Sjene iz djevočicinih snova

Budućnost

— Autor nepocesljan @ 03:50

Nekad me je sa žarom zanimalo šta se dešava u svitu. Sad me to ne zanima. Nekad san ima žara da minjan svit, da se borin za bolje društvo, trenutno... Osim što ne mogu, više ni ne želin, na taj stari način. Ono što bi me moglo zanimat je pomaganje ljudima da izađu iz sranja. A da bi to moga, prvo ja moran izać iz svojih. Priča san vcrs sa psihologon priko mobitela... Reka mu da mi se od njegove vježbe užasno razbija po kući. Vježba se sastojala od toga da napišen šta ću radit kad riješin ovaj problem. Kad san mu reka da mi se baca, pita me je: pa što ne pobacaš? Reka san mu da ne znan, jednostavno kad uđen i vidin svoje di normalno side u kući, da ne mogu pobacat. Reka je da ćemo radit na tome da nađemo drugi način da ta energija izađe. Ja van ne mogu opisat koliko mene ta energija pere. Koliko je to jak poriv. A ja, sam, ne znan više kako joj se odupiren. Pogotovo još jer mislin da je to jedini način da ovo prođen. Već san po glavi počeja vrtit sranja, scenarije da odem na psihijatriju i prepustim se inerciji da me potpuno uvede u propast i slično... Što ne mogu tek tako pobacat se krije u jednom malom djeliću mene, zvanom ego. Naime, poanta procesa nije u razbijanju, nego u potpunom puštanju kontrole. A kad to uradim, krene mi se razbijat. Ali razbijanje je samo nuspojava koja bi vjerovatno brzo prošla. Stvar je u tome, što je to potpuno prepuštanje smrt za moj ego. Već san jednon počeja bacat i samo san ćućnija i u sebi konta: Umriću, umriću. Bija san savršeno svjestan da ću ja ostat živ, al nešto u meni je počelo umirat. Znam ja i šta je to nešto i to nešto bi stvarno tribalo umrit ako bi ja tija normalan život. Ali, ne iđe tako lako. To nešto san ja. Ovaj ja, koji piše ovo. I ja moran pustit sebe, dija sebe, svejedno, da umren. I ja to ne mogu, pogotovo zbog nuspojave nasilja koje se javlja, a ja san nesiguran bi li uspija to proć ili bi samo bacija stolice i od straha sta i osta na tome. Nadan se da psiholog mi ima neke tehnike koje će me otkočit. Mada, možda ne postoje takve tehnike. Možda je sve potpuno na meni, kad ću ja odlučit da je vrime da prilomin. Ne znan. Opet s psihologon mi se dešavaju neki pomaci i uvidi, pa i ovo sad, novonastalo stanje je od vježbe koju mi je on da ko domaću zadaću. Užasno je teško trpit ovo novonastalo stanje, ali borim se. I za i protiv sebe. Sutra mi se vraća sestra na zimski period koji provede kući. Volin je ko sestru i sve to, al sudaramo se potpuno, oko svega. To mi nabija još dodatan stres, što ću opet morat živit s njom par miseci. Neke ljude moš volit, al tek kad se prirodno raziđete, da ne živite jedno s drugim. Nije da joj iman šta zamirit, nego prosto oko se sudaramo oko svega, ko jarac i ovan, šta smo u horoskpu, eto van, vi pogađajte ko je šta. :D Nego, da se vratin na poočetak. Ne zanima me više politika. Svit je sjeban i ostaće takav. Ne isključujen da ću nekad u budućnosti ponovo bit političan. Ali neće to bit sa onin žaron ko tipa dok san radija stand up, pa san mislija da nešto mijan s tin što kritiziran nacionaliste, homofobe i slično. I bolje je da neće, taj žar je simpatična odlika mladosti, no neki je i zadrže do dugo u starost. Mislin da san kroz ova sranja koja san proša ipak stiga nešto mudrosti. Volija bi radit nešto konkretno, di vidin da mi trud ima nekog efekta. Tipa sa ljudima koji su u sranju ko što san ja trenutno, da im budem svitlo na putu. Samo da bi bija to, moran prvo upalit svitlo u sebi. A ja i dalje krijen jedan dio sebe u mraku. Zapravo neman ideje šta bi radija kad bi proša ovu fazu. To ću znat tek kad je prođem. To je isto ko da me neko pita šta ćeš radit kad postaneš druga osoba. Otprilike tako. Sad san u čahuri, i opasno je i ja zbog svoga kukavičluka bi moga lako otić u kurac, ali u čahuri san, pa u šta ću se pritvorit, ostaje da vidimo... Mislin da ću moć pisat prekrasne knjige i poeziju kad izađen iz ovog. I možda pomagat ljudima, na neki način. Al to tek ostaje da se vidi.

https://www.youtube.com/watch?v=mhACdNQ4ToM 


Mreža

— Autor nepocesljan @ 14:54
Ja nas ljude i čovječanstvo doživljavan ko jednu mrežu energije di su svi povezani sa svima. Ja nas tako doživljavan, kao da smo svi međusobno povezani. Mislim, kad sagledaš i jesmo, ja znam jednu osobuu, ona znaš nekog svog prijatelja, kojeg na ne znam, taj prijatelj zna nekog svog, i tako kad ideš dođeš do toga da smo svi međusobno povezani. Ali i bez toga, mislin da postoji mreža koja nas sve povezuje. Ja nas doživljavam ko neku mrežu, energije i informacija, mrežu koja ima svoje čvorove, a to smo mi, čvorovi na mreži, koji probavljaju informacije i šalju ih nazad u mrežu... Ne kažu džaba da kad se jedna osoba 'probudi', da to šalje vibracije u cilo čovječanstvo, svi to osjete. Još sad nam i tehnologija olakšava razmjenu informacija, al to je samo dodatak mreži, mreža se osjeti intuitivno, ali mislin da i na nju utiču ova racinalno formirana znanja. U biti, sve utiče na nas kao pojedince, čvorove na mreži, ali mreža postoji neovisno od tih uticaja, sad odjednom da ostanemo bez struje, interneta i drugih medija, mreža bi i dalje postojala. Al svaka promjena na nama koja se desi, pomalo mijenja i ostatak mreže.

Nooćna razmišljanja

— Autor nepocesljan @ 04:11
Već par puta ligan večeras, noćas to jest i ustajem se i palim laptop jer ne mogu zaspat. Pa reko kad već ne mogu spavat, zapisaću neka od razmišljanja koja mi prolaze kroz glavu.

