Dva šupka daju pičku
Ne znan odakle da krenen. Biće zbrda zdola, al u redu. Ovako, iman jednog prijatelja koji je takoreć šupak. Kul je ovako, dopašće ti se na prvu i kontaćeš kako je kralj, kako ga boli kurac i kako je svoj, sve to već. I fakat je istina, fakat je kralj, fakat ga boli kurac i fakat je svoj i ne jebe ništa dva posto. Al ima jedna caka koju ćeš skontat kad se kreneš družit s njin a to je - da ne jebe ni tebe. Da ga i za te baš boli kurac. To je moj takoreć najbolji prijatelj, iako mi nije najbolji prijatelj, daleko od toga da je. Dok pišen ovo, sidi priko puta mene sa slušalican, i upravo je ima jedan od standardno iritantnih momenata koju su za dat mu komentar tipa - glup si, il tako nešto, koji su onako, sitni momenti za posebno o tome reagirat, al koji su odraz karaktera i koji imaju itekako veze sa većim momentima zbog kojih san mu i da epitet koji san mu da - šupak. Na stranu to što frajer misli da ima pravo da na sve lipi komentare kako mu se ćefne, što koluta očima kad rekneš neku zajebanciju koja mu se učini glupa - učini, jer i nije baš da nešto ima pravo na neku apsolutno objektivnu prosudbu, ko što to nema i niko drugi. Na stranu što je nekulturan, što će ti se ofirno nasmijat u facu, neku ozbiljnu temu će te slušat i prasnit se smijat nečemu što nema s tin veze, jer općenito i nije baš sređen, na stranu to, sve bi to moglo bit i malo simpatično ovako na prvu, da ne skontaš o čemu se tu zapravo radi, a eto, i nije da je toliko iznenađujuć zaključak koji mi je sad lega, koliko je možda prosto stvar da mi je bilo teško odustat od moje ideje njega, od mojih želja od njega, pa mi je valjda tribalo da i mene za nj krene bolit kurac pa da mogu skontat kakav je. A to je da je zapravo, duboko, duboko i jako egocentričan.
Epitet najboljeg prijatelja je zaslužija time što je vjerovatno moj prvi prijatelj. Kad kažen prvi to znači otprilike odkad iman sjećanja. Iz istog smo sela i moji i njegovi su dobri tako da smo se rano počeli družit. Počeli smo se rano i jebat, ranije nego većina drugih ljudi i jebali smo se ovako, dvi godine otprilike je trajalo, bili smo niža osnovna škola, ne mogu se sad sjetit koji razred al ugl do 4. razreda smo bili. Pa eto, to bi kao nešto značilo, valjda bi to nešto tribalo značit. Bi li? Mali problem je što je on onako dobar jel, dobro se je s njin zajebavat, zna provalit, ima specifične situacije, lud je i sve to... Al je jebiga šupak. Sve pada u vodu s tin šupak. Kroz život je on u par navrata poprilično parazitira na meni. Prvu godinu u Sarajevu smo bili skupa, dilili smo sve pare, s tin da su moji meni slali oko 700 a njemu njegovi oko 500 misečno. Al ok, to je nebitno, to jeste i nije, al bi s nekin drugin moglo bit nebitno. Živili smo u jednon periodu s cimericon koja je bila još tanja s parama nego on pa smo joj obojica davali pare za ovo za ono, sve smo pare trošili zajedno, oblačili smo istu robu, prava idila od ljubavi. Naravno, fino je to, bili smo nezreli tek došli negdi živit dalje kako triba, na kraju krajeva ne kajen se. Al naravno da nikad tako više s nikin neću živit, poučen baš tim iskustvom. Pod prvo što su me oboje tretirali onako usput. Nisan nešto posebno bija dobar tu godinu dana, svakakav san bija. I anksiozan, i nesređen, općenito u nekoj svojoj dubiozi... Osjeća san se popriličn ko u onoj pjesmi Comfortaby numb, takav san bija. Baš san takav bija. A niko to nije ni primjećiva nešto posebno nit je koga brigalo, možda san i dobro glumija. K., naša cimerica me je u par navrata potpuno bezosjećajno doživljavala ko bankomat i tako se je i ponašala, takva je u to vrime više manje bila i s roditeljima, zapravo bila je razmažena i bezobbrazna, poprilično, a budimo realni bija san i ja jer je bezobrazno prema mojima da san ljudima tako ladno dava njiove pare, al reko, bija san nezrija, a i ona je bila, neću to zamjerit. I tako, A., moj cimer, bi npr, jedan misec je to tako bilo, živili smo skoro čitav misec od mojih para, nekih dva tjedna do 20 dana, i onda on dobije oko 200 maraka i za jednu večer potroši skoro sve, ostavi sebi sutra za cigare i bureka. Tako, ladno. Eto, takav je opis tog suživota. Nakon toga se ježin od ideje nekih hipi komuna, ikakvog oblika takvog komunizma.
Ispada da seren po drugima, a triba bi srat po sebi. Al nije ni da iman puno srat, kažen otvoreno da mi je to tada odgovaralo. Želija san takav odnos s ljudima, ta neka potpuna prisnost, djeljenje svega. Ima to svoju romantičnu stranu i i tada ju je imalo. Al i tada san primjećiva ove stvarri o kojima pišen samo ih nisan baš puno bija osvješćiva. Bija san previše u neredu da bi se moga tada i našta fokusirat, prali su me strahovi da ću poludit, da ću završit na tabletama, što se je i obistinilo haha. Bija san poprilično lud tada. Ima san napade panike i generalno san živija onako kako san se iznutra osjeća. Te godine san prvi put počeja i govorit o svojin problemima i to baš njemu. Bilo mi je teško, sićan se, sićan se točno prvi put kad san to počeja govorit. Ima san jednog prijatelja, s kojin san se družija kojeg san romantično doživljava ko neki šamanski duhovni autoritet (da bi poslje skonta da je nesređeniji od mene), neću reć, bilo nan je fino. Pričali bi o zavjerama, kapitalizmu, nacionalizmu, transformaciji svijesti, čakrama meditaciji drogama i svemu. Bilo je fino. Njemu san govorija onako, više u šiframa al koliko se sićan s vrimenon i pomalo otvoreno o stvarima koje me jebu. A. san prvom reka ono baš, clean straight, sićan se kako san sidija na stolici uza zid u jednom kraju sobe, A. je sidija kraj vrata i gleda me, zapravo, bilo je slično ko na psihoterapiji poslje kad san kreno. Jedva san govorija, toliko mi je bilo teško. Toliko strašno, nezamislivo teško, priznat da san slab. Da me jebe. Da iman probleme. Sićan se kako san si paranoisa, kako san, kad smo tek došli poprilično često, što san tada ima običaj, onako 'priča sam sa sobon', to jest zamišlja situacije di radin nešto moćno i neke osobe od kojih bi ima potvrdu bi me gledale kako san kul i tako, divile mi se. E, nego, usputna opaska za to kako pogrešne naučne pretpostavke koje se plasiraju kao činjenice mogu jebat ljude i kako znanosti, ko i ničemu drugom, ne triba potpuno virovat. Sićan se kako san čita i kako san se morija time što se 'nervne ćelije ne mogu obnavljat'. Sićan se kako san konta da iđen u kurac, bija u strašnoj panici da ću poludit nekad, a uz to mi je u tom periodu taman sestra imala nervni slom i bila je preloša poslje. Tako, i da poslje nekad pročitan da to uopće nije točno, da se neuroni obnavljaju dok si živ. Mislin ta ideja sama po sebi je poprilično glupa, da se neuroni ne mogu obnovit ljudi koji polude nikad ne bi mogli doć sebi, a dođu, i skinu se s tableta tako da o toj logici ne triba raspravljat, al bez obzira, možda ja nisan ni upućen al eto, na kraju ispade da je 'dokazano' da se neuroni obnavljaju. Dokazano je pod navodnike jer je i prije bilo 'dokazano' da se ne obnavljaju.
