https://www.youtube.com/watch?v=HHuUwG4K4fY
Bosanski narod, ili pak balkanski je neka vrsta merhametli-naivnog-dobroćudnog raja na zemlji. Nikad ništa nismo krivi, ništa loše nismo uradili. Do nas nikad nije, zapravo, mi smo ko neki živi primjer onog crtanog 'A je to', ali zapravo, nije ni to, nego nan drugi sve uvale i smiste a mi potpuno naivni, nekako eto, valjda, pod hipnozom i drogom koju nam drugi ubace, uzmemo puške u ruke i krenemo ubijat naše komšije. Tako su za probleme oko naših granica krive Osmanlije, za probleme poslje Austro-Ugari, a moja najdraža varijanta je ona za raspad Juge, za koji je kriva - Amerika. Amerika je valjda, izmislila nacionaliste, izmislila je četnike, ustaše i balije, izmislila ih i poslala ih tajno, godinama slala tisuće i tisuće ljudi u našu divnu bratsku i jedinstvenu Jugu, i onda su ti ljudi pokrenili rat. Također Amerika i dan danas kad su izbori pošalje par miliona ljudi u naše države da opet izglasaju iste ljude koji su napravili rat, koji su razjebali svu ekonomiju i dan danas nas uspješno prodaju i upropašćuju. Jadni mi, ni krivi ni dužni, koji jadni patimo zbog sviju drugih.
Ne znan odakle da krenen. Biće zbrda zdola, al u redu. Ovako, iman jednog prijatelja koji je takoreć šupak. Kul je ovako, dopašće ti se na prvu i kontaćeš kako je kralj, kako ga boli kurac i kako je svoj, sve to već. I fakat je istina, fakat je kralj, fakat ga boli kurac i fakat je svoj i ne jebe ništa dva posto. Al ima jedna caka koju ćeš skontat kad se kreneš družit s njin a to je - da ne jebe ni tebe. Da ga i za te baš boli kurac. To je moj takoreć najbolji prijatelj, iako mi nije najbolji prijatelj, daleko od toga da je. Dok pišen ovo, sidi priko puta mene sa slušalican, i upravo je ima jedan od standardno iritantnih momenata koju su za dat mu komentar tipa - glup si, il tako nešto, koji su onako, sitni momenti za posebno o tome reagirat, al koji su odraz karaktera i koji imaju itekako veze sa većim momentima zbog kojih san mu i da epitet koji san mu da - šupak. Na stranu to što frajer misli da ima pravo da na sve lipi komentare kako mu se ćefne, što koluta očima kad rekneš neku zajebanciju koja mu se učini glupa - učini, jer i nije baš da nešto ima pravo na neku apsolutno objektivnu prosudbu, ko što to nema i niko drugi. Na stranu što je nekulturan, što će ti se ofirno nasmijat u facu, neku ozbiljnu temu će te slušat i prasnit se smijat nečemu što nema s tin veze, jer općenito i nije baš sređen, na stranu to, sve bi to moglo bit i malo simpatično ovako na prvu, da ne skontaš o čemu se tu zapravo radi, a eto, i nije da je toliko iznenađujuć zaključak koji mi je sad lega, koliko je možda prosto stvar da mi je bilo teško odustat od moje ideje njega, od mojih želja od njega, pa mi je valjda tribalo da i mene za nj krene bolit kurac pa da mogu skontat kakav je. A to je da je zapravo, duboko, duboko i jako egocentričan.
Epitet najboljeg prijatelja je zaslužija time što je vjerovatno moj prvi prijatelj. Kad kažen prvi to znači otprilike odkad iman sjećanja. Iz istog smo sela i moji i njegovi su dobri tako da smo se rano počeli družit. Počeli smo se rano i jebat, ranije nego većina drugih ljudi i jebali smo se ovako, dvi godine otprilike je trajalo, bili smo niža osnovna škola, ne mogu se sad sjetit koji razred al ugl do 4. razreda smo bili. Pa eto, to bi kao nešto značilo, valjda bi to nešto tribalo značit. Bi li? Mali problem je što je on onako dobar jel, dobro se je s njin zajebavat, zna provalit, ima specifične situacije, lud je i sve to... Al je jebiga šupak. Sve pada u vodu s tin šupak. Kroz život je on u par navrata poprilično parazitira na meni. Prvu godinu u Sarajevu smo bili skupa, dilili smo sve pare, s tin da su moji meni slali oko 700 a njemu njegovi oko 500 misečno. Al ok, to je nebitno, to jeste i nije, al bi s nekin drugin moglo bit nebitno. Živili smo u jednon periodu s cimericon koja je bila još tanja s parama nego on pa smo joj obojica davali pare za ovo za ono, sve smo pare trošili zajedno, oblačili smo istu robu, prava idila od ljubavi. Naravno, fino je to, bili smo nezreli tek došli negdi živit dalje kako triba, na kraju krajeva ne kajen se. Al naravno da nikad tako više s nikin neću živit, poučen baš tim iskustvom. Pod prvo što su me oboje tretirali onako usput. Nisan nešto posebno bija dobar tu godinu dana, svakakav san bija. I anksiozan, i nesređen, općenito u nekoj svojoj dubiozi... Osjeća san se popriličn ko u onoj pjesmi Comfortaby numb, takav san bija. Baš san takav bija. A niko to nije ni primjećiva nešto posebno nit je koga brigalo, možda san i dobro glumija. K., naša cimerica me je u par navrata potpuno bezosjećajno doživljavala ko bankomat i tako se je i ponašala, takva je u to vrime više manje bila i s roditeljima, zapravo bila je razmažena i bezobbrazna, poprilično, a budimo realni bija san i ja jer je bezobrazno prema mojima da san ljudima tako ladno dava njiove pare, al reko, bija san nezrija, a i ona je bila, neću to zamjerit. I tako, A., moj cimer, bi npr, jedan misec je to tako bilo, živili smo skoro čitav misec od mojih para, nekih dva tjedna do 20 dana, i onda on dobije oko 200 maraka i za jednu večer potroši skoro sve, ostavi sebi sutra za cigare i bureka. Tako, ladno. Eto, takav je opis tog suživota. Nakon toga se ježin od ideje nekih hipi komuna, ikakvog oblika takvog komunizma.
Ispada da seren po drugima, a triba bi srat po sebi. Al nije ni da iman puno srat, kažen otvoreno da mi je to tada odgovaralo. Želija san takav odnos s ljudima, ta neka potpuna prisnost, djeljenje svega. Ima to svoju romantičnu stranu i i tada ju je imalo. Al i tada san primjećiva ove stvarri o kojima pišen samo ih nisan baš puno bija osvješćiva. Bija san previše u neredu da bi se moga tada i našta fokusirat, prali su me strahovi da ću poludit, da ću završit na tabletama, što se je i obistinilo haha. Bija san poprilično lud tada. Ima san napade panike i generalno san živija onako kako san se iznutra osjeća. Te godine san prvi put počeja i govorit o svojin problemima i to baš njemu. Bilo mi je teško, sićan se, sićan se točno prvi put kad san to počeja govorit. Ima san jednog prijatelja, s kojin san se družija kojeg san romantično doživljava ko neki šamanski duhovni autoritet (da bi poslje skonta da je nesređeniji od mene), neću reć, bilo nan je fino. Pričali bi o zavjerama, kapitalizmu, nacionalizmu, transformaciji svijesti, čakrama meditaciji drogama i svemu. Bilo je fino. Njemu san govorija onako, više u šiframa al koliko se sićan s vrimenon i pomalo otvoreno o stvarima koje me jebu. A. san prvom reka ono baš, clean straight, sićan se kako san sidija na stolici uza zid u jednom kraju sobe, A. je sidija kraj vrata i gleda me, zapravo, bilo je slično ko na psihoterapiji poslje kad san kreno. Jedva san govorija, toliko mi je bilo teško. Toliko strašno, nezamislivo teško, priznat da san slab. Da me jebe. Da iman probleme. Sićan se kako san si paranoisa, kako san, kad smo tek došli poprilično često, što san tada ima običaj, onako 'priča sam sa sobon', to jest zamišlja situacije di radin nešto moćno i neke osobe od kojih bi ima potvrdu bi me gledale kako san kul i tako, divile mi se. E, nego, usputna opaska za to kako pogrešne naučne pretpostavke koje se plasiraju kao činjenice mogu jebat ljude i kako znanosti, ko i ničemu drugom, ne triba potpuno virovat. Sićan se kako san čita i kako san se morija time što se 'nervne ćelije ne mogu obnavljat'. Sićan se kako san konta da iđen u kurac, bija u strašnoj panici da ću poludit nekad, a uz to mi je u tom periodu taman sestra imala nervni slom i bila je preloša poslje. Tako, i da poslje nekad pročitan da to uopće nije točno, da se neuroni obnavljaju dok si živ. Mislin ta ideja sama po sebi je poprilično glupa, da se neuroni ne mogu obnovit ljudi koji polude nikad ne bi mogli doć sebi, a dođu, i skinu se s tableta tako da o toj logici ne triba raspravljat, al bez obzira, možda ja nisan ni upućen al eto, na kraju ispade da je 'dokazano' da se neuroni obnavljaju. Dokazano je pod navodnike jer je i prije bilo 'dokazano' da se ne obnavljaju.
K. je za moje probleme više manje bolija kurac, nije ona imala, i nema ni sad, neki senzibilitet da baš razumi neke sjebane stvari, onako, od sebe je jači karakter pa možda i zato, neman pojma, iako mi više malo i djeluje da je to i nezrelost i da je to neki njen egocentrizam, al moguće da to zaključujen samo jer me to nervira i jer me je ona nervirala. Zapravo se s njon nisan nikad osjeća dobro kad smo živili, sićan se poslje, kad smo bili izbačeni iz stana i ja i A. opet završili sami, kako je bila neka velika kuknjava jer više nismo skupa, a meni bilo drago što nismo. Nikad sa njon zapravo nisan moga normalno komunicirat. No, naravno, to je i do mene. I ista stvar mi se dešava sad, nakon eto, pređenog kruga, vraćan se na početak drukčiji, možda spremniji, možda gluplji... Svakako, gadin se sam sebi i ne mogu se toliko da je to za nevirovat. Teško bi moga opisat koliko se sebi gadin i koliko se mrzin zbog toga što san slab. Nego, prije jedno dvi godine, il su tri, nije bitno, živli smo ja i A. opet skupa. Njega nije bilo u Sarajevu dvi godine jer se je nakon moje prve godine faksa vratija home sweet home, i opet je doša radit. Tako. Dobija je dobar posa, ussra ga odma i dobija otkaz i ubrzo osta bez para. Ponaša se je krajnje arogantno i bahato, živilo nas je četvro, troje iz istog sela što smo eto kao, najbolji prijatelji iz sela, i još jedna naša prijateljica iz grada koju znamo od srednje. I tako, em je bija bahat, arogantan, em je bija i šupak, jasno. Posudija je od svakoga pare, i ajde i to bi moglo bit ok, tražija je posa, ako mu oprostimo malu činjenicu da je usra odličan posa jer u dva tjedna triput nije otiša jer se je napija i jer mu je eto, dobrinja sa socijalnog bila daleko. Na stranu sad i što, kadd skontan mi baš i nije jasno kako je moga posudit pare a tražit posa isključivo u svojoj struci a ne ono, šta izleti, da bar more o sebi. I tako, kako i nije ima para nije ništa kupova, ija je moju ranu, i zapravu svačiju, nosa je moju robu iako san se nervira zbog toga i govorija mu da to ne radi. Na kraju san mu pustija jer san eto, jebiga skonta da nema para i da mu triba nekakva roba a nema svoje dovoljno. Valjda je nije ima dovoljno, zapravo ni neman pojma jel ima il nije, samo san mu to pustija i eto. Al ajd, da je on bija normalan cimer sve bi to bilo fino, nego realno, imaš arognatno, razmaženo derište koje koristi sve tvoje a ponaša se ko da ti od njega posuđuješ pare a ne on od tebe. To je bija problem, njegov stav, a ne sama ta činjenica oko para iako je i ona bila postala dobro problematična jer su počeli prolazit već miseci a on konstantno nije ima para, bija je u dugu, živija je na naš račun i mi smo bili kloc zbog njega. I naravno, da ne spominjemo kako mu nije možda palo na pamet da oblači neke moje bezveznije majice, nego bi uzeja baš one najbolje koje bi i ja nosija.
I ajd, domalo doša je on i do para, nekako se je s toga prišlo, s njegovih arognatnih komentara baš i ne al eto. U međuvremenu san ja maka, ima san homoseksualnu paniku jer su me likovi privlačili seksualno, oša san u kurac i na kraju se vratija kući i završija na tabletan. On je bija tu, ima san u nj neko povjerenje, nešto, valjda zbog svega toga i jer san ja vjerovatno njemu osoba s kojon je najbliži. Par puta kad san ima paniku san mu govorija da me grli da se smirin i djelovalo je. Al naravno, to je sranje i to se tako ne rješava, pa san tako u panici i ludilu dvaput otiša na inekciju apaurina, oba puta san ga zva da iđe sa mnon. Bija je tu, eto, i to nekako veže ta faza, iako realno, tu je stvar jer je meni on bija bitan i blizak nego da je to neki poseban čin, mislin više manje svak bi to uradija da je bija na njegovom mistu. Iako eto, komentirali smo bili kako možda ne bi svak moga bit skuliran kakav je on bija, možda, moguće. Al kako god, i drugi ljudi bi dali sve od sebe sigurno. I da se sad situacija ponovi, njega ne bi zva. Trenutno u Sarajevu se viđan s ljudima od kojih neke znan i svega par miseci, tipa P., eto trenutnog mi cimera, trenutnog još danas jer sutra selin u novi stan. I prije bi njega zva, čini mi se, da iđe sa mnon da mi se desi da buden tako loš nego A. Toliko o ljubavi i empatiji. Meni je pa u očima naprosto, svega se tu skupilo, moje slabosti svakako, također, tu nema govora, al ono, sasvim je jasno. Jasno je jebiga, frajera boli kurac za te, jebe mu se za ljude i to je to. Njegov se život sastoji od njega. Njegov se svemir vrti oko njega, generalno, maksimalno je fokusiran na sebe. Otprilike u životu ga zanimaju načini na koje more sebi udovoljavat i to je to. Njegova vizija savršenog života je da završi s bogatin frajeron koji ga dobro jebe, da nosi sve bjelo i skupo, da spavaju u vili ili pak dvorcu (modernom), u ogromnoj sobi i ogromnoj vili naravno, sa svim mogućim luskuzom, tipa poput privatnog helikoptera, dakle o tom levelu luksuza se radi. I da radi partije, drogira se i orgija. Na stranu što, mnogi su probali takav život i ne iđe in baš i jasno je što i ne iđe, jer je takav život plod želja jednog egocentrika, i priroda stvari je u tome da se privaziđe egocentrizam a ne da mu se udovoljava. A sad na stranu hedonizam kao hedonizam, u pojmovniku jedne normalne neegocentrične osobe. Ima on svoju zajebanu priču iz djetinjstva koju neću otkrit, jer ne smin rizikovat. Ima zajebanu situaciju s roditeljima, onako, mislin realno situacija kad je ispričaš prva reakcija je ugl, jel on iđe psihologu. To je bila prva reakcija moje bivše psihologinje. Al A. ne iđe psihologu, A. je rješija svoje komplekse, svoju nesigurnost zapravo, svoj neki unutarnji stav koji bi iša otprilike vako: Niko nikoga ne voli, nikoga za me nema, zato ću sam bit fokusiran apsolutno na se i to je to; kompenzirat time što će mislit samo na se, kad mu dođe neka malo emocionalno nestabilnija faza, kakvu je ima, da mu se odjednon plače i pucaju ga emocije a ne zna zašto, plakaće, i tako. Al da će mislit o tome - neće. Da će mislit o sebi - neće. Da će mislit o tebi - neće. Ako ti triba nešto, onako, bolje nemoj ga to pitat. Voliće on tebe vako u momentu, kad mu nadođe, onako, isto ko mačka kad joj nadođe pa se malo maza, al ako ti triba da on nešto uradi, i sad ne nešto ono da se lomi, mori, nego onako neka sitnica zbog koje on eto možda na svoj slobodan dan mora ustat malo ranije i izdvojit sat vrimena, neš to dobit. Al naravno ne znači to da njega boli kurac. Ne misli on o tome što to neće uradit, u to budi siguran. A da ne spominjen da sad, kad san se skida sa tableta i prikinija s curon taman, san više ljubavi i podrške osjeća od ovog prijatelja iz sela mi u par rečenica što smo na fejsu razminili, nego od A. sad vamo. Zapravo san osjeća da mu malo i smetan i da ga boli kurac.
