Sjene iz djevočicinih snova

Ljudi na osnovu svojih iskustava i zaključaka stvaraju svit u kojem žive i tumače događaje kroz svoje okno koje lomi svjetlost na njihov način. Niko od nas ne vidi čisto realnost, uglavnom bar, nego vidimo ju onako kako je naše naočale (čitaj percepcija) oblikuju i onda tu sliku dobiva naš mozak. Npr, meni jedna bliska osoba ima svoju istinu o ljudima, koja je uglavnom bazirana na tome da te svi žele prevarit, smuntat, da svi nešto kriju, i ona sa meni potpuno nerazumljivom lakoćom, neki nerazjašnjen događaj protumači kao da je neko tu ima namjeru da se okoristi nečim il nekim i uopće ne preispitiva je l' to tačno, niti ima ikakvu distancu na fazon "moglo bi to bit tako" nego ono, odma je tako i gotovo. Evo za jedan primjer, izbacilo mi neku reklamu za jedan sajt di neki lik priča o prošlim civilizacijama kako ih se sjeća i kako će podijelit to znanje s nama, njena prva reakcija je bila kako taj lik laže da zaradi pare. Meni npr nije uopće to bija zaključak, nego san prije pomislija da lik živi u deluzijama. U ovom slučaju je njena pretpostavka i ok, ali ima kolko oš slučajeva kad ona zaključi isto da je neka u pitanju mutljaža, kad stvarno nije izgledno da je to tako. A ona je radila u kockarnici i nagledala se ljudi koji te žele zalevatit i koji varaju svakoga, i to je formiralo njenu ličnost.

Ja, s druge strane ne gledan na svit tako. Moje su naočale drukčije. Ja san svjestan da ima ljudi koji te žele zalevatit, ali ritko kad mi je to prva asocijacija na ljude. Ja san ima drukčija iskustva s ljudima. Ovoj mojoj bliskoj osobi je stav da se ne triba nikome van kuće povjeravat, jer ne moš nikome virovat i da ne postoje prava prijateljstva. S druge strane, ja iman dobrih prijatelja koji su tu uz mene i koji će me često razumit prije nego neko iz obitelji. U nekim stvarima jasno. Mislin da kad formiraš tako neke rigidne stavove, oni postanu tvoj zatvor. Ali, svi mi na neki način lomimo svjetlost, toga tribamo bit svjesni.

Zato je ogledanje s drugima važno, @gost227 je ja msm baš nedavno pisa o tome, važno je ogledanje sa drugima da vidimo di su naši stavovi možda rigidni ili di moremo malo proširit perspektivu. Mada, tu je pitanje koliko ćemo bit i iskreni. Ja iman jednog prijatelja koji je ima dijagnosticiranu šizofreniju, ali se je sredija potpuno i sad je dobar, ono, živi normalno, i baš je karakter. Proša je svašta, psihijatrije, ovisnost o drogama, još ga žena ostavila sa dvoje dice... I npr meni prepričava svoje doživljaje i spominje Isusa, kako je ima par susreta s njim i kako je Isus nevjerovatan lik. A da se razumimo, lik je normalan, funkcionalan i nije budala. Čak, daleko je od toga. Ali njegove naočale tako filtriraju stvarnost, on je na halucinogenima viđa te stvari i on viruje da su stvarne. Njegove naočale tako filtriraju, moje bi filtrirale tako da bi ja mislija da je taj "Isus", vjerovatno projekcija moje psihe ili jungijanski arhetip. A možda da san to doživija, možda bi i ja mislija da je to istina. Kako god naočale lomile svjetlost, bitno je da smo funkcionalni i da moremo iskomunicirat naše svitove s ljudima koji su nam bliski. Inače, za ovog prijatelja mi, ja znam za ljude koji također viđaju svašta, tipa duhove, ali ne misle da su te stvari stvarne. A neko misli, npr neko blizak mi, je ima par takvih iskustava i on je zaključija da je vidija nekog duha, ali bez ikakvog interesa da se on petlja s tim duhom.

