Moj život se uvelike sastoji od priča. Možda je svačiji, ko će znat, samo bitno je kakve su priče u pitanju. Neko možda sastavlja svoju svakodnevnicu od finih priča, i živi tako, ne misleći o cilom procesu sastavljanja priča i o tome kako je život u suštini priča koju si ispričamo. Ali ipak, je li to baš tako? Ili postoji stvarnost van svake priče? Ja mislin da postoji i da ju je moguće iskusit. Pa ipak, ja živin od priča koje si ispričan. Kad san poša sad kod nove psihologinje, ispriča san si priču kako će mi ona pomoć da prevaziđen probleme, kako će mi bit lakše i ti folovi. Trajalo je možda prve tri-četri seanse, nakon čega san vidija da je sav rad na meni (što san zna već i sam, al eto) i što mi i dalje isti agresivni porivi ostaju neispoljeni, mada su se desili neki pomaci, ovako gledajuć. Al ta priča mi nije više baš takva da me može umirit, triba mi nešto drugo. Pa pričan sebi priču kako ću kroz izlaženje i izlaganje bit bolji, provodin dane u strahu od loših priča, tipa uradiću nešto loše nekome, ili hvataće me da porazbijan a ja ne mogu porazbijat, pa ću zbog toga otić u paka i uradit neko sranje. Od tih priča bižin i tih priča se bojin. Iman ja i svakodnevne finije priče, tipa danas ću bit ok, tipa more se ovo privazić i na neke druge načine i slično. A stvar je, da ću ja bit dobro, kad prestanen pričat sve te priče. Kad ću bit dobro? Kad prestanen mislit o tome kako da buden dobro, nego kad samo buden. Ima japanska, bar mislin da je japanska zen uzrečica: Cilj je dostignut kad završi putovanje. U momentu kad prestanen potpuno pričat sebi priče da me umire, tada ću bit ok. Ali postavljene su jake blokade ka toj verziji događaja i um se očajnički bori da nešto priča, da se hvata za nešto što je "problem", da ga analizira, secira, mada od tog svega nema nikakve koristi. Umu triba kost da je glođe, jer bez toga, on nema razloga da postoji. Možda je zbog toga sva težina moje situacije, što moran potpuno privazić svoj um. Ja to znan, i dostupna mi je i opcija da potpuno zanemarin sve, znači sve što sam sebi pričam o svom stanju. Znači da u mom umu potpuno nestanu misli i o kakvom stanju i problemima koje triba rješavat. Ali kad to krenem uradit vidin da me neka veza drži za nešto u tom paketu sranja kojih se triban riješit. Ja sam se držin za nešto tu, a ne znam za šta i strah me je pustit to, da ne bi porazbija u kući, što mi je ravno smrti. Tako da, iako znan da ću bit dobro kad prestane priča o tome kako ću bit dobro, ja si i dalje pričan priče. Ovaj put iman jednu realističnu. Kontam da zoven ovog jednog prijatelja da kampiramo par dana negdi u planini. Ja, kojem je izać par sati vani s nekim potpuni izlazak iz komfor zone, za dva-tri dana s nekin u planini, mislin da bi se probija, da bi doživija taj proboj koji toliko iščekujen. Ovo je trenutno na nivou ideje, a malo mi je bezze tek tako zvat ovog prijatelja, tako da ću vidit još šta ću. Ugl ova me priča drži zadnjih nekoliko dana. I ima jedna stvar još što san primijetija, a to je da odbijan to stanje u kojem ne pričan nikakve priče sam sebi. Ne znan iz kojeg razloga, ali se bojin pustit sve te misli. Valjda strah od nepoznatog. Ili gubitka imaginarne sigurnosti.