I tako, di san ja sad? Pisa san ovaj post i o sebi poprilično... Jer mi triba da kažen stvari... Te stvari koje me more. Oduljiću. Postoji taj problem s menon koji je otprilike da se maksimalno nisan u stanju nekome konfrontirat i zauzet za se. Kad neko ima taki mali ispad, tipa njegovo kolutanje očima od maloprin, ne znan kako reagirat. Uglavnon se suspregnen i ušutin i poslje buden dugo, dugo kivan. Onako, eto npr sad ga malo kuliran, kad mi nešto krene govorit što je malo počeja otprilike ne kažen ništa il kažen nešto bezveze. Eto, to je neki maksimum, a to je više neka moja obrana samog sebe nego da ću mu vratit il da ću ga stavit di mu je misto. To praktično ne uradin nikad, ne mogu, ne znan kako. Mrzin se zbog toga. Onako, sad kako san se skinija s tableta i malo doša sebi,, razbija san taj neki izobličeni balon u koji san bija formira svoju ličnost. Vidin se jasno. Al teško je i ne znan kako. Mrzin se. Eto, jasno je, jasno i po tom problemu da mi se kurac ne mere dignit od nervoze koja me opere kad se krenen barit onako, to jest kad se krenen jebat, dok se barin dobro je. Ne uvik al dovoljno često da je jasno da postoji problem. Zbog nekih razloga mi je teško zauzet se za se, zauzet stav odrasle osobe. Nisan siguran ko koliko se dite osjećan unutra, mislin da je ko petogodišnnjak. Toliko san u stanju se zauzet za se, ko petogodišnjak. Teško mi je općenito postavit se odraslo i uopće imat ikakvu odgovornost. Strogo bižin od odgovornosti i konfrontacije, pasivno san agresivan. Ali ne radin nikakve pasivno agresivne stvari jer nisan glup i jer znan da je to glupo, a i jer se bojin i takve konfrontacije. Šutin i trpin. I tako, ima nekoliko nakupilo se da me nerviralo sve po stanu, i jedan cimer, jedan drugi je ima nekih par arogantnih komentara koji su mi prešli granicu, i u jednom momentu san se samo uvatija kako san mu mahinalno poša reć nešto da ga spustin, i samo san se uvatija u tome i prikinija se. I tada san osta, ko i občino, dugo zadubljen, zategnut, u grču nad ton situacijon. Što si nisan dopustija? Šta bi bilo da jesan? Što nisan jeben mu boga, triba san? Majmun glupi, skontaću idući put šta ću odgovorit. Onda vrćenje hipotetskih situacija po glavi, kako reagirat. Odma grč, instant, na ideju da mi more opet nešto reć a da ja ne reagiran. Ima par dana sritnen u gradu lika koji mi je pisa na fejs da će me pribit jer san mu curi ostavlja neke komentare na zid i dopisiva se s njon. Mislija san mu se ja s curon bija i pokupit kad smo se upoznali, nisan zna da ima momka al zapravo me treba ne zanima, nit me je tada zanimala osim te prvotne ideje od koje san i sam odusta. I tako, prošlo pun kurac od tog našeg razgovora, šta jest jest odgovorija san mu ja fino u razgovoru, nisan mu osta baš dužan, iako ni tada nisan siguran da san mu reka baš kako ga spada, jer to nikad i ne uradin. I on vidin, gleda, okrenu se baš za menon u prolazu i pogleda me. I meni trta. Šta uradit? Kako odgovorit? Kako to rješit? Odma nervoza i praktično, večer se vrti oko tog događaja. Lik se vraća, vako drži curu zagrljenu smješka se, konta da meni sad to šuk, a meni se jebe živo za njegovu curu, kad san skonta da s njin more bit skonta san odma da je seljanka, jer, moreš ti bit super kul urbana treba al jarane kad ti s tin likon, i to nakon toga što mi se je javija s ton seljačkon pričon, moreš bit, onda buraz ti nisi bolja od jega ništa. A ja izgubljen. Gledan i ja njega i smješkan se, nešto san i pivon bija poša malo ono pokret da mu nazdravljan, smješkajuć se. Neman pojma, situacija je bila zbunjena al problem je, što osjećan grč i strah pri ideji da ga baš ismijen. Jer zapravo, ja iman taj problem da ja ne mogu se zauzet dominantno. Npr da ga baš ono pogledan na fazon koliko je jadan. Jer jest, fakat je to jadno maksimalno. Ne kažen ja da zapravo to želin mislin jebe mi se za frajera, al ne mogu. Problem je što ne mogu.
I tako, nakon te situcije s cimeron i nakon A. koji me opet mori, isto ko da san opet propa u tu crnu rupu u kojoj san bija na prvoj godini faksa. Izoliran san. Sam san. Ne postojin u komunikaciji s ljudima, naprosto, kako god da bilo, to savršeno opisiva onaj stih iz Comfortabyl numb: This is not how I am. U običnom razgovoru s prijateljima san u grču. U grču i maksimalno se donji osjećan. Osjećan se ko da ovisin o svakoj njiovoj riči. U bilo koju stvar koju krenen pričat ne virujen, osjećan konstantan nivo nervoze u razgovoru i ne mogu uopće bit prirodan. Nakon dužeg druženja krene me zamarat uopće ikakav razgovor i iman potribu da se osamin i povučen. Loš san. A i kad san sam, nisan dobar. Ostane isti nivo anksioznosti, iako eto kroz par dana san to malo iskulira i posložija, al vidin, sasvim jasno, da san se vratija na prvu godinu faksa. Na stvari koje nisan rješija. Na bazični konflikt koji se je bija metastazira i poija me. Iščupa san se, razbija san lažno formiranu ličnost i sad san go i sam. I ne mogu dalje, ne znan kako, naprosto ne mogu priko voga. Mori me. Vraća mi se psihologu, a neman para, a i dojadili su mi psiholozi, dosta mi ih je. Oću da mogu, eto, oću da mogu. Ja bi mogo da mogu. Oću da priđen to suočavanje s nemogućin, kako je jednon Isabel iz Cargo tria rekla da svaća taj stih 'Ja bi mogo da mogu'. A ne znan kako, eto, ne znan. I mrzin se. Nije stvar toliko bitna, valjda bude odmor kad skontaš da stvari u životu nisu bitne, da ni život nije tako, nepremostivo bitan, al eto, oću više da to rješin. A fakat, fakat ne znan kako eto, iman blokadu jaku, neki nivo nervoze u sebi kad se triban tako drznit i gotovo. Iako reću iskreno bolji san po tom pitanju dosta nego prije, mislin nema šanse da ću ja sad dopustit da me neko gazi a pogotovo da me iskorištava, mislin kad se sagledan prije, bija san idiot za ne virovat. Al i dalje ne mogu iskulirat te momente kad mi neko priđe granicu, ne mogu ga vratit, ne mogu pobjedit. Ne mogu nikako i ne znan šta da radin. Ne mogu se jebat normalno zbog toga al ajde jebat, bolan... Počnen se osjećat nadrealno... Neku večer san se opet boja napadaja panike, apaurina, vraćanja kući opet... Iman neke ponude, dobre ponude za stand up, nisan siguran da mogu išta radit, nisan siguran da mogu išta kad je taj kompleks u meni upaljen skroz i čitavog me konzumira, ne mogu priko njega, ne mogu ništa od njega. Moran to nekako rješit, baš moran, kivan san živčani me to i ljuti punin. Opet vidin, onako, egocentrično se fokusiran na se, pomalo zamišljan tako te situacije di mi se ljudi dive, da dobijen potvrdu, al ništa intenzivno. Glava mi je loša, iman osjećaj oko očiju da su suve i vruće. Baš anksioznost jaka. Pomalo mi se ni ništa ne da. Gadi mi se više ovo sve, gadi mi se ovaj očaj, a ja san očaj, ja san taj očaj. A ne rješava ništa ni da se sebi gadin. Valjda kroz vrime se stvar triba rješit, nekako mora, valjda mora, potrudiću se ja i da to rješin, kako sad neman snage da to u sebi prilomin, il me situacije uvate nespremnog... Al nema tu spremnosti, uvik si nepsreman kad se radi o pomicanju svojih granica. To je i ponata učenja, to da u momentu se snađeš, to da gradiš svoj put, to da ga ne mereš isplanirat ni uradit nasamo u glavi, nego ga moraš zgazit. Zgazit u nepoznato, u strah, u paniku i probit led. Eto, ne znan. Ne znan kad ću bit u stanju to uradit. Završiću post. Selin se sutra u novi stan, ovaj put s dvi prijateljice. Biće dobro. Samo da dođe internet, ko zna kad ćemo ga dočekat.
Puno misli iman zadnje vrime za iznit, malo vrimena i malo samoće da ih iznosin. Neki ljudi su nan po stanu non stop što mi plaho diže živce naozbilj, al dobro varira mi, neću samo kukat. Dobra je ekipa al eto, fali mi samoće. Ne mogu se fokusirat ni na šta, al ajde, selin se brzo, pa će se rješit. Vraćan se na faks, dobro je. Danas san srija bivše kolege i pričali smo baš mi je dobro silo, baš mi fali razgovor o politici. Nadan se da će mi master bit dobar, ova na studentskoj mi je uzela papire iako nisan ima diplomu, eto, ja i moja organizacija, al doniću je u ponediljak pa će bit normala. Dešavaju se stvari.
Ima nekih par situacija i par stvari koje mi je mrsko da dotičen, a onako, zanimljive su za doticat... Piše mi se o njima detaljno, ne piše mi se malo, neki dan san opisa dosta toga u postu i pobrisa mi se, to jest nije bija objavljen i izgubija san ga što me je iznerviralo... Eh, sad znan kako je ovin zaposlenijin blogerima, tipa Silentu. :D
Javila mi se novinarka koja mi je tribala vidit sa svojin šefon oko toga da me možda zaposle. Bila je na godišnjem sad se vratila, rekla je vidit pa će javit. Normala, ne oslanjan se nešto posebno na to, iako bilo bi dobro da mi javi. Malo bi mi i trta bila bogami, da uletin u to, al jebiga, moran imat neki posa kad tad. A pare mi tribaju.
Eh, neman kad drkat u stanu od ovih svih ljudi... A nešto mi se i ne drka. Zapravo, jebe mi se, mislin u fazonu da mi se jebe nekoga a ne metaforički u smislu da me boli briga. S ovon curon iz Novog Zelanda se čujen i konta doć vamo da se vidimo opet. I da se jebemo ko štuke. Mali problemčić je činjenica da mene peru nervoze oko tih stvari, ne uvik, al često, uglavnom pomalo, al nekad se opustin i privlada normala situacija a nekad ne, jebiga. Pa eto al nema koristi od neke analize toga, biće šta bude, a eto, i opušteniji san malo s tin pa ću vidit sve kako će bit.
Neću reć da mi cura nije i ovako zanimljiva, zapravo je dobra al nean pojma, fakat blage veze neman i malo me nervira da mislin o tome da to bude neka ozbiljnija šema. A onda u drugu ruku, kontan dobra je cura, šteta gubit dobre ljude... Al jebiga, ko uvik vagan na obe strane, i najrađe bi obe solucije, al jedna će već privagnit i ko mu jebe mater, biće dobro. Cura iz Izraela je bila noćila kod mene jedna, i super je, zapravo možda i nije al mi je s njon bilo super, spavali smo skupa par večeriju i nisan odavno spava s nekin. Zaboravija san kako je dobar osjećaj kad te neko probudi da se ljudi s tobon, il kad se probudite oboje napaljeni i krenete se fatat.
Dobra je cura, i kako san je bolje upozna nego ovu iz Novog Zelanda o njoj mi se više priča, iako mi je možda ova iz novog zelanda bolja. Heh, sad, situacija je bila sa ovin Izraelcima, i prije nje san ih baš upozna par, taman sve u kratkom razmaku, da iman taj nivo otklona i nelagode s njima, ne da mi se pokrećat temu Palestine, jer znan da bi to bilo burno i vako nako, a u jednu ruku ne mogu je ni ne pokrenit a opušteno se s njima družit, jer mi se priča s njima o tome, jer me te teme i inače zanimaju. Zapravo me te teme najviše zanimaju. Pa tako, a pogotovo ako dobijen osjećaj da bi oni malo mogli opravdavat ono šta Izrael radi Palestincima, odma mi se ne druži s njima. Ustvari tada mi se raspravlja s njima, al ne znan kako da priđen priko te situacije da ja nisan nikad ni bija u Izraelu pa će bit ona 'ne znaš ti situaciju, ne živiš tamo' i ba bla. Iako je dovoljno poznavat činjenice poput te da je Hamas u par navrata ponudija prijedlog za dugoročno primirje, koje je Izrael odbija, i da Izrael na zapadnoj obali praktično protjeruje Palestince (ne direktno ali im maksimalno otežava život) i naseljava židove, grade se židovska naselja i Palestincima se nekad ne da ni da ulaze u djelove grada u kojem žive.
Al eto, ne znan, pomalo... Pomalo zapravo i kontan da je dobro to da san upozna par Izraelaca da dobijen tu sliku, i polako da probijen taj led, da buden u stanju o tome pričat otvoreno i da mi to s vrimenon postane normala. Al to je sad drugi problem, mislin pod prvo, da odma sasičemo tu priču o 'zlim Izraelcima, Zionistima' itd, većina država u svitu radi isto, ili želi radit isto. Turska zlostavlja Kurde, manje drastično nego Izrael Palestince, ali također i zato što se Kurdi manje drastično bune. Kina Tibet i Ujgure, Iran Kurde, Baloche i Azere, Španija ne da Kataloncima referendum za otcjepljenje, Srbi bi još vraćali Kosovo u Srbiju, itd. Primjera ima kolko oćeš. A sad druga je također stvar što, zapravo taj moj kompleks oko toga je općenito jedan moj kompleks koji iman, a to je neka nelagoda, težina oko ulaska u neko neslaganje il konflikt s nekin. Strašno se bojin odbačenosti, i zato iman taj strah prilikon ulaska u neku raspravu, pogotovo oko vakih stvari. Ali istovremeno te rasprave želin i na kraju i uđen u nje. Al nekako mi je sve to previše anksiozno, napeto. Ma dobro...
