Sjene iz djevočicinih snova

Historija mojih boljki

— Autor nepocesljan @ 19:27

Želin napisat kako se osjećan, al to je teško... Teško mi je prinit tu težinu na ovaj virtualni papir. Konstantno san u nekom stanju uznemirenja. Kao da mi katastrofa non stop stoji iza leđa. Ne mogu se opustit. Ako se opustim, trah me je da će mi se počet bacat. Tako mi uglavnom dolazi. Mada, ovo je moja životna bitka.

Kad san bija mlađi, bija san anksiozan. U srednjoj školi san bija opsesivan oko nekih stvari, briga, stalno bi me morile. Sićan se kad san razmišlja jedan dan da bi volija da mogu po dana bit normalan a po dana da me more te misli. Mislija san proće samo od sebe. Nije me tada ugrožavalo, u tom periodu. Mada san primjetija već tada jednu crtu samosabotaže, sićan se točno momenta kad san to primijetija. Nešto san se šalija sa jednon curon iz razreda, i došla mi je misao u fazonu: "ti ne možeš se zajebavat, ne dam ti to." Kasnije san intenzivno zamišlja neke situacije, tipa kako ispadam faca prid ljudima i tako. Doduše, to je često u srednjoj školi, tipa zamišljat da umireš i da ti poznati dolaze da se oproste od tebe...

Na prvoj godini faksa mi je bilo jako teško. Ali san se borija. Tada je moja sestra imala pihotičnu epizodu. Ja san bija u tripu da idem u propast... Zamišlja san često situacije di san moćan, di san jak pred drugima i tako, i to mi je bilo ko droga, što bi više to radija, to bi mi se više zamišljalo. Bija san u tripu da mi pucaju neuroni i da propadan, da gubin nervne veze. Tada san mislija da se neuroni ne obnavljaju, što je poslje pokazano da nije istina. Ali nisu meni ni tad "pucali neuroni", nego je mene bilo strah da se to dešava. Bilo mi je jako teško tu godinu. Iscrpljen san bija, vukuć taj teret za sobon. A već san vidija da mi triba neka stručna pomoć, ali mi je bilo previše neugodno nekome ispričat da mi se dešava šta mi se dešava. Ima san jak strah da ću i ja poludit i završit kući cili život.

U tom periodu san ja bija konstantno anksiozan, i to baš baš jako. U toku studiranja, poslje, san ima jedan ajmo reć sritan period jer smo se skompali ja i moji prijatelji sa jednom drugom ekipom i par godina međusobnog druženja mi je bilo super. Mada, i tada san bija anksiozan, i tipa, na jednom spoju, dejtu, san bija toliko nervozan da je to bilo preočito, cura me pitala šta mi je haha. Ali san se vadija humoron, mada jedva san izdrža da popijemo tu kavu. Mislin da je ona zaključila da se drogiran il tako nešto. Humor mi je bija glavna vadiona, izigrava san ludu, a uz to san i profesionalno bija u toj ulozi, kao stand up komičar što san bija neke tri godine. Ali znakovito je da san cilo vrime ima strah da ću završit kući i živit ko moja sestra.

Jednon san završija kući jer me prala prejaka panika. Mislija san da san gotov, da nemam više života, osjeća san se da mi se ličnost raspada, da ću poludit. Sićan se jednon kad smo išli u Mostar a ja sasvim intenzivno osjeća kako nikad više neće bit isto, kako san doživotno zarobljen i slično. Ali pribolija san to i vratija se u Sarajevo. U međuvremenu san bija poša kod jedne psihologinje u Sarajevu. Sad vidin koliko je bila nestručna. Nakon što san se vratija u Sarajevo, živija san neko vrime, završija bachelor, poša na magistarski kad san dobija nistagmus. Ispočetka su simptomi bili toliko užasni da san jedva priživljava kući. Završija san kako san se cili život boja, izgledalo je da me je ostat živit kući do kraja života. Jer, nistagmus je neizlječiv i ne može se ni pomoć da se ublaže simptomi.

Ja san mislija da san gotov, da mi je život gotov. Ponovo se ponovija scenarij od prije koju godinu, ovaj put sa ozbiljnim izgledima da tako i bude, da ne mognem se maknit od kuće. Osjeća san se slomljeno, mislija san da mi je život gotov, da mi nema nade. Onda san se trgnija i zaključija da, ako se neko medicinski neobjašnjivo (da ne kažem "čudesno") izliči od nečega, da mogu i ja. Zaputija san se na tu putanju i pustija intuiciji da me vodi do ozdravljenja. U međuvremenu san ima par hospitalizacija na psihijatriji, ali i doživija san Ljubav kao silu svemira i kao suštinu svega što postoji. To me je iskustvo probilo i prominilo. Sad kad gledan taj momenat kad san iša u Mostar i mislija da mi nema spasa, vidin koliko sad iman više širine. Mada, i sad mi je jako teško.

Ne znan kako opisat svoje trenutno stanje. Isto iman strah da ću propast, da ću se upropastit. Ne znan kako naprid, a da ide mirno, da ne radim ništa destruktivno. Da mi bude prihvatljivo. A i mojima kući. Ali za razliku od vrimena prije, sad san otvoren. Sad mogu riješit problem. Vidin di je problem, prije to nisan vidija. Al mi je užasno teško... Boriću se, al ne znan kako isplivat iz ovoga... Možda već isplivajem, ne znam... Stalno san na rubu, konstantno osjećan da san stisnut u kut nečim jačim od mene... Strah me sebe, ne mogu se opustit jer kad se opustin dođu mi destruktivni porivi... Osjećan se bespomoćno. A znan da nisan bespomoćan. Ne mogu pisat sve što bi tija napisat, jer me strah posljedica onoga što iznesen ovde, jer svaki korak i sve što uradin utiče na moju psihu, pa čak i objavljen post me može poljuljat.