Prva stvar su dica. Često ćemo čut da se dica rađaju nevina, da u dici nema zla itd. I stvarno, to je sve istina, samo niko ne gleda kontekst ditinjstva i bivanja diteton. Dite je nevino, al to ne znači da nije sposobno za radit stvari koje bi, da je odraslo, okarakterizirali kao zlo. Ja san npr ko mali jednom izgnječija piliće i od njiovih criva san mislija da su crvi i da izlaze iz njih. Kuva san baje (bube) sa jednin prijateljen, stavija san mačku u frižider, itd. Sve ovo da san uradija sa 20 godina bi bil ocjenjeno kao nemoralno. Međutim, ko dite, ja sam nevin. Ne zato što nisan učinija nešto što ima štetne posljedice, nego jer nisan bija svjestan da je to loše. Tako da, dica nisu nevina jer su dobra, nego jer ne razlikuju dobro od zla. Tek ko odrasli moremo bit dobri il zli. Ovim bi oborija mit o tome kako je svak nevin ko dite, pa ga okolina il društvo iskvare. Nevin je ne zato što je po prirodi dobar, nego jer ne zna šta je dobro a šta zlo. Što naravno, ne znači da 'zli' ljudi, nisu zli zbog uticaja roditelja i okoline, vjerovatno bi zli ljudi da su imali drukčije djetinjstvo bili dobri, ili ne bi, to već teško možemo znat.

Druga stvar o kojoj san razmišlja noćas je o Bogu. Postoji li stvarno nešto poput Boga. I kako se to može dokazat. Npr ja san osjetija ljubav kao suštinu svega što postoji i jedna mi je poznanica komentirala kako svaka vibracija ima izvor u nečemu i da je ljubavi izvor u Bogu. Tumačenje nije bez logike, ali meni nekako ne štima da san uvjeren da postoji neko nad-biće koje je sve stvorilo i upravlja svime. Više naginjen panteizmu, ali vidija san i veze iz svemira jednom, kako me dočekuju i to je bilo vrh iskustvo. Možda bi moga prokuvat da je svemir na neki način živ i inteigentan, al na način na koji mi ne možemo svatit. Teza ove moje poznanice nije bez logike, ali ja ne želin spoznavat Boga, ili bilo šta iz polja duhovnosti logikon, nego direktnin iskustvon. Ima san iskustvo ljubavi i znan da postoji, isto ko što san vidija te veze u svemiru pa mogu pretpostavit da je svemir živ. Ali za Boga hmmmmm..... Ako ga ima, šta on u biti želi? U čemu uživa? Zašto postoji? Od kud ga? Puno pitanja i sva su isuviše 'ljudska'. To je zato što mi ne meremo pojmit postojanje nekog takvog bića.

Po meni postojanje takvog bića mora na naki način bit pa recimo, panteističko u smislu da je sjedinjeno, srođeno s onim što stvara, da ga boli kad nas boli, da osjeća radost kad se mi radujemo, i da u svom stvaranju stvara sam sebe, i da je vezan pupčanom vrpcom za sve što je stvorija. Te da sve stvoreno, kad osvijesti da je i ono dio Boga, te time samo također Bog u malom, Bog osjeća veliku radost i dobiva kao jednu novu dimenziju sebe. Bog je sve što postoji te on se i sam mijenja, mada je u suštini uvik isti. Isto ko što recimo voda minja agregatna stanja ali su joj molekule vazda iste. Na pitaje kako sve postoji i kad je postojanje počelo, te kad će završit, mislim da nema odgovora jer u stvarnosti možda ne postoji vrime ko ovakvo kakvim ga mi percepiramo. Puno smo ograničeni kao bića, al to opet znači da puno znamo, jer pošto smo sposobni zahvatit se nekih debelih i velikih pitanja, spsobni smo spoznat i vlastitu ograničenost. Možda ćemo nekad, kroz eone našeg budućeg postojanja, nas kao individualnih bića, na zemlji il negdi drugo, imat odgovore na ova pitanja na koja ih sad nemamo, ali to je o tom po tom. Tada možda više nećemo bit ljudi.

Također mi je zanimljivo posmatrat nas ljude kao životinje, kako potpuno pripadamo ovom planetu, pišamo, seremo, jedemo, seksamo se, tijelo nam je napravljeno slično tijelima drugih životinja, imamo oči, uši, mozak, kao i drugi sisavci, ono, ful smo zemljani, a opet sposobni maštat i otkrivat neke kozmičke stvari. Istovremeno smo životinje a i čudesna bića. Reka bi da smo čudesne životinje, da time zakružin ovaj post.

Sranja

— Autor nepocesljan @ 20:50
Vagam da li da pišen il ne pišen ovaj post... Sa psihologon san uša u neke sfere u sebi u kojima do sad nisan bija. Prvo san, ima već nekoliko, vidija kako zbog ćaće neću da zauzmen asertivan, probitačan stav. Radili smo na jednoj situaciji di su mene u snovnoj školi tili ubacit u potok. I ja se u toj vizualizaciji krenem postavit ono prirodno borbeno prema njima, na fazon: 'odjebite svi, koga ćete vi ubacit' i sam me nešto zaustavi i povuče, na fazon kao: ne, ne, ne smiš to, i ukaza mi se slika ćaće. Moj ćaća je inače dobar čovik, ali je u životu odusta od svojih ambicija i moga je stvarit puno više nego jest. I vjerovatno zbog straha od odbačenosti od strane njega ja neću da se zauzmen za se. I također kad pomislin da ću bit sritan, nešto slično me povuče kao: nemoj, ne smiš bit sritan. Pretprošli put sa psihologon, ponovo se pojavija ćaća i osjeća san kako se isprepliću njegove želje od mene i ono što ja želin od sebe. Znan da san tada pomislija, 'ja ću da živin i radin stvari jer ja to želin, a ne ti ćaća'. Tribamo radit razgovor sa praznom stolicom na temu mene i mog ćaće, ali moramo nać adekvatan prostor. To se radi tako da ja sjednem na jednu stolicu i tu san u ulozi svog ćaće i reknem nešto zamišljenom sebi na drugoj stolici. Onda pređem na drugu stolicu i tu san u ulozi sebe i odgovorin ćaći na to šta mi je reka. I tako se smjenjivaju stolice dok se nešto ne rasplete. No psiholog mi misli da je to opasno zbog moje nakupljene agresije. Priča mi je kako je jedna pacijentica mu, dok su radili praznu stolicu, uletila u neku svoju traumu i počela ko manita bižat i tila čak iskakat kroz prozor, da pobigne tom nečemu.


