Skonta da nisan napisa post ima pun kurac... Evo napisaću ga sad, sa ajmo reć lošin vijestima. Zadnjih dana ima jedna stvar koja me poprilično opterećuje i remeti mi normalno funkcionisanje, sjeba san oči malo. Ne znan jel ko čuja za 'sun gazing' il 'solarnu jogu', radi se o gledanju u sunce ugl, u satima kad bi ono tribalo bit sigurno za oči, znači zalazak i izlazak, i počme se od tipa 10 sekundi na dan pa se polako povećava i tako. Ugl, ja san za to zna u srednjoj školi, nažalost, i gleda san i po 15 minuta u 3 popodne, liti kod nas u hercegovini i tako, i bilo mi je sjebalo oči malo, pa su se vratile nazad u priliku, i sad ima jedno dvajes dana san gleda u misec, lip mi nešto bija, par minuta. I bam, za dva dana, samo vidin krenile me oči peć kad gledan laptop, zamutile se, praktično ne mogu ljude gledat normalno. Simptopi spadaju pod solarnu retinopatiju, kako se zove, i većinom su reverzibilni kako kažu, iako je moguće da se svi simptomi pogoršaju s vrimenon il da ostannu taki cili život. Također, moguće je oštetit makulu koja onda more poć degenerirat što more dovest do skoro potpunom sljepila. Slika san makulu, ima primjetno malo zamućenje, sumnjivo, al nije ništa ozbiljno. Doktur mi je propisa neke kurce, neke vitamine za makulu, kapi za oči kad se suše i reka da nabavin naočale za laptop kad san na njemu i neke sunčane ovako. Tako, računaj sve skupa jedno 500 maraka na sve to. Al jebo sve to. Msn jebo pare, ako mi se taj dio oka pokaže ko ozbiljno oštećen il bude iša na gore, to je ozbiljan belaj, jer kolko vidin službena medicina za to baš i nema neko rješennje a postoje neke onako, pomalo opskurne opcije operacija i ugradnja kojekakvih leća, što sve košta po npr 15 000 dolara i slično.
Sve u svemu mogu reć da mi se ovo stanje uspješno sere u ćeif svakodnevno. Sad san na laptopu, napet, desno oko mi je nekakvo nategnuto, btw jedno 10 dana nakon tog gledanja u misec sad kad su mi se malo sjebale, san se napreza da duže ostanen za laptopon i samo me žicnilo desno oko i sad je malo zamućenije i ugl lošije malo na nj vidin, i boli kad gledan. Strašno iritantno stanje. Čak mi se u busu malo mantalo i bila mi muka kad gledan kroz prozor, što mi nije bilo nikad u životu. I sad, ono neću reć da jedva gledan al me malo boli desno oko i grč mi je u stomaku, točno neko napeto stanje, ne znan šta reć o njemu, al je strašno iritantno. Nadan se da će se povratit u normalu, ako ne, jebiga... Moraću se il navikavat il tražit neke načine da se popravlja, što se svede na neke prirodne metode koje su sve kad ih čitaš i more i ne mora, nekome pomoglo nekome nije, zapravo nemaš pojma jel valja il ne valja ni nikakvu garanciju da će to išta valjat. Neki plus u ciloj situaciji je da me je to sve malo trglo u vezi nekih mojih psihičkih stvari pa san neke stvari skonta, zapravo mi je ovo malo požurilo neke procese koji bi inako išli. I ne mogu reć da san ovo moga izbić, ja bi gleda u taj misec prije ili poslje. Djelon jer volin misec, ne znan što, nešto mi je uvik misec bija dobar i stanje kad je misečina jaka drama, i naprosto nisan tija prihvatit da to ne mogu, da to ne bi triba. Nisan moga prihvatit da postoji nešto što je normalno i izvedivo, da to neko drugi more a da ja ne mogu. Eto, sad prihvaćan. Na žalost, ili pak na sriću.
Biće bolje. Valjda. :) Na poslovnom planu mi zato dobro iđe ako koga zanima et, ispiti su mi kasnije ove ture što je opet ošlo u kurac jer jedno tjedan dana nisan učija zbog ovih očiju, da in ne jeben Boga sad u tekstu jer nekima će to bit ružno čitat i tako. Eto, ovo me preokupira poprilično a ima i nekih novih stvari u vezi odnosa s mojima, seansi sa psihologinjon, sad ću brzo na jednu, jedno dva tjedna je nisan vidija, to će bit zanimljivo. Triba bi radit neke ozbiljnije korake ka osamostaljenju što otvara neke nove stvari aspekte i odnose, o kojima neću detaljisat jer ne želin a mislin da bi nekima bili i nerazumljii il glupi, pošto ima poprilično ljudi koji su dovoljno površni da in se svaka dublja psihološka dramatika i dinamika čini kao 'bože sačuvaj', ili 'što ovaj ne ode nešto radit umisto da misli na gluposti'. Al dobro, ne sekira me to drugo koliko mi se prosto ne priča o tom sad. BudNite mi pozdravljeni. Kissy Kissy, love amor ćao vozdra pozz.
P.S. I dalje se čudin kako raja u neka doba voli da sluša Tomu Zdravkovića a nekad i one prave džigare i dobro im to. A sve metalci rokeri tako dalje. Al eto, nisan ni ja volija EKV a ova pjesma mi je dobra, pa svašta se more desit. :)
https://www.youtube.com/watch?v=e0j6W6Uh6xo
http://ba.n1info.com/a76293/Vijesti/Vijesti/Lovrenovic-Mahir-je-vezan-za-radijator-i-silovan-oklagijom.html
Vjerovatno do sad svi znaju za slučaj Mahira, možda san ja jedini toliko isključen iz dešavanja da saznat za to danas priko bloga. Nadan se da će medijska pažnja posvećena slučaju urodit plodon da se počinioci uhite. Ako ne, tribalo bi organizirat neke proteste da se to desi. Iako lako moguće da ćee kad medijska pažnja javnosti ode sa slučaja ljudi na to i zaboravit. Ne triba dat da se zaboravi.