To je također djelon i razlog tog mog 'problema u krevetu', jer zapravo nisan dovoljno samopouzdan uopće, asertivan, da buden baš ono, muško propisno muško u seksu. Jebiga, doće do toga, al u međuvremenu trpit ova sranja je fakat loše al jebiga, ja san taki, neman šta drugo nego bit sam sa sobon vaki kakav jesan. Al iman neki osjećaj da će mi s ovon novozelanđankon bit normala. Zapravo jedva čekan da se vrati... mmmm..... :)
Ova Izraelka je dobra, imali smo onako šta ja znan, svidija san joj se rekla mi je to, neman pojma... Ona je isto nekakva nesigurna i nesređena, onako, ima nekih problema, a upratija san u priliku o čemu se radi, zapravo mislin da dobro znan šta joj je točno problem, sad ne historijski nego ovako, šta joj je točno problem sad u 'real time', i malo mi se druži s njon zbog tog, štajaznan, neka vjerovatno glupa tendencija da nekoga popravljan, koja je lako moguće i čisto egoisstična, jer se tako ja osjećan korisno itd. Al ima u tome i prosto normalne tendencije da si nekoga upozna, ko ti se i svidija i da ti je s njin dobro, i vidiš da mu moš baš dobro doć u vezi nekih stvari. Dalo bi mi je se sad i baš opisat u detalje al nisan siguran da će iko čitat a i da iman vrimena da detaljišen.
Konta san možda da se čujemo, pa možda da dođen u Izrael živit neko vrime, to bi dobro bilo. Ako ne to, onda san konta da bacin neko putovanje po bliskom istoku, ionako me je jedan lik iz Irana već zva da dođen kod njega, a usput bi moga i malo bacit đir po regiji. Također bi moga i tija, il da ništa pisat o iskustvu možda za neki portal a još bolje i snimat, pa možda napravit neki improvizovani dokumentarac, napravit neku vrstu mape konflikata u regiji i obić sve lokacije. Al sumnjan da bi ima muda ić kroz Siriju il Irak. To je trenutno ludost. Al eto, da ništa možda uć u neke sigurne djelove pa malo snimit ljude. Dobra bi to priča bila, u potezu od Turske do Pakistana uvatit etničke i religijske konflikte u neku vrstu dokumentarističke priče, ne bi ima neki strog koncept, niti previše izražavanja svog mišljenja, iako naravno da bi i toga bilo jel, al bi naglasak bija na ljudima i prosto njiovin pričama, a pita bi ih o situaciji u kojoj se nalaze, Izraelce i Palestini i Palestince o Izraelu, i tako i sve ostale. Nisan siguran bi li u Iranu to baš smija jer se za te stvari more izgubit glava. Al da ništa tajno.
Sviđa mi se ova kreativna atmosfera u stanu sa dosta ljudi, al eto, dobro će mi doć i samoća. Sviđa mi se ovo... druženje, upoznavanje, djeljenje emocija... Želin upoznat ljude bolje, ljude s kojima se viđan, družin, pustit ih dublje, uć dublje u njih, i doslovno nekad haha. Selin se i krivo mi je malo, al čuj, biće dobro. S dva cimera san posta dosta blizak, al ajde, jedan mi je drag, kad se napijemo nekad mi se i ljubi s njin, al jebiga, super je lik al je zatvoren, ne moš baš ti nešto puno doprit do njega. Iako ga je super imat za cimera i za osobu u stanu, jer je enrgija predobra. Al eto, ipak će mi seljenje bit malo odmor od ove gomile ljudi, i konstantnog nereda a i neurednog življenja. Dobro mi je ova sa strankinjama kad završin... Sviđa mi se. Sviđaju mi se drukčiji ljudi. Dosadili su mi bosanci i Bosna, biću iskren. Isto ko i hercegovina koja mi je dosadila davnih dana. Dosadilo mi je i Sarajevo, i sasvim je sigurno da ću ga minjat, samo je pitanje kad. Možda i brže nego što bi reka. Možda je stvar momenta, nije bitno, dobro je Sarajevo, super je, al vrime je za nešto novo. Moje ambicije, kapaciteti, moja ličnost se ne pronalazi trenutno u ovom vamo, i zato palin ća.
Ispašće šupljiranje, al kako san se navika malo zadnje vrime da se pokupin s nekin strankinjama i završin s njima, nekako skontan da me ne znan, bosanke baš i ne zanimaju, uglavnom. Zapravo zadnje vrime san skonta da me samo baš baš rijetka cura zainteresira u Sarajevu, jer me je malo popustila ona želja za jebavanjen okolo, iako i još bi se ja jeba i jebaću se garant, al naprosto, vidin da me cure kod nas baš i ne zanimaju. Naravno, čast izuzecima kojih i ima, al malo. Nekako san skonta da me poprilično nervira nešto što je tipično bosanski, ono kao, ekskluzivno bosanski. Tipa nedavno gledan kako će pravit prvi bosanski sf film, i lik komentira, tribalo bi malo sevdaha ubacit, da bude u filmu. Oj bog te jebo, ajd dobra je to i ideja kad skontaš, ako nekome padne na pamet, bude dobro zvučalo, to je super. Al ne triba ga jarane ubacit, ne triba nikako, morel se napravit neki bosanski film koji nije o ratu, koji nije o sevdahu, isto ko i neki npr srpski koji nije nešto na fol kusturicine 'ciganizacije' balkana i slično. More li se napravit nešto iz Bosne a da to nije nešto eksplicitno bosansko, to jeste ekskluzivno bosansko.
Neman ništa protiv toga, naprosto se u tome ne pronalazin. Isto ko u stand up-u, što u bosni uvik bolje prolaze lokalni komičari koji prave šale na račun bosanskog mentaliteta i imaju tu šuplju o tome kako srbi i hrvati nisu smiješni... Pa dođu u Srbiju i Hrvatsku nastupat, i dožive debakl, ili ako ne debakl dožive jako prosječan nastup, dok san ja sa svojin šalama vazda bija dobar u Srbiji i Hrvatskoj jednako ko kod nas, ako ne zapravo i bolji. Eh tako, iz sličnih npr razloga mi recimo, Zabranjeno Pušenje nije nikad nešto postalo drag bend, iako imaju dobrih pjesama naravno. Ne diraju me mahalske priče, kafane, jugonostalgija i 'padanje u sevdah', jebe mi se za to da mi se ne mere za to više jebat. I nije stvar što nisan bosanac, jebe mi se i za sve hercegovačno što je ekvivalent tome, kad vidin one neke fore na fazon, kao, tipičnog hercegovačkog mentaliteta, prva mi je reakcija 'ajme majko, sva srića pa ovo ne slušan više oko sebe'. A ista stvar bi mi, što već vidin, se brzo i u Hrvatskoj i u Srbiji desila sa tin eksplicitno hrvatskin i srpskin stvarima. Cjenin individualce, ljude koji su se izdigli iznad svoje regije, nacije, koji ne moraju nužno izgubit nešto regionalno il nacionalno u sebi, al naprosto, za njih je to nebitno. To me zanima, a takvi ljudi su, poprilično češće stranci. Ili ih je pak procentualno vani jednako ko kod nas, al su naprosto vani veće zemlje pa ih ima više za pronać. Toliko za sad, žurin malo pa ćao, ostalo mi je nedovršeno o ovoj izraelki pa ću možda još nešto i napisat. Ev samo bend koji mi je pustila pa mi se svidija.
https://www.youtube.com/watch?v=DDjpOrlfh0Y
E da... I malo humora da bacimo. :D
https://www.youtube.com/watch?v=M2rTafbQepg
Tako, znači, tribalo je da dođe cura iz Izraela kojoj su neki crnogorci ovo pokazali, da ovo dođe do mene. :D Inače san na ovu Jubilee street od Cavea navučen pravo. A i na kompletan album.
Virujen u karmu. Nekakvu karmu. Ne virujen da su stvari slučajne. Ne virujen da san se rodija slučajno di san se rodija, ne virujen ni da san slučajno taki kaki jesan. Ne virujen da ljudi prosto eto, random bez ikakvog dubljeg razloga prolaze kroz šta prolaze. Virujen u nekakvu logiku. Logiku koju ne poznajemo, ali koju moremo, možda osjetit. Ne srcon, nego intuitivno. Naslutit, naslutit kompletno sobom.
Virujen da san sam sebi odgovoran za ovo što prolazin, sa anksioznosti i sobon. Moga bi se žalit na genetiku il na nasljeđe iz obitelji. Ja nisan svoja genetika niti svoja obitelj. Ja san ja. Geni su ja koliko je i auto koje vozin ja. Tijelo je vozilo. Tijelo nije ja niti tijelo objašnjava ja. Ne znan šta je ja ali ga iman jer me evidentno ima. Moja obitelj je takva kakva jest, ni bolja ni gora. Daleko je od loše da se žalin. Ne virujen da san samo tako, slučajno tu rođen. Ako je i slučajno onda se ta slučajnost odvija po nekoj logici.
Virujen da je svak odgovoran za se i ono šta mu se dešava u životu. I da, ako se potrudi, more uvatit konce u svoje ruke. Gleda san predavanje jednog Willa, ne sićan mu se prezimena. Živija je u obitelji u kojoj mu je ćaća zlostavlja mater, ima je psihozu, bija je umislia da je Neo iz Matrixa i taki dolazija na posa. Završija je bez ikoga, i prijatelja i obitelji, na psihijatriji. Dva dana prije nego su ga tribali poslat na 'terapiju' elektrošokovima mu je isteklo zdravstveno osiguranje i izbacili su ga na ulicu.
Danas ima firmu, i predavač je i radi u sferi mentalnog zdravlja, nešto je između psihologa i psihijatra, teško bi bilo točno definisat. Sredija se je sam. Ne pije tablete, ima vodič za skidanje sa psihijatrijskih lijekova. Svako pola godine otprilike ima psihotičnu epizodu koje je svjestan, kad se to desi zatvori se na par tjedana i sam je izgura. Tako mu je najlakše. Živi normalan život ko i svi mi. Mora se striktnije pazit jer je osjetljiv, mora ligat do 10 navečer i ustavat ranije, jer mu tako psiha i tijelo funkcioniraju. Tako ne ispada iz balansa. Ne krivi roditelje, ne krivi ni psihijatre koji su s njin sve zasrali. Ne krivi nikoga, ni sebe. Nema zašto.
Stvari su tu da učimo. Bol nas vodi do nas samih. Bol nas vodi do zapostavljenih i vjerovatno lijepih djelova sebe. Šteta je ignorisat je. Šteta je zatrpavat je. Kad nam ima toliko puno za reć i za otkrit.
https://www.youtube.com/watch?v=QyRFAw5La38
Loš san zbog prekida. Neću se lagat. Nakupilo mi se i emocija, i sranja i svega. Al eto. Kako san doša kući praktično san skonta da više nisan s curon. I loše je. Zadnji put kad san bija vamo bili smo skupa. Smišno, kad san s prošlon bivšon prikinija zna san proć ulicon kuda smo hodali, da se malo sjeben melankkolijon, godilo mi. Doticalo mi tačke koje me još bole. Sad san proša djelovima sela, kuda san, kad san prolazija mislija na nju. I podsjećalo me. Smišno, zar ne? :) Proliće se vraća, jesen dolazi a jesen je novo proliće. Zadnji put kad san proša poljima kuda vodan ćuku, sve je bilo prigorilo od litnjeg sunca. Sad je trava zelena. Vratija san se, konta da će me podsjetit na to kad smo bili skupa... I skonta san da je drukčije. Ko što je i moj život drukčiji. I moje se proliće, drugo proliće vratilo, mojin odlaskon u Sarajevo. Ja san se vratija proliću. Al melankoličnom proliću, za razliku od onog prolitnjeg prolića. Jesensko je melakolično, ali je promjena. Volin mjesece promjene. Mi ćemo umrit, a prolića, lita i zime će ostat. Po našim grobovima vijaće vitrovi. Naša dica, ako ih imadnemo, će nan doć ostavit cviće i pomolit se. Prosto radi sebe. I to je već postalo klišej reć, da niko ne žali za mrtvima zbog njih. Možda i žali jer niko zapravo i ne zna kako je mrtvima niti šta se dešava kad umru. Možda veze ostaju. Možda ljubav ostaje i prema mrtvima i kad su mrtvi. Mrtvi za nas. Fina je smrt, budimo realni, nekad nas spasi od odnosa koji bi drukčije propali. Naš muž more poginit dan prije nego bi mi ga uvatili di nas vara sa ljubavnicon. On će bit jedan divan muž kojeg ćemo oplakivat, jedva ćemo pribolit njegovu smrt. Druga je stvar što je on šupak kad je živ. Čak i kad je šupak i kad mislimo da je šupak i ne podnosimo ga, smrt boli. Na kraju krajeva i šupci imaju pravo na smrt. I njiova smrt boli, zašto da ne boli? Čita san o serijskom ubojici koji je ima najviše zabilježenih žrtava. Ko mali je izbačen iz kuće sa sedan godina. Završija je u nekakovj 'školi sadizma' di su ga silovali i tjerali da druge siluje, poučavajuć ga sadizmu i tako. Pobiga je i nakon toga priživljava po vlakovin se vozeć, da bi ga, jednon, kondukteri grupno silovali. Par godina nakon toga je počeja silovat i ubijat. Prvo po americi, pa je skonta da će ga uvatit pa iša i ubija po africi i europi. Kasnije je uvaćen i osuđen na smrt. Jedan čuvar iz zatvora je bija samilostan prema njemu i tajno mu dava cigare i papiriće da zapisuje svoje memoare. Prvo se iznenadija elokventnošću i talenton za pisanje. A drugo sadržajen. Jedna rečenica mi je zapela za oko, napisa je: "Mrzin čitav ljudski rod uključujuć i sebe. Jedna smo očajna sorta i želin nas sve kaznit zato što postojimo". Ako ćete iskreno, meni je on pošten. Ima je svoja iskustva koja su ga napravila time što jest. Ne morete reć da nema pravo da bude takav, ako ćemo realno itekako ima, i, ne merete ni reć ni da mu zaključak nije poprilično točan. Radija je šta je radija, iskreno i bez zadrške. Manji je šupak, puno manji šupak i gad, od nekog finog muža što ženu drži za ruku u crkvi a kasnije jebe svoju 10-godišnju nećakinju i ucjenjuje je. Bolji je i od alkoholičara koji pribiju svoje žene i osakate ih. Iako, ni njih ne razumin. Nisan ima priliku da čitan njiove memoare. Sinoć me je jedan ćuko pratija po Mostaru. Išli smo ja i jedna ženska iz Novog Zelanda koju san upozna u Sarajevu. Ćuko je iša za nama cilo vrime, vratili smo se u kafić i opet je iša za nama kad smo pošli. Kasnije san sta da ga pomazan, pogleda me je molećivo i pružija nogu na moju. Osjetija san da mu triba neko da ga voli. Kad san gleda onaj spot od 'To be by your side' od Kejva, gleda san slike pataka di lete. Snimke to jest. Na jednom snimku san vidija kišu dok pljušti a one lete. Poželija san ono prirodno, dičiji, da se sakrijen od kiše. Onda san pomislija koliko životinja to isto želi. Obuzela me želja da ih zaštitin. Bilo mi je krivo kroz šta moraju prolazit. Koliko će samo milijona godina možda, evolucijski morat proć, da dosegnu samosvijest i budu u stanju razvit ego. I budu u stanju osvjestit svoju patnju. Al pak, nekima je možda i bolje da dotle ne dođu. Ne mogu reć ni da se i ja nekad ne osjećan tako. Sad će jesen, ladno je. Vrime za čajeve i vrime za sjebanost, i za napade panike i za osjećaje da ne znaš ništa šta ćeš od sebe i od života. Ne žalin se, nije mi niko kriv. Takav san kakav san, i sam odgovaran za se. Pun mi se je kurac al nema veze. Tako je kako je. Neću reć ni da se ne mrzin al i dalje ne minja ništa. Tako je kako je. S ovon curon iz Novog Zelanda bi se moga jebat, mislin da ne bi moga ništa više. Nisan siguran pod prvo jel želin da mi vidi ikakve emocije, drugo, nisan siguran ko san i šta san i šta to ona uopće ima vidit i doživit. Nije da je zaštitin nemojte se varat, prosto da zaštitin sebe od nepotrebnih lomova i komplikacija. Šteta dobra je al zapravo i ne briga me, osim što me dobro loži. Iako da se razumimo, ne želin je zavlačit, ko ni nikoga drugog i nikad to svejsno ne bi radija. Bilo bi također fino i da se unormalin i sazrijen, pristanen bit dite po nekin stvarima u seksu pa i da znan da će mi se, kad se krenemo jebat dignit kurac. Dobro je, navečer kad smo vani se uvik mogu vadit na alkohol. Možda je i bilo do alkohola neman pojma, neću reć ni da nije bilo do kuća između kojih smo se počeli jebat, poprilično na otvorenom, možda i do ćuke koji je i tu doša i bija od nas dva metra. Ko ga jebe. Al nećemo se lagat, handri me nervoza kad se s nekin triban jebat, i seksualno san zapravo nezrija iako i nije da se nisan jeba, iako i nije da mi nije bilo dobro. Ne volin o tome pričat jer kontan da preuveličavan problem. Ali i prisilna šutnja je preuveličavanje. Šteta, ne bi volija imat taj osjećaj da nekoga propuštan jer je dobro divlja i luda, bilo bi šteta ne jebat se s njom.