Izgubljen san i ne znan kako dalje... Strah me, užasno me strah. Strah me svega. Ali okuražiću se, moran. Samo ne znan kako, pa ni kad... Još bi dosta toga napisa al ne mogu. Uglavnon boli me, i fakat mi je teško. A borin se, borin se ko lav, a to niko ne vidi... Niko ko nema ovakve borbe ne mere vidit koliko se trudin... Sad san u situaciji koja je povoljnija nego ikad ranije, ali i zajebanija nego ikad ranije. Također, u radu sa psihologinjon san primijetija da ja i ne želin da se osamostalin. U sebi, u podsvijesti. Al ovako, jasno, želin živit normalno, samostalno. Nadan se da ću bit bolje. Evo ovo dok pišen, osjećan u sebi paniku i nervozu koja more prić priko ruba, otjerat me u neko loše stanje, u to da puknem, počnem divljat i nesvjesno se ponašat...

Nemam šta reć nego: Valjda će bit bolje. I ja ću se borit. Evo vam ovo:

https://www.youtube.com/watch?v=cadDYh5bI6E&list=OLAK5uy_nf-M214VVPOYuC05O1vNqYwiVO_9NR0MM&index=9 


Zemlja

— Autor nepocesljan @ 22:47
Valovi se mriješkaju i more je mirno. Prilazim polako, s poštovanjem, prema toj svetoj vodi. Dotičem je prstom. Osjećam kako je vlažno. Kako je hladno. Spojen sam sa čitavim tim prekrasnim prostranstvom. Iskačem sa kitovima, da udahnem dah. Plivam sa dupinima. Zatvorim oči i udahnem, taj slankasti zrak blizine mora. Gledam ribe, kako plodno plivaju i bacaju ikru. Gledam te nepregledne daljine horizona. Gledan u duboki mir te dubine. Odlazim nazad odakle san doša.

Dolazim do rijeke. Gledam ju. Oko nje gusta, velika šuma. Jeleni proviruju iza drveća, plaho. Čuje se vijanje vukova. Na rijeci su ostaci nekadašnjeg mosta. Sada kamene gromade udaljene po oko metar jedna od druge. Mora ih se preskakat ako želiš prić rijeku. Ali rijeka je divlja. Ne mari za neoprezne, ako se ne paziš, uješće te i progutat u sekundama. Njena razjapljena usta prolaze pored kamenih gromada. Polako, preskačem s kamena na kamen. Da prođem rijeku.

Prolazim šumom. Viđam jelene kako jedu travu i brste granje. Hodam polako, uronjen u šumu. Ja san dio šume. Ja sam jedno sa šumom. Mirišem tragove oko sebe. Teku rijeke i rijeke mirisa. Gledam risa, kako se šulja. Molim molitvu vjetru. Osjećam duše drveća. Te mirne, osjećajne gromade. Polako hodam, da ne uznemirim nikoga. Malim uskim puteljkom hoda jazavac. Nakon još hodanja, srećem i medvida. Kad me je spazio, samo se okrenuo i pobjegao dalje. Od vukova san vidija tragove i čuja zavijanja. Vukovi su oprezni. Ne mogu se lako vidit.

Izlazin iz šume i krećem dijelom koji ide prema planini. Snig je. Planina je teško prohodna. Koze hodaju i jedu travu ispod snijega. Vidim čopor vukova kako silazi. Dišem hladni, oštri planinski zrak. Sunce me obasjava, oštro. Na nebu nema oblačka. Planina je sveto i čarobno misto. Lokalni narodi štuju njenog duha. Da umolim duha, ložim vatru i plešem oko nje, sve dok ne upadnem u trans. A kad upadnem u trans, onda sam jedno sa svime. Orlovi na planini su savili gnijezda, osjećan ih, letin s njima. Sritan, dolazin do dijela puta di se završava moje vrime.

Plešen u transu, ne želin da ovo završi. Polako koračan oko vatre, poštujući je. Vatra je sila građenja i sila uništenja. Poštujen obe njene uloge. Kad mi se noge umore, ugasiću vatru i znaću da je kraj. Jedna zvijezda će past s neba i ja ću leć u naručje planini, šumi, rijeci i moru, da me umire i da me ohlade. Da me izljube. Oni skupa će me sjest na barku i ispratit prema drugoj obali... More, Rijeko, Šumo i Planino, hvala vam.

Nebo

— Autor nepocesljan @ 23:10

Igra je postavljena kako je postavljena. Nema koristi preispitivat njena pravila. Ili ima? Ili je to baš užitak, da u svom komforu razmišljaš o svoj njenoj ljepoti i brutalnosti... O konstantnoj dinamici. Vrime mirimo od jedne proizvojno odabrane točke u prošlosti do neke proizvojno odabrane točke u budućnosti. U suštini, niko ne zna šta je vrime. Kako vrime iđe, postajemo osjetljiviji za svu šarolikost ljudskog iskustva. To je nekad i bolno. Prije, ko je bija dovoljno izdržljiv za živit, živija je, ko je bija previše nemoćan, umira je. Danas ljude držimo prikovane za krevet decenijama, često i u bolovima... Da dozvolimo eutanaziju? Ako se mene pita, definitivno da. Da li bi se ja želija eutanazirat? Sad za sad ne. Al kad bi završija u nekoj, boga pitaj kakvoj situaciji, možda i bi želija. Što je baš život kakav znamo postavljen takav kakav jest? Što osjećamo strah, što postoji bol, fizička i psihička, što to MORA bit tako? Možda bez toga ne bi mogli se istinski osjećat živima. Ali opet što bez toga ne bi mogli se osjećat živima? Što nam je spoznaja boli potribna da spoznamo sriću? I je li to uopće srića, ili samo euforija? Srića je nešto što bi tribalo bit dublje, trajnije, nešto što neće zavisit o trenutnom raspoloženju, nešto što će bit kao naš kamen temeljac. Srića bi tribala bit Ljubav. A iz mog iskustva, u najdubljoj Ljubavi, osjeti se doza te boli... Boli života, neminovne i neizbježne. I znaš šta? Neka je... Lipa je. Ne da je lipa, nego je prekrasna. Do ovakvih me razmišljanja uglavnom dovede ova pjesma:

https://www.youtube.com/watch?v=y_zueU_ygEw&feature=emb_title 


Znakovi i opomene

— Autor nepocesljan @ 12:39
Kad san polazija na faks, to lito kad san triba odradit papirologiju i sve, san radija u Tučepima. Iša san s mora u Sarajevo da se upišen i u prvom krugu nisan proša u redovne bez plaćanja, bija prvi ispod crte. Nakon toga san odlučija pridat za vanredne, jer san čuja da vanredne primaju koliko god ih se prijavi. I tako, jedan vrući litnji dan, ja iđen u Sarajevo, rješavan papire i vraćan se kući. Sutra, sa prijateljima iđen nazad u tučepe i u sebi kontan, daj samo da upadnem na faks, nek padnen prvu godinu, nek me ne krene, al daj samo da upadnen da mogu počet studirat. Razmišljan o tome i izlazin na šetnicu, pored plaže. Iz nekog, i meni nejasnog razloga san otiša doć do plaže da pogledan šta ima. I taman dođen na plažu, vidin otvoren Dnevni avaz, priko dvoliske piše: Sarajevo će biti moj drugi dom. Kad san to pročita, odma san svatija o čemu se radi. Zna san da je to znak. I uopće se nisan brinija oću li proć od kad san vidija taj znak. I tako je na kraju i bilo, upa san i nije bilo problema.

Ovde mogu napisat još jednu stvar, to nije znak nego opomena. Ima već 6-7 godina od toga, san vozija auto iz Ljubuškog kući u selo mi. Pala je bila kiša i bilo je sklisko, klizak asvalt. I ja u kružnom malo dirnem kočnicu, auto mi zaplesa malo na cesti, ali je sve prošlo ok. Triba san tu naučit lekciju, ali nisan. Tjedan - dva nakon toga, san u jednoj zajebanoj okuci uša malo brže, stiska kočnicu (mahinalno, znan da se to ne triba) i auto zaplesalo po ciloj cesti, lupilo u stup od rasvjete i stalo tak kraj puta. Sva srića pa niko nije iša s druge strane. Ja san na takvo ponašanje ima opomenu, svemir mi ju je posla, ali ja nisan posluša. Još par takvih situacija san ima, ali nema potrebe da ovde opisujem. Kako mi se čini, svemir šalje opomenu jednom, a ako ne poslušaš, onda si sam sebi kriv kad napraviš sranje.

P.S. Nego, sinoć san opet ima zanimljiv san. Ja stojin kraj neke prodavnice, ali ono kao kiosk i ja oću neku pivu. Ne mogu se odlučit koju ću, kroz glavu mi prolazi sarajevska, al ne pije mi se ona, i onako bezze reko daj karlovačku. Poslje se okrenen i vidin ljudi mi se smiju, al nije to bija podrugljivi smij, nego ono iskreno, dobronamjerno, nešto san svima smišan, a ja u grču sav napet. Tu pored se smije jedna ženska koju ja gledan i koja mi je privlačna. Poslje u snu završin seksajuć se s tom ženskom i dobro mi. :D

P.S. p.s. Danas san radija u polju par sati i dobro mi je bilo.

Srce

— Autor nepocesljan @ 21:48

Praznina. Praznina i samoća. I strah. Strah od kojeg se srce grči, pokušava da uguši samo sebe. Ruke se otimaju i postaju tuđe... Naočigled meni, moje ruke nisu moje??!! Slutnje opasne i prešućene. Tuga... Beskrajna ostrva tuge, gdje sirene više ne zovu jer su odavno ostarile i postali kosturovi, di su nasukani nahereni brodovi, i gdje nema života... Pa ipak, u srcu se rađa bunt. Srce iznutra se bori, kuca, hoće da kuca! Srce je hrabrije od života. Moje srce može. Moje srce to može.


Vice

— Autor nepocesljan @ 22:30
Jedna živopisna ličnost je bija moj striko Vice. Bija je to karakter kakve je teško opisat, dosjetljiv, žilav, dobričina ali poročan, dobar radnik, još bolji u trošenju, pravi izdanak hercegovačkog kamena. Sad kad pišen samo osjećan kako moran s poštovanjen pisat o njemu. Sićan se, najranija sjećanja na njega, kad me je sla ko klinca da mu kupin kutiju Opatije. Vice je bija specifična ličnost. On je, kako stvari stoje ima neku varijantu šizofrenije, al nikad nije otiša psihijatru, živija je kako je zna cili život. Bija je dobričina, dosjetljiv, smišan. Mog drugog striku nije volija, kad bi ovaj proša kraj naše kuće i pozdravija: Bog, Vice bi mu sa slasno s jedom dobacija: Đava! Ja se sićan kad me je ko malog vodija u branje kuka (biljka slična šparogama) i priča mi kako su Njemci tu vršili atentate na njega. I ne znan kako, al ja san i ko dite osjeća da tu nešto nije regularno i da to nije istina, ali san samo šutija i nisan mu ništa govorija.

