denzu da otvori torbu i da je istrese. On je istresa hrpu razbijenom stakla, makaze i još nešto frizerske opreme. Zaštitar mu samo reka: aje majke ti uzmi torbu i iđi vani. I tako su nas izbacili vani, al ova ženska s kojon san se ja ljubija bi došla po mene i ja bi uveja i Denzu, i securtiy bi nas pustija, zbog nje. U međuvremenu cimer i cimerica mi su otišli negdi drugo, a ovaj lik kojeg san ja doveja u stan se negdi izgubija.

Mi smo bili još u AG-u, i onda san ja poša kući, ne znan kako se točno odvila situacija jer san bija pre pijan. Na kraju san doša prid našu zgradu i naša cimera mi i prijatelja nam, jednog Njemca što se družija s nama, kako čekaju isprid jer nemaju ključ. Rekoše mi da su vidili kako je neki lik zboja drugog lika nožon i da je ovaj biža od njega. Nije prošlo dugo i pojavila se je i policija. Pošto su njih dvojica bili svjedoci, neko je triba ispričat šta se desilo, šta je vidija. A mene oprala nervoza prid policijon jer san mrtav pijan i sve kontan da će me provalit i da ću najebat. I neko od njih krene opisivat šta je bilo, a ja im upadnen u rič i ja krenem pričat šta je bilo, i tako nekoliko puta, a cimer mi govori: Mate šuti, ti tu nisi bija! Na kraju je izjavu da ovaj Njemac koji je onako, sridnje govorija bosanski. U međuvremenu nas se još skupilo isprid zgrade, bilo nas je petero-šestero. Kad u jednom momentu eto ti situacije, lik kojeg san ja doveja u stan se vraća. Mi pogubljeni, ne znamo šta ćemo sad s njin, kad on dolazi do nas. Ne sićan se šta je točno počeja pričat i kako je došlo do toga, al ugl u jednom je momentu reka: Vi ste mene ostavili, sve ću van uzet. I izvadija nož. Mi ko ludi počeli bižat od njega, a on trče za nama. Bilo je negdi pet ujutro i već se ok vidilo vani. To je bilo ko u filmovima, mi se okrećemo dok trčemo i samo vidiš njega trče za nama negdi 20-30 metara iza. I trčemo između zgrada i kad ćemo izletit na cestu, samo naglo usporavamo da ne bi izletili prid neko auto il nešto. I tako smo bižali od njega po gradu, dok u jednon momentu ga više nismo nikako vidili iza sebe. Bilo nas je strah, al smo se vratili nazad prid zgradu, i ne sićan se kako se točno odvilo, al došli smo u stan. Napravili smo doručak, poili ga, i legli spavat. Lik ne samo da nije ima trave, nego nije ni platija račun u kafani, di je mene častija na početku večeri. Večer je završila, ali to nije bija zadnji put da san ja vidija tog lika. Jednom smo ja i cimer mi izašli do prodavnice i vidili ga u daljini od 30-40 metara. Kad smo ga vidili, totalno smo se pogubili i počeli hodat u krug, na kraju se sudarili, udarili jedno u drugo i brže bolje se vratili u stan haha. Još jednon san ga ja vidija, kad san iša na dernek kod jedog lika na Bistriku. Čeka san prijatelja da dođe po me, kad vidin njega kako mi prilazi. Ja se sledija. Dođe do mene i pita me: Treba li ti kakva pomoć? Ja reko: ne triba, čekan prijatelja da me pokupi pa ću na dernek. On samo reče ok, i ode. Očito me nije pripozna. Eto, tako smo se proveli s tim likom. Poanta, ne triba svakog dovodit u stan tek tako. Mada te godine smo mi divljali po Sarajevu, i meni se dešavalo da upoznan ljude ujtru kad se ustanen u stanu mi.