https://www.youtube.com/watch?v=6IkO1ba6Nlk
Sam san. Gledan roditelje. Te ljude koji me vole. Te strance koji me ne poznaju. Kako da in objasnin. Šta prolazin u prostorijama pored njih. Al ipak. Nije da nisu važni. Značili su mi puno u par psiholoških momenata. Da ne spominjemo crkavanje od gladi i vjerovatno potpuno rastrojstvo koje bi nastupilo da sad ostanen bez njih. Kako da kažen ćaći da ga volin, kako da mu kažen da san skoro zaplaka sad kad san se vratija kući, i kad san mu vidija pogled i skoro iznemoglo tijelo, kako ulazi u auto. Da mi je tribalo par minuta da se suzdržin i unormalin. Kako da mu to kažen kad ne živimo u istom svitu. Kad smo bažareni na različite frekvencije. Kako da prođen to, da priđen priko toga da su oni ljudi koji su navikli samo na grumenja od života, da in je dovoljno. Da ni ne misle da je život samo za plodove, da misle... Da samo njiova dica zaslužuju plodove. Oni ih ne žele. Njima ni ne tribaju. I kako da kažen to, da to zapravo nije ni nesebično ni nužno, spomenik ljubavi, što ne znači da tu ljubavi nema. Kako da pomislin i da objasnin da je to naprosto glupo? Da je, naprosto, neopisivo tužno.... Materine suzne oči kad san poša, njen pogled, onda, onda kad je ko zec sidila u ambulanti, kad pogleda nekad tužno i plačno prema gori... Ko da ih ispuni? Ko to ima tu? Šta tu ima da more bit smisla? Oni su ljudi iz drugog života... Toliko smo slični, a opet... opet nas nema. I džaba in sve nade, džaba sve, činjenica je da su to ljudi iz starije generacije koji su navikli da je život čisto prežvljavanje, koji su odgojeni tako, ne svojon krivnjon, nego silon okolnosti... Kako da gledan to, kad je za moj pojam ono šta oni vide suženo... Ono šta oni vole glupo... Ono šta oni žele... nedovoljno. I opet šta iman reć a da to nije čista sebičnost? Kako podnit odvajanje? Kako podnit da san sam? Ko da me štiti, ko da me grli, sad, sad, kad više nije dovoljan zagrljaj, kad san proša od zagrljaja do tableta, pa i bez tableta, pa dalje, kamo, kuda, di, u pičku materinu, po novo ubiranje pažnje, ko goriva, za još jedan dan. Već odavno na mentalnoj rezervi priživljavan svoje baždarene dane, sunce sija isto, sijaće isto dok umren, značiće mi isto ova kamenja i stine, značiće mi isto ljudi, srićaću ih... Ne vidin si nekog izlaza, ne vidin da se od čega i ima tražit izlaz, nema se zapravo ni od čega ni bižat, sem od sebe.... Sem od sebe... I nema se tu uopće šta reć, bilo šta što kažen će zvučat nedovršeno, vjerovatno... Osjećaj nedovršenosti, osjećaj... Onaj osjećaj, ono kad znaš, i jest al i nije, i jest ali... Ali nije onako kako triba, moglo bi al bi moglo i bolje. Vjerovatno je to prokletstvo ljudskog postojanja koje je zaslužno za dalje. Možda na njemu tribamo bit i zahvalni. Kako god bilo, sumnjan da će se iko od tog užasa spasit dok je još živ. Da će ga ispunit. Da će ga razrišit. Da će mu umać.
https://www.youtube.com/watch?v=4sfhvxTZ0wo
A eto, bilo bi lakše za roditelje i da me prosto ne nerviraju, skontan danas, da me praktično svaki razgovor s njima ovako o nekin stvarima nervira. Ajd ono, znači, naija se kući malo previše a kako san se odvika od rane domaće, zabolija me stomak. Ćaća me pogleda ko da san reka da iman rak, meni instant da bi mu jeba sve šta mi padne na pamet. Ne razumi to neko ko nema ćaću koji se boji muve koja leti po kući i paniči oko nje. Pa onda to stalno nego govorenje di je koja rana, teletina je u strujnom, ja ustanen i samo skontan da mi već 10 minuta govore o ilu i rani a ja ni oči dobro otvorija nisan. Pa kad krenu pitat oko fakulteta, oko stand up-a, pa kad me mater upita ' Piješ li u Sarajevu', i take stvari. Eto, kako i šta objasnit ljudima koji pod broj jedan sami nisu ništa prooživli, i ono što je njiova tadašnja generacija proživila, napijanje, izlaske i barenje, je njima strano. Kako onda dalje od toga objasnit išta? Eto, evidentno nikako, nema tu objašnjavanja. Al i pored toga nekakva ljubav postoji, jer me vole i na tome san in debelo zahvalan. Dali su mi sve šta su mogli, mogli su bit bolji, neću reć da nisu mogli bit bolji, al sve u svemu su dovoljno dobri. Samo me zanima, i volija bi to znat, da, kad san reka da oću studirat u Sarajevo, da su znali 'da će mi svaka cura bit muslimanka', bi li mi dozvolili da oden studirat u Sarajevo. Samo me to zanima, jer ako ne bi onda su zadnja đubrad, da me volili ne znan koliko. Eh, a koliko situacija znan samo, da se to desilo ljudima, bilo da se radi o studiranju u Sarajevu, Zagrebu il Beogradu. Ipak, moji su mekaniji roditelji, popustili bi poprilično san siguran. Kako god, čudna je situacija da imaš odnos koji se u jednu ruku ne zasniva ni na čemu, a u drugu ruku se zasniva na svemu... Da postaviš pitanje na čemu se uopće temelje odnosi. Tako. Eto dva dana kako san kući, normala je, mislin fino mi je ovako kad pričamo, bilo je dobrih momenata al je dominantna emocija da san živčan na bilo šta što mi krenu govorit. Bilo bi poprilično olakšanje kad bi mogli pristat smarat uporno sa istim pitanjimaa) oko auta, kako ćeš vozit, oće li D. s tobon u Mostar (jedno 10 puta upitano)b) oko robe, šta ćeš obuć, pa mi donesu gaće i spreme (za koje san reka da ih neću nosit), pa o ladnoći i tome kako šta triban obuć da mi ne bude ladno (inače to ne znan za 23 godine svog života)c) oko rane, šta ći ist, di mi je koja rana i tako, pa dalje komentare o tome kako san 'napaćen' aludirajuć na to da u Sarajevu umiren od gladi i neman šta ist i takod) pitanja oko fakulteta i stand up-a u koje se ni jedno ni drugo ne razume nikakoe) generalno konstantno napominjanje kako je najbitnije zdravlje, kako se triban pazit, kako san triba još godinu pauzirat, kako 'šta ćeš ti od stand up-a, najbitnije ti je uči', kako onda 'ni od fakulteta nema ništa, ako si konta ić negdi vani nisi triba upisat taj fakultet' itd. Ne bi ni to, ni ništa od toga bija problem, da ja s njima iman ikakvu temu sem toga. Tužno je da kad bi me zapravo pristali smarat pitanjima oko ovih stvari i komentarima, ne bi skoro ni o čemu ni imali pričat. Ne potpuno ni o čemu, al jako, jako malo tema bi ostalo.
Sam san i nema nikoga da popuni prazninu. Duboko, unutra. Je bol.
I ljudi s kojima san sutra u prolazu, i ljudi s kojima san danas u ljubavi. Sjaje ko zvizde padalice, ko suze, dok padaju niz moje lice. Šta ostaje nakon svega? Ko ostajen, nakon svih lomova, i svih srcoloma, kostoloma, svih porazbijanih zubi, dok i ko dite u plaču, dok kao u snovima kad sanjan da mi zubi ispadaju, ko ostajen?
Kome išta i ko, koga boli kurac, ko postoji da zaviri u moju utrobu i da u njoj vidi više od criva, za koga san to dovoljno dobar, da me gleda u mojoj postojanosti, ko jezero kad miruje, a da u mene i skače, i budi valove...
Za koga san to dobar, da ga spletu kraci moje sudbine, da obljubi hladne pipke moje samoće, kome san dobar da me ljubi dok mu povraćan u usta, koga uopće mogu, kad... Kao otrgnut, kao buntovnik protiv samog sebe, probadan strijelama koje bacan na sebe kao svog neprijatelja, i onog ko je sa mnon, ko to ima, autodestruktivan, da me gleda kako padan, da me grli dok tonen.
Kad stvari odlete i odlepršaju, ti, licem stoješ iznad moje vode, ja, gledan ti kosu kako lebdi iznad pepela mojih zgarišta, ja, pod planetima svog straha i pod svim svodovima potencijala, kao jarac popeću se na planinu, i sve u svemu, gulit se u ledu svoje propasti. Od sveg postignuća što ga izgradin, od svih ljubavi, i suza, koje prosipan nadajući se da će iz njih rest cviće (prosto nadajući se), od svega, dal da sam, sam, na svome tronu
Na svome tronu od sklopljenih očiju i zategnutog srca, u sebi duboko zatrpajući želju da me neko dodirne, gledan svu predivnu ljepotu. Gledan. Svu blagodat života, dok naježen, dok u suzama, ganut, gledan svoju djecu, svoje plodove kako hodaju; okrećući leđa života. Okrećući suze svojoj unutrašnjosti, da okrenen leđa, i lagano krenen u zaborav, sam. Koliko tuga mora da boli, kad je čovik prosipa u cilu vječnost, znajuć da joj je jedini svjedok, on sam?
https://www.youtube.com/watch?v=jAHBlA5oi-k
Nisan u toku situacije sa izbjeglican, neman televizije, ne čitan novine, slabo i portale. Tek jučer zapravo, bili sa ovin strancima vani, cimer im govori kako je prije bija ovisan o televiziji a sad nemamo televizije u stanu, i ja skontan: Fakat vidi, mi nemamo televizije. Totalno zaboravija na koncept da ti uopće triba telelvizija. Nije televizija neko zlo da se razumimo, ima dosta dobrih stvari na njoj, al mi ne fali uopće.
Puno se priča oko izbjeglica, a vrlo jednostavno bi se mogla rješit situacija, da je ljude ovoliko koliko ih sad briga za izbjeglice, brigalo za nje dok su bili normalni građani svojih zemalja. Sve države zapadne europe su članice NATO-a, a NATO, uz Ameriku ko glavnog dobavljača je sla oružje pobunjenicima, oružje su neovisno slale i druge europske zemlje, ponajviše Francuska, a slala ga je i Hrvatska. Pa sad kad su 'terroristi', kako ih mediji nazivaju, preuzeli kontrolu i kad se desila ovakva katastrofa svi se žale i svi imaju neke probleme oko izbjeglica. Govori se da dosta tih izbjeglica uopće nije iz Sirije il Iraka, da ima čak i crnaca, ne znan, nisan vidija pa ne znan. Ako i ima, neka ima, zapad ionako i dalje eksploatiše Afriku, zapadne zemlje su upropastile Libiju, isto ko sad Siriju, tako da, odgovorne su za to i najmanje što mogu je primit izbjeglice, najmanje što mogu, a i aktivisti oko izbjeglica, bilo oni koji hoće da ih prime i oni koji hoće da ih protjeraju, bi mogli malo razmislit o politici svojih država, mogli bi malo razmislit o tome, kako bi bilo da svi pristanu petljat svoje prste u bliski istok pa da se vake katastrofe ne događaju.
No, daleko je bliski istok od mirnog stanja, bliskoistočne države su kolonijalne države, napravljene u granicama bivših carstava i kolonija i ne odgovaraju identitetima ljudi koji u njima žive. Tako su Paštuni u Afganistanu, koji su kasnije pokrenili političku ideologiju Talibana, podiljeni između Afganistana i Pakistana od strane Britanaca, što je uvelike uticalo na njiovu radikalizaciju. Niz je naroda koji trpe istu sudbinu, Kurdi, Uzbeci, Balochi, npr. Kurdi kao najeksponiraniji od tih naroda možda i najviše trpe u datoj situaciji jer se s jedne strane suočavaju sa agresorskon Turskon politikon koja odbija prihvatit da više nije Osmansko carstvo i da nema pravo jedan narod na silu trpat u svoje granice, a onda im još i ne dat da govore svoj jezik i daju svoja imena dici, s druge strane imaju problem sa državnim aparatom Sirije i Iraka, koja se oba protive odcjepljenju Kurdskog dijela svog teritorija, također, imaju isti problem sa Iranom, u kojem se još uvik osuđuju na smrt ukoliko se protive režimu. Kurdi vode rat protiv Sunitskih militanata, većinom su lijevo orjentirani, i tradicionalno su socijalistički orjentiran narod na bliskom istoku, vjerovatno najprogresivnijih političkih tendencija. Arapi, koji danas poprilično pate zbog ISIS-a i ostalih frakcija, također stoljećima diskriminiraju Kurde, koloniziraju im gradove, uzimaju zemlju, Šijitske fracije koje su izabrale Sadama na vlast su Kurde bombardovali biokemijskim oružjem uzrokujući smrt više stotina tisuća ljudi. Tako da, daleko od toga da su bliskoistočni narodi nešto nevini. A i sami Kurdi ne bi vjerovatno bili nešto bolji prema drugima, da je obrnuta situacija.