A pošto ja iman puno nakupljene agresije, a kvaka je očito nešto u vezi s mojin ćaćon, opasno je to radit bilo di, baš se moraju nać dobri uslovi za to. Ja razmišljan da mu ponudin u kući moga pokojnog strica, koja je sad na meni, prepisana je, iako je neizgrađena ima jednu funkcionalnu prostoriju. Al ne znan jel glupo zvat ga da dolazi kod mene, jer se mora vozit nekih petnestak minuta, a ionako dolazi iz mostara. Osim toga, neku večer san sluša od Azre: Ako znaš bilo što i očepile me emocije i samo mi prida me dođe slika ćaće, njegove karakteristike, fine i druge i s njim nešto crno kao s lijeve strane njega to crnilo, al je to crnilo bilo isto on, ta slika je bila on, kao jedna cjelina. To crnilo je jungovski govoreno, vjerovatno njegova sjena. Sjena je sve ono što potiskujemo i odbijamo inkorporirat u svoju ličnost. Tako da definitivno, ovo moje sranje ima neke veze s ćaćon mi. Uz ovo, psiholog mi je bija da zadatak da napišen šta ću radit kad buden bolje i kad riješin ove probleme. Napisa san ga i mogu reć da san se jedno po sata vrh osjeća. Prolazili su mi neki filmovi mene skupa s mojim prijateljima i otvorija mi se neki kao, organski proces koji triban proć da bi i ja bija s njima. Nešto, ne mogu opisat, kao neko zrijanje, al msm da bi u to bilo uključeno bacanje i razbijanje po kući, mada možda i ne nužno. Uglavnon mora se nešto odvit da bi in se ja pridružija. I vidija san koliko ovaj život koji živin nije život.


Poslje san suša muziku i samo pomislin pa srića i nije tako nedostižna, i isto ko da san vidija sriću, i počnem svjesno uć u nju, počnem je osjećat, kad izroni neka kao, crvena masa između mene i sriće i mene odma krene prat agresija. I jasno, tu prekinem. Riješija san da u kući agresiju neću ispoljavat, pa po što po to. Triba san danas vidit psihologa i otkaza mi je. Bit će dobro ako ga mognem vidit i idući četvrtak. Jebe me, jer kako izgleda, koja god se promjena desi meni se od nje baca po kući, a ne mogu to uradit. Pa se nekako, tanko nadan da se ovi procesi mogu odvit u radu sa psihologon mi, bez bacanja, il bar negdi di mogu kontrolirano izbacit agresiju. I ne mogu pomooć ni boksačke vriće, borilački sportovi, trčanje il tako nešto, jer ovo moje bacanje je nešto povezano s nekom traumom koju iman sa svojima, izgleda s ćaćon, i ono oće jedino u kuću da baca. Kad me počme obuzimat agresija, to nije ko ona obična agresija koju moš kontrolirat, nego ona obuzima i kontrolira mene, dok ja ne prekinem taj osjećaj potpuno. Ali san riješija da neću bacat u kući, pa makar se ubija, mada nisan suicidalan, prošlo mi je kroz glavu da bi se najradije ubija i otiša u pičku materinu, samo nek ovo završi, pa makar mi nakon smrti bilo duplo gore. Msm nema ništa od mog samoubistva jer ja neman snage za to, al radije bi i to, nego pobaca. Ne mogu opisat koliki bis i koju nemoć osjećan prid ovon potrebon da porazbacan. Muka mi je više, sve bi razbija od bisa zbog ovog stanja u kojem se nalazin. Razbija bi zbog potrebe da razbijan haha.


Ev nešto fino:


https://www.youtube.com/watch?v=EtLVXBqfqBY

Neprijatelj

— Autor nepocesljan @ 22:15
Idemo duboko
duboko
šumama punim opasnosti
tijelima punim naboja

Padamo niz tunel duboko,
duboko.
Držimo se za ruke,
da se ne izgubimo

U mraku, tiho se šuljamo
u šumi gori vatra
približavamo se da vatra obasja i naša lica
da preživimo još jednu vruću noć

Miris ulja od baklji je sveprisutan
Dok balzamiraju posljednjeg Boga
Kojim činom ostavljaju svijet
Bez uzvišenih zakonika
i lojalnosti

Duboko, duboko u tunelu
iz kojeg smo izbili u šumu
čuli smo priče o tome kako šumom
hodaju užasi

Bića sa bezbroj imena
dok smo polako se probijali
na rijeke neurona i receptora
po kojoj plovimo
Čamcem, po zemljinoj nervnoj mreži

Otvaramo oči, vlaga je u zraku
Ples postaje sve intenzivniji
Ljudi ulaze u vatru i
vraćaju se kao duhovi
rijeke neurona se prelijevaju
izazivajući poplavu

U šumi viju vukovi
vitar počinje divlje da puše
zračni vrtlog se stvara na pozornici
približavamo se nečemu, padamo
još dublje
dublje

Udari bubnja stvaraju vrtloge vjetra
koji blijede i mi tonemo
duboko, duboko
do mista di zvuk udara u naše uho
do mista di moje tijelo registrira ugodu
kad me maziš

putujemo u one momente kad me ljubiš
putujemo u one momente kad me mrziš
putujemo u one momente kad se još nismo ni znali
kad smo, potplaćivali vrijeme
da nam se smiluje i da
moje ruke motaju se oko tvog tijela
kao dvi zmije

Bubanj udara i eskalacija je blizu
ljudi se povlače u brda
na sigurno
zrak koji dolazi odozdo je vruć
i ptice su se uzvrtile
A kroz grmlje i šiblje se polako probija
smrt

Ali mi plešemo jer, jednom umrli
nemamo čega da se plašimo
Jednom umrli,
znamo šta da čekamo
ali pored toga
volimo da se igramo

Zato me uzmi i raskini
Dok vjetrovi otkidaju meso s mojih kostiju
dok nas gledaju i zavide nam
što možemo, što hoćemo
I zato me poljubi, sočno
dok visimo na rubu jer
ako nije opasno, nije vrijedno toga

pusti je dovoljno blizu
dovoljno blizu da bude prijetnja
i vodi ljubav sa mnom, bježeći od nje
i prizivajući ju istovremeno
da dođe po nas

Nadraži je, daj joj moje tijelo kao mamac
Nek nam slijedi tragove
njušeći nas putem,
pusti je blizu ali taman toliko,
da nam ne može ništa
ali da ipak, ipak možda
može da nas se dočepa.