K. je za moje probleme više manje bolija kurac, nije ona imala, i nema ni sad, neki senzibilitet da baš razumi neke sjebane stvari, onako, od sebe je jači karakter pa možda i zato, neman pojma, iako mi više malo i djeluje da je to i nezrelost i da je to neki njen egocentrizam, al moguće da to zaključujen samo jer me to nervira i jer me je ona nervirala. Zapravo se s njon nisan nikad osjeća dobro kad smo živili, sićan se poslje, kad smo bili izbačeni iz stana i ja i A. opet završili sami, kako je bila neka velika kuknjava jer više nismo skupa, a meni bilo drago što nismo. Nikad sa njon zapravo nisan moga normalno komunicirat. No, naravno, to je i do mene. I ista stvar mi se dešava sad, nakon eto, pređenog kruga, vraćan se na početak drukčiji, možda spremniji, možda gluplji... Svakako, gadin se sam sebi i ne mogu se toliko da je to za nevirovat. Teško bi moga opisat koliko se sebi gadin i koliko se mrzin zbog toga što san slab. Nego, prije jedno dvi godine, il su tri, nije bitno, živli smo ja i A. opet skupa. Njega nije bilo u Sarajevu dvi godine jer se je nakon moje prve godine faksa vratija home sweet home, i opet je doša radit. Tako. Dobija je dobar posa, ussra ga odma i dobija otkaz i ubrzo osta bez para. Ponaša se je krajnje arogantno i bahato, živilo nas je četvro, troje iz istog sela što smo eto kao, najbolji prijatelji iz sela, i još jedna naša prijateljica iz grada koju znamo od srednje. I tako, em je bija bahat, arogantan, em je bija i šupak, jasno. Posudija je od svakoga pare, i ajde i to bi moglo bit ok, tražija je posa, ako mu oprostimo malu činjenicu da je usra odličan posa jer u dva tjedna triput nije otiša jer se je napija i jer mu je eto, dobrinja sa socijalnog bila daleko. Na stranu sad i što, kadd skontan mi baš i nije jasno kako je moga posudit pare a tražit posa isključivo u svojoj struci a ne ono, šta izleti, da bar more o sebi. I tako, kako i nije ima para nije ništa kupova, ija je moju ranu, i zapravu svačiju, nosa je moju robu iako san se nervira zbog toga i govorija mu da to ne radi. Na kraju san mu pustija jer san eto, jebiga skonta da nema para i da mu triba nekakva roba a nema svoje dovoljno. Valjda je nije ima dovoljno, zapravo ni neman pojma jel ima il nije, samo san mu to pustija i eto. Al ajd, da je on bija normalan cimer sve bi to bilo fino, nego realno, imaš arognatno, razmaženo derište koje koristi sve tvoje a ponaša se ko da ti od njega posuđuješ pare a ne on od tebe. To je bija problem, njegov stav, a ne sama ta činjenica oko para iako je i ona bila postala dobro problematična jer su počeli prolazit već miseci a on konstantno nije ima para, bija je u dugu, živija je na naš račun i mi smo bili kloc zbog njega. I naravno, da ne spominjemo kako mu nije možda palo na pamet da oblači neke moje bezveznije majice, nego bi uzeja baš one najbolje koje bi i ja nosija.
I ajd, domalo doša je on i do para, nekako se je s toga prišlo, s njegovih arognatnih komentara baš i ne al eto. U međuvremenu san ja maka, ima san homoseksualnu paniku jer su me likovi privlačili seksualno, oša san u kurac i na kraju se vratija kući i završija na tabletan. On je bija tu, ima san u nj neko povjerenje, nešto, valjda zbog svega toga i jer san ja vjerovatno njemu osoba s kojon je najbliži. Par puta kad san ima paniku san mu govorija da me grli da se smirin i djelovalo je. Al naravno, to je sranje i to se tako ne rješava, pa san tako u panici i ludilu dvaput otiša na inekciju apaurina, oba puta san ga zva da iđe sa mnon. Bija je tu, eto, i to nekako veže ta faza, iako realno, tu je stvar jer je meni on bija bitan i blizak nego da je to neki poseban čin, mislin više manje svak bi to uradija da je bija na njegovom mistu. Iako eto, komentirali smo bili kako možda ne bi svak moga bit skuliran kakav je on bija, možda, moguće. Al kako god, i drugi ljudi bi dali sve od sebe sigurno. I da se sad situacija ponovi, njega ne bi zva. Trenutno u Sarajevu se viđan s ljudima od kojih neke znan i svega par miseci, tipa P., eto trenutnog mi cimera, trenutnog još danas jer sutra selin u novi stan. I prije bi njega zva, čini mi se, da iđe sa mnon da mi se desi da buden tako loš nego A. Toliko o ljubavi i empatiji. Meni je pa u očima naprosto, svega se tu skupilo, moje slabosti svakako, također, tu nema govora, al ono, sasvim je jasno. Jasno je jebiga, frajera boli kurac za te, jebe mu se za ljude i to je to. Njegov se život sastoji od njega. Njegov se svemir vrti oko njega, generalno, maksimalno je fokusiran na sebe. Otprilike u životu ga zanimaju načini na koje more sebi udovoljavat i to je to. Njegova vizija savršenog života je da završi s bogatin frajeron koji ga dobro jebe, da nosi sve bjelo i skupo, da spavaju u vili ili pak dvorcu (modernom), u ogromnoj sobi i ogromnoj vili naravno, sa svim mogućim luskuzom, tipa poput privatnog helikoptera, dakle o tom levelu luksuza se radi. I da radi partije, drogira se i orgija. Na stranu što, mnogi su probali takav život i ne iđe in baš i jasno je što i ne iđe, jer je takav život plod želja jednog egocentrika, i priroda stvari je u tome da se privaziđe egocentrizam a ne da mu se udovoljava. A sad na stranu hedonizam kao hedonizam, u pojmovniku jedne normalne neegocentrične osobe. Ima on svoju zajebanu priču iz djetinjstva koju neću otkrit, jer ne smin rizikovat. Ima zajebanu situaciju s roditeljima, onako, mislin realno situacija kad je ispričaš prva reakcija je ugl, jel on iđe psihologu. To je bila prva reakcija moje bivše psihologinje. Al A. ne iđe psihologu, A. je rješija svoje komplekse, svoju nesigurnost zapravo, svoj neki unutarnji stav koji bi iša otprilike vako: Niko nikoga ne voli, nikoga za me nema, zato ću sam bit fokusiran apsolutno na se i to je to; kompenzirat time što će mislit samo na se, kad mu dođe neka malo emocionalno nestabilnija faza, kakvu je ima, da mu se odjednon plače i pucaju ga emocije a ne zna zašto, plakaće, i tako. Al da će mislit o tome - neće. Da će mislit o sebi - neće. Da će mislit o tebi - neće. Ako ti triba nešto, onako, bolje nemoj ga to pitat. Voliće on tebe vako u momentu, kad mu nadođe, onako, isto ko mačka kad joj nadođe pa se malo maza, al ako ti triba da on nešto uradi, i sad ne nešto ono da se lomi, mori, nego onako neka sitnica zbog koje on eto možda na svoj slobodan dan mora ustat malo ranije i izdvojit sat vrimena, neš to dobit. Al naravno ne znači to da njega boli kurac. Ne misli on o tome što to neće uradit, u to budi siguran. A da ne spominjen da sad, kad san se skida sa tableta i prikinija s curon taman, san više ljubavi i podrške osjeća od ovog prijatelja iz sela mi u par rečenica što smo na fejsu razminili, nego od A. sad vamo. Zapravo san osjeća da mu malo i smetan i da ga boli kurac.