Uz to, evo i ovaj prilog:
https://www.facebook.com/MojStatus/videos/1490989081205945/
https://www.youtube.com/watch?v=3-tJ5erxh4Y
Koje su vam najbolje? Ja ne znan, samo znan da mi je vala drago da su dvi tisućite završile. :)
Blog o nekim, to jest brojnim plemenima koji još i dan danas žive svojim načinom života: http://www.beforethey.com/tribes-journeys
Ne znan za vas al meni su Maori predobri. I zgodni i moćni i muževni. Nisan na žene baš obraća pažnju. čini mi se da nemaju previše slika. Jedna ona što je bila bila (haha, bila bijela da preveden :P) mi je izgledala ko Europljanka, što mi je bilo zanimljivo. Inače pomalo su ko Europljani, pomalo ko Japanci. Japanci ne mislin na sve Azijate (to bi već bilo 'ko Kinezi' :D) nego na baš Japance. Nego na baš Japance, šega konstrukcija. Dakle na baš Japance ne samo na neke nako što nisu baš Japanci al eto kao malo bi i mogli bit. Ugl zannimljiva bjelačko azijatska kombinacija izgleda, još s tim da su tamni, imaju dobar pigment, daje baš dobar efekat. Pročačkajte malo po blogu jer ima nekih opcija koje se ne skontaju na prvu.
A Huli su mi... tužni. Jako tužni, slika onog prvog koji je pozira sa žuton maskon, kroz oči mu se vidi toliki strah i tuga. Baš oči sve izdaju. Al izdaleka se ne vide pa ne sumnjan da ih se tako ovi iz drugih plemena plaše.
Neke su se stvari prominile, neke su ostale iste. Neke ko da sse ciklično vraćaju i vrte, al vrate se svaki put malo drukčije i bolje. Čak i kad je gore, pomalo je bolje. Bliže san sebi, više manje, čak i ako san naizgled dalje, zapravo san bliže, jer ljudi žive u iluziji da spoznavanje sebe i rješavanje svojih problema je jedna fina vožnja koja postaje lipša i lipša svako malo i sve teče tako glatko ko med i mliko. A nije, za početak, ljudi se često moraju pomirit da će bit gore. Jer će bit gore, al ako odbiješ to prihvatit i kreneš se opirat tome da ti sad mora bit loše i gore nego do sad, ako bižiš od toga, onda će ti bit i još gore. Nakuplja mi se misli i opet san u pomalo plodnom terenu za pisanje i razmišljanje. Dobar san al san u nemiru. Ne mogu se baš smirit, stalno ima taj osjećaj da nešto nije još, nije još kako triba, nešto se triba još postić, triba uradit. Jel zna neko taj osjećaj, mrsko mi se fokusirat na nešto tako, strpljivo, mirno, jer iman osjećaj ko da iman nešto radit, stalno iman osjećaj da moran nešto radit. Da nešto što triban nije gotovo. A to nešto što triban se odnosi na uspostavljanje boljeg kontakta sa samin sobon i razvijanja sebe... Rješavanja blokada i anksioznosti koje iman, bijega koji radin. A to neće bit brzo.
U međuvvremenu san prista na jednu profesionalnu obavezu koja mi izaziva blagu napetost, jer me jee strah da mogu imat napadaj panike, taj strah mi zapravo sve živo more pokosit, bilo šta, i stvari u kojima san dobar i znan da san dobar, čin se pojavi taj pritisak da ja to 'mogu zajebat' i da će onda to 'svi vidit', i da ću 'ispast lud, budala' i da će 'svi vidit moju slabost, svi će me skontat', čin se to pojavi onda sve postane puno teže, nekad do granica izvedivosti. Oko povratka u Sarajevo me uglavnon frustrira ta situacija povratka odnosa s jednin prijateljen s kojin san eto, dobar, ali s kojin mi postoji taj neki pritisak, pomalo tereta s njegove strane u smislu da opravdan kako se ponašan prema njemu, da mu 'ne buden čudan' jer mi zapravo nije nešto općenito do odnosa na načine kako san ih dosad održava, da se 'ne osjeća iznevjereno' jer smo eto prijatelji a strah me da ako pomalo se ne buden prilagođava toj nekoj željenoj slici, za koju ja mislin, jako je bitno to, da za tu sliku prosto ja mislin, da on želi od mene da takav buden, da ću ga iznevjerit, da će bit ljut na me il da ćemo uć u konflikt koji ja s obziron da se previiše viđamo (i nije izvedivo da se ne viđamo, iz praktičnih razloga, da ne detaljišen), neću moć baš podnit, jer će mi nabijat pritisak.