Isto ko sa Palestinicima koji su žrtve konflikta sa Izraelcima i to je svakome jasno, ali ipak dosta ljudi ne zna da su Arapske zemlje skupa sa Palestinom proglasile rat Izraelu kad je proglašen državon, praktično time, uvalivši sebe u ovo u čemu se nalaze danas. Što svakako ne opravdava postupke Izraelaca sva ova desetljeća poslje. Također, saznaš i to pričajući sa Palestincima, kako imaju običaj da jednom godišnje muž mora pretuć ženu da ne bi povampirila, tako nešto. Tako da, skontaš, da zapravo i niko nije nevin. I stvarno, malo ko je na ovom planetu nevin, vjerovatno i niko nije, ali to i dalje ne opravdava da se drugima nanosi nepravda. U vezi izbjeglica i stava Europe prema njima, kojem se svi čudimo, evo, pogledajte u ovom video šta Kuvajt misli o izbjeglicama i izbjegličkoj krizi: https://www.youtube.com/watch?v=EZbCK95Zu_0
Tako da, kad se sabere i oduzme, svi smo mi isti na svim djelovima zemaljske kugle, što opet naravno ne znači da se ugroženim ljudima ne triba pomoć i da se protiv nepravde ne triba borit. Samo, za razliku od onoga kako to neki pojedinci vole vidit, ne postoje pravedne i nepravedne nacije, postoje samo pravedni i nepravedni ljudi, bez obzira na naciju. Sasvim je isto kome se priklanjaš, Turskoj, Rusiji, Kini, Americi, jer je to sve ista stoka, sve te države vode psihopati više manje istog kalibra, i nema tu nikakvih pozitivaca. Pozitivci u svitu su manjina ljudi koju moreš pronać u svakoj državi, i manjina su u svakoj državi.
https://www.youtube.com/watch?v=8xT9voewv30
Moran se spremat za nastup, izvodiću stari materijal, mrsko mi je sad sklapat išta novo, i sve nešto kontan da mi se ne da, ne znan, ne znan koliko mi se da sad dubiozno zadavat u stand up. Vidićemo. Tribaju mi pare, ima nekih ideja, zapravo i poprilično dobrih ideja, ima nekih ljudi koje san upozna s kojima bi moglo nešto bit, pa vidićemo, iako iman poprilično debelu svoju blokadu u vezi dosta stvari, sav se grčin koji god korak triban napravit i šta god triban krenit. Vraćan se kući par dana jeeej. Zapravo i nije jej, jebe mi se, vidiću prijatelja mi kojeg nisan vidija evo, dugo već, to je super. Vidiću svoje, sad kad o tome mislin svejedno mi je, al znan da će mi bit drago kad ih vidin. Nadan se da ću se moć okupat, možda oden na kravicu ako mi ne bude mrsko plaćat ulaz, a ako ne iman di drugo. Fakat mi se kupa. Volin ovo što ima još lita u Sarajevu, baš mi godi ova vrućina, kad izađen iz stana i bacin đir tu blizu u trgovinu il na pitu, il picu. Dobro mi je ovo, dobro mi je lito u većem gradu, dobra mi je večernja litnja atmosfera, jedino što me nervira i priko čega vjerovatno nikad neću prić, je da se nemaš di kupat priko lita u Sarajevu. Nekako, ono najbolje od lita nemaš vamo, jer sva ova vrućina koja ti je loša nekad, postane ekstra kad moreš otić i plivat negdi. Tako. Evo, malu povratničku jednu, nakon izbjegličke. :D
https://www.youtube.com/watch?v=gbQTnNmJdKY
Gledan oko sebe, koliko su ljudi neosviješteni. Niko ništa ne zna. Ni o sebi, ni o životu, ništa. Znači, ljudi sami, hrle, ko sritni trču u probleme, lupaju glavon u zid, ništa ne znaju živo. Odkad znan za se bija san anksiozan i to poprilično i nikad, nikad nisan krivija nekog drugog za moje probleme. Nikad. Kad san bija loš, zna san da je do mene, kad bi se desilo neko sranje pita bi se šta je to u meni uzrokovalo da se uvučen u tako nešto. Jeste istina da san očekiva od drugih da se ponašaju prema meni onako kako se ni ja sam ne ponašan prema sebi, da san očekiva da me razume iako nisan dava do znanja kakav san, i da san očekiva da se ponašaju normalno, iako zapravo, jako malo ljudi je dovoljno zrelo i odgovorno da se ponaša normalno. Ja san do sad u životu, da san se intenzivnije družija, upozna dvi osobe koje su fakat korektne potpuno, stopostotno. To znači da su odgovorne - moreš se na nje oslonit, da se normalno ponašaju - znači neće ti dat neke kretenske izjave iz vedra neba il uradit nešto tako i dić ti živce, da su samosvjesne - da paze kako se ponašaju prema tebi i generalno da imaju osjećaj za druge ljude, da imaju taj čip u glavi koji in kaže da se prema drugima ne mere ponašat isključivo po trenutnom refleksu nego da se za neke stvari triba imat osjećaj i da općenito nisu kreteni, da nemaju kretenske momente u svom ponašanju. S jednon od te dvi osobe se ne viđan više a s drugon bi se viđa al nažalost nije u Sarajevu. A praktično, svi prijatelji mi koje iman, mi podosta iđu na živce, varira odnos, malo mi iđu na živce pa malo je sve super, iako smo jako dobri prijatelji sve u svemu, i volin ih i zapravo mi je s njima i super. I za to znan da je do mene, jer san preosjetljiv i nisan asertivan, niko mi nije kriv za to. Mogu i ja se ponašat tako da ću nekome zbrusit il da će me bolit kurac za nečije izjave i za njegovu reakciju na neke moje izjave. Iman problem sa stvaranjen neke nelagodne situacije, neke atmosfere konflikta ili općenito bilo čega što bi narušilo odnos s nekin, a to 'narušilo' zapravo znači što bi pokazalo neko moje nezadovoljstvo ton drugon osobon i rizikovalo osudu od strane te osobe. Tako da, pizda san i do mene je, nije mi niko kriv.
I tako, gledan, moga bi dugo nabrajat slučajeve kako ljudi srljaju, u šta ulaze, kako se vrte u krug sa imaginarnin problemima a zapravo problem su oni. Ako san nešto svatija kroz faze kroz koje san proša, prvenstveno zbog moje anskiozne tendencije, koja je sad poprilično unormaljena, onda je to da u situacijama poput ove o kojoj ja pričan, problemi ne postoje. Postojimo samo mi i naša notorno kriva percepcija svita i nas samih, naš strah od suočavanja sa samin sobon. Postoji samo to. 'Problem' kao nešto izdvojeno od nas, ne postoji, i to je najveća iluzija kad neko za neku svoju karakternu crtu kaže da je to 'problem koji mora rješit', da ima tu tendenciju koja ga nervira i 'joj da ga oće to pristat morit'. Moriš sam sebe. Problem si ti. Dakle, ti koji percepiraš problem, ti koji si ga svjestan, ti koji o njemu sad pričaš - ti si problem. Kroz proces kaljenja ličnosti koji je bija turbolentan i intenzivan, proša san dovoljno faza da san sad, fala Bogu, fleksibilan dovoljno da iman širinu, taj osjećaj prostranosti i taj osjećaj mira. Nekako ko da mi je postalo dovoljno komforno u samom sebi da nema razloga za paniku. A ima san smiješno krive ideje o sebi, smišno krive ideje o tome šta ja moran, šta triban, kakav moran bit, kakav jedino mogu bit, kakav san jedino 'pravi ja', a sve ostalo je 'krivo', i slično. I to je bija problem. Ja i moja vizija sebe i svita, i moje nesređene unutarnje emocije i neosviješten čitav živi svit unutarnjih snaga od kojih san biža. Ko u Matrixu onaj 'spoon quote', izguglajte. I tako san doša od toga da san recimo prije se nafurava na New age i te priče o jednoj ljubavi, kozmičkoj, pa nafurava se na priče o astrologiji, nekom bućkurišu monoteizma, šamanizma i budizma, eksperimentisa sa telepatijon (uspješno), i općenito tražija zapravo, neki spas, nešto izvan mene, doša san to toga da me za sve to zaboli kurac. Doša san do toga zapravo, da mi se dešava da završin na derneku i na kavi i da vidin dosta starije ljude od mene, koji mi krenu te New Age duhovne spike koje su mi sad toliko.... Privaziđene, toliko su, toliko su površne i glupe. Čista kompenzacija, smijurija.
I iz svog iskustva, iz svog iskustva mogu potvrdit sve ono što govore, kako je ono što tražimo u nama, i tako to, neke stvari koje piše Lao Ce u Tao Te Chingu, iz svog iskustva mogu reć da kad si dobar sa sobon da ti ništa ne triba. I nije stvar da ne triba, ne tražin. Ne zanima me. Nije stvar ni da nema, vjerovatno ima, ali nema potrebe. O tome se radi, nema potrebe da me iko i išta spašava. Nema spasioca, ionako ga nema. Nema nikoga. Koliko god da ikoga ima, i ičega ima, opet ovisiš o ljudima. In the bottom line dođemo do toga, da te neće Bog, niti Svemir spasit, nego prijatelji, psiholog, psihijatar, obitelj, ti. I ovo zadnje debelo podvuć: Ti. Možda Boga ima, možda neka logika svemira koja te dovodi do svega toga postoji, također, ukoliko ta logika postoji to je opet moja zasluga, jer ona funkcionira po onom principu da privlačiš ono čemu težiš (ili pak ono čega se bojiš). A u oba slučaja, i kad se bojiš tome težiš, jer je strah konflikt koji čovik teži da razrješi, jer čovik, ukoliko nije izaša na kraj sa svojin traumama i strahon, uporno će mu se ponavljat iste situacije kojih se boji, kao kod cure s kojon san bija u kontaktu, koja je ko mala bila žrtva pedofilije od strane svog ujke, i sad ko tinejdžerku su je već drugi ljudi u par navrata silovali. To nije slučajno. I nažalost, nažalost nekad je teško, al je jedini način da se to rješi da se preuzme odgovornost za svoj život. Ne ulazin u njeno djetinjstvo, nije kriva, zapravo, ni za ovo novo nije kriva. Ali ni ne spominjen krivicu, nego odgovornost. Mora preuzet odgovornost za ličnost koja ona trenutno jest, i mora poduzet šta triba da joj se više ne dešava šta joj se dešava. Iako nažalost kod ove cure zapravo, s obziron da već ima dijagnozu traume u ranom djetinjstvu, i s obziron na to kako meni stvari izgledaju, prvenstveno sa njenin roditeljima koje triba poslat u zatvor i oduzet in dite, i sa tin kad uzmemo u obzir di mi živimo zapravo, u kakvom društvu, to bi moglo vodit u jedan jako nefunkcionalan život, i gotovo sigurno u PTSP.
Druga je stvar, i što je jako i ekstremno teško prihvatit, to da si sam. Uvik si sam i nikad nećeš prestat bit sam. Činjenica. Također je činjenica da smo svi užasno ranjivi, i puno puta i ranjeni i da se to more ponavljat. Realno, svima nan se mogu desit najgori scenariji iz horor filmova, svima, ne meremo ih spriječit. To je istina, i šta čovik da uradi tu? Ne znan. Nema se puno šta tu radit, moraš prihvatit da je to tako. Nemoćan si, nemaš uticaja. Moreš tražit neki smisao u tome, Bog, karma, ovo ono, smisla nekakvog i ja virujen da ima, a i ako ima, to nešto zapravo ni nije smisao nego se radi o nečemu drugom, smisao je riječ koja je skovana samo da utaži našu anksioznost zbog nesvaćanja svita oko nas, isto ko što je 'Bog' termin koji je skovan da odgovori na neka bitna pitanja (na koja nema odgovora), da smiri naše strahove i da se na neki način mapira taj domen nepoznatog i onoga što još ne razumimo. Ali ono što postoji, stvarnost, reality as it is, je izvan kategorija, izvan riječi. Izvan pojma smisao i Bog, izvan prosto odgovora na pitanje života poslje smrti. Radi se o proširenju percepcije, radi se zapravo o onome kako to Uspenski opisiva, prelasku iz 3D posmatranja svita u 4D svjesnost. Kako to uspenski opisiva, 2D biće bi nas, recimo, kad potopimo nogu u more, vidilo samo kao plošni krug, kao crtež na površini. Tako isto mi fenomene koji su iznad našeg svaćanja percepiramo, i nazivamo ih raznoraznim imenima, poput Bog, nirvana, Svemir (sa velikim S) i slično. :) Mnogi to i svaćaju, ali se paradoksalno i dalje drže te krive slike i obožavaju je. Jer mi i ne tražimo zapravo odgovore koliko tražimo utjehu i nadu, a i ako tražimo odgovore fakat iz prave, naučne i avanturističke znatiželje, onda je naše razmišljanje, da ništa, oblikovano tin željama i strahovima. Ono šta postoji nije ono šta mi tražimo. Ko u Vodiču za autostopere, da bi našli odgovor, moramo prvo znat pitanje. A mi se cilo vrime pitamo kriva pitanja. Zapravo, problem je možda i što tražimo odgovor, a ne nova pitanja.
U stvarnosti, radi se zapravo o tome da postajemo neko drugi. Nije bitno šta postoji nakon smrti i koji je smisao, bitni smo samo mi. Ta pitanja su samo stepenice za dosezanje novih spoznaja i razvijanja nas samih. A odgovori ko odgovori su nebitni, bitna je naša znatiželja i naš vlastit razvoj. Bitno je ono šta mi jesmo, a ne ono šta mi mislimo ili u šta virujemo. U tome je razlika između zapadnjačkog, monoteističkog (mislin na sve monoteističke religije) i istočnjačkog holističkog pristupa duhovnosti. U tome što je u istočnjačkom pristupu naglasak na bivanju. U budizmu nema nikakve nagrade niti kazne, čovik mora postat prosvijetljen i tada se sam oslobađa. Čovik se sam oslobađa ili ukopava, nema nikakvog autoriteta iznad. Monoteističke religije su usmjerene na kontrolu svojih poriva, zato postavljaju stroga, često sasvim suvišna pravila, koja nas 'štite od nas samih'. U monoteističkoj duhovnosti ovaj život služi samo ko prolazna faza da se zasluži vječni. Iako i Budizam ima sličnih momenata, ipak postoji ključna razlika u tom naglasku na bivanje. Dakle, kad dođemo do srži istočnjačkog principa duhovnosti, naglasak je na meditaciji i na ostvarivanju prosvijetljenja, dakle, na oslobađanju od okova uma. Naglasak je na transformaciji, umisto na kontroli. Na mijenjanju i sazrijevanju, postajanju mudrim, umisto na suzdržavanju i držanju krutih pravila. Naglasak je na fleksibilnosti a ne na strogoći i čvrstom determinizmu. Ta filozofija do kraja se najjasnije i najsavršenije izražava u Taoizmu. Ko što Bruce Lee kaže u svom govoru: "Be like water my friend". Taj govor je zapravo citat Lao Cea, kojem ta metafora vode savršeno prikaziva njegovo svaćanje života. Poanta jeste da mi ko ljudi se tribamo transformirat, i umisto da čekamo odgovore na postavljena pitanja, svatit, da su ta pitanja zapravo sam problem. Pitanja su zapravo jako često smišna, sami svi vjerovatno imamo faze kad skontamo koliko su smišne neke stvari koje smo se pitali ko mlađi. Zašto bi to bilo drukčije sa svim najvećim i neodgovorenim pitanjima?