U srcu je bija nježan i dobar. Al žestokog temperamenta. Za razliku od mog ćaće, koji je totalna kontra. Ali Vice je bija smišan, ta njegova crta se ne mere opisat, a ja, s obziron da ne mogu njegov humor prinit na ovaj virtualni papir, dijelom nemam motivacije ni da pišen. Jednon dok smo išli trgat grožđe u vinariju, sezonski smo to radili i plaćali bi nam dnevnice, je moj stari parkira na jedno potpuno ravno misto, znači nema šanse da se auto moglo pomaknit. A moj stari je bija preoprezan karakter i iz gepekta je izvadija jedan komad drveta i stavija ga pod zadnji točak da auto ne krene samo. Vice je samo pušija cigar i dobacija mu: Podupri ga *rčin ti Isusa! Al ta emocija se ne mere dočarat. I jednon, sićan se, mene posla po nešto u kuhinju, ja mu namjerno donija neki lonac koji nije ima veze s tin i nakezija se, a on ko iz topa opsova Isusa i ustade se i ode vani. Također, dizalo mu je živce kad bi ja iz čista mira kriknija u kući. Iskreno, volija san ga provocirat. Dite ko dite.

Vice je inače, radija bauštelu. Bija je jako dobar radnik. Živija je sa mojima, spava je kod nas, nije ima ženu ni dicu. Jedno vrime je aktivno pija, pa bi bilo često da popije i priča svakakve nebuloze. Jednon je reka da je na jednom brigu kraj naše kuće vidija vanzemaljce, da imaju otisak ko dno od pegle i jedu samo kravije guzice. Zna je spominjat da nije dite od svoje matere nego da je on u biti iz druge obitelji i slično. Također, spominja je da je vidija gospu sa laserima iz očiju. Jednu večer je pijan nešto dosađiva mojin sestrama. One se smijale dok su gledale film, a on priča svoje priče. Staja je pred vratima, kad je na vrata samo banila moja mater, u donjem vešu i kratkoj majici, taman izašla iz kreveta a on pa na pod na kolina i sta prid njon tako klečeć kao da moli hahaha. Još jedna situacija vridna spomena je kad je moja sestra se udala, pa na ručku kod nas, prid sestrinin svekron i svekrvon, Vice je izjavija kako su na njega probali atentat 14 puta. To je sigurno mojima popravilo raspoloženje. :D

To je s te strane. Vice je bija i nježna osoba. Volija je moju nećakinju i nosa ju je, kad mi je sestra završila na psihijatriji i vratila se, ukočena od lijekova a i od svog stanja, on ju je potica da se aktivira i tako... Bija je dobar čovik. Živija je, realno gledajuć, naslonjen na moju obitelj, ali opet poprilično samostalan. Zna je potrošit pare bezveze, tipa kupija je gusle, pa ih jednon kad je popija razbija i slično. Jednon je popija kad su kod mene došli moji prijatelji. Oni pošli kući, on urliče a oni pucaju od smija. Kad odjednom on opali u zrak iz pištolja, a to se sve isprepadalo, trka da biže što dalje od njega. Mada, bija je on bezazlen, metak je iša u zrak, to se podrazumjeva. Njegove borbe i to šta je i kako je živija zna samo on. Moj ćaća i sestra mu te još dvoje braće, su ostali bez ćaće, sa boležljivon materon kad su bili mala dica. Nije im bilo lako. To stanje tada, je uticalo na razvoj svih njih, pa i na Vicu.

Ali Vice je bija ljudina. U radu su ga svi falili. Za žene nije bija zainteresiran, al zato za alkohol i kocku je. Kad je već bija stariji i slabiji, presta je pit. Primirija se je. Počeja je pravit svoju kuću. Nije je nikad završija. Ostala je polunapravljena, on ju je pripisa na me. Kad san ja krenija na fakultet, Vice je dobija rak. Par godina je živija, onda je jednon hitno odvezen u Split. Radija je po Hrvatskoj pa je tamo ima i zdravstveno. Iz Splita su ga pribacili u Knin, di je proveja zadnja dva miseca svog života. Bija je to drag, žilav i lip čovik. I smišan. Kad ga se god sitimo u kući, smijemo se. Znan ga nekad sanjat... Jednon san sanja da me on vodi preko jedne rijeke, po kamenjima da prelazin rijeku gazeć s kamena na kamen. Ima san svoje tumačenje svog sna, ali sad nije bitno. Vice je svakako bija unikatna ličnost. Krvav, žestoka temperamenta, brza intelekta i brza jezika. Nadan se da je sad negdi di je naša mir. Zaslužija ga je. Mada, triba reć, bija je borac. I borija se je cili život. Toliko o njemu, emocije su me uzele, gotovo san i proplaka... Ljudi jednostavno idu i to je život. Neman šta dodat.

Svašta nešto

— Autor nepocesljan @ 12:51
Sanjam ima nekoliko kako s jednim prijateljem iz sela mi, nosim sviću na groblje. Ali ne ona svića u plastičnoj ambalaži, kakva se obično nosi, nego ona obična, duga voštana svića. S tim prijateljem se viđam uglavnom jer nam je oboma dosadno, par godina smo se već viđali svaki dan, al je meni nedavno to dojadilo, pa vrnem do njega svako nekoliko dana. Kontam, taj san bi moga bit simbolika kraja prijateljstva kakvo san ima s njin. A može i značit da nam je obojici život mrtav - bez sadržaja.

Drugi san, sanjan bivšu curu kako se ljubin s njon i baš mi dobro. Probudija se, kontan možda bi ja moga ponovo bit s njom, ujutro se usta i kontam, ma kakav ponovni ulazak u tu vezu, ne bi išlo, a ne znan bi li ima i volje.

Usput da kažem, javija san tetki da san raspoložen za rad sa novon psihologinjon, pa čekan da mi ona dane termin. Eto, sad za sad san u pripravnom stanju.

Još uz to, dolazi proliće i biće me radit u polju. Ja znam da jako puno ljudi voli biljke i rad s njima, ali meni je to smor neviđen. Bukvalno mi je mučenje sve što ima veze sa poljoprivredon. Zna ono bit dobro, kad se zalaufaš, pa uroniš u momenat, ima lipih momenata, ali mi je općenito to tlaka. Al jebiga, kad san već na selu i iman njivu, radit me je. Ajd, kažu da rad oslobađa, a meni bi dobro došlo kakvo oslobođenje. I istina, obaveza znači puno, danas san radija satak i bolje mi je dan proša. Kad razmislin, možda će mi taj rad i dobro doć.