Ovo je otprilike moja paranoja... Al i bez toga zadnji put kad san bija u Sa bija san nervozan jer nekako, čim ljudima ne mogu pričat otvoreno ako san nervozan, ajmo reć govorit in o tome i o tim svojim problemima i prosto da se i to zna, odma se nekako zatvorin i ne mogu bit prirodan, izbjegavan kontakt, na fazon o kojem san priča u zadnjem postu... Socijalna anksioznost jaka. Al ta anksioznost je simptom. Ljudi se često baziraju na simptome, ali svaka anksioznost, svaki psihički problem ima svoje realne uzroke, unutar čovikove glave. To je ono što ljudi često neće da prihvate, da se suoče s tin jer onda bi se morali suočit s tim problemom i priznat ga sebi, prihvatit odgovornost za nj. Puno je lakše krivit druge il nešto drugo izvan sebe za svoje stanje. Ili 'gene' to je nešto posebno popularno kod malo neukih ljudi, 'to je genetika' i tako, ugl to nisan ja kriv i nema smisla da ja o tome mislin nego samo ignoriši i živi iz dana u dan i tako. Zanimljiva kombinacija neke vrste naučne pismenossti i elementarne naučne nepismenosti. Eto, ima malo napretka, sad se ne krivi đavla i Boga nego gene, (iako neki krive i dalje ovu spomenutu dvojicu), ali se o tim genima pojma nema, a da ne govorimo koliko se zna o osnovnoj psihologiji. A i da ne govorimo o tome da i službena verzija medicine koja drži da su psihički poremećaji uzrokovani genetskim razlozima i da je to 'poremećaj kemije u mozgu', zapravo nikad nije našla dokaze za svoju tezu. Nikad nije nađen gen koji se drži uzrokom i za kakvu psihičku bolest.
Složeno je to klupko, al polako je i rješivo... Samo se nadan da ću ga uspit rješit dovoljno brzo, to jest, a ću ga brzo uspit rješit dovoljno da san sposoban živit otprilike normalno i bit samostalan. Ima taj termin lojalnost... O tome san već pisa. Ukratko to se radi o tome da mi, uspijevanjem u nekim poljima u kojima naši roditelji nisu uspili, imako osjećaj da ih izdajemo. I tako ljudi onda sebe nesvjesno sabotiraju i žive nesretne il nedovoljno sretne živote zbog toga jer ni njihovi roditelji to nisu uspili uradit. Primjetija san to kod sebe, primjetija san i na odnosu s curama da mi je lakše komunicirat ostvarit odnos s curom ako je malo sjebana, dok s druge strane, to mi zapravo uvik kasnije smeta i nikad ne mogu formirat potpun odnos. To je zato jer san i sam takav i onda si kompenziran to, tako što se osjećan sigurnije s nekin ko je sjeban ko i ja... Odgađan suočavanje. Iako djelon je to i prirodno, ono, slični nađu slične i tako. Ali eventualno takvi odnosi mogu postat otežavajući, i to, naravno, na istu korelaciju na koju to more bit moj odnos s roditeljima. Jer eventualno, pitanje je kakav odnos bi ja ima s nekin ko je sjeban kad ja ne bi bija sjeban? Primjetija san da i tu postoje lojalnosti, šta ako ja baš uspijen i onda više ne buden na istom levelu s ton osobon il me ne bude zanimala? Dobro, ja sad ne ulazin u neke duboke odnose, ni u kakvom dubokom odnosu trenutno nisan s nekin, dubokkom u smislu nekih očekivanja, u smislu ideje za vezu npr, to mi ne pada na pamet. Al eto desi se da se povežen tako s nekin. Mislin djelon me zanimaju problemi drugih ljudi i volin ih rješavat. Volin i iskreno želin bit podrška, a naravno, ti odnosi imaju i dimenziju van tih problema. Al također iman osjećaj i da se iz svoje slabosti povežen sa dosta ljudi i onda mi pitanje bude, šta ako ja sutra skontan da me ne zanimaju? Oću li ih izdat ako prestanen imat s njima odnos kakav iman sad? Ne bi ja nikad ima razloga nekoga ignorisat il odbijat kontakt, jasno, al ono, realno sutra me more to ne zanimat, mogu ne ulazit emocionalno u to i tako će to realno i bit, kad buden radija i živija život ozbiljno neću se moć toliko ni družit sa svima. Mislin, jasno, nema tu nekih očekivanja velikih sa druge strane al eto, meni bude, ja se onda osjećan tu nelagodno. A malo mi je toga pun kurac. Malo bi me više triba bolit kurac.
I onda dođe taj momenat da je teško dalje... Jer dalje tribaš sam. Jer sjeban, okružen sjebanin ljudima imaš podršku, imaš sve... Ali nemaš ništa, nemaš sebe. Nije da nemaš ništa, al dugoročno te nema. Ko ni njih s tobon. Svi mi težimo da se sredimo više manje. Neki nisu, ali takvi me ni ne zanimaju. Jer ipak i ti ljudi s kojima se povežen zbog sjebanosti su borci. Ne povezivan se s ljudima koji se ne suočavaju s svojim problemima. Ne jer mi je to neki moj veliki princip nego jer me u praksi takvi ljudi ne zanimaju. I tu dođe onda taj momenat, tog mog, nedovoljno razjašnjenog odnosa sa roditeljima i činjenice da ja moran dalje sam. A da tu nisan s njima. Da nema njih. Mislin, da se razumimo, njih nema već odavno. Ružno je to reć, jer ih ima, itekako ih ima, ali u smislu emocionalnog odnosa koji je na nivou zrelih osoba ih nema. Moj ćaća je emocionalno dite. On je osta emocionalno na nivou diteta. Ima nerješe probleme u vezi svog vlastitog samopouzdanja i svoje moći. Ljude uglavnom ne mere gledat u oči, mislin ljude koji su van uže obitelji. Jasan pokazatelj socijalne anksioznosti. Generalno u životu se je svega boja, osta je sam, ko napola pustinjak, mentalo zapravo, nepovezan ni sa kin na način na koji ja vidin da bi povezanost tribala bit. Također je ekstremno težak i tvrdoglav, paničan, neostvaren profesionalno, zapravo, svoj život je sveja na 30 posto onoga što bi triba bit jedan život po mom mišljenju. Ima on također i dobrih strana al biće post prevelik ako sad o njima krenen. Dobra je osoba, dubok je, inteligentan, zanima ga svašta, iskren je i dobrodušan, to su sve dobre stvari koje san od njega pokupit. I sposoban je, samo što se je ubija u pojam svojin strahon i neizgrađenon ličnošću. A to je više manje zato jer je osta bez ćaće ko jako mali, jer mi je dedo poginija, i ostali su njih četvero sami sa materon.