Kako stvari stoje, vjerovatno, čovik da bi svatija mora razbit svoje okove uma. Lako moguće da čovik mora potpuno razbit i ličnost koju ima formiranu, i zapravo čovik je cili život i razbija, iznova i iznova je formira, čovik je zapravo, kroz život, milijun različitih ličnosti. Zapravo naše ja i ne postoji, naše ja je samo naš osjećaj postojanja i to je to. Ono nema nikakav apsolutan i nepromjenjiv sadržaj. Kada čovik sastavi stabilnu ličnost, prirodno teži tome da je razbija. Kakva god iskustva bila u pitanju, koncerti, nove ideje, nove spoznaje, uzimanje droga, alkohola, seksualne ekstaze i užitak, religozne ekstaze i stanja transa, stabilan čovik u potrazi za spoznajon, ima konstantnu tendenciju da zapravo, metaforički Ničeovski rečeno, uništava sam sebe da bi ponovo izgradija sebe. To jasno upućuje na situaciju, i vraćamo se opet na 'spoon quote', Matrix, i Tao te Ching (i nije slučajno da Matrix iđe ruku pod ruku s istočnjačkon filozofijon jer je čitav njome potpuno inspirisan), da zapravo, ono što moramo spoznat, smo sami mi. Gnose Seuton - spoznaj samog sebe. Pisalo je na ulazu u hram Grčke proročice Pitije. "Ono što cjenimo i ono čega se bojimo je u nama." Lao Ce. Zapravo, čovik i nije u stanju vidit ni percipirat nešto što sam ne osjeća. Nije u stanju razumit ako nije doživija. I ono što nismo doživili a razumimo, razumimo korištenjen intelekta i poređenjem sa našin sličnin iskustvima. Tako da, u konačnici, odgovore ne triba očekivat, triba očekivat postizanje stanja kad neće više bit pitanja. Al to se neće desit tako da ćemo dobit odgovore, nego da ćemo se potpuno izmjenit, potpuno transformirat i rasformirat ličnost kakvu imamo i uć u sasvim novu fazu sebe, novo stanje postojanja. A za takvo nešto je najvjerovatnije potrebna smrt. A do one velike konačne, imamo milijun malih smrti. U obliku prekida veze, napuštanja roditelja, napuštanja gradova, posla, napuštanja uvjerenja, napuštanja........ Napuštanje je možda i najbolje šta čovik more uradit. Konačno napuštanje će možda dovest do potpune pripadnosti. Kad ne budemo ništa, postaćemo sve.
https://www.youtube.com/watch?v=hqwU7nv3hTM
Spoon boy: Do not try and bend the spoon. That's impossible. Instead... only try to realize the truth.
Neo: What truth?
Spoon boy: There is no spoon.
Neo: There is no spoon?
Spoon boy: Then you'll see, that it is not the spoon that bends, it is only yourself.
Mnogo se buke bilo diglo oko religije na blogeru prošlih dana. Malo s moje strane, pa malo reakcije, malo ovoga i onoga. Neću sad ulazit u to, ali ću napisat šta ja mislin o svemu tome i kako ja svaćan zapravo religiju kao fenomen i vjernike. Religija je početak ljudske misli. Suvišno je pričat da je religija glupa, ovo ono, to je krivi pristup. Iako taj pristup je izazvan izdizanjen religije kao nečeg najsvetijeg unatoč svim njenim manama. Reakcija je uvik izazvana akcijon, onda ta reakcija izaziva novu reakciju i nastane lavina. Bitno je da se u toj lavini nešto pripozna i nešto korisno kaže. Dakle, suvišno je pričat da je religija kao fenomen glupa, religija je donila samo zlo svitu, ratove ovo ono. Nije religija donila ratove, ljudi su ratovali u ime religije. Neki su u njeno ime širili ljubav i mir, donosili nove spoznaje, itd. Također, suvišno je govorit da su religije potpuno moralno ispravna, sasvim je jasno iz djela u ime religije i religijskih tekstova da nisu. Religija je odraz ljudi, i ko sve drugo ljudsko, ima i jing i jang. No, umisto mistificiranja i nekog gledanja religije kao nečeg tajnog i zatvorenog, ezoteričnog, triba uključit prost ljudski razum i sagledat stvar. Reigija je jedan ljudski fenomen, i ko i svaki drugi fenomen, saglediv je i objašnjiv. Ja ću u ovom tekstu dat svoju analizu.
Od samoga početka ljudske misli, od same prve misli, misao postaje fetiš. Ljudi su živili kao životinje. Ne znamo kako, zašto, je to prestalo. Vjerovatno je ko i sve drugo u prirodi to bija spor i dozlaboga težak proces, danas ga mi sagledavamo u kategorijama, isto kao tipove pra ljudi. Ne postoji zapravo niti jedan tip čovika, postoji čovik sa svojin tokon kroz vrime. Al naravno, nauka koristi kategorije i ljudski um generalizuje u kategorijama da bi neki fenomen moga sagledat. Inače bez toga bi bili izgubljeni u moru beskorisnih i nespojivih informacija. No, bilo kako bilo, ljudi su od uronjenosti u prirodu i potpunog kolektivnog, životinjskog postojanja, došli na - ideju! Ideja je ta koja je revolucionirala svit, i zaista, kad dosegnemo neki nivo da se prave vridnosti cijene, dignićemo neki spomenik ideji. Ideji kao pojmu. Ne ovoj il onoj, nego samo ideji. Ideji ideje :) Ljudi su postali svjesni, ideja znači da je neki fenomen iz života doša u našu svijest i da smo ga mi pripoznali ko nešto što postoji u prostoru i vrimenu. Tako se od početka ideje fetišiziraju. Prve misli čovika, prvi neki intelektualni pomaci su bez sumnje religijskog karaktera. Čovik u svome prvom startu pripisuje fenomenima magijska značenja. Tako fetišizira životinje i prirodne pojave, to pokazuje čovikovu još uvik prisutnu uronjenost u prirodu. Ali on je polako i sigurno postaje svjestan, na jedan čudan način osvještavanjen on zapravo ovladava njon. Ustvari, on ovladava sobon. Čovik time što postaje svjestan ideje lava mahinalno, po sili potribe na koju ga tjera strah, razvija ideje o obrani od lava. Čovik također biva svjestan jednog jako bitnog pojma: moći. Čovik je svjestan da je lav moćan nad njin, da ga more uvik di ga nađe ubit. Čovik zna da nije takmac lavu (još uvik) i zato mu se pokorava. Fetišiziranje je zapravo izraz neimanja moći nad fenomenon. Fetišizira se neka čovikova fascinacija koja još uvik nije razjašnjena njegovoj psihi.
Prvotna religijska uvjerenja nama sad naravno izgledaju primitivna ali zapravo imaju isti obrazac ko sadašnja. Religijskin učenjen i obrednin poučkon se osvještava i razumjeva ono što čega se bojimo i ono što ne razumimo. Tako su smišna tumačenja Bogova groma, životinja itd. Prvotni Bogovi su životinje i prirodne pojave, jer čovik ih još nije spozna, a znanje je moć! Čovik ih se boji a ne poznaje ih. Kada čovik polako izdiže svoju svijest, on polako postaje svjestan nekih zakonitosti u prirodi i samin time prestaje te fenomene fetišizirat i obožavat ko Božanstva. Kad čovik postane svjestan munje kao fenomen ua prirodi, prestaje da obožava Boga groma. Kad čovik postane svjestan sebe kao bića i lava kao životinje odvojene od njega, prestaje da tabuizira lava i obožava njegovu pojavu. Ključno je također i odnos moći, jer Bog nan ne mere bit nešto slabije od nas nego samo jače. Kada čovik razvije dovoljno sposobnosti da ukroti i porobi lava, lav prestaje bit Bog. Prvotni životinjski Bogovi s vrimenon postaju prirodne pojave i nebeska tijela ali i dalje zadržavaju neke životinjske karakteristike. Kako čovik supsumira znanje i stvara opsežniju sliku svita, Bogovi se smanjuju i uvodi se neki red. Isprva anarhična slika različitih obožavanih životinja i pojava postaje ustrojena. Postoje vrhovni i niži Bogovi, i ti Bogovi također dobijaju jedan izrazito osebujan i izrazito ljudski život. Prepuno je incestuoznih dešavanja i intriga, a oni koji znaju bolje o ljudskoj povijesti znaju i da je stvarnost bila prepuna prevrata, nasilja i seksualnih perverzija. Ono što je nama perverzija (incest) u nekin kulturama je i dalje normalna pojava. U određenim plemenima se i dalje odvijaju plemenske orgije, dica se odgajaju kolektivno svačija skupa, a pleme se ne miša sa drugima. Ono što sa razvojen civilizacije postaje predmet misli, razmišljanja, automatski prelazi u religijsku sferu, jer je jedini način poimanja svita kroz religiju. Ljudi nemaju drugog instrumenta za mišljenje.
Kao što to psihologija jako fino objašnjava, osoba koja nije svjesna sebe projicira svoje osobine u vanjski svit i sasvim često u druge ljude. To je ona famozna činjenica da promiskuitetna žena prva drugu nazove kurvon itd. Tako se za misao i intelektualan rad koristi religija, sasvim konkretne dnevne il političke stvari prenose se na nebesku pozornicu i u mitove. Jer čovik tog doba je još uvik jako kolektivan, on nije konzistentno svjestan sebe u odnosu na svoju okolinu. Njegovo mišljenje je stereotipno i grubo, izuzev nekih jako blistavih izuzetaka. Objektivnost i nepristranost su tadašnjem čoviku nepoznanica. On ne poznaje drugačije mišljenje nego ono naučeno, on nema drugog izbora nego da tako misli, jer mu je ličnost premalo izgrađena da osvjesti mitove koje posmatra ko objektivnu datost. Također, jako bitna stavka su rituali. Rituali su zapravo najočitiji primjer čovikove nemoći i pokušaja ovladavanja silama kojima robuje. Tako se kroz fetišiziranje i rituale održava iluzija moći čovika naspram prirode i njegove kontrole. Rituali se sastoje od magičnih riječi i činova koji se ponavljaju. Imaju strog poredak kako se izvode i ako se izvode 'nepravilno' ritual neće bit ispunjen. Zapravo stvar je postavljena tako da nikako ne mere bit pogrešna, ako ritual nije ispunija svrhu uvik se krivica more pribacit na onog koji ga je izveja ili se more reć da nije vrime za to da se ispuni to zbog čega se izvodi ritual, ili naprosto 'da nije suđeno', 'da nije volja Bogova' da se ritual ispuni. Izvođenje rituala je odraz nemoći koji se potpuno direktno preslikava u današnjem opsesivno kompulzivnom poremećaju. Ljudi imaju poremećaj pri kojem moraju radit jedan niz točno određenih radnji da bi mislili da će rješit problem. Recimo da imamo neku užasnu fobiju od tramvaja i kad se vozimo njime, moramo pet puta kucnut u ogradu na tramvajskoj stanici da se osjećamo da nećemo u njemu poginit. Pripoznaate li ovaj mehanizam još u nečemu? U starin narodnin prznovjerjima. Ne drži torbu na podu, ne otvaraj kišobran u kući, triput kucni u drvo itd. To su sve ostaci plemenskog mišljenja koji se razvijalo kroz obrede.
Radi se o tome da osoba viruje da kroz određene radnje kojima se pridaje magijsko, nadnaravno značenje more uticat na sile koje su izvan njegove kontrole. I što je strah jači, rituali su rigorozni i njiovo držanje je zadrtije. Ne tribamo spominjat žrtvovanja ljudi koja su rađena da bi bila dobra žetva i slično. Ljudi su naprosto užasno patili i živili u užasnom strahu. Postali su svjesni toga ali nisu mogli ništa radit da to prominu. I zato su se razvile sve te, sa današnjeg ugla posmatrano bolesne pojave. Bolesne su samo zato što je bila golema ljudska nemoć prid prirodon, i samin time ljudska psiha je zahtjevala radikalne žrtve da bi prizvala priželjkivane rezultate. No, polako ali sigurno, iz religijskog tipa mišljenje izdvaja se objektivno mišljenje i to prvo kroz filozofiju. Filozofija je korak dalje od religije, jer je prva počela promišljat vanjski svit na osnovu logike i logičkih argumenata. U religijskom tipu mišljenja naglasak je na emocijama a u filozofskom na raciju. Iz filozofije se dalje razvija nauka, kad se filozofija, koja je iskoračila iz religije, sa apstraktnog i metafizičkog baci na konkretno i svakidašnje. Tako se polako rađaju nauke, ali ipak, šta se dešava? Dešava se ko i uvik, da taj napredak nije jednak za sve. Isto ko što je prvi crtež u špilji napisala neka osoba, tako su i filozofiju počeli neki ljudi. Ostali su i dalje ostali u kolektivnom mentalitetu religijskog mišljenja i ljudi poput Diogena su sa svićon po danu na pijaci tražili čovika. I ode kad napravin razliku na filozofsko i religijsko mišljenje, možda bi termin bija bolji na magijsko mišljenje da se ne diskriminira pripadnike današnjih religija. Radi se o tome da to, religijsko il magijsko mišljenje more tvrdit istu stvar kao i filozofsko, ali je temelj te tvrdnje suprotan. Magijsko mišljenje počiva na afektom utvrđenim prerasudama a filozofsko, koje bi zapravo tribalo nazvat logično, počiva na razumon utvrđenoj logici. Neko more imat potpuno ispravnu predrasudu, neke predrasude se mogu pokazat kao točne. Ali dok se ne pokažu to su prerasude, a pokazat se točne mogu jedino logičkon usporedbon sa stvarnosti, usporedbon hipoteze (predrasude) sa empirijskim činjenicama. No nažalost većina ljudi nema snage da se tom procesu podvrgava, barem kad su neke stvari u pitanju, za koje su oni izrazito afektivno vezani. Radi se o tome da magijsko mišljenje je vezano za jak osjećaj nesigurnosti i afektu koji taj osjećaj održava. Nekoga ko se vodi magijskin mišljenjen je uzalud uvjeravat logičkin argumentima, jer ta osoba svoje mišljenje ne temelji na logici. Ta osoba mora počet od starta, prvo, svjesnost. Postat svjesna sebe u odnosu na svoje mišljenje. Postat svjesna da ona il on, nisu svoje mišljenje nego da je njiovo mišljenje o nečemu, uključujuć i onomu što in je najbitnije i najsvetije, samo misao ko i svaka druga, stav ko i svaki drugi. Bez doze agnosticizma u stavu, a pod tin mislin dozu skromnosti, dovoljne skromnosti da svatiš da možda nisi u pravu. Da znaš da ništa ne znaš. Kada osoba dođe do tog stava, more počet proces osvještavanja, izgradnje svog ja i uspostave svog mišljenja o svitu i sebi, na osnovu razuma.