I tako, di san ja sad? Pisa san ovaj post i o sebi poprilično... Jer mi triba da kažen stvari... Te stvari koje me more. Oduljiću. Postoji taj problem s menon koji je otprilike da se maksimalno nisan u stanju nekome konfrontirat i zauzet za se. Kad neko ima taki mali ispad, tipa njegovo kolutanje očima od maloprin, ne znan kako reagirat. Uglavnon se suspregnen i ušutin i poslje buden dugo, dugo kivan. Onako, eto npr sad ga malo kuliran, kad mi nešto krene govorit što je malo počeja otprilike ne kažen ništa il kažen nešto bezveze. Eto, to je neki maksimum, a to je više neka moja obrana samog sebe nego da ću mu vratit il da ću ga stavit di mu je misto. To praktično ne uradin nikad, ne mogu, ne znan kako. Mrzin se zbog toga. Onako, sad kako san se skinija s tableta i malo doša sebi,, razbija san taj neki izobličeni balon u koji san bija formira svoju ličnost. Vidin se jasno. Al teško je i ne znan kako. Mrzin se. Eto, jasno je, jasno i po tom problemu da mi se kurac ne mere dignit od nervoze koja me opere kad se krenen barit onako, to jest kad se krenen jebat, dok se barin dobro je. Ne uvik al dovoljno često da je jasno da postoji problem. Zbog nekih razloga mi je teško zauzet se za se, zauzet stav odrasle osobe. Nisan siguran ko koliko se dite osjećan unutra, mislin da je ko petogodišnnjak. Toliko san u stanju se zauzet za se, ko petogodišnjak. Teško mi je općenito postavit se odraslo i uopće imat ikakvu odgovornost. Strogo bižin od odgovornosti i konfrontacije, pasivno san agresivan. Ali ne radin nikakve pasivno agresivne stvari jer nisan glup i jer znan da je to glupo, a i jer se bojin i takve konfrontacije. Šutin i trpin. I tako, ima nekoliko nakupilo se da me nerviralo sve po stanu, i jedan cimer, jedan drugi je ima nekih par arogantnih komentara koji su mi prešli granicu, i u jednom momentu san se samo uvatija kako san mu mahinalno poša reć nešto da ga spustin, i samo san se uvatija u tome i prikinija se. I tada san osta, ko i občino, dugo zadubljen, zategnut, u grču nad ton situacijon. Što si nisan dopustija? Šta bi bilo da jesan? Što nisan jeben mu boga, triba san? Majmun glupi, skontaću idući put šta ću odgovorit. Onda vrćenje hipotetskih situacija po glavi, kako reagirat. Odma grč, instant, na ideju da mi more opet nešto reć a da ja ne reagiran. Ima par dana sritnen u gradu lika koji mi je pisa na fejs da će me pribit jer san mu curi ostavlja neke komentare na zid i dopisiva se s njon. Mislija san mu se ja s curon bija i pokupit kad smo se upoznali, nisan zna da ima momka al zapravo me treba ne zanima, nit me je tada zanimala osim te prvotne ideje od koje san i sam odusta. I tako, prošlo pun kurac od tog našeg razgovora, šta jest jest odgovorija san mu ja fino u razgovoru, nisan mu osta baš dužan, iako ni tada nisan siguran da san mu reka baš kako ga spada, jer to nikad i ne uradin. I on vidin, gleda, okrenu se baš za menon u prolazu i pogleda me. I meni trta. Šta uradit? Kako odgovorit? Kako to rješit? Odma nervoza i praktično, večer se vrti oko tog događaja. Lik se vraća, vako drži curu zagrljenu smješka se, konta da meni sad to šuk, a meni se jebe živo za njegovu curu, kad san skonta da s njin more bit skonta san odma da je seljanka, jer, moreš ti bit super kul urbana treba al jarane kad ti s tin likon, i to nakon toga što mi se je javija s ton seljačkon pričon, moreš bit, onda buraz ti nisi bolja od jega ništa. A ja izgubljen. Gledan i ja njega i smješkan se, nešto san i pivon bija poša malo ono pokret da mu nazdravljan, smješkajuć se. Neman pojma, situacija je bila zbunjena al problem je, što osjećan grč i strah pri ideji da ga baš ismijen. Jer zapravo, ja iman taj problem da ja ne mogu se zauzet dominantno. Npr da ga baš ono pogledan na fazon koliko je jadan. Jer jest, fakat je to jadno maksimalno. Ne kažen ja da zapravo to želin mislin jebe mi se za frajera, al ne mogu. Problem je što ne mogu.
I tako, nakon te situcije s cimeron i nakon A. koji me opet mori, isto ko da san opet propa u tu crnu rupu u kojoj san bija na prvoj godini faksa. Izoliran san. Sam san. Ne postojin u komunikaciji s ljudima, naprosto, kako god da bilo, to savršeno opisiva onaj stih iz Comfortabyl numb: This is not how I am. U običnom razgovoru s prijateljima san u grču. U grču i maksimalno se donji osjećan. Osjećan se ko da ovisin o svakoj njiovoj riči. U bilo koju stvar koju krenen pričat ne virujen, osjećan konstantan nivo nervoze u razgovoru i ne mogu uopće bit prirodan. Nakon dužeg druženja krene me zamarat uopće ikakav razgovor i iman potribu da se osamin i povučen. Loš san. A i kad san sam, nisan dobar. Ostane isti nivo anksioznosti, iako eto kroz par dana san to malo iskulira i posložija, al vidin, sasvim jasno, da san se vratija na prvu godinu faksa. Na stvari koje nisan rješija. Na bazični konflikt koji se je bija metastazira i poija me. Iščupa san se, razbija san lažno formiranu ličnost i sad san go i sam. I ne mogu dalje, ne znan kako, naprosto ne mogu priko voga. Mori me. Vraća mi se psihologu, a neman para, a i dojadili su mi psiholozi, dosta mi ih je. Oću da mogu, eto, oću da mogu. Ja bi mogo da mogu. Oću da priđen to suočavanje s nemogućin, kako je jednon Isabel iz Cargo tria rekla da svaća taj stih 'Ja bi mogo da mogu'. A ne znan kako, eto, ne znan. I mrzin se. Nije stvar toliko bitna, valjda bude odmor kad skontaš da stvari u životu nisu bitne, da ni život nije tako, nepremostivo bitan, al eto, oću više da to rješin. A fakat, fakat ne znan kako eto, iman blokadu jaku, neki nivo nervoze u sebi kad se triban tako drznit i gotovo. Iako reću iskreno bolji san po tom pitanju dosta nego prije, mislin nema šanse da ću ja sad dopustit da me neko gazi a pogotovo da me iskorištava, mislin kad se sagledan prije, bija san idiot za ne virovat. Al i dalje ne mogu iskulirat te momente kad mi neko priđe granicu, ne mogu ga vratit, ne mogu pobjedit. Ne mogu nikako i ne znan šta da radin. Ne mogu se jebat normalno zbog toga al ajde jebat, bolan... Počnen se osjećat nadrealno... Neku večer san se opet boja napadaja panike, apaurina, vraćanja kući opet... Iman neke ponude, dobre ponude za stand up, nisan siguran da mogu išta radit, nisan siguran da mogu išta kad je taj kompleks u meni upaljen skroz i čitavog me konzumira, ne mogu priko njega, ne mogu ništa od njega. Moran to nekako rješit, baš moran, kivan san živčani me to i ljuti punin. Opet vidin, onako, egocentrično se fokusiran na se, pomalo zamišljan tako te situacije di mi se ljudi dive, da dobijen potvrdu, al ništa intenzivno. Glava mi je loša, iman osjećaj oko očiju da su suve i vruće. Baš anksioznost jaka. Pomalo mi se ni ništa ne da. Gadi mi se više ovo sve, gadi mi se ovaj očaj, a ja san očaj, ja san taj očaj. A ne rješava ništa ni da se sebi gadin. Valjda kroz vrime se stvar triba rješit, nekako mora, valjda mora, potrudiću se ja i da to rješin, kako sad neman snage da to u sebi prilomin, il me situacije uvate nespremnog... Al nema tu spremnosti, uvik si nepsreman kad se radi o pomicanju svojih granica. To je i ponata učenja, to da u momentu se snađeš, to da gradiš svoj put, to da ga ne mereš isplanirat ni uradit nasamo u glavi, nego ga moraš zgazit. Zgazit u nepoznato, u strah, u paniku i probit led. Eto, ne znan. Ne znan kad ću bit u stanju to uradit. Završiću post. Selin se sutra u novi stan, ovaj put s dvi prijateljice. Biće dobro. Samo da dođe internet, ko zna kad ćemo ga dočekat.