Razmišljanje i razbibriga

— Autor nepocesljan @ 15:32

Moja sestra je u srednjoj školi slušala Balaševića. Trenutno ga ne sluša, sluša cajke. Neki dan komentiramo Balaševića i ona govori kako joj je on "dubioza", kako se ne mere odmorit slušajuć ga ko kad sluša cajke.

Jedna cura je došla noćit kod mene i cimerica mi u Sarajevo, dok san još studira. Kad san ja pustija neku svoju muziku, ona prokomentirala: "Jooooj, ne volim takvu muziku, od nje mi dođe da razmišljam."

Također, dosta alternativaca što san ih ja zna u Sarajevu, kad popiju, vole poslušat cajke.

Meni je zanimljivo kako ljudi ne vole mislit i žele nešto tako, da ih prosto zabavi. Jedan psiholog čiju san knjigu čita je pisa kako većina ljudi prestane sa nekim rastom i razvojem ličnosti do svoje tridesete godine. Kako manjina se razvija i raste cili život.

Ali opet, svakome triba neka razbibriga, i to je razumljivo. Niti ja iman išta protiv ovih što pređu na cajke, meni je to potpuno ok, nek budu kakvi god žele da budu. Samo, iman dojam, da su prestali rast. Da su umrtvili svoj život.

Imam još primjera takvih situacija, al ne moran nabrajat.

Mene cajka nikad nije opuštala. Za razbibrigu, gledan neke serije il slušan neku zabavniju, veseliju muziku. Da li san bolji od ovih koji slušaju cajke? Ne, nimalo. Imamo životne opcije da odaberemo i svaka opcija je dobra. Ne triba svak živit isto.

Pa ipak, razvijat se cili život je teži put. Jedan bloger kojeg san čita je napisa da ljudi prestanu sa duhovnin razvojen nekad u sredini dvadesetih... Ima nešto u tim godinama. Ja ipak mislin da je bolje razvijat se cili život. Da li san ja takav?

Iskreno, ne znan. Ne bi reka da san baš zaokružija sebe i da više ništa neman naučit. Nasuprot, mislin da san tek na početku puta. Nadan se da ću ostat otvorena duha, s godinama. Da me neće progutat prosječnost. Da ću se izborit. Da ću volit. Jer ljudi i zaborave da vole. U životu im često ostane samo dosada uz pokoji blic neke zanimacije. Znam takve ljude. Ne želim bit ko oni. Potrudiću se i da ne budem.

Kad spominjemo muziku, evo ova, meni najbolja sa njegovog novog albuma:

https://www.youtube.com/watch?v=glCD1zhW27A 


Dileme

— Autor nepocesljan @ 22:24
Imam ja tu jednu ponudu trenutno. Sa trenutnom psihologinjom radim oko godinu dana, i zadnjih seansi smo nekako zapeli... Ne znam koliko mogu dalje postić u radu s njom. A da buden iskren, ne znan ni kako ću postić išta i sa kojin psihoterapeuton. Na pomoć u obliku psihijatrijskih lijekova ne mogu računat, jer san rezistentan. Na sve šta su mi dali, a dali su mi jaku dozu i pokušavali sa svim mogućim lijekovima - ne ide. Ne da mi se objašnjavat dalje, uglavnom nekakvo oprobavanje novih lijekova je nepotrebno, jer jednostavno spadan u tih par posto ljudi koji ne reagiraju na terapiju. Nego, ponuda. Tetka, s kojom inače i nisam blizak, iako nas često posjećuje, s kojom iman potpuno suprotan svjetonazor i razmišljanje, je rekla mojoj materi da zna jednu dobru psihoterapeutkinju iz Širokog, te da bi me ona vozila njoj na terapiju, ako ja to oću. E sad, tu je kvaka što je to stvarno velika obaveza za svalit na moju tetku. Ona živi u Imotskom, morala bi za svaku seansu dolazit po mene u Ljubuški, pa me vozit u Široki Brig, pa me opet vraćat u Ljubuški i onda nazad u Imotski. Iskreno, ja ne želin nekome bit toliki teret. Eventualno par puta, al ono, teško mi to pada. A ja ne mogu vozit, i ćaća mi je slab da me vozi i vraća u Široki. S druge strane, ja iskreno, trenutno, druge nade za sebe ne vidin. Ne znan ni bi li mi ta psihologinja mogla pomoć... To bi opet tribalo trajat neko vrime, dok vidin, a s ovon trenutnon bi mora prikinit... Ni to mi nije svejedno jer je ova trenutna psihologinja isto ok. Al već dugo san s njon i ne pokreće se ništa značajno. Al reko, to može bit do mene. Do sad san prominija dosta psihologa. Neke jer nisan više bija u mogućnosti da idem k njima, tipa jednoj iz Sarajeva, kad san se vratija u Ljubuški, a neke san napustija jer mi nije djelovalo to što radim s njima. Ja, ovde, ne znan šta da odlučin. Iskreno ne znan. Razmisliću, otiću kod te psihoterapeutkinje u Široki pa vidit uživo kakva je i čut njeno mišljenje. Strah me. Strah me jer znan da ću joj reć stravične strahove koje iman. Strah me da neće želit radit sa mnom. Bilo kako bilo, probaću. S ovom trenutnom radim priko skajpa i toga mi je iskreno dosta. Ne može to zamijenit onaj osjećaj kad uživo radiš s nekim. Valjda će se kroz neko dogledno vrime nešto razriješit, a do tad, poželite mi sreću, da kuburim sam sa sobom nekako. https://www.youtube.com/watch?v=y_u_h-f7IK0&list=RDMM&index=16