No, razum i emocije ne moraju bit u sukobu. U čoviku postoje i emocije i intuicija, ne triba ih zanemarit. Ali također ne triba ni zanemarit razum. Ljudi su u iluziji ako misle da su razum i emocije, ili kako se to često metaforički kaže srce, zaduženi za potpuno odvojene stvari. Ne postoji ništa potpuno odvojeno jedno od drugog pa ni to. Razum i emocije moraju surađivat. Neka tvrdnja zasnovana na emocijama, da bi joj virovali mora proć filter razuma. Niko ne kaže da emocije nisu važne, ključne su, ali dok ih ne podvrgnemo testu razuma one su beskorisne u najblažem slučaju, a u najgorem jako štetne. Koliko se samo nasilja učinilo na osnovu krivih uvjerenja, vidili smo na prošlom ratu šta se je desilo zbog ljudi koji su svojim vođama pristupali 'srcen' umisto razumon. U neku tvrdnju se ne mere virovat srcen. Srcen se more virovat u neke sasvim općenite ideje, u ideju ljubavi, dobrote, empatije, pomoći, altruizma, itd. Ali u konkretne stvari se nikad ne viruje samo srcen, ko misli da u nešto viruje srcen a ne razumon, vara se. Taj viruje svojin predrasudama. To 'virovanje srcen' kako se spominje je zapravo oblik magijskog mišljenja. Srcen se osjeća, viruje se razumon. Srce samo ne viruje, da nema razuma koji je svjestan svita i uopće ideje u koju se viruje, nikakva virovanja ne bi moglo bit. Virovanje je zapravo, potpuno stvar razuma. I virovanje je ko i uvik, pokazatelj granice razuma. I tu dolazimo na religije danas. Di je naša granica danas? Ovladali smo gromon, grom smo pripitomili i doveli u svoje kuće, evo na uz njegovu pomoć pišen ovaj tekst. Bogovi više ne bacaju gromove, Bogovi nemaju ni životinjska lica jer nan životinje nisu nikakva prijetnja. Bogovi više nisu ni nebeska tijela, znamo da je sunce zvizda ko i bezbroj drugih, i da su ovo okolo planeti ko i bezbroj drugih. Era planeta je prošla, matrijarhalna faza štovanja majke zemlje i njene plodnosti, je prošla i kroz patrijarhalnu fazu štovanja vanjskog sunca, onog koje nan kroz svoju svjetlosnu erekciju baca sime koje majka zemlja rađa. To je sve stvar prošlosti. Bogovi su danas, zapravo, ljudi. S odmakon vrimena, Bogovi postaju sve manje nešto izvan nas a postaju sve više mi. Sa životinjskih Bogova do Grčih tirana, došli smo na sumu od jednog Boga, antropomorfnog bića sa ljudskim karakteristikama. Od introvertnog principa po kojem ono izvana pripisujemo sebi, došli smo do ekstraversije, ono unutra pripisujemo onome vani. Sebe, svoju psihu, svoje najveće težnje smo utkali u Boga, u njega kao dobro najveće težnje, a u Sotonu kao zlo najveće strahove. Kad razmišljamo o Bogu, razmišljamo o svojin najvećim nadama. Kad razmišljamo o Sotoni, razmišljamo o svojin najvećin strahovima i slabostima.
Nadalje, Bog je posta ideja. Bog više nije životinja ni realan lik koji pripada materijalnom svitu, Bog je potpuno apstraktan i metafizički. Kršćanstvo je u svojoj dogmi o Kristu koju je izminilo, napravilo korak unazad u kojem je ideju Boga vratilo na polučovika. Taj korak je islam ispravija vrativši Boga ponovo na poziciju apsoluta. No ostaje činjenica da je to i dalje biće potpuno ljusko, muškarac je, po karakteristikama izrazito egoističan, posesivan, ćudljiv, temperamentan i po potrebi okrutan. Bog i dalje funkcionira na principu nagrade i kazne, i ti principi su dovedeni do apsoluta sa idejon raja i pakla. Konačna nagrada i konačna kazna. Bog je iščeza iz materijalnog svita, ne tvrdi se da postoji na zemlji pa se time ni ne mere dokazat da ga nema. Bog je posta ideja, a kako to biva sa idejama one su žilave i one su samožive. Jedna takva ideja kao ideja Boga se ne mere ni dokazat ni opovrgnit, u nju se more samo virovat il ne virovat. Pitanje je samo na osnovu kakvog mišljenja imamo formirano virovanje il nevirovanje u Boga, da li na osnovu magijskog il logičkog mišljenja? Jesmo li do ideje Boga došli svojin zaključkon ili nas naš gorući strah i nesigurnost tjera da u tu ideju virujemo? Nažalost, danas se najčešće radi o drugoj opciji. Pogledajmo religije danas, šta je se zapravo prominilo od mehanizama iz starih plemenskih religija? Nije se prominilo skoro ništa. I dalje postoje rituali koji su potribni da bi se zaslužila nagrada. Obredi klanjanja, uzimanja abddesta, uzimanja pričesti itd, kršćenje, sunećenje, sve su to rituali. Također se u nekoj mjeri fetišiziraju materijalne stvari, npr hostija u kršćanstvu, kamen u Ćabi u islamu, također se fetižizira i vrime, pa imamo svete dane, sveti misec i slično. Samo što sad nije više nagrada samo dobra žetva nego i dobar život poslje smrti. Za žetvu uglavnon sami imamo, al smrti nismo i vjerovatno nikad nećemo ovladat. U mistima i situacijama di se i dalje strahuje za žetvu, rituali koji se rade da se Bogu udovolji i zasluži njegova milost se rade najčešće za golo preživljavanje. Način na koji se religije vode je također potkripljen sa dosta logike ali suština današnjih religija i dalje počiva na magijskon mišljenju. To se vidi po reakciji ljudi sa ovog blogera na pisanje o religiji. Jer, jedna je ključna stvar po kojoj se vidi kakvin se mišljenjen ko vodi. Ko se vodi logičkin mišljenjen, svjestan je da je možda u krivu, pa makar to bilo 0,1 posto ali te svijesti ima. Ko se vodi logičkin mišljenjen ne vriđa se na neslaganje sa svojin tvrdnjama. Ko se vodi logičkin mišljenjen nema potrebe da si zabranjuje sugovorniku da iznosi svoj stav, jer on se nema od čega branit, njemu drugačije mišljenje nije prijetnja. On zna zašto on misli šta misli il viruje u šta viruje a isto tako zna i da je možda u krivu. Onaj ko se vodi magijskin mišljenjen, znači emotivnin afektima, s druge strane, nema racionalne odgovore na svoje mišljenje i stavove jer on sam nije nikad svoje stavove podvrga testu razuma. On sam se zapravo nikad nije uvjerija u svoje stavove i zato se mora branit, brani se od sebe, od svog straha, od svoje nesigurnosti.
Da budemo sasvim jasni, svako slipo i beskomropisno virovanje (il nevirovanje) koje ne dozvoljava mogućnost druge opcije, je zasnovano na magijskom mišljenju i nije logično. Jednostavno i činjenica je, niko ne zna šta nas čeka kad umremo. Niko. Zato se i viruje. A kad se viruje onda se triba znat da se viruje, da se ne zna. A virovanje ko i svako drugo more bit pogrešno. Toliko je različitih virovanja na zemlji a svi misle da je samo njiovo ispravno. Svi su uvjereni da su baš oni u pravu a svi drugi u krivu. A da su rođeni negdi drugo, u 90 posto slučajeva bi virovali ono šta viruje većina ljudi tu. To je tako iz više razloga. Najčešće su za to razlog prosto pridržavanje tradicije i kolektivni mentalitet osobe. Većina osoba zapravo i ne promišlja nikad o viri, niti joj je to nešto posebno bitno. I dalje se boji svega šta se većina boji ali ne razbija glavu time, sljedi ono šta i većina i misli da je samo tako ispravno. To su ljudi koji su slabije razvijenog racija i ne mogu se uzdić do ideje virovanja u nešto i do toga da vide da su oni odvojeni od te ideje, da je to ideja u njiovoj glavi a ne objektivna datost. Možda je ružno i nekorektno, ali istina nije uvik korektna. No, postoje i ljudi izraženijeg individualnog ja i izraženijeg intelekta, a ipak i takvi često potpadnu pod magijsko mišljenje. Zašto? Vrlo jednostavno, zbog emotivnih problema koji ih muče. Svi smo čuli za one klišejske priče ljudi, koji su imali masu problema i trauma i na kraju nađu utjehu u vjeri. Što je trauma radikalnija to se radikalnije drže vjere. Pa tako baš najgori narkomani i kriminalci postanu vehabije il odu u pratre i take stvari. Slično važi i za nacionaliste, baš oni sa najvećin traumama se najjače poistovjećuju sa idejon nacije. Naglasak na riječ: idejon. Kod većine ljudi pak se radi o manjin i podnošljivin traumama, njima religija triba da in učini život podnošljivin i ublaži anksioznost. Također, ti ljudi teško izlaze na kraj sa svojon nemoći prid smrti pa in triba ideja da će nakon nje sigurno živit i da ih čeka nešto dobro. Također je strašno bitno pitanje kazne. Ko što Marks kaže: religija je moral svita bez morala. U svoj nepravdi u svitu, uz lične nepravde koje smo svi pritrpili, svi volimo mislit da će počinioci tih nepravdi bit kažnjeni, da će pravda bit zadovoljena. Također, potribno nan je virovat da to što se desilo i za nas ima neki smisao. Kad bi virovali da baš nikako nema smisla i da ne postoji nikakva pravda, došli bi dotle da ih odemo tražit i pucat na nje. I ja prvi virujen u neke ideje metafizičke pravde, karmu recimo, al svjestan san da san možda u krivu, svjestan san da ne mogu znat. Što je trauma jača jači je ekstremizam, pa tako ljudi koji su toliko nesigurni bukvano opsesivno se drže religije, i to je i dobro, jer to održava ljude pri zdravom razumu, održava ih na životu.
I zato vjerovatno neće svi moć logički utvrdit svoje stavove. Zato jer in traume koje imaju ne dozvoljavaju. Al ipak neki ljudi prođu i traume pa ipak utvrde stavove svoje logički. I to more značit i da budu vjernici. Ali takvi vjernici su svjesni da ne znaju, i da se ono u šta oni viruju samo približava tome nečemu u šta se viruje. Objekt virovanja more bit svašta. To more bit samo naš psihički sadržaj, metafora za naše vlastite želje i strahove. To je također pokušaj svaćanja svita izvan nas. No, s obziron da više ne virujemo ni ukakvog fizičkog Boga, da smo došli do čisto ideje, jasna je stvar koju još nismo spoznali. Sebe. Još uvik nismo spoznali sebe. Otišli smo na drugi planet, spoznali svo prostranstvo svemira oko sebe, ali pojma nemamo o sebi. Kada ćemo ovladat Bogon kako smo ovladali lavovima i gromon? Kad ovladamo sobon. Kad imadnemo moć nad sobon. A kako ćemo imat tu moć? Znanjen. Nikako drukčije nego znanjen. Znanje oslobađa, istina oslobađa. Klišej je ali ne mere bit veća istina nego što jest. A za znanje moramo otić korak dalje od virovanja. Za znanje o sebi moramo otić i korak dalje od isključivo racija, od supremacije racija. Moramo otić u svjesnost, čistu svjest, samospoznaju. A za to, od dosaddašnjih religija, jedino mogu poslužit istočnjačke religijske discipline. Meditacija i svjesnost. No nije nužno ni da prakticiramo meditaciju kao isključivu disciplinu, bitan je princip meditacije. Oni koji su probali mindfulnes meditaciju, znaju o čemu pričan. Poanta je u dopuštanju, nevezanju za ideje. U potpunom dopuštanju i bivanju. Čistoj svjesnosti. Ima života nakon smrti i nema, oboje su ideje. Poanta je u nebiranju, nego samo svjesnosti. I nadalje, taj princip triba primjenjivat na sebe u drugin segmentima. Virovanje je rezultat čovikove nemoći, ali dogmatično štovanje nečega, bilo neke životinje, groma, il ideje, je zapravo podilaženje toj nemoći. Vira nije razrješavanje od nemoći, vira nije ni prihvaćanje nemoći, vira je zapravo odupiranje i neprihvaćanje nemoći. Svoju nemoć prihvaća onaj koji zna da ništa ne zna. I samo takav more bit suštinski mudar i svjestan. Postojanje dogmatičnog mišljenja ukazuje da još uvik nismo ovladali sobon. Da još uvik nismo ovladali svojin najdubljin strahon, strahon od smrti. Ali, znanje oslobađa. A znanje je svjesnost. To postizanje svjesnosti ne znači da nećemo više ni u šta virovat. Ali znači da nećemo virovat dogmatično i da ćemo znat da možda nismo u pravu. Također, ne znači nužno da ne smimo imat nikakve rituale. Ali rituali tada nemaju magijsku vrijednost, oni su proizvojni, stvar našeg izbora koji donosimo svjesno, a ne neka sveta naredba koje se moramo držat zbog straha od kazne.
Ne bojin se nikoga, niti se ikome divin
Ne uzdižen nikoga iznad sebe, ne posmatran nikoga ko sebi nižeg
Ne dugujen ništa nikome, niti i od koga išta tražin
Neman se čije kazne bojat, niti i od koga iman zašto tražit milost
Nikoga ništa ne molin niti iman zašto molit
Ne kajen se i neman se zašto kajat
Neman od koga tražit oprost, a ako i iman, tražiću ga lično od stvarnih ljudi
Neman potribu da mi iko išta poklanja niti išta oprašta
Ako postoji Bog, Tvorac, ovakav kakvog ga religije opisuju, apsolutno me ne zanima, niti mi je bitan
Neman potrebe i za kakvin odnoson s njin
A ako će se neko tu nekome izvinjavat, more se samo on izvinit meni.
Turska bi se po uzoru na Hrvatsku u četrdesetin, mogla zvat ‘Nezavisna država Turska’ jer je jednako fašistička ko i tadašnja NDH. A također su jednako licemjerni ko današnji Srpski političari, time što srčano podržavaju to da je ubojstvo 8 000 Bošnjaka u Srebrenici genocid, a ubojstvo više od milijuna Armenaca je ‘težak zločin’. Zanimljiva logika za Turke, i za prijatelja mi na fejsbuku iz Turske koji je podilija sliku Srebrenice ko podršku ali smatra da Kurdi nemaju pravo na svoju državu, i također mi negira da im je zabranjeno pravo na jezik u Turskoj iako mu sami zakoni njegove države kontriraju. Zanimljiva logika licemjera, i naših dobrih Bošnjaka koji vole svoju bratsku Tursku. Sve je to jako zanimljivo. Planiran ubrzo možda, nekad, dogovorit da se organiziraju neke demonstracije podrške Kurdima u Turskoj i Siriji i Iraku. Inače, za one koji ne znaju i koje boli kurac za politiku, Turska vojska trenutno bombardira Kurdska sela u Iraku i Siriji i uhićiva Kurde po Turskoj, samo zato što žele da žive na zemlji na kojoj žive već stoljećima. Ali većini Turaka je to problem. Većini stoke na ovom planetu je sve problem, osim što su oni stoka, to in je potpuno ok.
Kao žena u tijelu muškarca, zarobljen san u gradu i državi koja je za mene kriva, koja je za mene druga. Dija mene pripada vamo, pripada jer ga vuče strast, strast za prkoson i za minjajnjen svega ovog retardiranog što oko sebe gledan, koliko li je zapravo ironično, da državu koju neki gledaju kao romantičnu, kao prkosnu, ovakvu onakvu (a ovo prkosnu je tek posebna ironija, znači država u kojoj sva tri naroda žale za jednim od svojih okupatora da mu ponovo budu sluge, se krasi epitetom prkosa, još jedna bosanska normalnost poput one di najveći plagijator u državi bude predsjednik udruženja za zaštitu autorskih prava i slično).
Nego da državu koja je takva, koju neki vole zbog svojih neprivaziđenih životinjskih teritorijalnih vezanosti, koje pravdaju kojekakvim sulidim idejama, poput ove ideje prkosa npr, ja doživljavan ko svoju jer me za nju veže sve ono šta u njoj ne podnosin. Znači, ne želin Bosnu i Hercegovinu napustit jer želin uporno ovin svin idiotima koji u njoj žive zagorčavat život i pookazivat in kakvi su zapravo. Ironično al istinito. Albert Camus je reka da je cilj čovika u društvu bez slobode postat toliko slobodan, da sama tvoja egzistencija postane prijetnja. I to je ta sloboda koju ja želin, baš ta. To je taj revolt koji ja želin, baš taj. Ne triban ja ić nikome ništa radit ni ikome se igdi išta uplićat, vrlo je to lako jer retardirani, životinjski, evolucijski potpuno zakržljali pojedinci ne traže situaciju da se njima ugrožava sloboda da oni vide neki problem. Njima si ti prijetnja samo ako si takav kakav jesi (kad si takav kakav jesi naravno).