Čuvar vrimena

— Autor nepocesljan @ 22:49
Starac sidi i puši cigaru. Isprid njega je žamor ljudi i prizora. Prolaze ljudi ne primjećujući ga. On samo sidi i s vrimena na vrime pogleda na sat. Sat uvik pokazuje isto vrime: 15 i 42. Ljudi prolaze i starac sidi, vazda u isto vrime i u isti dan i isti momenat. U neka doba čuje se vika pijanih pubertetlija, i kad-kad sirena policije. Psi lutalice šeću okolo njušeći smeće. Starac gleda na sat: 15 i 42 je. Njegov treunutak traje cilu vječnost. Zaspe i kad se ustane, opet je isto doba dana, i opet šetnicom prolaze ljudi. On opet sida na svoj zid i vadi kutiju cigara. U kutiji je točno 17 cigara, svaki put kad ih izvadi. Starac gleda ljude sa ravnodušnošću, ne zanimaju ga. Na zidu di sidi je toplo i fino. Sviđa mu se samoća i taj dio dana. Uživa dok se sunce mriješka na površini mora njemu iza leđa. Nekad ode da se okupa, pa se vrati. Jednog dana se desilo nešto novo, što je, začudo, iznenadilo starca. Na zid priko puta njegovog sila je jedna starica. Isto tako je sidila i svako malo gledala na sat. Pušila je cigare. Starac je isprva bija nezainteresiran. Ona se ujutro ustajala kad i on, i sidila bi i pušila cigare. Jedan dan ga je počela počesto gledati ravno u oči. U jednom momentu, starac je priša šetnicu, dok nije bilo nikog i sija kraj žene. - Da li se znamo? Upita ju. - Ne znamo se, nismo iz istog vrimena, reče mu žena. - Pa od kud te tu sada kad sam i ja? - Imala sam nasilnog muža. Pobigla sam mu nekoliko minuta ranije. On je sada u 15 i 47, a ja sam se vratila pet minuta ranije. Ako me pronađe i sada, opet ću prominit vrime i pobić mu. - A šta ti radiš, upita ga žena. - Ja jednostavno volim 15 i 42. To mi je najdraže vrime. Prije nego san otkrija ovaj zidić koji ima fin pogled na šetnicu san bija čuvar vrimena. Pazija san da se ne isprepliću različita vrimena međusobno. - A šta još radiš kao čuvar vrimena? Baš me zanima, reče žena. Pa, paziš da se neko vrime ne prinapuči, pa da se time ne kontaminiraju pojedinačne vremenske linije. Izdaješ vremenske dozvole, o pravima kretanja kroz vrime, ko ima kolika prava, maloljetici do sat unazad il unaprid, odrasli, ovisi od vremenskih bodova, mogu od par dana do godinama unaprid il unazad ić. Međutim, to je previše stresan posa, pa san da otkaz. Sad živim u 15 i 42 i dobro mi je. Niko me ne gnjavi, nikakvih potreba neman, jednostavno živin iz čiste želje za životon. starac reče. - To je fino reče žena. Ako ti ne smeta, mogu li probat tvoje cigare? - Može, naravno. Žena je zapalila, a starac upita nju može li probat njene, na šta ona isto odgovori potvrdno. - A kakav je tvoj muž bija? Upita je starac.- Ispčetka dobar ko duša. Međutin kasnije, ja ne znan šta mu se desilo. Prvo je počeja bivat ljubomoran na sve moje prijatelje, pa mi počeja određivat s kim ću se družit i jednon me je ošamarija. Kad me je ošamarija rekla san: E sad je dosta i pobigla. Blizu san mu, vrimenski, pa vjerovatno me neće tražit u ovo vrime. Reče žena. Zajebano, starac će. Al dobro, evo nas tu sad, kako je tako je. - Jest, reče žena, u pravu si. I tako ostadoše sidit na zidu, oboje, pušeć cigaru u tišini.

Sazrijevanje

— Autor nepocesljan @ 04:21

Avioni slijeću
Vlakovi prolaze, ja
kako starim
tako sve manje marim
za sve one što dolaze

Sve manje marim za potvrde
Ne moramo svi hodat sa istim etiketama
Ne moramo svi javno pjevati o svojim dijagnozama
Ne moramo aplaudirati istim veličinama
Ne moramo se moliti istim Bogovima

Autobusi dolaze, putnici užurbano
ubacuju prtljagu i ulaze
Ja, stojim i promatram i mislim si
kako mi stoji ovih par sijedih na bradi
prvi znakovi mog prolaska

Jedino što ostaje je zaborav,
jedino šta je sigurno je nestanak
utapanje u tom vječitom vrtlogu
Koji će nam tijela samliti
a duše osloboditi

Kako tramaji plivaju po svojim šinama
tako ja, kao dijete, držim ravnotežu
hodajući po istima
igrajući se razmjene lica sa starcima uz autobusku
Igram se kameleona mijenjajući boju
na svaki pogled

Kako starim tako
sve manje i manje se trudim
ikakav dojam da ostvarim
i nije bitno,
da li je crno il bijelo
jer ne vrijedi trošiti riječi na one
kojima je crno - bijelo

Kako starim, sve me manje zanimaju
borbe i ispravne strane
jer znam da smo rasčenute grane
sa istog stabla izrasle
i mada se mora, na bolan ugriz pustit krik
nemam ni najmanju namjeru da provjeravam
da li mi se krik čuje
da li odjekuje



Noćas

— Autor nepocesljan @ 01:02
Noćas me bol nosi.
O kako želim da nekad neko
Osjeti
Doživi
Moju unutrašnjost

Pretvori se u svemirskog trubača
i budi nebo koje me je zaglilo
tako jako
da ssu mi zvijezde ostale
zapletene u kosi

Ni na nebu ni na zemlji
Oziđao sam sam svoj grob
i u njemu pjevam, ali tiho
da me niko ne čuje
da me niko ne vidi

Kad se prošetam do potoka da se napijem
stavim masku klauna
koja je već odrpana i vidim se kroz nju
al i dalje
i dalje
nemam hrabrosti
iako svak vidi

Noćas sam kukavica
Noćaš i svaki dan
U koje nebo idu kukavice
U koje bojno poolje, koji red
Idu oni, što su potpuno sami
Što nemaju nikog
Jer nemaju sebe

O, noćas me uzela bol
A u blizini nema alkohola, nema društva
imaju samo goli zidovi
i knjige pune laži
koje silom čitam
ne bi li se uvjerio da su istinite
istina,
ja sam ih pisao
istina, ja im svaki dan
kidam jednu po jednu stranicu

Dok unutrašnjost plače
nebo ječi i ima metalan zvuk
ja sam sam u svojoj boli
sam u svojoj tugi
sam, čak izoliran i sam od sebe
disociran
da li je moguće bit
više od vlastite dijagnoze?