Epitet najboljeg prijatelja je zaslužija time što je vjerovatno moj prvi prijatelj. Kad kažen prvi to znači otprilike odkad iman sjećanja. Iz istog smo sela i moji i njegovi su dobri tako da smo se rano počeli družit. Počeli smo se rano i jebat, ranije nego većina drugih ljudi i jebali smo se ovako, dvi godine otprilike je trajalo, bili smo niža osnovna škola, ne mogu se sad sjetit koji razred al ugl do 4. razreda smo bili. Pa eto, to bi kao nešto značilo, valjda bi to nešto tribalo značit. Bi li? Mali problem je što je on onako dobar jel, dobro se je s njin zajebavat, zna provalit, ima specifične situacije, lud je i sve to... Al je jebiga šupak. Sve pada u vodu s tin šupak. Kroz život je on u par navrata poprilično parazitira na meni. Prvu godinu u Sarajevu smo bili skupa, dilili smo sve pare, s tin da su moji meni slali oko 700 a njemu njegovi oko 500 misečno. Al ok, to je nebitno, to jeste i nije, al bi s nekin drugin moglo bit nebitno. Živili smo u jednon periodu s cimericon koja je bila još tanja s parama nego on pa smo joj obojica davali pare za ovo za ono, sve smo pare trošili zajedno, oblačili smo istu robu, prava idila od ljubavi. Naravno, fino je to, bili smo nezreli tek došli negdi živit dalje kako triba, na kraju krajeva ne kajen se. Al naravno da nikad tako više s nikin neću živit, poučen baš tim iskustvom. Pod prvo što su me oboje tretirali onako usput. Nisan nešto posebno bija dobar tu godinu dana, svakakav san bija. I anksiozan, i nesređen, općenito u nekoj svojoj dubiozi... Osjeća san se popriličn ko u onoj pjesmi Comfortaby numb, takav san bija. Baš san takav bija. A niko to nije ni primjećiva nešto posebno nit je koga brigalo, možda san i dobro glumija. K., naša cimerica me je u par navrata potpuno bezosjećajno doživljavala ko bankomat i tako se je i ponašala, takva je u to vrime više manje bila i s roditeljima, zapravo bila je razmažena i bezobbrazna, poprilično, a budimo realni bija san i ja jer je bezobrazno prema mojima da san ljudima tako ladno dava njiove pare, al reko, bija san nezrija, a i ona je bila, neću to zamjerit. I tako, A., moj cimer, bi npr, jedan misec je to tako bilo, živili smo skoro čitav misec od mojih para, nekih dva tjedna do 20 dana, i onda on dobije oko 200 maraka i za jednu večer potroši skoro sve, ostavi sebi sutra za cigare i bureka. Tako, ladno. Eto, takav je opis tog suživota. Nakon toga se ježin od ideje nekih hipi komuna, ikakvog oblika takvog komunizma.
Ispada da seren po drugima, a triba bi srat po sebi. Al nije ni da iman puno srat, kažen otvoreno da mi je to tada odgovaralo. Želija san takav odnos s ljudima, ta neka potpuna prisnost, djeljenje svega. Ima to svoju romantičnu stranu i i tada ju je imalo. Al i tada san primjećiva ove stvarri o kojima pišen samo ih nisan baš puno bija osvješćiva. Bija san previše u neredu da bi se moga tada i našta fokusirat, prali su me strahovi da ću poludit, da ću završit na tabletama, što se je i obistinilo haha. Bija san poprilično lud tada. Ima san napade panike i generalno san živija onako kako san se iznutra osjeća. Te godine san prvi put počeja i govorit o svojin problemima i to baš njemu. Bilo mi je teško, sićan se, sićan se točno prvi put kad san to počeja govorit. Ima san jednog prijatelja, s kojin san se družija kojeg san romantično doživljava ko neki šamanski duhovni autoritet (da bi poslje skonta da je nesređeniji od mene), neću reć, bilo nan je fino. Pričali bi o zavjerama, kapitalizmu, nacionalizmu, transformaciji svijesti, čakrama meditaciji drogama i svemu. Bilo je fino. Njemu san govorija onako, više u šiframa al koliko se sićan s vrimenon i pomalo otvoreno o stvarima koje me jebu. A. san prvom reka ono baš, clean straight, sićan se kako san sidija na stolici uza zid u jednom kraju sobe, A. je sidija kraj vrata i gleda me, zapravo, bilo je slično ko na psihoterapiji poslje kad san kreno. Jedva san govorija, toliko mi je bilo teško. Toliko strašno, nezamislivo teško, priznat da san slab. Da me jebe. Da iman probleme. Sićan se kako san si paranoisa, kako san, kad smo tek došli poprilično često, što san tada ima običaj, onako 'priča sam sa sobon', to jest zamišlja situacije di radin nešto moćno i neke osobe od kojih bi ima potvrdu bi me gledale kako san kul i tako, divile mi se. E, nego, usputna opaska za to kako pogrešne naučne pretpostavke koje se plasiraju kao činjenice mogu jebat ljude i kako znanosti, ko i ničemu drugom, ne triba potpuno virovat. Sićan se kako san čita i kako san se morija time što se 'nervne ćelije ne mogu obnavljat'. Sićan se kako san konta da iđen u kurac, bija u strašnoj panici da ću poludit nekad, a uz to mi je u tom periodu taman sestra imala nervni slom i bila je preloša poslje. Tako, i da poslje nekad pročitan da to uopće nije točno, da se neuroni obnavljaju dok si živ. Mislin ta ideja sama po sebi je poprilično glupa, da se neuroni ne mogu obnovit ljudi koji polude nikad ne bi mogli doć sebi, a dođu, i skinu se s tableta tako da o toj logici ne triba raspravljat, al bez obzira, možda ja nisan ni upućen al eto, na kraju ispade da je 'dokazano' da se neuroni obnavljaju. Dokazano je pod navodnike jer je i prije bilo 'dokazano' da se ne obnavljaju.