Zamijeranje

— Autor nepocesljan @ 11:31

Nismo svi na ovom svitu imali jednake startne pozicije. Neko je rođen u bogatoj porodici, neko u siromašnoj, neko u sredini. Nismo imali iste roditelje, nisu nas sve samo volili, neke su i traumatizirali i slično. Nismo rođeni sa istim genetskim kodom. Nismo proživili ista djetinjstva, nismo svi imali iste strahove, nismo svi bili maltretirani i jednako maltretirani, nismo svi bili okrutni prema drugima i mi bili nasilnici. Na ovom putu svi hodamo svojom stazom, i nema objektivnih mjerila koja se mogu primijenit na sve. Neko neke stvari sazna prije a neko poslje. Jedna blogerka sa ovog blog servisa, koja više ne piše je jednom rekla: "Svitlo na kraju tunela meni, je svitlo na početku nekome drugome". Ta izjava je genijalna. Jer nismo svi isto prošli, neko usvoji jedne lekcije ranije a druge kasnije, dok neko drugi te druge lekcije usvoji prvo, pa onda tek kasnije ove lekcije koje je neko drugi usvoija prvi. Oću reć, ja mogu naučit nešto danas a nešto drugo sutra, dok neko drugi će danas naučit ono što ću ja tek sutra, a sutra ono što san ja naučija danas. Nismo svi isti i neko dođe pameti kasno, ali ne možemo ga zbog toga sudit. Ko smo mi uopće da nekoga sudimo? Da bi sudili nekoga, morali bi dobro, dobro poznavat njegov život, a nikad nećemo upoznat njegova iskustva, jer iskustva nisu samo ono šta se desilo, nego ono kako se neko osjeća povodom toga šta se desilo. Svi smo individue i u životu sudit možemo samo sebi. I u principu, jedino mi i možemo sudit sami sebi. Što ne znači da nećemo pravit prosudbe nečijeg karaktera, smatrat neku osobu ovakvom i ovakvom, ali nemamo je pravo sudit, nemamo pravo zauzet taj stav da smo mi ti koji imaju pravo na zadnju riječ o toj osobi. I na ljude ne bi nikad tribali stavljat točku. Ni na sebe pogotovo. Svi smo mi priča koja se odvija i odvijaće se konstantno. A ovde, u ovom tekstu, mislin i na osude raznih zločinaca, ubojica, silovatelja, i slično. Koliko god da stravične te stvari bile, ne možemo sudit te ljude. Ja san čita članak o liku koji je serijski ubojica sa zvanično najviše ubijenih ljudi. Roditelji ga ko dite izbacili na ulicu, uzeja ga neki kult di su ga "učili" sadizmu, on pobiga iz te sekte, otiša u vlak da iđe negdi, u vlaku ga grupa ljudi silovala... Još je par trauma bilo, sad se ne sićan svega. Uglavnom njegova izjava je bila da mrzi cili ljudski rod uključujuć i sebe. I da je ubija ljude samo jer su ljudi. Bez konteksta njegovog djetinjstva, svi će se skočit da ga javno linčuju. Ali mi ne znamo što neko postane to što postane. Zato, ljudi, manje upiranja prstom, a više osjećanja srcem, i promatranja smirenog uma, je ono što nam triba.


Čovik: Biće spoznaje

— Autor nepocesljan @ 11:44

Čovik je jedno veoma zanimljivo biće. U jednu ruku je kao i (druge) životinje, živi život jeduć, pijuć, priskrbljujuć sebi stvari potrebne za život i spavajuć. Međutim, čovika izdvaja od ostalih životinja to što je on jedini koji je u stanju da se pita o samom sebi. Jedini koji ima toliko razvijenu inteligenciju i intelekt da razvije samospoznaju. Da se pita o sebi i svitu oko sebe. Također, čovik sebe može obezbijedit hranom, pićem i ostalim stvarima neophodnim za život, i imat slobodno vrime da ga koristi kako želi, pa i za razmišljanje. U našoj je prirodi da se pitamo o tome šta se dešava pri smrti, postoji li išta poslje i slično. Pitamo se kako postoji sve ovo što postoji. Neki odgovor čovik mora nać na ta pitanja, da sebi priskrbi mogućnost normalnog funkcionisanja, jer čoviku triba konstekst u kojem živi. Triba mu sigurnost, a sigurnost nije nužno samo izostatak fizičke prijetnje. Čovik je tegobno i bolno svjestan da opasnost može uvik nastupit, i triba mu nešto u šta se može pouzdat da se nosi sa životnom nesigurnosti. To nešto može nać u odnosima s drugim ljudima, za koje se može uhvatit, prvenstveno vezanosti za odnos sa roditeljima. Podsvjesno možemo i dalje ovisit o roditeljima i osjećat sigurnost dok su oni živi, ali također, moguće je projicirat te uloge na druge ljude, pa vam partnerica može bit zamjena za majku i slično. Ali triba naglasit, da je traženje sigurnosti u odnosima s drugim ljudima do neke mjere i normalno. Društvena smo bića, takva nam je priroda još od prapovijesti, tako da, u tome nema ništa loše. Ali loše postaje kad neke strahove koje mormo privazić, mi trpamo pod tepih i ko kompenzaciju sljubljujemo svoj identitet sa raznim grupnim identitetima, bilo da se radilo o tipa, grupi navijača nekog kluba, pripadniku neke religije ili nacije, neke ideologije, recimo komunizma, i slično. Također, postoje razni destruktivni načini na koje čovik more bižat od sebe, tipa kocka, drogiranje, opijanje, itd. Kako god bilo, čovik po prirodi želi da sazna. Naša znatiželja je prirodna, dica su jako znatiželjna, ali neki od nas uguše tu znatiželju u nekom periodu života i stope se sa sivilom okoline. No, za lipše boje se triba bit spreman i na veću patnju. Nego, na temu iz posta. Čovik triba neki odgovor na pitanje našeg postojanja. Neko će ga nać u znanosti, odgovorima koje ona nudi, u život poslje smrti može i ne mora virovat, ali znanost će mu bit referentni okvir unutar kojeg razmišlja o ovim pitanjima, te će i sam se možda bavit znanošću. Neko će svoj smisao pronać u religiji. Virovaće u dogme religije kojoj pripada, obavljat rituale koji se obavljaju, neće preispitivat odgovore koje mu religija daje i to je to. S druge strane, postoje ljudi koji su areligiozni, a nisu ni toliko orjentirani na znanost, pa isto istražuju duhovnost. Tu ima dosta new age-a, ali ima i prizemljenih ljudi koji vide da u današnjim znanstvenim il religijskim paradigmama, nema odgovora na suštinska pitanja života. Takav neko se okreće sebi, i u svojoj unutrašnjosti traži odgovor. Ako je zreo, poštuje svačiji put, cijeni napredak znanosti, cijeni ono dobro što ga ima u svim religijama, ali do spoznaje dolazi hodajući strmim, teško prohodnim stazama, a ne utabanim putima. Ne zadovoljava se vjerovanjem u nešto, neko traži znanje, iskustvo. Među takve ljude ubrajam sebe. Nisam jedini, znan još takvih ljudi, a siguran san da nas na svitu ima puno. Mi ljudi, kao bića, smo sposobni za toliko puno. A opet, jako često se bojimo banalnih stvari, čamimo u svom jadu, patimo se, naizgled bez izlaza... I tu ubrajam sebe. Ali takva smo bića, koliko god da smo sposobni da budemo sritniji od životinja, toliko smo sposobni i da više patimo. Ljudsko biće je biće na prekretnici, prijelazni oblik od životinje ka "višoj" vrsti. Trenutno smo još uvik vrlo životinjski, ali ne triba ni životinje podcjenjivat, u onome kako ja vidim ta "viša vrsta" koja možemo postat, ima korijen u životinjskim nagonima. Mi smo i ja mislin da ćemo uvik bit, životinje. Ali je pitanje hoćemo li bit samo životinje. I to što smo životinje nije ništa loše, životinje su predivna bića. Jednog dana možda odradimo svoj prijelaz na ovom trnovitom zemaljskom putu i spoznamo dovoljno da postanemo drugačiji ljudi. Bolji ljudi. Ljudi sa empatijom prema svim bićima na ovoj planeti. Ljudi sretni i ispunjeni iznutra.