I tako, tako je večeras u slogi u koju se baj d vej nikad više neću vratit jer si ovakav umor i dosadu nikad više neću priuštit, meni došlo da od gušta u plesu. čistog razuzdanog, živog, iskrenog, onog pravog pravog ljudskog užitka, užitka zbog kojeg se živi, užitka zbog kojeg se jedino vridi živit, došlo da zažvalin svog biseksualnog prijatelja. I to samo po sebi, da se je desilo, a nije naravno jer on zna di se nalazimo i ima veću želju za samokontrolon od mene, bi bija izraz ogromne ugroze većini ljudi okolo. Jer, životinji ne triba da ti njoj ugrožavaš život il njenu opstojnost na neki način, da ona reagira. Životinja reagira po refleksu, životinja vidi nešto što je plaši i to napada, moj ćuko kući u Ljubuškom se boji becikla, kad vidi beciklo samo kako stoji uspaniči se i laje na nj. Ne triba beciklo poć na nj a pogotovo beciklo ne mora poć na nj s nekon namjeron da mu naudi da bi ga on napa. Al sva srića i sva jebena srića i jebeno jebena, i ozbiljan san, jebeno i ozbiljan, pa zadnje vrime san napokon privaziša sebe pizdu po pitanju ovih stvari, i ne strnen ko prije šta će bit kako će bit.
Ko prije, kad san dolazija na kupanje pa kad su me ubacivali, gledali se iživit na meni jer su ko ćukenja osjećali, njušili moj strah i želili su se iživit i nametnit mi svoju dominaciju, sva srića pa više nisan ta osoba, ne, ne ko prije, ima me i ima poveznice, ali ne ko prije. I jebeno sva srića a more bit i nesrića, jer san pogleda neke likove pored nas (momci su bili normala i more bit da su skroz super), i pomislija san kako bi neko od njih mom A. nešto možda tija uradit kad bi vidija da san ga ja poljubija il da se ljubimo, i u momentu san dobija poriv da bi ih pokida jarane, nebitno je ko su i šta su, nema veze, naprosto nije uopće parametar, kriterij razmišljanja, da san pomislija da su išta krenili prema njemu da mu urade bocu bi mu instant razbija od glavu i ono moga bi bit jebeno siguran da će zadnji atom moje snage dobit sebi po glavi, a jebeno je iman, nisan neki snagator uopće al san zadnjih dana nabrijan, a posebno san nabrijan zbog naleta samopouzdanja zbog kojeg malo i priželjkivan da se neki takav seljak nađe da na njemu iživin sve ono što prema njemu i njegovoj vrsti osjećan i mislin.
Nije ovo zapravo grad za me i za moje apetite, a kamoli moje želje. Nije. Meni triba nešto... više, nešto žešće triba mi razularenost, ne mogu ni najmanje suzbijanje svoje slobode al ni najmanje, čin dobijen osjećaj da se malo moran zbog ljudi okolo skulirat dobijen poriv baš da izvodin neke nebuozne i bolesne stvari. Pun mi je kurac ograničenog balkanskog mozga, koji jede jebenu pitu i pije rakiju, i sluša sevdalinku i Tomu Zdravkovića, i to je sve što on zna i vidi, balkanskog mozga koji je kao alternativa a zapravo je samo jedna druga vrsta stereotipa i jedne obične kocke, kocke u glavi koja se trpa namjerno u jednu kategoriju, samo je razlika koja mu je namjera, da se istakne kako je skroz isti ili da se istakne kako je drukčiji. Triba mi da kad izađen svira Rejdž agenst d mašin: https://www.youtube.com/watch?v=bWXazVhlyxQ , da poslje njih svira: https://www.youtube.com/watch?v=CRFj2Fb1Jos ,
triba mi da san u kafani di se svi jebu i mogu se jebat ako to žele, di niko nikoga ne gleda i di svakoga boli kurac, ali i di nije sve neka ono nabrijana brija, ona neka bez duše i bez ljubavi, di će svirat i: https://www.youtube.com/watch?v=AN_Ce5y7XRE
Kafana u kojoj će na fajruntu umisto kafanskih pjesama i cajki svirat Kejv: https://www.youtube.com/watch?v=AeTYL_cKGyI
Triba mi kafana urbana, puna ljudi sa ukusom i puna žestoke i jake muzike. Jarane, ono bogami, zadnje šta mislin da neki normalan čovik triba slušat kad izađe je jebena Tajči ko večeras u Slogi, znači ok mi je bilo i neman problem nikakav s ljudima što izađu u Slogu al naprosto neću više nikad izać na neko nako misto di ću cilu večer čekat da zasvira nešto normalno. Zna san ja i da je Sarajevo selo i da čovik more normalno izać jedino vikendon, a zapravo ovaj grad ima svega dva normalna kluba, znači Fis i Pussy (koji je sad Silver and Smoke) a i to je ajde, po mom ukusu bi moglo i bolje. Al jebiga, šuti i trpi, radi šta znaš. Ako ikad imadnen para otvoriću u ovom gradu nešto propisno kvalitetno, klub, koji će pod prvo imat sobu za jebat se i spavat ako je nekome loše, klub u kojem će svirat muzika po mojoj želji, klub u kojem će se održavat seks partiji i zapravo, biće sasvim normalno da neko bude obučen ko žena a muškarac je, da bude obučen ko jebeni marsovac il životinja, da nema na sebi robe nikakve, da pleše ko manijak, jebe se, ljubi na sred bine, sve će to bit normalno i prihvatljivo.
I mislite da toga nema? Jel, pa super. Cura koju san upozna ima nekoliko me je rekla zvat na seks parti kad bude, u Sarajevu je i ko u filmovima ima tajna šifra s kojon uđeš, rekla je da su cure koje budu tu fakat dobre i da se ne sekiran oće'l mi se svidit. Imaju gej i strejt partije i pomišane, pa eto, taman svog druga A. mogu vodit, a S. je odkad san to spomenija već me triput pita kad će ti partiji haha. Mislin zapravo, jebe mi se za samo jebanje, možda mi ni ne znači nešto da oden na neki parti da jeben ko lud, i uopće mi nije to tako, zapravo oću da vidin taj gušt, tu opuštenost, da dođen u klub, di ima konobar, muzika sve, i ljudi se ležerno jebu i došli su tu da se jebu. Da sidnen, popijen piće, šmekan se s nekon curon ako se šmekan, krenen je odma žvalit i stavin joj ruku na kurac si, il ona je stavi i ufati me, i tako. Da se jeben s nekin, sidin pijen pivu, s nekin pričan, pa se opet jeben, i tako. Želin da vidin tu atmosferu, da doživin to. Mislin da bi mi takva dobrina i opuštenost pravo godila i da bi mi otvorila baš neke vidike i ono, pokazala kako zapravo jednostavne neke stvari mogu bit. A mom drugu bi svakako takav jedan parti pravo otvorija neke druge stvari i to otvaranje bi mu baš godilo. :D
Planiran se vratit stand up-u, iman strašnu želju da sviran il pivan u nekon bendu, moran tražit posa i ne bi mi škodilo da pristanen malo pit da se skuliran, al vidićemo. Tako. Evo, večeras san se iživija vamo u postu za neiživljenu večer u gradu da nadoknadin. Jedva čekan i biće to, prva prilika da me odvede, da se malo skuliran samo i dođen sebi i ćao bela, odo bar godinu dvi u neki grad vani di mogu bit svoj na svom i uživat do mile volje u izlascima danonoćnin i svoj slobodi koju čovik more poželit. Živili. :)
https://www.youtube.com/watch?v=Qg6BwvDcANg
Eh, tako. Možda malo glup post al eto jebiga, napisaću sad random sve iz glave pa kako bude.
Izdrka san danas 4 puta i baš san raspoložen za pisanje. Nisan odavno vliko puta izdrka. Podsjeti me na vrimena u srednjoj školi dok san bija nevin i napaljen, što je u biti slično ovom stanju kad se vratiš s mora samo bez toga nevin. A sigurno mislite da san nešto turbo iskusan, nisan, biću iskren i reću da san se svega seksa sa 5 cura, od čega 2 mogu otpisat jer je to bilo pijanski glupo i nije valjalo, a od čega su mi ostale dvi bile cure. Pa eto, valjda i nisan baš promiskuitetan, što ne znači i da ne mogu bit i što ne znači da možda ako smo se srili u Pussiju recimo nekad vas nisan odmirija od glave do pete i onako ofirno vas gleda koliko ste mi bili dobri. Ako ste trefili u pogodno vrime dok san ima te sklonosti još, i vas muškarce san možda tako gleda. Al opet to i nije toliko bija poziv na seks koliko prosto neka moja, nezaustavljiva obuzetost novon i zanimljivon osobon koja je uz to i privlačna.
Bija je dobar koncert sad u splitu na kojen san bija, i baš san se izgušta pravo, odavno nisan nako dok san se kupa u moru. Ne u kadi. :D Ponovo mi se vratija onaj dičiji osićaj, ronija san i vidija neku morsku travu koja mi je bila zanimljiva, i doronija bi skroz do nje i ubra je malo i izronija, bilo je nekako pre magično. I pomislija san kako odavno nisan ima tako neki gušt, neki nevin i nov, čisto dičiji ozaren i znatiželjan. I skonta sad da je šteta živit a da stalno ne radiš nešto novo, ne non stop al definitivno s vrimena na vrime. Zato valja putovat, masu novih stvari vidiš. A i odlučija san da ću definitivno probat ronjenje, ono pravo u odijelu i sve to. :)
Brzo bi triba se vratit tražit posa u Sarajevu, i vidićemo kako će to bit. Nerealno mi to ko da se uopće neće desit, a desiće se i to po mojin planovima i brzo. To će bit jedan novi svit, vidiću na šta će izać. Ako ništa, biću tu s curon mi, i ako ništa, da napravin comeback na prvi pasus, jebaćemo se. Bravo za mene, a i za vas, jer ćete na mom blogu čitat erotske postove a ko zna možda se desi kakav home mejd filmić, ako budemo malo kreJativni možda spremimo štogoć i za sff trominutni porno urEdak, mala ušla u kuću izškole ošla u kujinu okrižat malo luka, ja se oden napit vode, vidin nju luk kolje za oči, zagrlin je i pitan je li sve u redu, a sami smislite dalje. Zadnje vrime san u volji da se zajebajen, razmišljan da bi se možda moga vratit Stand up-u. Da ništa, zaradiću nešto. Ako bi krenilo dovoljno dobro znan da bi od stand up-a moga i živit, točnije krpit se al za početak je to sve što oću. Također kako ću se vraćat na faks... Vrime je da jednon za stalno rasčistin sa idejon da možda proban ostat ko asistent na fakultetu, jer me ipak zanima tako nešto, a to znači da ću se morat potrudit da si dignen prosjek iznad 8.0.
I ima još dosta toga, dosta što bi se dalo govorit, sad kako san bija u Splitu smetnija san sa Sarajeva, a dok san bija u Splitu razmišlja san kako bi bilo dobro živit na relaciji Sarajevo-Split-Beograd, sa stalnon rezidencijon u Sarajevu. Tako bi život možda ima smisla i ovaj balkan bi tako ima smisla, a inače je čisto sranje kakvo jest. Biće zanimljivo u Sarajevu, iman dobru ekipu, kad in gledan slike jedva čekan da se vratin da se sredimo ležerno, opušteno, a ono kulerski i dobro pravo i da odemo npr u City Pub na kavu jer imaju finu terasu. Onda definitivno al definitivno čekan prvu jebenu subotu da u Pusiju iliti ga sad, Silver and Smoke-u, se napijen, isplešen, izludujen do ujtru. Sarajevo napokon ima klub da valja, iskreno ovaj grad do sad nije ima da valja klub u kojem se more plesat. Vidin i u Kaktusu organizuju neke partije pa bi se moglo i tamo sve po ovom istom planu. Under je rekoše mi se zatvorija, a nije mi to nešto mrsko jer mi je bija dosadija već. Zanimljiva je ta naša alternativa, jako često su to ljudi koji su različiti od većine i u priiku su dobrih svjetonazora, ali su opet isto tako zatvoreni za sve različito isto ko i ti seljaci i šminkeri koje oni često ismijavaju i od kojih misle da su bolji. Ustvari šminkeri su jako često i otvoreniji od njih.
Tako me pribaci, nije ni bitno, al moran reć da san zadovoljan ovin sviton. Zadovoljan san ljudima, onima na koje mislin kad kažen 'ljudi' a o onin drugima sad ne pričan, i mislin da je ovo moderno vrime super, nikad bolje i da stvari nikad nisu izgledale bolje i ovi trendovi koji se rađaju mi nikad nisu bolji čak iako recimo ja neman želje da sljedin neke od njih. Tako recimo sad što je trendi da likovi pušćaju bradu, al ono fino je urede, zaližu kosu, imaju po jednu dvi tetovaže i ne furaju neko ušminkavanje al imaju stila. Ne spadan u taj profil osobe (iako mislin da iman stila) i iako bradu poodavno iman, al mi se taj trend sviđa. Također mi se sviđa nova muzika, nije uopće istina da nema dobre nove muzike, ljudi koji misle da je muzika i alternativa završila sa hipi pokreton su stvarno zaostali u vrimenu. Ni sam hipi pokret nije završija sa hipi pokreton, onin iz šezdesetih, a kamoli ovo ostalo. Svaćan da nekin ljudima odgovara taj đir i to mi je super, al ako misliš da je sve nakon toga dekadentno i da ne valja fakat ne znaš šta propuštaš. Neki ljudi se ne snalaze u vrimenu, neki ljudi misle da se vrijednosti gube. Iz mog iskustva to su ljudi koji imaju neki romantičan not starog kova u sebi, to su ljudi kojima se ne sviđa što izumire stari jednostavni život i tradicija. To su ljudi koji se u novom vrimenu ne snalaze, pa zato misle da ne valja.
Naravno da je svit usran al nije usran ništa više nego što je bija, jedina razlika je što smo se sad razvili dovoljno da bi se mogli efikasno sravnit sa zemljon al bi zato mogli i rješit sve probleme koje imamo. Tehnika nije nešto na šta triba imat fetiš, a nije ni nauka, ali to dvoje jest esencijalno za naše društvo. Nisan ateista i ne uzdižen nauku ali je istina da čovječanstvo ne bi moglo bez nauke, a moglo bi bez religije i tradicije. Bez religije mislin da ne mora, a bez tradicije mislin da što prije triba počet postojat. Tradicija je sinonim za predrasudu i manjak kritičkog razmišljanja i samosvijesti. Tradicija nije dobra ni kad ima neke dobre pouke, jer je poanta tradicionalnosti da se ona ne preispitiva. Ona je utaban put, utaban put koji je bija potriban kroz istoriju kad su ljudi bili previše nesigurni i svit oko njih previše nesiguran pa in je tribalo da se dogmatično drže tuđeg iskustva, i promislit o nekin stvarima iz tradicije pa skontat da valjaju i onda ih se držat je ok. Ali držat se jer je to sveta istina, rečena davno i o njoj se ne triba mislit, ako se tako nečega držiš moš si pucat i pištoljon u glavu. Eto, to za kraj. Ćao ćao vidimo se. :)
Powered by blog.rs