Moja bol je duboka
Kao korijenje koje puštaju borovi
kao dubine oceana
Gdje kitovi razdragano plešu
Kao na iskra na licu lažnog smijeha
kao prazna, izlizana ulica
kuda više nema dječjeg smijeha
i čiste, nevine nepažnje

Moja bol je sve što imam
i branim je i ne dam je
iako boli
boli
boli
onako kako niko osim mene ne zna

Prmjene i otpori

— Autor nepocesljan @ 04:38
Kada san tek dobija nistagmus bila su to burna vrimena. U po prve godine mastera u Sarajevu, već kvalitetan stand up komičar sa planovima da nakon faksa idem u Berlin radit stand up i živit od toga i nekog oblika novinarstva. Ima san i super ekipu, živija punin plućima. I sad, u po ove rečenice od emocija san mora malo zastat jer mi se počelo plakat. Možda ovo nije momenat za ovu priču, al ja san tvrdoglavi jarac koji kad nešto naumi, mora to tako i odradit, pa po što po to. Zadnji dan u Sarajevu san proveja poluslip, smetala mi svjetla toliko da san jedva priživljava. I onda san doša kući. Prvo, sestra komentira, kako ja to sve umišljam. Moji pod šokom, tražimo neko rješenje, kupija sunčane naočale, od njih mi još gore. A moji u fazonu: to je sad kupljeno i to mora pomoć. Naočale, jasno, nisu pomogle, jer ljudima sa nistagmuson naočale smetaju, al to ja tada nisan moga znat, jer nisan zna još uvik koja mi je dijagnoza. Dane san provodija šokiran, u nekoj vrsti polutransa i polušoka, boreć se pored svega toga sa svim smetnjama nistagmussa, svjetlo mi nenormalno smetalo da san bija po danu sa peškiron priko glave. Sa svojima nikad nisan ima neki odnos i naprosto san mrzija to što ih moran trpit i bit s njima, a istovremeno san beskrajno žalija za izgubljenim životom u Sarajevu.

Par puta san ja otiša u Sarajevo u toku te godine dana. Prvih par puta je bilo sve normala, družija se ekipom koja je ostala, samo što je to druženje meni bilo više bolno nego ugodno, jer san zna da me se je vraćat kući, a sem toga, konstantno mi je neko svjetlo smetalo i tako. U želji da se izborin i takav da nastavin faks, nekako san obnovija godinu, pa san u Sarajevo dolazija i zbog toga. No, to obnavljanje godine mi je stvaralo užasan stres jer jednostavno, meni je svitlo toliko smetalo da ja nisan nikako moga normalno funkcionisat u Sarajevu. I tu se je negdi prilomilo, ja san ima doogovor da se doseljavan kod ove dvojice prijatelja, i pošto san vidija da ne mogu fakat nastavit s faksom, da neman snage za to, javija san in da ne računaju na mene, da neću doć. To me je slomilo. Osjeća san se baš slomljen. Momenti u kojima san dolazija u Sarajevo se već dešavalo nešto što se meni nije sviđalo. A to je da san se minja, nisan više bija isti. Pvih nekoliko puta kad bi se vratija u Sa bi bilo ko da nisan ni otiša, međutin, vrime je radilo svoje i ja san počeja bivat drukčiji, i tako san se i osjeća među svojon rajon. To me je pravo pogodilo, i na sve te promjene san izrazito negativno gleda. Pokušava san na svaki način ostat onaj ja koji san bija dok san živija u Sarajevu.

U međuvremenu san ima jedno jutro buđenje, i samo mi dođe u glavu: M. ti više nikad nećeš bit isti. Ta spoznaja je bila toliko teška da je ja nikako nisan moga prihvatit. U bunilu u kakvon san bija, nisan dugo mislija o tome, al to je bila činjenica. Također san bija kod prijatelja mi u Mostaru, takav, promijenjen i ovaj jedan pa, više poznanik nego prijatelj, je prokomentira da san se prominija. Ja san, to moran naglasit, na svaku tu promjenu gleda ko na katastrofu, jer san uporno tija ostat onaj ja koji san bija do tada. I ko što san napisa, kad san vidija da ne mogu studirat, bija san sav slomljen. Ti dani su bili čudni i ja slabo iman nekih sjećanja na te dane. Znan da san bija suicidalan, i kad bi se vraća iz Sarajeva konta bi da se ubijen dok san još uvik taj čovik koji jesan. Bija san suicidalan, al nekako se nisan moga fakat ubit, al san volija razmišljat o suicidu, pa i nagovarat sebe da ga uradin. Sićan se jednog tripa: Sidin isprid kuće prijatelja mi, pijemo kavu, i meni se vrti kroz glavu ona "Somewhere over the rainbow" i ja kontan kako nikad više neću bit sritan, kako san propa, kako je sve propalo... I sad mi se plače... Osjeća san se ostavljeno, kako je jedino stvarno ostala ostavljenost u mom selu i suva, gruba, vruća patnja po hercegovačkom suncu i mom bijednom selu.

Tada nekad je doša poziv od mog bivšeg gazde s mora da dođen radit ako mogu. Ja san odbija. Sićan se, i tada san iša na terapiju, kako san terapeutkinji mi reka da mislin da ću odustat od sebe. Već san počeja živčanit na svoje bez ikakvog razloga i stvari su vukle na stranu da ću počet bivat loš čovik. Nesritan čvik. Čovik bez ljubavi. I na kraju odlučin pristat na tu ponudu od bivšeg mi gazde i otić na more radit. Kad san doša jedva san se vozija s motorom, s kojim me je gazda pokupija i tada se već znala dijagnoza: nistagmus, jer su mi oči već počele 'plesat' i glava mi se klimala. Tu u tučepima u po frke mi se počelo mantat od zvukova muzike i stanje s nistagmuson mi je bilo sranje, al san upozna par novih ljudi s kojima mi je bilo super, i iako na kraju nisan moga radit, ko što san i mislija da neću moć, osta san dva tjedna i bilo mi je super, unatoč svim sranjima od nistagmusa. Taj obrat je bija ključan, jer san ja u tom momentu kad san prista na ponudu za posa, da sebi šansu da mogu nastavit život i sa nistagmuson. Nakon ta dva tjedna počeja san se osjećat optimistično. Prvo, osjeća san se da ipak nisan tako slab ko što san misija da jesan, i drugo, odlučija san da ako se neko negdi 'čudesno' izliči da to možda mogu i ja. To je bija prelomni momenat.

