Sjene iz djevočicinih snova

29 Maj, 2021

Suština mene

— Autor nepocesljan @ 14:36
U suštini, ja san stalno u stanju bijega od nečega u sebi. Bižin i odvraćam sebi pažnju konstantno. Konstantno san nervozan i uznemiren. Konstantno gledan u kakvu aktivnost se mogu utopit. Kad se krenem opuštat i prepuštat, to traje par sekundi i ja to prekinem. Valjda iz straha da ću doć u kontakt s tim nečim u meni s čim mi je zabranjeno doć u kontakt. Prije san bija anksiozan, ali nisan bija na točci di vidin jasno šta se dešava. Sad iman priliku da to minjan, jer sad baš vidin šta se dešava. Kad krenem dolazit u kontakt sa sobon, to nešto u meni me odmah odbija od sebe, gura me da skrećem pažnju na neke stvari izvan mene, na bilo šta, samo da makne pažnju sa sebe.

Ima nekoliko san ima jednu zanimljivu situaciju. Šeta san kroz selo o naletija na svog susjeda. Sta san malo s njin da popričamo. U međuvremenu se tu pojavija još jedan lik iz sela mi. I nas troje pričamo, a mene pere nervoza žešće. I u jednon momentu, kad san nešto reka tom liku iz sela mi, pođe osjećaj kao da ću to baš reć iz sebe, ono iz dubine sebe, baš iz svog "ja". Kao da san na par sekundi proša kroz taj vir od straha i doša do dna toga i vidija da se tu nalazin ja. Nisan ja msm ni reagira iz suštine sebe, ali san osjetija tu suštinu. Kad bi postoja iz te točke, ne bi bilo problema. Barem ne ovih koji me muče, možda bi se rodili neki novi problemi.

Sad ja se tu pitan u čemu je kvaka. U koji scenarij da to ubacin? Da li je to postojanje iz suštine sebe nešto što drugi ljudi imaju, a za šta san ja zakinut jer san ko zna kad prikinija kontakt s autentičnin sobon, ili je to postojanje iz suštine nešto što većina ljudi i nema, jer se svi, osim nekolicine odvažnih, vodimo onim kako smo programirani kroz odrastanje i na neki način igramo igru u biti? Može bit i jedan i drugi scenarij, na kraju nije ni bitno. Bilo bi dobro da ja mogu uć u takvo postojanje, ali toga me baš strah. Moguće da se bojin baš toga, baš kontakta sa tin dijelon sebe. Da bar mogu učinit da dođen u kontakt sa sobon, bez destrukcije u vidu razbijanja ičega i slično.

Možda je to što san iskusija suština mojih problema... Ne znan. Od nečega u sebi bižin i ne znan šta bi se desilo kad bi sad počeja živit iz sebe. Ne znan kako da to uopće izveden. Sve san živo proba i stalno mi se vraća to bacanje po kući. Bija san na grupnoj terapiji, dobro mi je bilo, sidija san, nas petero sat i po vrimena, i dobro je bilo, ali kad san doša kući spucala me kriza i razbjalo mi se. Kako god okreneš, di god ja buden moran se vratit kući. A kad dođen kući nastupa belaj. Al tako bi bilo i da ja sam negdi drugo živin, jer i dok san bija na psihijatriji razbijalo mi se je. Ne znan kako ću ovo privazić... Neman trenutno ni nade. Loš san.

Al eto, to iskustvo doživljavanja suštine sebe u priči sa tim ljudima iz sela mi je dobar pokazatelj toga šta bi mogla bit srž mojih problema. Još da ih znan riješit..

Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me