S druge strane, mater mi, je iz, pa mogli bi reć i nepravednih razloga ostala samo sa završenih 4 osnovne. Pošto je najstarija baba ju je odabrala da se brine o ostalima, i ona je ostala na tome ko na svojoj životnoj dužnosti.Inteligentna je, ima dobar smisao za humor, brza, bistra, ali potpuno nerazvijenih potencijala. Također je društvena, za razliku od ćaće koji je praktično asocijalan. Kad se je udala za ćaću mi... Dočekala je je ista situacija ko kući, grupa neizgrađenih ljudi koji su emocionalno ko dica, o kojima se triba brinit. I to je i radila. Ne vidin poantu njiova života. Njima je život rad i odgoj dice. I molit se Bogu. Ništa od toga meni nije bitno u životu. Rad je bitan, jer u životu želin radit ono šta volin, al svakako, nije mi bitan samo da bbi priranija dicu i da bi radija šta god. Tako da, uopće ne vidin kako da se povežemo. Istina je, stvarno me vole i odgojili su četvero dice u teškim situacijama, što je vrh. Stvarno to cjenin i cjenin ih ko osobe. Al nemamo osnove za povezanost, naprosto, nema nas. Od srednje škole ja san zapravo, potpuno sam o sebi. Nikad s njima nisan moga pričat o nekin svojin problemima. Nikad nismo mogli bit na istom levelu. Naprosto, oni su zapravo, od onog momenta kad san ja a i ostale sestre mi, od kad smo samo malo odrasli, pa i ušli u pubertet, sedmi osmi razred, oni su iza nas. Već tada smo ih izgubili da nas mogu razumit i u nečemu bit podrška. Inteligentni su ljudi sa potencijalima koji su nažalost zbog svojih životnih okolnosti a i svog pristanka na njih, ostali na nivou nekih budala u selu koji ne mogu završit 8 razreda osnovne bez da neki dvaput ponavljaju. S druge strane, neki roditelji su dovoljno i slični mojima, al dica budu sličnija njima. Moje sestre su sličnije mojim roditeljima nego ja. Ja se, naprosto, razlikujen. Naravno, vidi se da smo mi jedna obitelj i volimo se al ono, ja potpadan pod druge filmove i to je tako.
I to me ostavlja u jednom emocionalnom defincitu koji moran sam prevazić a ne znan kako. Moran osstvarit odnos sa sobom a ne znan kako. Odnos s drugim ljudima, a ne znan kako jer prenosin svoje neostvarene odnose s roditeljima, na odnose s drugin ljudima i onda ni s njima ne mogu ostvarit adekvatan odnos, kontakt i bliskost. Mislin, kažen, volimo se mi, sve je to super, al nemamo odnosa. Neman ništa u vezi mene što mi je bitno, a da me u tome roditelji razume. Ne razume. S dosta truda, obostranog, došlo je dotle da me donekle razume sestre... Al i to je labavo. Eto, neshvaćeni umjetnik. More zvučat klišejski, ali je tako. Radi se o tome da san, gradeć svoju ličnost na osnovu one mojih roditelja, jer tako se ličnost gradi uopće, sam preslika njiove pravce i obrazce koji su meni potpuno neadekvatni, a srića dovoljno san borben da neću da na nje pristanen. A onda, izlažeć iz tih obrazaca, iman tu težinu bivanja samim i taj, zapravo iluziran strah, od izdavanja svojih roditelja time da oden. Onda emocionalno, od njih odlazin. Na nekin način pristajen (prestajen) bit njiovo dite. Postajen svoja osoba. To je uvik teško, možda je nekad i teže ako si ima dobre roditelje, sposobne, s kojima imaš odnos al koji od tebe opet imaju nerealna očekivanja. Tada taj strah od izdaje je možda i jači. U mom slučaju je strah i blokada jaka, jer se radi o tome da iman neke stvari nerazvijene još iz ranijeg djetinjstva, jer san si preslika probleme svojih roditelja iz njiovog djetinjstva koje oni nisu nikad privazišli. Zato pazite kad pravite dicu. Pazite kakva ste osoba. Najgore je kad neko ne zna baš puno šta će odd svog života pa napravi dite i zapusti sebe. To je maksimum sebičnosti koji osoba more imat... I da. Roditelji, ako vam dica imaju dosta problema u životu, to je znak da ih imate i vi, samo što ste nekad odlučili da nećete radit na njima, a sebe ste slagali da problema uopće ni nema. I ko konačan i definitivan zaključak, svaki roditelji iz odgovornosti prema ditetu ima dužnost da radi na sebi. Ako već neće da radi iz odgovornosti prema sebi. :)
Skonta san da nisan ima nekoliko pisa, pa velin, da isproban koliko mi je sad mrsko srat, pa da vidin kako bi išlo. Nisan nešto vrlo u folu za pisat, al malo mi se da. Ko vremenska prognoza. Ne dešava mi se ništa posebno u životu. Malo se ne pripoznan u nekin momentima i vježban neke stvari koje nikad nisan uspija ostvarit a esencijalne su za život. Tipa upoznat samog sebe i tipa dopustit sebi da normalno živiš i postojiš, ne ubijat se u pojam, ne bit u paranoji sam od sebe i ne prikrivat se od drugih pod svaku cjenu, i to nekad baš hinjski vješto, hinjski najviše po samog sebe jer perfektno odglumin scenu prid drugin ljudima i onda kad se publika raziđe ostanen sam glumac ko govno, i skinen masku i najrađe bi plaka. A uglavnon ne mogu, previše me pukne nervoza. Teatralan san i iman talente, jebiga, neću reć da se nisan svjestan. Al zato u nekin drugin aspektima... Pucaju šavovi.