Imam nekog elana. Nekog elana da pobijedin ovo u sebi. Samo, ne znan kako. Fakat ne znan kako. Ima neki dan san ima eskalaciju, tija san porazbijat po kući, moji me zaustavili. Nije bilo nasilja da bude jasno, reka san in da san loše i da oću da polupam, oni su me samo uhvatili i rekli mi da se okanem toga i ja san odusta. Reka san in bija da me vode na psihijatriju, ali nisu tili... Mater mi je rekla da ne bi mogla podnit ponovo da buden na intenzivnoj na psihijatriji, di bi me vezali, itd... Neću reć, užasno je bit tamo, al kad me spuca kriza, ja ne znan šta bi. Upa san ajmo reć u tu rupu u sebi i onda se polako povuka. Povuka san se na ovaj status quo, na ovu standardnu ličnost. I održavan se u njoj evo neko vrime. Kako stvari stoje ne mogu pobacat kući, mada nisan siguran da mi je ta informacija legla baš na misto... U sebi još uvik san orjentiran na bacanje. Ne znan kako bi moga to zaminit. Kako proć ovu fazu. Ne virujen sebi, kad zaključin da neću i ne triban bacat, strah me pustit kontrolu, jer ako pustin kontrolu mislin da će mi doć da bacam. Ne znam fakat šta da radin... Ne znan kako da priđen priko ovoga... Molin Boga da nekako prođen ovo, al kad kažen "budi volja tvoja" meni se redovito baca... Iman tu jednu prepreku nakon koje bi moga bit mirniji, ne očekujen sad neke bajke, znan da je život cili velika borba, ali kad bi priša ovu prepreku, bilo bi to veliko olakšanje... Al ja ne znan kako da to izveden. Radija san jednu vježbu koju mi je psihologinja rekla, bilo je dobro, dobija san neke uvide... Ali neman hrabrosti. Neman ljubavi u dubini sebe. Ne volin se, u dubini sebe. A čim krenem da se zavolim, baca mi se. Čim krenem da donesem čvrstu odluku da ću ja ovo pobijedit i da nema druge, baca mi se. A ne mogu pobacat. I ne želim to. I ne, ne mogu tu agresiju tek tako kanalisat. Ona je duboko usađena u meni, nije to obični afekt, to je jedan konstrukt unutarnji, koji je iz nekog razloga destruktivno nastrojen prema mojima... Ne znan, ovakav kakav san sad san zablokiran i ne znan kako dalje. Valjda će se nać neki način. Psihijatrija negdi drugo bi mogla bit ok opcija, msm mada ne virujen da bi mi mogli pomoć, al ovde u Mostaru, vidija san dovoljno što san bija tamo, neman tu šta tražit. Ali eto, iman želju, želju da ovo privaziđen, ali strah me... Ne znan šta se triba desit da ovo prođe. U jednu ruku djeluje mi da lako more proć, ali tako je teško... Neman sekunde pauze, od kad ustanen jutri dok ne zaspen, osjećan se užasno. Počeja san se opet kasnije ustavat, jer mi se ne da živit još jedan dan. Nije prekasno, ustanen do 10, al zadnjih san po godine - godinu ustava u 8-9... Ne znan, ne znan što mi ovo mora bit ovako okrutno, što mora bit baš vako, more li se to prominit. Uradija san do sad masu stvari da bi pomoga sebi. Otiša san radit na more iako san zna da neću moć, al san odlučija da ću otić pa kud puklo da puklo. Izvalja san se po podu u kafiću jer san mislija da će bit bolje, ječa san i zuja nekontrolisano, proizvodija zvukove i proživija san to, kričija san, ima porive da kričin i psujen, i sve san to proša, ali ovo sad, ovo sad se ne da nikako. Ne mičen se praktički s ove točke već dvi i po godine. Ima negdi 2 i po godine od kad mi se počelo bacat. Ne znam, ne znam šta ću ni kako ću. Iskreno, ne vidin nade i ne znan kako će od mene išta bit u životu. A znan da je život predivan i da se u suštini nemaš čega bojat.

Kao neka podivljala hobotnica, u obliku mandale, svemir nas rađa na raznim vrškovima svojih pipaka. I kad pleše, mi se vrtimo na vršcima, pomičemo ih, imamo povratnu spregu, moć da i mi mičemo udom hobotnice. Imamo vezu sa samim centrom, a u centru je sunce. I tako hobotnica pleše, dok stalno niču novi udovi i stari otpadaju, u beskrajnom plesu, di se mi na vršcima pipaka dodirujemo jedni s drugima. S nekima se samo dodirnemo, dok se s nekim drugima splićemo, vežemo se, pravimo piruete, gradimo nevjerovatne pletenice i uživamo u toj beskrajnoj igri. Hobotnica pumpa energiju, mi ju također vraćamo nazad i povratna sprega je besprijekorna. Svaka nova injekcija energije mijenja nas, svaka naša povratna energija mijenja ostatak hobotnice. S vremenom, kad se udaljimo, ne možemo vidit ni centar hobotnice, ni njegovu blizinu, pa se rapsravljamo ili nagađamo šta je to šta je u centru i postoji li uopće. Dok plešemo, lagano obasuti bolom, ali još suptilnije nošeni valovima užitka. Jer hobotnica je vibrirajući orgazam, koji se stalno osjeća i stalno plovi. Čak i kad mrzimo energiju koja nam dolazi iz hobotnice, kad želimo presjeći svoj pipak i nestati, jer ne možemo dalje, čak i tad, ako imamo moć da pogledamo u dubinu, doživljavamo taj vibrirajući orgazam koji nas nosi.