Nakon toga san kući se zada u meditaciju i šetnje prirodom. To mi je jedino bilo preostalo, i to san radija već neko vrime bija. Meditirajuć san počeja osjećat neke promjene na sebi, i bukvalno san bija bez ikakvih društvenih mreža, i medija, televiziju nisan moga ni gledat ni slušat, muziku nisan moga slušat, smetali su mi zvukovi tipa od traktora il friždera, mantalo mi se od njih. Laptop da i ne spominjen, tu nije bilo govora o korištenju. I tu su se počele dešavat promjene. Ja ih sad neću opisivat jednu po jednu, bilo bi predugo, a ako nekoga zanima mogu objavit post detaljnije o tom svemu, ukratko, radeć na sebi san doša dotle da mogu osjetit 'dušu' biljke i životinje, a i čovika i vidija san ljubav kao kozmičku silu, suštinu svega što postoji i vidija san da je ljubav dublja od smrti. To ekstra doživljaji, ali bitno je da san doživija ljubav, ona me prominila. I sad san se naša, praktično kao novi čovik i sad sasvin jasno vidin koliko san, pa da ne kažen glup, ma reću glup tada bija kad san na svaku promjenu koja mi se desila reagira ko na katastrofu. Ima na priča o kiparu koji kaže: Ja ne stvaram kipove od kamena, ja samo uklanjam suvišno.

I takav je fakat proces Ljubavi, proces života. Život te ne pita je li ugodno ili ne, i da li je i koliko bolno, to što ti se dešava, baš kao što kipar ne pita kamen kako mu je. Ono što jedino moreš je prepustit se tom procesu, znajući da nema 'krivog' il 'pogrešnog' tebe, svaki ti si ti koji tribaš bit, i mijenjaš se iz dana u dan, i nezamislivo može bit zamislivo. Tu večer kad san vidija ljubav san vidija i da mi nistagmus nije neprijatelj nego učitelj. I u misecima nakon tog doživljaja mi se većina simptoma nistagmusa povukla. Sad je u priliku podnošljiv. Sad, nakon iskustva ljubavi i rada na sebi, osjećam se ko novi čovik, osjećan se ko bolji čovik, mada san i dalje debelo u glibu, i iman još puno, puno posla prid sobom da rješim svoj centralni problem. To iskustvo ljubavi me nekako otvorilo, povezalo sa svime ostalim, ne znam kako da objasnim, al dobra je promjena. Al kad se sitin onog mene koji je patija za Sarajevom, samosažalijeva se, bija slomljen i gleda na svaku promjenu ko na katastrofu, život ko na beskrajno mučenje, onog mene koji je želija da umre, želija da bude smak svita, samo da se on ne mora ubit jer se ne mere ubit a tija bi umrit, onog sebe koji je začahuren i ne vidi van čahure, ne vidi da se pretvara u leptira, drago mi je da se ovo sve izdešavalo kako se je izdešavalo. Još da ove procese dokrajčin i otpočnem novu fazu u životu, ne bi bilo sritnije osobe od mene na planeti. I da, za razliku od prije, sad sa svojima iman odnos. I intimni smo.

Nako

— Autor nepocesljan @ 01:42

Zadnjih dana se ne želin mijenjat. Želin se volit. A to mi tako nemoguće djeluje. Ko da dite koje nije svjesno sebe triba zavolit sebe. Ko da nekog koga najviše mrziš jer od njega ne moš da živiš tribaš zavolit. Ali tako je i takav sam. Nego, ne želin više da želin ikoga minjat. Naletim sad na neki islamski blog i kontam super, nek vjernici imaju šta korisno pročitat. Prije san bija nabrijan na dokazivanje koliko je religija u krivu, danas, iako su mi stavovi slični, neman tu potrebu. Šta god nekoga usrećuje, samo naprid. Ali to ne znači da neću reć svje mišljenje. Ko nedavno kad san pročita Kur'an pa je bila bura reakcija. Reću ono šta iman i biću iskren i direktan o čemu god se radilo. I o samome sebi, ovde san potpuno transparentan, znate bukvalno sve o meni. Priznaću, par puta san pobrisa nešt iz nekog intimnog posta jer bi, da san to ostavija se cili post nastavija vrtit oko tog detalja, što mi nije u interesu. I tako to, šta ima kod vas? (napomena, post je originalno objavljen na blogger.ba, koji je moj matični blog, a ovdje kopi pejstam tekstove)

Kod mene ovo: https://www.youtube.com/watch?v=m36LHBDoDt8


Dugi

— Autor nepocesljan @ 23:34
Dugi je volija svoj motor i pušija je crveni Lucky strike. Kad bi se okupljali navečer na mostu, kraj rijeke, on je bija glavni alfa mužjak u ekipi. Žene su se ložile na njega, sve bi ga krišom gledale, a on je kulira, na svom motoru. Tu i tamo bi, kroz šeme koje je ima, završija s ponekom od njih, a one bi bile zadovoljne jer je bija dobar ljubavnik. Mada, nije marija previše da ispujava ičija očekivanja, jednostavno je bija dobar u seksu. Dugi je ima ćaću alkoholičara, kojem je maznija ključeve od auta sa svojih šesnest i odveza se tjedan dana od kuće u jednu šumu di je pušija travu i jeo hamburgere iz radnje u gradu ispod. Kad se vratija ćaća je u bisu krenija prema njemu, a on je izvadija čakiju i samo reka: Aj pođi bliže faco. Ćaća je tada vidija da se s njim nije zajebavat, iako ga je prije toga ima običaj izdegenečit. Kad se vratija kući, samo je bacija ćaći ključeve od auta i uša u kuću. Mater mu je bila strpljiva žena, koja se trudila svim silama da Dugi ne bude ko njegov ćaća. Kad se vratija izgrlila ga i pitala ga di je bija i što je otiša, na šta je Dugi odgovorija samo: Ima li išta jest?