Zapravo mi je strašno teško bit prirodan. Užasno. Kad npr, par minuta gledanja sa psihoterapeutkinjon, prostog ono, gledanja opuštenog u oči bez ikakve neke priče koja se vrti, ne znan kako da izveden a da ne buden sav u grču. Mislin nema se tu šta izvodit, triba se sebi dopustit al to ne iđe lako. S druge strane, nešto san od sebe višto sakrija da ne znan to ni nać, iako neću reć da mi ne iđe sa psihoterapeutkinjon, i iđe i to dobro... Al triba vrimena, što me užasno iritira jer u životu iman trenutno dobre šanse i dobre ponude što se mog poslovnog a i ljubavnog (jer volin to šta radin) života tiče. A mene pere nervoza. A ja ne mogu prihvatit jednu ponudu da dan buden na jednon mistu i 15 minuta radin nešto u čemu san zapravo jako dobar, od panike da će me handrit teška nervoza i da ću to morat otkazat. Jebiga, kad me je handrila. Zadnji put san maka kući iz Sarajeva jer san opet ima jak napad panike i jedva san ga iskulira.
Teško je pisat, teško je to opisat... Ne znan ni ššto ni kako ni komu. Nikakva efekta od ovog bloga nema, skoro nikakva, iako ima nešto, baš psihoterapeutski u tome da spontano opisuješ i redaš svoje misli a da znaš da će ih neko vidit. Ima nešto u tome dobro. A et, jedna fina finesa u životu, nekad se more činit i realno more i bit dosta važna. Al nije bitna ni za šta realno. Ni zašta osim nas. Teško je priviknit se na to da će sve ostat isto, to jest da ćemo mi, svi mi, ja, prvi ja, odigrat neku nevažnu vjerovatno ulogu u svemu tome... Pričan o dešavanjima u svitu, politici i minjanju svita. Iman velike ambicije, i znan da iman potencijala i da san sposoban. Još samo da stvarno buden sposoban koristit te sposobnosti. Nisan siguran koliko su te ambicije velike al nisu male. Ambicije su mi vjerovatno da buden politički i, hajmo to tako reć, umjetnički, artistički, aktivan barem u zapadnoj Europi kao regiji. Dakle, ne želin ostat u granicama balkana. Pogotov BiH. Osjećan se više kao ajmo reć Europljanin, zapadnjak nego prosto Bosanac il Hercegovac... Zato me ne zanima i bilo bi mi malo loše da ostanen samo u BiH. Zapravo se po nekin stvarima pronalazin više sa ljudima izvan BiH.
Neman neke grandiozne planove niti moran bit super star, al prosto da buden aktivan, dakle da nastupan po zapadnoj europi, na engleskom, i da ne nastupan tako ritko, a možda i da na neki način utičen na stvari van BiH politički. Makar pisanjem kao novinar za neke portale. Ne znan pta očekujen i zapravo teško mi pada da se nikad ništa neće minjat, to jeste da se ljudi više manje neće prominit, osim možda manjine. Volija bi da doživin neke dramatične događaje i promjene a jedino dramatično je zapravo to nepodnošenje monotonije i beznandno sporog odvijanja stvari koje se odvijaju u sasvim nejasnom pravcu bez ikakve nade da će se išta brzo prominit il razrišit. Do mene je, mislin da kad nađen više unutarnjeg mira da će me to manje brigat.
Čudno je kako nosimo sebe sa sobon, sebe starog 2,3,4,12,13,14, itd, godina sa sobon stalno. Zapravo svaka naša emocija je vječna i uvik ostaje zapisana u nama. Iskustvo je vječno, čak i ako ga zaboraviš njegovi efekti su vječni. Puno ljudi bi se zavaralo da na njih ne utiče obiteljska situacija. A lažu se svi. Ako ste sjebani, ovako, ono niste baš sređeni i imate nekih problema koji vas more, a imali ste neke obiteljske probleme, imate te naše male obiteljske tajne koje svi imaju, niste baš nešto sa roditeljima dobri, imali ste obiteljsku tragediju, e pa otprilike 95 posto je da je upravo tu uzrok vaših problema. Govorin o psihičkim problemima neke vrste, iako ne nužno o neurozama il drugim poremećajima. Možeš pobić od kuće, možeš pobić od roditelja, al nikad nećeš pobić od njih u sebi, zapravo bižeć i negiranjen njih u sebi, im postaješ rob. Sebi. Svojoj slici sebe i njih. Danas kad san radija ovu vježbu na seansi, a prethodno je već utvrđeno da svoje slabosti povezujen sa slikon svog ćaće, po prvi put san doživija osjećaj, da vidin, zapravo, da nekako skontano ono, na fazon paf: Ja nisan svoj ćaća. Možda je dite u meni tek danas skontalo da ja nisan svoj ćaća. I da iman slobodu da djelujen drukčije. Al i odgovornost. A i sjebano je, šta ako zajeben? Lakše je držat se onoga šta je sigurna zona i dokle me ćaća more zaštitit. Govorin psihološki, ćaća u stvarnom životu more bit i mrtav. Govorin o ditetu u nama koje je živo kao i prije i kojemu je ćaća uvik živ.