K. je za moje probleme više manje bolija kurac, nije ona imala, i nema ni sad, neki senzibilitet da baš razumi neke sjebane stvari, onako, od sebe je jači karakter pa možda i zato, neman pojma, iako mi više malo i djeluje da je to i nezrelost i da je to neki njen egocentrizam, al moguće da to zaključujen samo jer me to nervira i jer me je ona nervirala. Zapravo se s njon nisan nikad osjeća dobro kad smo živili, sićan se poslje, kad smo bili izbačeni iz stana i ja i A. opet završili sami, kako je bila neka velika kuknjava jer više nismo skupa, a meni bilo drago što nismo. Nikad sa njon zapravo nisan moga normalno komunicirat. No, naravno, to je i do mene. I ista stvar mi se dešava sad, nakon eto, pređenog kruga, vraćan se na početak drukčiji, možda spremniji, možda gluplji... Svakako, gadin se sam sebi i ne mogu se toliko da je to za nevirovat. Teško bi moga opisat koliko se sebi gadin i koliko se mrzin zbog toga što san slab. Nego, prije jedno dvi godine, il su tri, nije bitno, živli smo ja i A. opet skupa. Njega nije bilo u Sarajevu dvi godine jer se je nakon moje prve godine faksa vratija home sweet home, i opet je doša radit. Tako. Dobija je dobar posa, ussra ga odma i dobija otkaz i ubrzo osta bez para. Ponaša se je krajnje arogantno i bahato, živilo nas je četvro, troje iz istog sela što smo eto kao, najbolji prijatelji iz sela, i još jedna naša prijateljica iz grada koju znamo od srednje. I tako, em je bija bahat, arogantan, em je bija i šupak, jasno. Posudija je od svakoga pare, i ajde i to bi moglo bit ok, tražija je posa, ako mu oprostimo malu činjenicu da je usra odličan posa jer u dva tjedna triput nije otiša jer se je napija i jer mu je eto, dobrinja sa socijalnog bila daleko. Na stranu sad i što, kadd skontan mi baš i nije jasno kako je moga posudit pare a tražit posa isključivo u svojoj struci a ne ono, šta izleti, da bar more o sebi. I tako, kako i nije ima para nije ništa kupova, ija je moju ranu, i zapravu svačiju, nosa je moju robu iako san se nervira zbog toga i govorija mu da to ne radi. Na kraju san mu pustija jer san eto, jebiga skonta da nema para i da mu triba nekakva roba a nema svoje dovoljno. Valjda je nije ima dovoljno, zapravo ni neman pojma jel ima il nije, samo san mu to pustija i eto. Al ajd, da je on bija normalan cimer sve bi to bilo fino, nego realno, imaš arognatno, razmaženo derište koje koristi sve tvoje a ponaša se ko da ti od njega posuđuješ pare a ne on od tebe. To je bija problem, njegov stav, a ne sama ta činjenica oko para iako je i ona bila postala dobro problematična jer su počeli prolazit već miseci a on konstantno nije ima para, bija je u dugu, živija je na naš račun i mi smo bili kloc zbog njega. I naravno, da ne spominjemo kako mu nije možda palo na pamet da oblači neke moje bezveznije majice, nego bi uzeja baš one najbolje koje bi i ja nosija.
I ajd, domalo doša je on i do para, nekako se je s toga prišlo, s njegovih arognatnih komentara baš i ne al eto. U međuvremenu san ja maka, ima san homoseksualnu paniku jer su me likovi privlačili seksualno, oša san u kurac i na kraju se vratija kući i završija na tabletan. On je bija tu, ima san u nj neko povjerenje, nešto, valjda zbog svega toga i jer san ja vjerovatno njemu osoba s kojon je najbliži. Par puta kad san ima paniku san mu govorija da me grli da se smirin i djelovalo je. Al naravno, to je sranje i to se tako ne rješava, pa san tako u panici i ludilu dvaput otiša na inekciju apaurina, oba puta san ga zva da iđe sa mnon. Bija je tu, eto, i to nekako veže ta faza, iako realno, tu je stvar jer je meni on bija bitan i blizak nego da je to neki poseban čin, mislin više manje svak bi to uradija da je bija na njegovom mistu. Iako eto, komentirali smo bili kako možda ne bi svak moga bit skuliran kakav je on bija, možda, moguće. Al kako god, i drugi ljudi bi dali sve od sebe sigurno. I da se sad situacija ponovi, njega ne bi zva. Trenutno u Sarajevu se viđan s ljudima od kojih neke znan i svega par miseci, tipa P., eto trenutnog mi cimera, trenutnog još danas jer sutra selin u novi stan. I prije bi njega zva, čini mi se, da iđe sa mnon da mi se desi da buden tako loš nego A. Toliko o ljubavi i empatiji. Meni je pa u očima naprosto, svega se tu skupilo, moje slabosti svakako, također, tu nema govora, al ono, sasvim je jasno. Jasno je jebiga, frajera boli kurac za te, jebe mu se za ljude i to je to. Njegov se život sastoji od njega. Njegov se svemir vrti oko njega, generalno, maksimalno je fokusiran na sebe. Otprilike u životu ga zanimaju načini na koje more sebi udovoljavat i to je to. Njegova vizija savršenog života je da završi s bogatin frajeron koji ga dobro jebe, da nosi sve bjelo i skupo, da spavaju u vili ili pak dvorcu (modernom), u ogromnoj sobi i ogromnoj vili naravno, sa svim mogućim luskuzom, tipa poput privatnog helikoptera, dakle o tom levelu luksuza se radi. I da radi partije, drogira se i orgija. Na stranu što, mnogi su probali takav život i ne iđe in baš i jasno je što i ne iđe, jer je takav život plod želja jednog egocentrika, i priroda stvari je u tome da se privaziđe egocentrizam a ne da mu se udovoljava. A sad na stranu hedonizam kao hedonizam, u pojmovniku jedne normalne neegocentrične osobe. Ima on svoju zajebanu priču iz djetinjstva koju neću otkrit, jer ne smin rizikovat. Ima zajebanu situaciju s roditeljima, onako, mislin realno situacija kad je ispričaš prva reakcija je ugl, jel on iđe psihologu. To je bila prva reakcija moje bivše psihologinje. Al A. ne iđe psihologu, A. je rješija svoje komplekse, svoju nesigurnost zapravo, svoj neki unutarnji stav koji bi iša otprilike vako: Niko nikoga ne voli, nikoga za me nema, zato ću sam bit fokusiran apsolutno na se i to je to; kompenzirat time što će mislit samo na se, kad mu dođe neka malo emocionalno nestabilnija faza, kakvu je ima, da mu se odjednon plače i pucaju ga emocije a ne zna zašto, plakaće, i tako. Al da će mislit o tome - neće. Da će mislit o sebi - neće. Da će mislit o tebi - neće. Ako ti triba nešto, onako, bolje nemoj ga to pitat. Voliće on tebe vako u momentu, kad mu nadođe, onako, isto ko mačka kad joj nadođe pa se malo maza, al ako ti triba da on nešto uradi, i sad ne nešto ono da se lomi, mori, nego onako neka sitnica zbog koje on eto možda na svoj slobodan dan mora ustat malo ranije i izdvojit sat vrimena, neš to dobit. Al naravno ne znači to da njega boli kurac. Ne misli on o tome što to neće uradit, u to budi siguran. A da ne spominjen da sad, kad san se skida sa tableta i prikinija s curon taman, san više ljubavi i podrške osjeća od ovog prijatelja iz sela mi u par rečenica što smo na fejsu razminili, nego od A. sad vamo. Zapravo san osjeća da mu malo i smetan i da ga boli kurac.