Kod mosta di su se skupljali bilo je vruće i sve je bubrilo od mladenačke energije, a Dugi je već počeja uzimat i malo jače stvari od alkohola i trave. Šta god je uzima, nije ga dovoljno radilo, i izgleda je ko nezasitan za bilo čim šta su imali, speeda, extazija, nešto navodnog kokaina. Dugi je uzima sve šta bi bilo, poševija bi neku curu i iša se dalje vozat na motoru. Ima je fetiš, koji je volija radit, a to je da u okuci namjerno priđe na suprotnu stranu ceste, da testira sriću i vidi će li priživit ili neće. Sva srića pa to nije radija često. Također je volija vozit luđački brzo i koketirat sa idejom da samo udari u nešto. Kad bi izlazili, plesa bi i pija u velikim količinama, uglavnom već na speedu, u disku mu je bilo kao kod kuće. Ima je par seks šema, od kojih je jedna cura bila zaljubljena u njega, ali on nije marija, po svojoj staroj dobroj navici, nakon seksa ne bi ni palija cigaru, nego bi odma otiša. Ima je običaj nekad po danu se dovest s motorom na uzvisinu i gledat grad s te visine, i provest par sati u gledanju grada i pušenju cigara.

Dugi je već naveliko zabrazdija u narkomanskom životu, i uništava se je priko svake mire, ali ništa ga nije obaralo i ništa mu nije bilo dovoljno. Kad bi usta ujutro prvo bi uzeja tabletu, bilo kakvu, nekad bi je samo popija a nekad izvuka na nos. Roditelji su ga gledali, sad već punljetnog kako se uništava, ali bili su nemoćni. U međuvremenu se zaposlija u autopraonici, i pored toga je dila, tako da je ima para da podmiri svoje potrebe. Jednu večer, vozeći auto po običaju prebrzo, samo se desilo nešto nevjerovatno. Na momenat je Dugi izgubija svijest da je u autu i kao da mu je neka viša sila podigla duh u vis. On je pogleda i sve što je vidija je bila Ljubav. Sa svih strana, di god da pogledaš. Dugi isprva nije virova, mislija je da tripuje, da mu je neko ubacija lsd u nešto, ali nije mu bilo povratka iz tog svita. Osjeća se je kao da je on sam prostor, a ne da je u prostoru. I bilo je lipo, neopisivo lipo. Dugi isprva nije tija ništa imat s tim mistom di se naša, uporno je tražija put nazad al nije ga bilo. Ima je želju da uzme neku drogu i da nestane odatle.

Ali snaga ljubavi je bila prejaka i polako je otvarala Dugog. Kad mu je počelo prijat bija je ljut sam na se, što mu prija nešto tako glupo kao što je ljubav. Međutim, nije se moga oduprit, počeja se je prepuštat i počinjalo mu je bit nelagodno. Sitija se ćaće... Volija je ćaću, iako je cili život mislija da ga mrzi. Pola toga što je radija, što se je uništava je bilo njemu za inat, a bilo je i traženje ljubavi od njega i matere. Osjeća se je da triba roditeljima oprostit. Još malo izloženosti vatri Ljubavi koja gori je dolazija dublje, dolazija je do sebe, svojih vlastitih želja od života. Skonta je da želi volit. Do sad u životu nije nikad volija, nije ni marija za ljubav, to mu je bila strana riječ, mislija je da je to samo fantazija za naivce. A sad se naša u situaciji da on želi volit. Vidija je, vidija kako se cila njegova ekipa vrti zapravo oko sebičnosti. Prijatelji su si dok imaju dovoljno za roknit se nečim, bez toga se ne poznaju. Ali vidija je i da su oni ljubav, samo ne znaju za bolje. Poželija je izvuć još neke iz toga, ali zna je da ne mere. Njima se mora na neki način dogodit nešto poput ovog što se desilo njemu. Još je neko vrime proveja u tom stanju, isplaka se ko beba i uživa u ljubavi.

Onda se samo probudija. Kad je počeja micat doktori su se odma uzvrtili oko njega. Probudija je se i gleda je šta se dešava, di je on. Pogleda je na ruke i vidija je igle s infuzijom zabijene u njega. Doktori su hodali, ćaća i mater su došli i izgrlili ga. Bija je u bolnici. Kad se situacija malo smirila doktor mu je reka da su mu morali amputirat livu nogu ispod kolina. Nije ga to previše razočaralo. Sav je bija preplavljen dojmom onoga šta je proživija. Nakon toga nema veze kakva god mu se katastrofa desi. - Majko izvini što san van bija vaki sin. reče joj. Mater se rasplaka. - Ma samo nek si osta živ, ja te volin više od svega. Ćaća se primaknu. Gledali su se i šutili. Ćaća napokon progovori: Moreš li i meni oprostit? - Već san ti oprostija ćaća, reče Dugi. Reka je da će još malo odspavat, pa da će pričat poslje. Bija je umoran. Nije virova da je ovo stvarno, nije ima nikakvih sjećanja na nesreću. Ali zato je ima neka druga sjećanja. Puno bitnija i bolja. Okrenija se je i sa suzama u očima zaspa.

Muška ljubav

— Autor nepocesljan @ 22:55

Nama muškarcima se ne da da izražavamo osjećaje. Mi tribamo bit alfa mužjaci, apslutni kuleri koji nikad ne plaču, jer, plaču samo pičke i tako. A sad da govorimo o ljubavi između dvoje muškaraca. Ja san ima fazu kad su me privlačili muški, al nije ovo post o tome. Nego, iman prijatelja s kojim mi je u jednoj fazi života dolazilo da legnem negdi i mazimo se, milujemo, ne seksualno, nego ono, kao neka prijateljska ljubav, razmjena ljubavi i nježnosti. Ne bi moga se ljubit u usta s njim il seksat se, to nije to. A ima san i još jednog prijatelja kojeg san tija ljubit koliko mi je drag. Al ni jednu ni drugo se nije desilo, naime, obojica su u datom momentu imali cure, a i da nisu bilo bi pitanje bi li se išta od toga desilo. I priznajem, mene je strah jednog takvog iskustva, plaši me i ugrožava mi identitet. Bija san preplašen i kad san to osjeća prema ovom prvom prijatelju. A zar ne bi bilo puno lipše, da živimo u slobodi da možemo razmijenit ljubav na taj način, žena sa ženom, muškarac sa muškarcem? Ali naše društvo je tu stavilo tabu i iako smo daleko odmakli od plemenskih društava i dalje imamo tabue koje nas je strah prikršit. Možda se čak ne tribamo ni vezat mongamno, možda, a možda i monogamni moremo razmijenit nježnost s drugom osobom. Ne znam, sad koliko je ovo što ja pričam spojivo s monogamijom, al je u najmanju ruku šteta što se ograničimo od tih, u biti prekrasnih doživljaja.