Doživljaji vol 3

— Autor nepocesljan @ 14:07

Sad me prebacilo na neke lude doživljaje što san ima u Sarajevu, za vrime faksa. Evo jednoga. Bila je vamo jedna kafana, na Čobaniji, u zatvorenom dvorištu jedne zgrade, mora si proć ulaz u zgradu i izać na drugu stranu i tu je bilo ograđeno dvorište i kafana koja se zvala: Tito. Navodno je bila registrirana kao klub grafičara, i pod tu šemu su držali otvorenu kafanu, ukratko, bila je ilegala. I mi smo tu se nalazili, recitovali poeziju, i to je bilo vrh, alternativna ekipa se tu skupljala, ali nakon svakog recitovanja bi pili do kasno u noć. Jednom je ovaj Srđan reka: Nama je recitovanje samo izlika da se napijemo haha. Dolazija je tu i posljednji sarajevski boem, Admiral Mahić, koji je isto recitova tu. Nekad se znalo desit da zanoćin u toj kafani, odspavan za stolon, pa odatle oden na faks. Ali, bila je mala kvačica, gazda kafane se zadužija kod nekih kamatara. Ti kamatari su se općenito družili tu s nama u kafani, bivali su na recitovanjima, ovaj Mirza je čak par puta s njima sam pija negdi po gradu. Znali su nas sve i bilo nam je dobro s njima. Međutim, ovaj gazda se očito debelo zavalija kod njih i nije ima od čega vraćat, jer je prokocka pare. I tu večer smo sidili tu, a ti kamatari su cilu noć nas častili. Niko nije zna ni za dugove ni ništa, bila je to obična noć u kafani, s tim da nikad prije ije bilo toliko ljudi okupljenih tu. I gazda mene upita ako mogu da odem s njim po pivu, tamo kad san otiša po pivu, upita me 20 km da mu posudim jer je nema odakle kupit. Ja san mu da pare a on je uzeja pivu. Tresle su mu se ruke. Nedugo nakon što smo došli u kafanu, počelo je sranje. Kamatari su ustali i počeli lumpovat po kafani, gazda je pobiga vani i zaključa vanjska vrata od zgrade, i od silne gužve ljudi, ostalo je svega nas nekoliko. Ovaj glavni od kamatara, Faruk, je uša iza šanka i naša bejzbolsku palicu na kojoj je pisalo : Thompson. Kad je to vidija samo reče: Jebo ti Tomson mater, i krene lupat palicom po Titinim slikama na zidu i po stolovima. Jedan od njih je uspija isčupat šank iz zemlje, mislim, s poda, ono, izvadit šank, jer je šank bija od drveta.

Cilo vrime dok smo tu bili ja san posmatra sa strane. Za Farukom je cilo vrime hodala Katarina i ponavljala mu: Idi si doma pa razbijaj! On je šakom lupija u staklo na vratima i raskrvarija ruku. I tako ona za njim ide i ponavlja mu, kad u jednom momentu on padne na kolina i reče joj: Ali Katarino, ja sam tebi sve dao, srce sam ti dao! A dok su oni razbijali, Mirza je kupija pive sa stolova i trpa ih u džepove od kaputa. Na kraju smo našli nekakve skale/merdevine, da se uz njih moremo popet priko zida, da nas policija tu ne uvati. Ovi su i dalje razbijali, a Marko, koji je inače flegma mrtva je samo hoda za njima i ponavlja: Šta to radite? Nemojte to radit. Tako je to ponavlja i ovaj mu jedan samo reče: Ej, drag si mi, al nastaviš li hodat za mnom i tebe ću slomit. Ugl, mi smo postavili skale da se popnemo priko njih i doša je red na me. Marko mi nije da da priđen dok nisan pribacija neku bocu od pet litara rakije. Kad san to pribacija priša san vani. Faruk nan je reka da iđemo svi, da će on ostat i preuzet svu krivicu na se. Mi smo pobigli dalje i izbili na miljacku. Trčemo u jednoj grupi mi a u drugoj kamatari, i izbijemo na miljacku. Nastavili dalje prema Skenderiji, kamatari biže livo i zovu nas: Ajte vamo, vamo vas neće uvatit. Mi smo ipak nastavili prema Skenderiji i poslje takvi, sa zalihama alkohola otišli u Kino Bosnu i tamo nastavili pit. Kad nakon par sati Faruk zove Mirzu i pita ga di smo. Mirza mu reče i za 15 minuta eto ti njega k nama, zavijene ruke. Tu je nastavija s nama pit, i ja se već više ne sićan dobro jer san bija prepijan. Znan samo budin se ujtru u sobi, goli zidovi, dva madraca, ja spavam na jednom, Mirza na drugom. Kad dolazi Faruk i budi nas. Mi mu se zahvaljivamo što smo noćili kod njega i kontamo prema tramvajskoj. Ja zateknut totalno, pored cile te večeri mi na kraju noćili sa kamatarom, haha?! I nije nam da pješke na tramvajsku nego nas je on odveza u nekoj starudiji od auta, kojoj san ja 5 minuta otvara vrata jer imaju neki poseban sistem kako se otvaraju. Tu smo se rastali i svak svojim putem. Kafana se zatvorila, šta je s gazdom bilo ne znam, ugl nama je dobro bilo. Iako šteta, jer je to misto imalo baš potecijala, al jebiga, kad su ljudi koji su ga vodili bili klošari. Bilo je lipo dok je trajalo.