I tako, di san ja sad? Pisa san ovaj post i o sebi poprilično... Jer mi triba da kažen stvari... Te stvari koje me more. Oduljiću. Postoji taj problem s menon koji je otprilike da se maksimalno nisan u stanju nekome konfrontirat i zauzet za se. Kad neko ima taki mali ispad, tipa njegovo kolutanje očima od maloprin, ne znan kako reagirat. Uglavnon se suspregnen i ušutin i poslje buden dugo, dugo kivan. Onako, eto npr sad ga malo kuliran, kad mi nešto krene govorit što je malo počeja otprilike ne kažen ništa il kažen nešto bezveze. Eto, to je neki maksimum, a to je više neka moja obrana samog sebe nego da ću mu vratit il da ću ga stavit di mu je misto. To praktično ne uradin nikad, ne mogu, ne znan kako. Mrzin se zbog toga. Onako, sad kako san se skinija s tableta i malo doša sebi,, razbija san taj neki izobličeni balon u koji san bija formira svoju ličnost. Vidin se jasno. Al teško je i ne znan kako. Mrzin se. Eto, jasno je, jasno i po tom problemu da mi se kurac ne mere dignit od nervoze koja me opere kad se krenen barit onako, to jest kad se krenen jebat, dok se barin dobro je. Ne uvik al dovoljno često da je jasno da postoji problem. Zbog nekih razloga mi je teško zauzet se za se, zauzet stav odrasle osobe. Nisan siguran ko koliko se dite osjećan unutra, mislin da je ko petogodišnnjak. Toliko san u stanju se zauzet za se, ko petogodišnjak. Teško mi je općenito postavit se odraslo i uopće imat ikakvu odgovornost. Strogo bižin od odgovornosti i konfrontacije, pasivno san agresivan. Ali ne radin nikakve pasivno agresivne stvari jer nisan glup i jer znan da je to glupo, a i jer se bojin i takve konfrontacije. Šutin i trpin. I tako, ima nekoliko nakupilo se da me nerviralo sve po stanu, i jedan cimer, jedan drugi je ima nekih par arogantnih komentara koji su mi prešli granicu, i u jednom momentu san se samo uvatija kako san mu mahinalno poša reć nešto da ga spustin, i samo san se uvatija u tome i prikinija se. I tada san osta, ko i občino, dugo zadubljen, zategnut, u grču nad ton situacijon. Što si nisan dopustija? Šta bi bilo da jesan? Što nisan jeben mu boga, triba san? Majmun glupi, skontaću idući put šta ću odgovorit. Onda vrćenje hipotetskih situacija po glavi, kako reagirat. Odma grč, instant, na ideju da mi more opet nešto reć a da ja ne reagiran. Ima par dana sritnen u gradu lika koji mi je pisa na fejs da će me pribit jer san mu curi ostavlja neke komentare na zid i dopisiva se s njon. Mislija san mu se ja s curon bija i pokupit kad smo se upoznali, nisan zna da ima momka al zapravo me treba ne zanima, nit me je tada zanimala osim te prvotne ideje od koje san i sam odusta. I tako, prošlo pun kurac od tog našeg razgovora, šta jest jest odgovorija san mu ja fino u razgovoru, nisan mu osta baš dužan, iako ni tada nisan siguran da san mu reka baš kako ga spada, jer to nikad i ne uradin. I on vidin, gleda, okrenu se baš za menon u prolazu i pogleda me. I meni trta. Šta uradit? Kako odgovorit? Kako to rješit? Odma nervoza i praktično, večer se vrti oko tog događaja. Lik se vraća, vako drži curu zagrljenu smješka se, konta da meni sad to šuk, a meni se jebe živo za njegovu curu, kad san skonta da s njin more bit skonta san odma da je seljanka, jer, moreš ti bit super kul urbana treba al jarane kad ti s tin likon, i to nakon toga što mi se je javija s ton seljačkon pričon, moreš bit, onda buraz ti nisi bolja od jega ništa. A ja izgubljen. Gledan i ja njega i smješkan se, nešto san i pivon bija poša malo ono pokret da mu nazdravljan, smješkajuć se. Neman pojma, situacija je bila zbunjena al problem je, što osjećan grč i strah pri ideji da ga baš ismijen. Jer zapravo, ja iman taj problem da ja ne mogu se zauzet dominantno. Npr da ga baš ono pogledan na fazon koliko je jadan. Jer jest, fakat je to jadno maksimalno. Ne kažen ja da zapravo to želin mislin jebe mi se za frajera, al ne mogu. Problem je što ne mogu.
I tako, nakon te situcije s cimeron i nakon A. koji me opet mori, isto ko da san opet propa u tu crnu rupu u kojoj san bija na prvoj godini faksa. Izoliran san. Sam san. Ne postojin u komunikaciji s ljudima, naprosto, kako god da bilo, to savršeno opisiva onaj stih iz Comfortabyl numb: This is not how I am. U običnom razgovoru s prijateljima san u grču. U grču i maksimalno se donji osjećan. Osjećan se ko da ovisin o svakoj njiovoj riči. U bilo koju stvar koju krenen pričat ne virujen, osjećan konstantan nivo nervoze u razgovoru i ne mogu uopće bit prirodan. Nakon dužeg druženja krene me zamarat uopće ikakav razgovor i iman potribu da se osamin i povučen. Loš san. A i kad san sam, nisan dobar. Ostane isti nivo anksioznosti, iako eto kroz par dana san to malo iskulira i posložija, al vidin, sasvim jasno, da san se vratija na prvu godinu faksa. Na stvari koje nisan rješija. Na bazični konflikt koji se je bija metastazira i poija me. Iščupa san se, razbija san lažno formiranu ličnost i sad san go i sam. I ne mogu dalje, ne znan kako, naprosto ne mogu priko voga. Mori me. Vraća mi se psihologu, a neman para, a i dojadili su mi psiholozi, dosta mi ih je. Oću da mogu, eto, oću da mogu. Ja bi mogo da mogu. Oću da priđen to suočavanje s nemogućin, kako je jednon Isabel iz Cargo tria rekla da svaća taj stih 'Ja bi mogo da mogu'. A ne znan kako, eto, ne znan. I mrzin se. Nije stvar toliko bitna, valjda bude odmor kad skontaš da stvari u životu nisu bitne, da ni život nije tako, nepremostivo bitan, al eto, oću više da to rješin. A fakat, fakat ne znan kako eto, iman blokadu jaku, neki nivo nervoze u sebi kad se triban tako drznit i gotovo. Iako reću iskreno bolji san po tom pitanju dosta nego prije, mislin nema šanse da ću ja sad dopustit da me neko gazi a pogotovo da me iskorištava, mislin kad se sagledan prije, bija san idiot za ne virovat. Al i dalje ne mogu iskulirat te momente kad mi neko priđe granicu, ne mogu ga vratit, ne mogu pobjedit. Ne mogu nikako i ne znan šta da radin. Ne mogu se jebat normalno zbog toga al ajde jebat, bolan... Počnen se osjećat nadrealno... Neku večer san se opet boja napadaja panike, apaurina, vraćanja kući opet... Iman neke ponude, dobre ponude za stand up, nisan siguran da mogu išta radit, nisan siguran da mogu išta kad je taj kompleks u meni upaljen skroz i čitavog me konzumira, ne mogu priko njega, ne mogu ništa od njega. Moran to nekako rješit, baš moran, kivan san živčani me to i ljuti punin. Opet vidin, onako, egocentrično se fokusiran na se, pomalo zamišljan tako te situacije di mi se ljudi dive, da dobijen potvrdu, al ništa intenzivno. Glava mi je loša, iman osjećaj oko očiju da su suve i vruće. Baš anksioznost jaka. Pomalo mi se ni ništa ne da. Gadi mi se više ovo sve, gadi mi se ovaj očaj, a ja san očaj, ja san taj očaj. A ne rješava ništa ni da se sebi gadin. Valjda kroz vrime se stvar triba rješit, nekako mora, valjda mora, potrudiću se ja i da to rješin, kako sad neman snage da to u sebi prilomin, il me situacije uvate nespremnog... Al nema tu spremnosti, uvik si nepsreman kad se radi o pomicanju svojih granica. To je i ponata učenja, to da u momentu se snađeš, to da gradiš svoj put, to da ga ne mereš isplanirat ni uradit nasamo u glavi, nego ga moraš zgazit. Zgazit u nepoznato, u strah, u paniku i probit led. Eto, ne znan. Ne znan kad ću bit u stanju to uradit. Završiću post. Selin se sutra u novi stan, ovaj put s dvi prijateljice. Biće dobro. Samo da dođe internet, ko zna kad ćemo ga dočekat.