Ovaj bend mi je nova zaraza:

https://www.youtube.com/watch?v=znqQO0JyMJw 


Ne znam

— Autor nepocesljan @ 19:23

Otpusti me iz lađe
Dok mi držiš ruku
nemoj me spašavat

Jer ja tonem u dubine
u kojima moje oči imaju vid
za razlikovat mulj u mutnom
moje oči su navikle na to

U podzemlju se kriju razni likovi
Posejdon se igra praveći male pješčane dvorce
Ponekad dobaci koju šalu
i nastavi dalje se igrati smiješeći

A mi, mračni, tonemo, kao da dno nije dovoljno
tonemo i dublje, dublje prema vrućem vrelu zemlje
gdje slijepi duhovi vreline lete nadsvođenim nebom
anđeli i demoni se ljuto kolju
ali na kraju opet
se skupa smiju,
sjednu i zbijaju šale
bez imalo obaziranja na nas

Stranci smo u tom svijetu,
stranci smo drveću i pticama
stranci smo u tuđim pjesmama i pričama
stranci smo vjetru što nas miluje po obrazu
jedini prijatelj kojeg imamo je nebo
koje je pružilo ruke
i mi ga ddržimo za ruku dok hodamo
cilj svakog djeteta je sloboda
cilj svakog odraslog je da je opet dijete

O nebo
O nebo!
Što nas rađaš da se vrtimo pustpoljinama i
gazimo si učahurena tijela
zapeli u liminalnoj fazi razvoja
iz gusjenice u leptira
Što nas rađaš da si krademo lica
i halapljivo se otimamo oko nečijeg osmjeha
što nas rađaš nikada site
site
ove igre koja
uvijek na kraju pobjeđuje
samu sebe

Dok mudrac pravi lutke za igru
da ih da sebi kad bude dijete

https://www.youtube.com/watch?v=XlvWFD5UbE8 


Sam

— Autor nepocesljan @ 14:04

Prazan
Ostavljen
Sam
Nasmiješen

Nebo me gleda i ja gledam njega
okolo hodaju ljudi sa ogledalima umjesto glava
Ja
grizem komadiće neba i pitam se
čemu išta
osim

strasti,
snažne kao nošene olujom
kao obuzete magijom

Ispod oluje lete veliki galebovi
i ja
ih gledam i ne zavidim im
na spsobnosti da lete

Čovjeku u radnji pored
ukrao sam osmijeh
i sada ga nosam, nadajući se
da ću ga vidjeti i
u oogledalu

Nebu sam ukrao besprostornost
i sad je ljubomorno čuvam
kad mi zatreba, da pobjegnem
od lavova i tigrova
iz svog stomaka

Dan je sunčan i ja rukama pomičem sunce
da mi stoji točno iznad glave
da me čuva od tuđih pogleda
dok se nebom omotajem kao dekom
da me zaštiti od tuđih dodira

Sam
prazan
a ispunjen
do kraja
kao boca
eksiran
i čekam
da me ponovo napune

https://www.youtube.com/watch?v=zfxlXQHDGLQ 


Razumijevanje

— Autor nepocesljan @ 15:45

Razumijevanje. Pitanje je, možda i vječno, koliko smo mi zapravo u stanju razumit drugu osobu. Pitanje je često, koliko želimo razumit. Al opet, razumijevanje se more vježbat i učit. Pitanje je to i socijalne inteligencije, ali možda i pitanje ličnog opredjeljenja. Svi želimo da nas neko razumi i osjećamo se puno bolje kad smo shvaćeni. U komunikaciji jedni s drugima podrazumijevamo neki bazični temelj na osnovu kojeg se povezivamo. Al opet pitanje je koliko smo objektivno u stanju razumit drugu osobu. Razumijevamo uglavnom putem naših dooživljaja, i na osnovu toga pravimo paralele sa drugim ljudima. Pitanje je koliko možemo razumit nekoga sa iskustvima sa kojima se nismo susretali. Za takvu vrstu razumijevanja potreban je otvoren um i spremnost da se nauči nešto novo. Nisan odavno ima situaciju da upoznajen nekog novog, pa da vidin kako bi mi bilo pokušavat ga razumit, al komunikacija uglavnom ide od bazičnih stvari koje su zajedničke svima. Pa onaj osjećaj zadovoljstva kad 'imamo nešto zajedničko', sve upućuje na to da nam je jako bitno da budemo shvaćeni/razumljeni. U vezi je to posebno bitno. Razumijevanje je često i stvar navike, što duže znaš osobu bolje ju razumiješ, a ako s nekim dugo izgubiš kontakt, kasnije ti se glupo javljat jer niste više iste osobe, toliko je vrimena prošlo, ko će to nadoknadit i slično. Mada, pitanje je i da li razumijevanje i empatija idu jedno s drugim. Možemo razumit da je nekoga npr nečega strah, jer ga znamo i poznato nam je, npr ja razumin da mi se sestra boji zmija. Ali ja ne mogu doživit njen osjećaj straha od zmije. Možda da iman izuzetno izraženu empatiju, ili možda da baš istinski želin, možda bi moga to doživit. Mada je tu već granično šta je tu empatija a šta telepatija. Prijatelj mi je ima iskustvo na ayahuasci, kad su se tokom seanse svi međusobno telepatski povezali i svak je osjeća svakoga. To je već nešto, kad pričamo o razumijevanju. Ali kao obični smrtnici, takve trenutke, ako ćemo i imat, imaćemo ih rijetko. Mada kad smo s nekim dugo u vezi, pa i kad nam je neko dugo prijatelj možemo se međusobno osjetit. Ja san ima iskustvo kad san radija mantru sa jednin prijateljen mi, kad mi se unutrašnjost potpuno otvorila i baš san ga osjeća, njega, njegovu energiju. To je već nešto što vridi spomena. A i općenito, sa bliskim ljudima moš imat svjesne il nesvjesne momente takve povezanosti. Mada moguće je da se ljudi mogu razvit u malo višim sferama pa da mogu i empatički osjećat druge ko ja tog prijatelja kad smo mantrali. To je već nešto novo, potpuno drukčije od ovog svakodnevnog razumijevanja. Inače, razumijevanje traži otvorenost i pokušaj da osjetimo nešto novo, mada većinom nečije riječi u našem uhu zvuče drukčije nego što su izgovorene. To nam je usud, kao ljudskih bića, ali ko što reko, možda je moguć razvoj ka većem stadiju bitisanja pa da možemo i osjetit druge ljude.



Powered by blog.rs