Sjene iz djevočicinih snova

24 Maj, 2021

Borbe

— Autor nepocesljan @ 13:57
Kako vrime iđe, primjetin neke promjene kod sebe. Tipa prije san bija izrazito aktivistički nastrojen, prepira bi se sa desničarima, ubjeđiva ih da su u krivu... Danas, nekako, prirodno, kao da se povlačin iz tog načina funkcionisanja. Jednostavno puštam... Puštam sve da bude kako je. Vidin, neki se i dalje gorljivo bore, neki se raspravljaju, a ja se pitan da li ta silna borba ima smisla ili je ono, što bi se reklo na engleskom "fighting fire with fire", il da preveden borba vatrom protiv vatre. Vatru može ugasit samo voda. Znači, neki drugačiji mod funkcionisanja. Da bi bija voda, prvo moraš prestat bit vatra... A ja iman dojam da polako to prestajen bit. Neke ljude za koje vidin da su u totalno lošem tripu, u desničarenju, u fašizmu, jednostavno pustim. Prije bi se peca na njih i prepira se, reagira bi, sad kad gledan, u njima jednostavno vidin uplašene ljude... Žao mi ih je. Ali ipak, pitan se, da li gubin nešto s takvin ponašanjen? Da li triban reagirat? Da li ipak triba bit i aktivista? Svit su minjali aktivisti... Tipa Ghandi, ili Martin Luther King. Svit su minjali velikani koji su dali i svoje živote za viši cilj. Ali moje je pitanje, da li su oni bili vatra ili voda? Mislin da je to pravo pitanje. Možda su i uspili u tome u čemu su uspili jer nisu bili vatra. Glupo je poredit se sa takvim velikanima u kontekstu običnih rasprava na internetu, ali princip je isti.

Ljudi, koji, otprilike dijele moju ideologiju se, kako vidin, često raspravljaju s drugima koji je ne dijele. I sad, da li ja mogu gledat jednako i jedne i druge? Ne mogu i neću, jer ipak, istinski ljevičari se bore srcem za društvenu pravdu, dok je desnica opravdavanje zla u raznoraznim fašizmima ili opravdavanje ovakvog monstruoznog kapitalizma. Ali ja ne želim na desničare stavljat osudu. Ja u njima vidin uplašene ljude. Vidin ljude s kojima se može razgovarat, ukoliko to oni žele, jasno. Vidin ljude ravnopravne meni. Mada mislin da san moralno na pravoj strani, a oni nisu, i oni su ljudi, i oni misle da je njihova strana ispravna. A sad, ne znam koliko koristi može bit od raspravljanja s njima... To je već diskutabilna tema. Mada, i ljevičari znaju bit u krivu i bit isključivi. Znan na jednom predavanju u Sarajevu na kojem san bija, u sklopu "Antifa festivala", u Kino Bosni, di se o desničarima pričalo kao o neprijateljima protiv kojih se treba borit, kao da se s njima uopće ne može razgovarat, kao da su to kakva niža ljudska bića. Meni se takav diskurs ne sviđa, i ne želin bit skupa u grupi s takvin ljudima. Poanta, svi smo ljudi i zaslužujemo šansu. Neke ljude ne moš naučit. Neki ljudi neće svatit. To je ok. Za aktivizam, bitno je pomoć ljudima oko sebe koliko moreš, a ako si takve karme da si za nekih velikih dijela... to će se desit. Mada, ko što reko, u ciloj priči je ključno bit voda. Jer dok si vatra, moš se ti s nekim raspravljat do sutra, na kraju će svak zaključit isto što je mislija i kad je krenija u raspravu.

Mislin da je jako bitno naglasit par stvari koje važe općenito u odnosu sa drugačijima od nas. Prvo, ne lipit na njih etikete na osnovu toga šta pričaju. Drugo, prihvatit ih kao razumne osobe, kao nekoga ko more svatit, dat šansu toj osobi da bude ono što jest i da je mi kao takvu poštujemo, a ako se sa njom raspravljamo, gledat je kao nekoga ko može shvatit. Treće, otvorit se da i mi nešto naučimo i možda promijenimo u svojim stavovima. Četvrto, ne osuđivat tu osobu zbog stavova koje ima. Peto, ako već i nalipimo neku etiketu, svaćat da je ta osoba kao takva u stalnom procesu mijenjanja, te time svatit da je naša etiketa koju smo zalipili tu čisto zbog nas samih, jer nam je lakše kad ljude trpamo u ladice. Eto, toliko. Hvala na pažnji.

Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me