15 Komentari |
0 Trekbekovi
Vidi ovako je (bilo) druže moj, (iako ne volim da komentarišem tekstove vulgarnog sadržaja ... ipak sam ja fina, da ne kažem kraljica), ali uzeću za potrebo da je šupku reći da je šupak samo utvrđivanje činjenica a ne uvreda časnom čoveku i da je to nazivanje stvari pravim imenom ;)
Daklem,
Šupak će uvek ostati šupak, jer na njega osim smrdljivog sadržaja ništa drugo ne može izaći, a vagina je REGINA čak i onda kada na nju ne izađe Bindusara (indijski car isečen iz majčine utrobe)ili Sveti Rajmund Nonat (nonnatus - nerođen).
E sad, Rimljani su voleli da se po njima sve zove, pa su rekli da je to po rimskom imperatoru Cezar koji se tako rodio, pa od toga potiče ime sectio caesarea.
Nemci su opet hteli da su oni ti pa se proširila druga legenda o mesaru Kajzeru, koji je svojoj ženi pomogao da se na ovaj način porodi...
Pazi da nije po tome! :))
Inače u medicina naziv potiče od latinskih reči "ab utero caeso", što u prevodu znači „iz presečene materice" i ne radi se ni o kakvom komforu, već nuždi ...
Zapravo,
imamo i u mitološkim predanjima, po grčkoj mitologiji iz trbuha mrtve majke rodio se bog radosti Dionizije kao i sam Asklepije - Bog Medicine!!!
A logično je kad neko važan mora izaći kao pobednik da ga iz mrtvih tela vade! Šupci, koliko god bi se naprezali izašao bi samo prdež, jer unutra drugog sadržaja nema.
Vagina je regina - kraljica čak i onda kad na nju taj važan gospon i ne izađe, jer, da izvineš, svi oni na nju ulaze.
Ona vlada svetom, a ne šupci. ;) Zato se ti, blago meni, ne brini za nadmenost šupaka, iz njih ništa bitno neće izaći. :D
pozdravlja te Tvoja drugarica - najbolja!!!
Autor Ivana — 09 Okt 2015, 13:06
Eh ivana sad ti ode vala. :)
Naslov san stavija onako, poanta je bila da san i ja šupak, il eto pak da su mi ta dva cimera šupci i da san ja pored njih pizda. Pička. :) To je bila poanta.
Vagina u tom smislu je važna koliko i penis, to jest kurac. :D Ženama triba jedno a muškarcima drugo. Ne vlada tu niko ni nad kim, niti iko more imat moć nad nečin što mu je potrebno. Isto ko da moreš imat moć nad zrakom npr, možda bi i moga nać neki način da dobiješ patent i pravo na sav zrak na planeti, al i dalje zrak triba tebi. Tako je i s penisima i vaginama ili ti ga muškarcima i ženama.
Nisan siguran da si ti na to mislila al eto.
Autor nepocesljan — 09 Okt 2015, 17:00
Da, i jesi prijateljica i fala ti na tome. :)
Evo pesma! https://www.youtube.com/watch?v=IBH97ma9YiI
(Već vidin da ćeš upratit neku simboliku u njoj hihi)
Autor nepocesljan — 09 Okt 2015, 17:01
Nisam mislila na to i ne širi priču na nove likove. :-)
Ne mislim ni da si dobro dao karakterne ocene i samo sam uopšteno govorila o takvim karakterima.
Mada ne vidim što bi bio šupk neko koga boli k. za sve?
Svi smo mi nekakvi i jedino može biti problem ako čovek nije načisto sam sa sobom ma kakav da je.
A bezveze mi je komentarisati nešto na bazi nesigurnih ili pogrešnih pretpostavki.
Promenimo temu na ono za šta imamo dokaze, to nam bolje ide. :-)
Zato ću te zamoliti da ponoviš link, nešto ti ne radi dobro. :-)
PS
I daj sredi malo rečnik, please. ;)
Autor Ivana — 09 Okt 2015, 18:28
Ričnik je vaki kaki jest. :P Sve je sređeno. A ne širin priču na nove likove, koje likove? Napisa san ova dva cimera s kojima iman probleme u tekstu.
Šupak je neko koga boli briga za sve, zato što će te iskoristit kad mu tribaš a sutra kad ti njega tribaš ćeš dobit šipak. :) Dobićeš srednjak od njega, al naravno ćemo će bit jako krivo jer on ne mere iz ovih onih razloga uradit šta ti triba, tipa ne mere ustat misec dana jedan dan ranije da uzme tene koje san triba poslat buson u Sarajevo. A napisa san u postu šta san sve ja uradija za nj. Zato je šupak. Da ga boli briga za sve al da ne parazitira na tebi onda bi bilo ok. I također, šupak je jer će se družit s tobon i davat ti arogantne komentare, ismijavat te i kolutat ti očima na izjave ko zadnji kreten. Kad se te osobine saberu, to je osoba koja realno more jedino sama sebe, niko drugi ga ne mere i uostalom, ni su kin on i nije zaozbiljno blizak, a svi mi koji smo s njin bili bliski smo se oladili od njega jer smo skontali kakav je.
Radi ba link, kako ne radi? Kopiraj ga pa ga pejstaj, probaj tako. I pripazi da kopiraš čitav link.
Autor nepocesljan — 10 Okt 2015, 16:32
Dobro sada je bolje. :)
Link sada radi ali je video blokiran od autora. Mislio si na karmičku policiju?
Pretpostavljam da ima veze sa tekstom, čovek koji govori u šiframa i ta devojka sa groznom frizurom od koje hvata muka? :)
Vratimo se na tekst i na tog tvog prijatelja ...
Hm, prvo kako ti je neko prijatelj a smatraš ga .. takvim?
Drugo, ja bih više tu zamerila tebi nego njemu, on je takav, ti to znaš i imaš izbor, ili ga prihvati takvog ili idi od njega ako ti ne paše to njegovo ponašanje. Generalni problem na našim prostorima je taj da ljudi sebi uzimaju za pravo da određuju drugima kakvi treba da budu. Ja to ne podržavam, bez obzira šta bih pomislila o bilo kome. Vaši temperamenti i emocije (naročito emocije) su dijametralno suprotni i vi nećete moći zajedno, drugi pristup životu i pogled na svet. On da nije toliko ravnodušan verovatno bi tebe "pačastio" nekim sličnim ili jop gorim epitetom ... ali njega uopšte nije briga, on ima svoj cilj i samo njega vidi, kao tenk gazi, melje sve pred sobom i ne vidi šta mu je došlo pod gusenice ...