Ima ova jedna Amerikanka koja me je dodala na FB, Ima godinu dana se bila raspitivala o tome kako se meditira, mene pitala i tražila svoje misto di more meditirat. Nismo se puno čuli nakon toga, do ima nekoliko. Naime, ona je sada u međuvremenu postala kao kakav guru, šera statuse, ono tipične new age stvari, mada nađe se i šta pametno u tome šta piše, samo onako, moj dojam je da ona to površno shvaća. To zaključujem po jednom dopisivanju što smo imali u komentarima na jedan moj post na fb. Ono, ima par new age recepata, koje primjenjuje na svaku situaciju. Tipa da odbaciš sve svoje probleme jer je to produkt tvog ega, to je samo priča, moraš napustit, jednostavno prestat pričat sebi svoju priču. To bi meni bilo i ok, da ona prije toga nije rekla da ne mora znat kako mi je, al da ima rješenje. Pa sad, ko je tu lud? Bilo kako bilo, ona je sad sva u tom filmu, entuzijastična je ali i naivna, kao što je new age naivan. Djeluje mi da poprilično tih stvari koje usvoji, usvaja napamet, bez stvarnog proživljenog razumijevanja tih istina. I sad, ugl ne bi bija nikakav problem da ja nisan sebe primjetija kako ja nju gledan kao da je ono, pomalo budalasta, u nedostatku boljeg izraza. S nekom negativnom emocijom krenem posmatrat na to šta ona piše i objavljuje. Onda kad bolje razmislim, što bi meni tu išta bilo negativno? Cura se pronašla u toj priči, živi sretno s tim svim, šta ja iman tu nešto negativno implicirat. U biti bi mi tribalo bit drago zbog nje. Mada mislin da će ju jednom popustit, jer je u svemu tome naivno i poprilično napamet, kao što ju je okrenilo na tu priču, isto ju može okrenit i na neku drugu. Al bilo kako bilo, učin sebe da se radujen tuđoj srići, čak i kad se meni čini da je glupa.

Sinoć san ima zanimljiv san, ili polurazmišljanje u snu. Razmišlja san, naime, ko je napravija prvi pokret u ovom okeanu svijesti. Sve što postoji san pojmija kao jedan okean potencijala, ali miran, umiren. U pasivnom stanju. I pravo pitanje je: Ko je napravija prvi pokret? Od kud prvog pokreta? Ko se je prvi osvistija? I onda mi je pa na pamet Biblijski mit o Luciferovoj pobuni protiv Boga, kako bi to mogla bit metafora za onoga koji je prvi pokrenija akciju. U ovom kontekstu, taj mit smatran kao metaforu, Luciferova pobuna nije nužno prava pobuna, nego pokret koji je bija u suprotnosti sa postojećim stanjem. U tom kontekstu, to bi moglo značit prvi pokret. Ne znan šta bi trenutno mislija o tome, ali probudila me ta misao sa željon da danas o njoj napišen post. Znanost tvrdi da je sve poteklo od velikog praska, što bi opet, moga bit prvi pokret postojanja, pokret koji se ne zaustavlja. Još mi je pa na pamet mit o izlasku iz raja, i zmija koja je Evi rekla da poide zabranjenu jabuku. To bi isto mogla bit simbolika prvog pokreta. Zmija je simbol znanja u brojnim kulturama, tako i u biblijskom mitu, ona nagovara Evu da ubere jabuku sa stabla spoznaje. U ovom mitu, zmiju gledan kao pozitivca, jer je ljudima donijela znanje. Mislin da je ovo uobičajeno tumačenje tog mita, koje demonizira zmiju i smatra čin spoznaje grijehom, zastarilo i primitivno. Takvo tumačenje smatra znanje grijehom, dok u stvarnosti, znanje donosi slobodu i odgovornost, ustvari je prirodna putanja čovika ta da sazna. Fromm je pisa da je mit o izlasku iz raja zapravo o raskidu čovikovog nesvjesnog jedinstva sa prirodon, te da se čovik triba osvijestit, pa onda opet povezat sa prirodon, ali ovoga puta svjesno. Takvo tumačenje mi leži. Bilo kako bilo, zanimljivo mi je što me ovo razmišljanje prenilo iz sna, pa evo, podilija san ga s vami.