Sinoć nastalo

— Autor nepocesljan @ 11:47

Večeras bi tija pisat o ayahuasci i o čudnovatom svitu što se prid našim očima otvara, tija san pisat nekakav lepršav post, ali kad vidin, odnija đava šalu, ozbiljne su to stvari... Ima te neke muzike koja dirne onu posebnu žicu, pa počneš osluškivat svemir, sve šta vibrira u njemu, šta se odašilje iz njega... Ima nešto lipo u tome da ti se spava, al ti uprkos snu. i dalje pišeš... Mala odgovorna neodgovornost. Vani, a šta reć za vani, noć je, smucaju se kojekakva bića... Vile plešu kola u svjetlosti, u sri noći se sjaje zlatnon bojon i dozivaju da im se pridružimo, ali ko im se pridruži, ode mu mozak i zauvik se izgubi, u nekim tajnim odajama, za koje ne zna di vode, i da li su stvarne ili nisu, jesu li van njega i unutar njega, a na kraju, ko da je bitno, stvarno je i jedno i drugo. Oće to vile, zamantat čovika, a uz vile tu se vrte razna druga bića, gnomi, samozatajni i ćudljivi, ne petljaju se previše u tuđi posa, ali se znaju muvnit kad te vide, i kad im pomalo zasmetaš. Kažu da je do sad zabilježeno svega nekoliko napada gnoma, ali znaju oni to uradit. Još baba roga, ona po noći hoda i pravi svoje mentalne zamke, e, ako u njih upadneš, neš lako izić, jer baba roga uvlači u svoj mračni svit, a kad te uvuče, priča ti priče o svojoj tužnoj ljubavi, svom mužu koji je tragično umra ima par hiljada godina i kako nju, tužnu niko neće da sluša pa mora otimat dicu jer je jedino dica razumiju. Poslje ih, prid jutro pusti i odspava još jedan dan. Također, tu je misteriozni vitar što svira lišćem drveća i svojim pojačavanjem dovodi do osjećaja te prisutnosti, onaj osjećaj kad znaš da si pred nečim velikim, vrijednim strahopoštovanja, toliko da se nakloniš i ne usuđuješ se dizat glavu, da ne gledaš u to šta je došlo prida te. Cili svemir mirno stane, kao morska pučina kad nema ni trunke vitra i srce se spaja sa nevidljivin izvoron, ali ne znamo mu ime, znamo samo da teče i da ulijeva život. Onda odemo do potoka, kraj kojeg jeleni minjaju rogove, i stavimo stare rogove kao ukras, kao simbol, jednog vrimena koje je prošlo i koje se nikad neće vratit. Kako vrime prolazi, sve je više nepovrata, a traka koja se odmotava je, u suštini, beskonačna. Ipak, iz naših umova struji i vibrira nevidljiva sila, koja pumpa život u sve one koji su povezani s nama, te također, prima život iz svih onih povezanih s nama. Mreže među umovima su nalik ubrzanim snimkama automobila na nadvožnjacima, živopisne i obojene, a struje brzinom svjetlosti. Možda zato što i jesu svjetlost. Dobro misto za kraj, jel da?


Snovi i bol

— Autor nepocesljan @ 13:39
Ovdje sam za tebe
kad me pitaš
koliko je dubok bunar,
u koji možeš zakopat snove
da ih nikad ne nađeš.