Također san skonta da me jedna cura s kojon san se jeba i mogu se opet jebat zapravo malo podsjeća na mater. I da je to zapravo razlog što mi je je nešto mrsko zvat opet da se jebemo. Iako zvaću ja nju vjerovatno i privaziću to, al eto... Zanimljivo za primjetit. Definirani smo roditeljima do nevjerovatne mjere i zapravo, dok to ne osvjestimo i ne oslobodimo se te identifikacije, fiksacije i lojalnosti, nikad nismo slobodni. Stvarno, baš san danas razmišlja, koliko je teško bit slobodan. Ne bit rob fiksacijama koje imaš u glavi. Bit autentičan, osvjestit sve u sebi šta te sputava i stvarno donosit svoje izbore. Ne samo radit ono šta te na prvu privlači po inerciji, nego istraživat. Pustit znatiželju na volju. Teško a predivno nešto za živit zapravo. Život more bit predivan stvarno, predivan i dubok sto posto.
S druge strane, zanimljivo je koliko se ljudi lažu i čitav život žive u bijegu i u vještačkoj ličnosti koja ih potpuno zanemaruje. Vrlo je jednostavno al ljudi neće. Pratite svoje osjećaje. Stanite prid ogledalo, gledajte se malo, nemojte radit ništa, samo dopusti. Imaš neki strah, bojiš se nekih tema, nelagoda ti je od nekih ideja... Dopusti ih, dopusti pa vidi koliko moreš. Šta ti one točno čine, a šta ti donose. Do čega te u tebi dovode. Il budi iskren, vrlo je zapravo jednostavno vidit jesi sritan samo se upitaj kako se osjećaš. I nemoj pravit teoriju, stani i vidi prosto kako se osjećaš. Kako se osjećaš kad ustaneš ujtru? Kako si se osjeća/la, zadnjih npr pet dana kad si usta/la? Samo pogledaj. S kakvin mislima zaspiš? Imaš li nešto radit šta baš iščekuješ, šta te raduje u idućin danima? Jednostavna pitanja. Al neće se ljudi pitat. U neka doba svi si stave masku i posive, i prožive tako život.
Al ima taj život cjenu. Ima, jer je neživljen život, život življen samo djelon sebe. Neuporediv je sa potpunin životon, pa makar taj potpuni život traja i samo kratko i makar ga ima samo na bliceve uz puno truda. Isto ko zaljubljenost. Jest da je lažna, jer zaljubljenost jeste, ali opet isplati se osjećaj. A to je laž i to je fiksacija na drugu osobu. A koliko je dobro kad istinski i potpuno voliš i prihvaćaš sebe, kad, kao recimo kad se zaljubiš uživaš u drugoj osobi, na isti način uživaš sebi, voliš se, promatraš se, uživaš u sebi i u svemu šta ti budi želje, znatiželju, veselje, ljubav, užitak? Neusporediv i sa čin drugin. Al neki ljudi misle da ne vridi truda. Ne viruju si. Misle da ne mogu. I u međuvremenu se slažu da su sve uspili a potajno se ukisele i raduju tuđoj nesrići, jer se time lažu da oni nisu sami. I potajno žele da umru, a kad dođe dan da umiru, kaju se što nikad nisu ni živili.
P.S. Zadnjih dana uživan u kući jer gori vatra i ja sam sidin pod blagin svjetlon sa mačkon. Baš je super. :)
https://www.youtube.com/watch?v=MM64ynWN5BQ
Serem se u zvaničnu realnost
U životu mi ne treba ta gadost
Ponekad je primetim čisto
Da shvatim da je sve i dalje isto
Retorike bez ikakve veze
Face se izveštačeno keze
Na sve strane okačili glave
Promocijom sebe se bave
Nepismenom bagrom se hrane
Truju naslovne strane
Baljezganje više nema meru
Povraća mi se dok slušam kako seru!!!!
OD MENE IMATE BOJKOOOOT
ŽELIM VAM KAVEZ I LOKOOOOT
NAPOLJU BESNILO KULJAAAA
NEKA VAS LINČUJE RULJAAAAA
x2
(seratori)
za veće plate i penzije
za dobra radna mesta
za bolji život svakog građanina
za iskorenjivanje korupcije
i bolji život naše dece
Ovo im je zemlja iz snova
Sve dok se uzima lova
Pitoma stoka se muze
Beskičmenjaci se guze
Svakodnevno zabavljaju rulju
Tako što se međusobno pljuju
Al zbog interesa stisnuće zube
Pa će posle javno da se ljube!
OD MENE IMATE BOJKOOOOT
ŽELIM VAM KAVEZ I LOKOOOOT
NAPOLJU BESNILO KULJAAAA
NEKA VAS LINČUJE RULJAAAAA
x2
BOJKOOOOOT!
http://balkans.aljazeera.net/vijesti/video-turska-oborila-ruski-vojni-avion-na-granici-sa-sirijom
Turska po ko zna koji put pokazuje kakva je zemlja i na čijoj je strani. Dakle, avion je pa u Sirijski prostor, kao i piloti. Sve i da je bija u Turskom zračnom prostoru, što, s obziron za poziciju pada nije vjerovatno, to je teško ikakav razlog da se taj avion obori, a pogotovo ako taj avion napada teroriste protiv kojih se i ti boriš, dakle, to je avion partnerske zemlje. Ali ako taj avion napada teroriste koje ti podržavaš i ako ih napada na koridoru priko kojeg im, sa tvoje zemlje dolazi oružje, dolaze novi regruti, novac za naftu, e onda itekako imaš razlog da oboriš taj avion. Nisan rusofil, ne volin Putina. Zapravo mislin da je Putin kritičan lik (kritičan znači na fazon u kritičnom stanju). Ali Rusija je jedina koja ima ozbiljnu ambiciju da zaustavi ISIS. Druga je stvar da Turska je naspram Rusije inferiorna vojna sila, Turska ovako nešto nikad ne bi napravila da nema nečiju podršku. A sad, nema sto zemalja čiju podršku more imat. Sasvim jasno, i opet sasvim jasno, SAD, zapadne zemlje, Saudijska Arabija, Izrael i Turska u svojoj koaliciji terora, hegemonije, maltretiranja, žele zavladat bliskin istokon. Sa ovin događajen dolazi pod veliku sumnju i teroristički napad u Turskoj, dakle ako je Erdogan sposoban oborit Ruski avion, ako je u stanju zatvarat novinare koji pokažu dokaze da šalje oružje ISIS-u, onda je u stanju i organizirat teroristički napad da dobije većinu na izborima. Većinu koju prvi put nije dobija.