Ali šta je problem sa tim čovekom? Ja tu ne vidim problem i ne mislim da je on to što veliš, šupak. Problem imate svi vi jer ste uporni da ga promenite. A zašto bi se on morao ponašati po vašim uputama i pretpostavkama i što je on bitan da bi se TOLIKO pričalo o njemu?
Ili JESTE bitan?
Ja tebe fakat ne kontam? Pa nađi drugog prijatelja ako ti ovaj ne paše i "mirna Bosna". :)))
Autor Ivana — 10 Okt 2015, 18:03
Ne kontaš mali detalj da ja tog čovika znan od svoje treće godine i da san ga smatra prijateljen, da ga nisan smatra šupkon, da on sebe ne smatra šupkon i da on zapravo ni ne konta da se on prema drugin ljudima ponaša ko šupak. Kratko jasno, osoba koja se prema meni postavlja kao moj prijatelj koji je u potribi i pita me pare i uzima moju robu a kasnije me izradi kad mi išta triba je šupak. Šupak je jer on od drugih traži a ne vraća. A ja nisan moga znat oduvik da je šupak, jer nisan moga bit zrija sa svojih 19 il 20 godina ko što san zrija sad. Sad me za nj podosta i boli kurac, pola posta su opis mojih problema koji postoje neovisno o njemu.
Odkud tebi da se 'TOLIKO' priča o njemu? Ko o njemu toliko priča? Ovo je jedini post u kojem ja pišen o problemima s njin, ili misliš da san inače opsjednut svime o čemu napišen post?
Nije niko njime opterećen, nego su samo svi ljudi s kojima smo se družili skontali da im baš i nije puno do njega i generalno su se malo u nj razočarali. Isto tako, jer on nije doša nama i reka 'ej ja san šupak i takav san i takav', nego zato što smo mi normalni ljudi koji imamo normalne odnose i i snjim smo bili takvi, i njemu je to sve super samo što on prema drugima nije u stanju bit takav. Jer zna samo uzimat, a ne davat. Zato što prema ljudima, kad nisi šupak, ne polaziš sa pretpostavkon da su oni šupci. I ako se ni oni ne ponašaju u startu ko šupci a kasnije ispadnu da jesu, normalno je da budeš iznenađen.
Nema on nikakvog posebnog cilja, njegova vodilja u životu su njegove momentalne emocije kojima udovoljava. I eto mu, ne briga me. Pišen post zato što iman svoje probleme paralelno, i zato što je on šupak, iz gori objašnjenih razloga, a nisan ga smatra šupkon. Jer da je on pošten, da je osoba koja nije šupak, ne bi od drugih ni tražija ono šta ne daje. Al kad traži a ne daje, to se zove šupak. A ne kontan šta je tu tebi čudno, isto ko da nikad u životu nisi upoznala nikoga da se za nj more reć da je šupak?
Autor nepocesljan — 11 Okt 2015, 01:24
Upoznala sam i dobro mi je poznat opis takvog karaktera, ali ja takve ljude odavno izbegavam pa mi to zvuči daleko.
Ne mislim ja da si ti bilo čime opterećen, ali vidim da si vezan za njega. I nije to pitanje zrelosti, on je morao biti takav i sa 5,6, 10 godina i dalje i ti si to morao znati. Ne postaje se takav odjednom. A ti si ga prihvatio kao takvog a sada očekuješ da bude drugačiji.
Ako je iz nekog razloga se iznenada promenio trebao si razgovarati sa njim, ako nije šta tražiš sa njim ako smatraš da je šupak. Takve ljude generalno izbegavam.
Eto, ne ljuti se na mene već se sada vrati na moj prvi komentar. :-)
PS
Ne možeš ljude menjati ako oni to neće, a iako hoće ne mogu oni a ni mi ne možemo biti drugačiji nego što jesmo, u suštini!
Autor Ivana — 11 Okt 2015, 09:12
PPS
Neko je po prirodi sebičan i ne vidi sebe, a ima ljudi koji su zli pa samo vrebaju kome će naneti zlo. Ovi drugi su šupc. Zato sam rekla da taj tvoj prijatelj nije šupak, jer nije svestan sebe, za njega je takvo ponašanje normalno i ne može se on prevaspitati. Eto to sam ti htela reći. :-)
Autor Ivana — 11 Okt 2015, 09:33
PPS
Neko je po prirodi sebičan i ne vidi sebe, a ima ljudi koji su zli pa samo vrebaju kome će naneti zlo. Ovi drugi su šupc. Zato sam rekla da taj tvoj prijatelj nije šupak, jer nije svestan sebe, za njega je takvo ponašanje normalno i ne može se on prevaspitati. Eto to sam ti htela reći. :-)
Autor Ivana — 11 Okt 2015, 09:33
Aha. Ma buraz ti ljudi nisu šupci nego su zlobni. To je ozbiljnija stvar. Bilo kako bilo meni je i on šupak, jer mu je ukazivano na stvari koje radi a ne minja ih. Il ih ne minja ni blizu dovoljno. More se prominit to ponašanje, mislin moglo bi ako on želi. Nego se ja ne želin oko njega više trudit. Malo i ne mogu, jer mi je preteško išta ikome reć tako, u smislu kritike, tako da je i do mene tu. Al ko ga jebe, mislin ne sad njega nego situaciju, neću se mislit. Da mi je rješit moje probleme koje iman, lako bi i za koga drugog kod koga me nešto nervira.
Biće mi najkomentiraniji blog na ovom servisu ako ovako nastavimo raspravljat Ivana. :D
Autor nepocesljan — 11 Okt 2015, 12:26
Ja bih nastavila da oborimo rekord kad smo blizu?
Nismo pričali o čoveku što priča u šiframa i o toj odvratnoj ženi. Mislim na tu pesmu.
Ko su svi ti ljudi?
I samo mi nemoj reći da ne znaš. :-)
pozz Ivana
Janakis me kompromituje ;)
Autor Aneta — 11 Okt 2015, 12:41
Hm, šta me pitaš točno? Priletićuu post opet. Ne ne, pazi, ja san tome liku priča u šiframa, ne on meni. Ako misliš na tog mog prijatelja, ja san njemu govorija u šiframa svoje probleme ispočetka jer nisan ima muda da reknen otvoreno šta me muči. Odvratna žena je moja bivša cimerica? Na nju misliš, na K? Nije odvratna, ne posmatran je ja tako uopće. Ko ni tog mog prijatelja uostalom, samo su bili nezreli i sebični. Bilo je tu i do mene al eto, opet neko ko ima malo osjećaja za ljude se ne bi ponaša kako se oni ponašaju.
Na šta misliš kad kažeš ko su? Na šta ciljaš?
Autor nepocesljan — 12 Okt 2015, 18:01
Mislila sam na likove iz pesme sa linka koji si dao, ako sam otvorila pravi link, jer je onaj koji si dao bio blokiran od strane autora. :-)
Već sam prešla na pesmu u kojoj se, ako sam razumela, govori o čoveku koji priča u šiframa i ženi sa hitlkerovskom frizurom ili tako nekako (?)
Ma ništa, samo sam mislila da li su povezani sa postom? Mislila sam da nešto više znaš da bi mi rekao, jel bi? :-)
Ivana
Autor Aneta — 12 Okt 2015, 18:18
To san se zajebava, podilija san pjesmu nako, jer mi je dobra. A reka san da ćeš nać simboliku jer je uglavnom nađeš u stvarima pa san konta da ćeš mislit da je pjesma povezana sa poston. :) Sori što kasno odgovaran neman neta u stanu, priselija se. :)
Autor nepocesljan — 16 Okt 2015, 15:31