Reću ti: Stavi ih
na dlanove mojih ruku.
Ja ću ih milovat
ja ću ih mazit i pazit dok ti
ne narasteš i ne očvrsneš
dovoljno da ti ti snovi
ne postanu krila

Ovdje sam za tebe
kad me pitaš
koliko daleko triba bacit
svoju bol,
da je više nikad ne vidiš

Reću ti: Stavi je u moje srce
pružiću joj najljepšu uslugu
ješće iz porculanskih tanjira
pit iz kristalnih čaša
biće živa i boliće
kao što joj je i sudbina,
da boli.

Ovdje sam za sebe
da jednog dana, kad galebovi
napuste more i jeleni odlutaju
i kad suša zasuši nad cijelim krajolikom
da nađem život, da nađem tebe
sa svojim snovima i svojom boli
koje sam ukrao tebi
da ga živim kao
najljepši san

I ti ćeš mi reć
da si moja druga strana medalje
da si okrutna vladarica
i milostiva pomoćnica
da si moja sudbina i da
si ja, cilo vrime bila
i nastavićeš bit
moji snovi
i moja bol

Višedimenzionalno

— Autor nepocesljan @ 12:04

Ležin, i razmišljan. Koliko ljudi večeras diše svoje zadnje udisaje. Koliko se žena rastaje od muževa, muževa od žena. Pronalazim se u udahu jedne žene pred skokom s mosta u ledenu, ubojitu rijeku. Pronalazim se u smrtno dosadnoj rutini jednog teškog depresivca. Pronalazin se u plaču malog diteta. Sa bolom se rađamo. Sa bolom i umiremo. Ono šta smo, u popriličnoj mjeri, oblikuje bol. Život nas posječe. Poreže. Ostaju ožiljci. Neko ih krije. Neko ih voli. Neko ih s ponosom pokaziva. No, nekome rane ne zarastaju. Nekome rane ostaju otvorene i gnjoje se, dok on uzaludno pokušava da učini nešto povodom toga, rane bole sve jače i jače, i on ne zna kako će, ali nekako, pokušava da se bori. S druge strane, neko se preplaši života nakon manje ogrebotine i odluči da više nikad neće riskirat. Nadlijećem grad, u potrazi za nekim, čije rane mirišu na poljsko cviće, na travu i na vlažnu zemlju. Tražin nekoga ko je pun rana od padova sa bicikla po suvom asvaltu... Tražin neku ženu koja će bit spremna da me probudi da buden spreman zbog nje da primin još jednu ranu. Da buden spreman otvorit srce, da ga ranjava čime god umije. Da joj dam to pravo i tu moć nad sobom. I da san spreman, spreman da podnesen taj udarac i tu bol. I da je ona spremna isto. Nadlijećem grad, i dišem. Hodam sa skakačima sa mostova... Kojima je dosta, dosta ožiljaka, dosta beznadnosti... Živim sa sretnim obiteljima u toplom domu, di dica spavaju ušuškana svijetlećim pričama... Di sutra postoji i di je sutra toplo. Pijen čaj sa putnicima dok čekaju avion na aerodromu. Hodan po suncem obasjanom putu u podne, skupa sa bekpekerima. Trčin sa lisicama i vukovima. Lebdin među oblacima. Ima me u zraku koji udišeš. Po skrivečki ulazim u tebe dok čitaš ove redove, kao lopov. Tražim put do tvog srca. Mamim te maznim riječima i veselim doskočicama. Tražin put do tvog srca, da vidin, da vidin na njemu ožiljke. Da vidim da li je isto kao i moje. Da vidim da li su mu rane zarasle. Da vidin da li je tvoje srce spremno da vidi moje, izrezane ruke. Rane kuda je divljač hodala i kidala meso s mojih lakata. Rane koje sam nanio sam sebi, za kaznu što postojim. Tražim put do tvog srca, da vidim, da li ima šanse da nađem dušu na ovom svitu, čije rane, kad ih prisloni u moje. Prave oblik srca. Stvaraju slike poljskog cvijeća. Mirišu na proljeće. Čije misli, uvijene bježe iz njene glave, da ih veselo tražimo i lovimo. Po istim tim nacrtanim livadama, gdje se vodom poji naša bol. Da nađemo sreću igrajući se u toj šumi. I da nikad, ne razdvojimo naše ruke koje tvore srce.


Poetika

— Autor nepocesljan @ 23:20
Da li će ljudi uvik
hodat s nama kao braća vukovi
štitit nas od izbjeglica iz Ljubavi
ne dozvolit da njihove kažnjenične čeljusti se dokopaju naše
tanašne, kao svila mekane, nevidljive, a toliko očite
duše

Tren, tek smo tren,
pa opet
u očima se poznajemo i prepoznajemo
znam, igrali smo ovu igru već
ja sam bio ti i ti si bio ja
znamo već finale, možda nije fer, znamo kako ćemo završit
al zato u putu prijatelju, pruži ruku

pruži ruku da je uzmen, a ja
pokazaću ti svoje rane
vidićeš moja strahovanja i nade
sa sramom i strahom gledaćeš me
kako se hrabro šepurin dok se u sebi grčim i krijem
od tebe i tvoje ljubavi
jer me voli, ovakovg kakav jesan
jer me voli do neprepoznatljivosti
ah, što li istina boli
zašto istina boli?

Suđeno nam je da smo u prolazu
prijatelju, ne boj se kad vidiš moju krv
di kao jelen, minjan svoje prokrvljene rogove
i Ljubavi, sve silne, i sva čuda što oči mogu vidit
ruke mogu držat, uši čut, usta okusit
da sva ona, čuda, koja toliko volimo
suđena nam je ta bol prijatelju, ta prelijepa bol
znanja, da ništa, ama baš ništa na ovom svitu
nije naše

Ništa
osim pripadanja
1 2 3 ... 32 33 34  Sledeći»

Powered by blog.rs