Ono što nas čeka nije veselo. Ne postoje naznake da će se ljudi ubrzo opametit. Europa nabrijava na terorizam, neki cilj stoji iza toga. Vjerovatno, kao i u americi, žele iskoristit situaciju da uvale neke represivne zakone protiv vlastitog stanovništva. Još od Britanskog zakona o žitu, kojim je stanovništvo velike Britanije namjerno dovedeno u siromaštvo, da bi se dobila podrška i vojna snaga za dalja britanska imperijalna osvajanja, ponavlja se isti patern. Ljudi ne kontaju i po svemu sudeći, većina ih i neće skontat dok smo živi. Treći svjestski rat ako se desi, sasvim je jasno, će bit između Rusije i SAD-a, to jeste, najvjerovatnije između Rusije i Kine protiv SAD-a i zapadne Europe. Ne bi reka da će se brzo desit, ali elita na zapadu opasno gura granice. Želi Rusiju taktički pobjeedit, onako, kao bikovi kad se bore u par gruvanja rogovima pokazat ko je jači. Ne bi reka da će Rusija baš popustit. Sve u svemu, Rusija i Kina su jednako loše kao i SAD i zapad. U oba slučaja radi se o totalitarnim, imperijalističkim tendencijama. Mi, ljudi, smo u oba slučaja donji. Ne zna se koji su gori što se toga tiče. Rusija i Kina su malo gore prema svojim građanima, al zapadne zemlje zato dok na domaćem terenu glume liberale, u zemljama 'trećeg svijeta' ubijaju milione. U oba slučaja, nemamo izbora, jedini izbor je nesudjelovanje. Odbijanje učestvovanja, jer, na čijoj god si strani, na strani si negativca. Mi i oni smo jedino mi obični ljudi protiv ljudi koji nas manipulacijama žele dovest do toga da si svjesno stavimo lance na ruke i porobimo se. A nažalost, većina to radi.
Mislin, da budemo sasvim jasni, da su Hrvatska i Srbija vojno jače, i te dvi zemlje bi opet vrlo rado koristile ovu 'terorističku prijetnju' da opet sebi prisvoje BiH. Ljudi bi popušili priču, vidin vrlo dobro po prosječnim ljudima iz hercegovine i dalmacije, i po njiovon stanju uma, da bi stvarno popušili priču da se tribaju branit od 'terorista' i da bi pošli u rat, da ih neko nafura. S druge strane Bošnjaci, dosta njih, ide ratovat u Siriji i da ništa pasiji podržavaju Tursku u svemu što radi, imajući tu neku romantičnu, Štokholsmko sindromsku sliku, Turske kao majke koja nas voli. Nismo nigdi dospili, stoka smo kakva smo uvik bili. I ako dođe ono šta će najvjerovatnije, eventualno doć, i mi, ko i svi ostali, u prosjeku, bićemo sami sebi krivi.
https://www.youtube.com/watch?v=EH9meoWmAOM
Sf, ljubav, i samoća. Dubina.
Tribaju mi zvizde, kampiranje pod nebon, utegnute crvene gaće, stisnute da ih osjećan do peta, muzika, svijetla, polumrak, ruke, ljudi, snovi, dodiri, sex, uzdasi. Kave, jutarnje, večernje, noćne. Piva, količine. Rakija, more. Sunce da pada od jutra do popodne, da je vitar proladan dok mi dira lice i prolazi kroz kosu, dok odan po gradu. Na nogama oću čizme. Neću da je iko sa mnon, neću da me iko vidi, sem stranaca koji blicaju i reflektiraju me, ko magneti kad se približe jedan drugom. Također, oću svakoga koga oću i ko u momentu znači. I nikoga. Ni sebe. Kad neman sebe.
Ljudi su glupi. A viruju si da nisu. Viruju si i lažu se i uradiće sve da viruju u svoje laži. Naće momka/curu koja će im potvrđivat njiove najbolje laži, one najvještije, one najdublje laži joj/mu neće ni reć al naće momka/curu pažljivo, čak i nesvjesno, jer ni sebi ne priznaju te laži, baš da in te laži potvrđuje. Tako će ljudi dobrovoljno bit potpuno retardirani. Tako i piše čak u svetoj knjizi "I reče mu Bog: Ljudi su budale i ljudi će bit budale, ljudi će dobrovljno pristat i odlučit da budu budale".
Dakle, naće nekoga ko je očito slabić i ko očito ima probleme, da njih vadi iz problema. Naće psihičkog bolesnika da im rješava emocionalne probleme, alkoholičara da se brine za njih i njiovu obitelj, naće slabića koji se pali na njiovu mladost, na njiovu naivnost, naće glupaču koju zanimaju samo njiove pare, s nadon da će od njih dobit onu emocionalnu zadovoljštinu koju traže. A sasvim je očito da ti ljudi s njima nisu radi emocija koje traže. Jer, da bi od nekoga dobija ljubav, on bi s tobon prvo triba bit radi tvoje ljubavi. Ako si slip i ako ne gledaš, ako si budala, sam si sebi kriv.