Doživljaji vol 2

— Autor nepocesljan @ 12:41

Na repertuaru iman još jedan doživljaj koji bi moga podilit s vami. Isto se radi o jednoj situaciji na moru di san radija. Prodavali smo kukuruz i radili za lika kojeg smo zvali Ićo, nisan ni zna jel mu to pravo ime ni ništa, ukratko svak ga je zna ko Iću. I jedan dan, nakon posla, ja i jeda kolega slavonac se zajebavali kupajuć se, plesali valcer u moru i tako te neke šega stvari. Na plaži su bile dvi Njemice naših korijena, sa roditeljima. Sad kad se sitin, volija san tog slavonca, tip je osobe s kojin se nikad ne bi sprijateljija da nije posla, al ovako san ga zavolija. Moraću mu se nekad javit. Nego, palo nama na pamet da se takmičimo ko more dalje ronit. Bili smo već dubokoj vodi i ronili smo prema plaži. Ajd prvi će on. I tako, ronija on neko vrime i izroni. Ajd sad ja krenuh, zaronija san i ronin neko vrime i dođe do one granice kad mi nestaje daha. I ja kontam, ajd još jedan zamah pa ću izronit, pa još jedan, pa još jedan, i konačno izronin, kad iste sekunde paf! Nešto me spuca u glavu žešće, cilo mi čelo protrilo. Otvaran oči i samo vidin krv kako se slijeva niza me, po tijelu, po šorcu, svugdi. Neki klinac na plaži počeja skičit i histerično se ponašat, trče livo - desno, nešto broji na nekom stranom jeziku i na kraju samo uze peškir i ko lud pobiže s plaže. Kad šta je bilo, klinac je bija okrenut leđima prema moru i iz okreta je bacija kamen svom snagom. Bija je okrent prema plaži, i zamahnuo je okrećuć se prema moru i bacija kamen prema moru, i to taman sekundu prije nego san ja izronija i taman da kamen mene pukne u glavu. Bija je poveći kamen, veličine otprilike ispružene šake. Mali se usra, skiči a ja mu govorin: smiri se, smiri se, a držin se rukon za glavu. Kad šta je bilo, pukla mi arkada, što nije opasno, al puno krvari i ja kako san bija mokar sva ta krv se slila niza me, tako da je izgledalo da san čitav pun krvi, ko u ratu hahahahah. Poslje na plaži, jedan lik mi donosi maramice i gleda me užasuto. Sad kad skontan, srića što me je puka u čelo, a ne u nos il zube. No to nije kraj priče. Nakon toga, kako mi je pukla arkada, ja san mora u Makarsku u dom zdravlja da je ušijen. I gazda mi dane svoj zdravstvenu, da ne moran plaćat. I dođemo mi, ja in dan zdravstvenu i u priči reknen da san iz Ljubuškog al da živin u Tučepima. Reka san to jer san zna da se pripozna naglasak, da san iz hercegovine, bilo me strah da će me provalit da nije moja zdravstvena. Tu su već postali sumnjičavi. I ispričan in ja šta se je desilo, ne viruju mi. Ova me pita jel se drogiran, jesan se pobija s nekin, ovo ono. Natežemo se mi i na kraju one mi reknu da čekan da me prozovu. I ja sidin jedno 10 minuta, sam u čekaonici i onda čujen sestra iz kućice iznutra zove: Ivica. Ja sidin i nije mi jasno, malo je falilo da se okrenen i pogledan koji Ivica, kad skonta, to mi je gazdino pravo ime. :D A ona me gleda haha. Uđen unutra, zašiju me i napokon izađen. Poslje kad mi je tribalo vadit konce, gazda mi ih izvadija, tako da nisan mora nazad u dom zdravlja. To je bilo olakšanje. Na kraju san proša ok, mislin da je gore od mene proša taj mali, jer san mu vjerovatno onakav krvav, ostavija traumu za cili život. A tilo je i mene baš da izronin na tom mistu u to vrime haha. Stvarno preludo da se to desilo.


Doživljaji

— Autor nepocesljan @ 12:37

Kroz ovo pisanje na blogu, palo mi je na pamet da opišem neke svoje životne dogodovštine. Bilo ih je podosta ludih, koji vride prepričat, al izabraću neke, najznačajnije. Evo jedna od luđih, zabavnijih i kreativnijih stvari koje san uradija. Naime, ja san par godina radio kao prodavač kukuruza na plaži na moru u Dalmaciji. U Tučepima, konkretno. I ono, kao kuruzar, nosija san onaj frižider, znate onaj spremnik za nosit koji čuva temperaturu, i u njemu kukuruze sa vrućom vodom. Bio je to krvav posa jer si mora hodat po plaži po cili dan, sa frižderom koji je zna bit i prilično težak. Jednom smo računali koliko prohodamo u danu i izašlo je oko nekih 24 kilometra. Mada, mi smo bili mladi, ludi i nabrijani i nije nam to bija neki problem. I sad, u Tučepima imaš na jednom kraju sela (nemaš takav dojam liti, al Tučepi su selo) imaš jednu manju plažu koja je od pola nudistička. I nudistička je tako do kraja. Kad bi prodavali, došli bi do kraja i okrenuli se i vratili nazad u drugom pravcu do drugog kraja. I ja san prve godine kad san radija odlučija napravit jednu stvar na kraju sezone. Šta mislite šta? Evo, ispričaću vam. Sezona je lagano išla i došlo je do prid kraj, a bilo je još nešto ljudi. Ja san bija sa frižderon doša do te plaže na kraju sela i reka ovom što prodaje krofne šta ću uradit. On reče, "jebeš sve, ovo moran vidit". Tu je također bija kafić na kojem san ja pravija pauzu, di bi sija popit kavu u podne. Ovaj prodavač krofni je i njima reka i oni su se svi skupili da me vide. Prvo san skinija majicu, onda šorc i onda bokserice. Bija san u japankama, sa šeširon i onim bubregom/pederušom, onm torbicom oko pasa što se kači, sad kako je ko zove. I sa frižderom. Bija san praktički go. Krenija san hodat i na prvu su me svi kupači gledali iznenađeno. I kad san doša do kraja, okrenija se i počeja se vraćat, kad je to odjednom krenulo. Svi zovu, svi hoće kukuruz! A meni ostalo nešto malo u frižderu, proda to u čas! Jedna se starija Njemica slikala sa mnom, ona gola, ja go. Kad skontam, sad neko tamo ima moju golu slliku, možda uokvirenu haha. To je bija jedan vrhunski doživljaj. Nešto tako prirodno i normalno, a opet nešto što bi ritko ko uradija. Meni bilo vrh, da san zna da će tako bit, natovarija bi još kuruza da bolje zaradim haha. Kad san to uradija, fino san se go okupa i poša nazad. Bilo mi je super. Valja učinit i sebi i drugima jednu tako zabavnu ludost. :D


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 22 23 24  Sledeći»

Powered by blog.rs