Druga poprilično bitna stvar je sujevjerje (praznovjerje). Ili ti ga salivanje strave, demoni šejtani ograjisanje egzorcizmi đavli sotone i pičke materine. Dakle, jednu stvar koju svi tribate znat. Ukoliko imate neke teške i naizgled možda nerješive probleme, a koji nisu konkretni životni tipa da vas je neko zatvorija u podrum i ne pušća vas vani, da ste invalidi i nepokretni ste u krevetu i tako, dakle neke velike probleme a nisu takvi, to ste, barem 60 posto vi sami sebi krivi. Dakle vi ste krivi. Virujte vi u demone, u ograjisanja, u bajanja, uroke i pičke materine, činjenica jeste ljudi su retardi i ljudi su toliki slabići da će prije svalit neki problem na imaginarna bića nego se zapitat jel do njih nešto.
A do vas je, i svaljivajte, nadajte se do mile volje al ništa van se neće prominit dok ne krenete nešto drukčije radit. Na stranu šta postoji il ne postoji. Ja ne virujen u uroke, ne virujen u demone, ne virujen ni u šta što more imat psihološku moć nad menon. A znaš šta, možda demoni šejtani uroci i postoje. Al znaš šta je stvar, ako i postoje, zašto da imaju moć nad tebon? Da bi išta imalo moć nad tobon, moraš mu prvo ti dozvolit. A ako mu dozvoljavaš, do tebe je. Zato, minjaj se dok nisi otiša skroz u kurac. Neće ti se prominit ništa vani samo od sebe, džaba se nadaš, nadaj se godinama al neće.
E da, i zaboravija san dodat, nevezano al neka nek se nađe, evo i jedan članak malo o genetici: http://articles.latimes.com/1995-02-20/news/mn-34098_1_biological-basis
Jedna dakle studija o rasama, to jeste o konceptu genetske rase, nacije il etnije i o njenom značaju u biologiji.
https://www.youtube.com/watch?v=AdKNlGfkyhc
Činjenica je da će mi sve bit na pauzi dok se ne sredin. Volija bi sad napisat neki post u kojem ću se pravit pametan oko puno stvari koje san ja skonta a mnogi od vas nisu, oko iluzija koje su mi se razbile a ljudi ih se drže ko kamena... Al ne da mi se. Neman snage. Ni zašta nego za se, prosto sebično na se fokusiran a i ne mogu drukčiji bit kad san u stanju ko u ratnoj zoni. Činjenica je da su stvari podosta jednostavne... Projiciraš ono šta jesi, tražiš ono šta ti fali. Postoji ljubav u svitu, virujen da postoji... Postoji nešto, al ne postojin ja. Nema mene, nema mene pravog, mene koji s pravon more nosit ime i prezime i godine jedne zrele osobe, iako po godinan iman još lufta, mlađahan san ja momčić al bez obzira. Sve će mi bit na pauzi vidin. Ne znan ima li ikakvog načina da se stvar riješi osim onog direktnog, onog koji mi je najmrži.
U neku ruku mi je drago, fakat ne mogu više bižat. Vidin ja sve, krenen ja bižat al ne mogu. Naprosto san previše svjestan trenutno, jebiga, ja san svoje iluzije potrošija maksimalno. Fura san ih, furale su me, držale i održavale na životu dovoljno dok se sve nisu potrošile potpuno i ja vidin da ne mere tako. Krenen ja malo onako pričat sam sa sobon, zamišljat neke scene osvete, scene di nešto moćno tako nekome reknen prid nekin drugin osobama... Krenen ja malo se sitin, smišno fakat, tih nekih profesora iz srednje koje san intenzivno zamišlja u srednjoj kako tipa, mi pričamo ja reknen nešto skroz pametno i oni budu impresionirani, pa pustin super muziku i tako to, čak i sad nekad na blic mi neki od njih prođu, šega je to. Al ne mere jebiga. I super je da ne mere. Problem je što me to ostavlja negdi između, onda krene jak osjećaj bijesa, ljutnje zbog konkretnog problema od kojeg bižin i zbog zida koji iman isprid toga da nekome nekad zbrusin il da nekome generalno reknen ako iman s njin neki problem. Ogroman zid. A sve se to poprilično vodi na taj strah stari, strah da neman moći, strah da ne mogu, da san slab, da je druga osoba jača i da ja generalno nad životon neman kontrolu, da san žrtva.
Imalo il neimalo s tin posebne veze, veze ima al eto možda nije samo do toga, sitin se počesto tog osjećaja, istraživan ga zadnje vrime i zanimljivo ne sjećan ga se toliko dobro a možda bi triba bolje, kad me je maltretira taj lik iz sela mi. Bija san ja mislin čak baš prvi osnovne, on mi je ubaciva torbu u drače, ubaciva i mene s njon i tako. Nekad bi to radili i ostali s njin, uglavnon ne bi. I samo san o tome šutija, nikome nisan ništa govorija. Iz ovog il onog razloga, ja nikad nisan virova da moji roditelji za me mogu rješit nešto. I to je zato što oboje generalno su od sebe nezaštićeni, jebiga... Tužna je to priča. Neman ja na koga bit ljut, mogu in eventualno reć kako mi je pa da oboje skupa plačemo zbog toga. Ćaća je generalno jebiga, slab na svoj način, iako s druge strane bi se moglo reć bogami i da je jak, da ima sudbinu kakvu je ima i izgura se je. S ćaćine strane svi imaju tu crtu siročadi jer su ostali bez ćaće ko mladi a mater bila boležljia i izgubljena, ostala sama s četvero dice. Generalno imaju taj problem i osjeti se to da su nad njima imali moć i radili in kako je ko šta tija. Mislin moj ćaća živi u svom svitu, poluizgubljen u životu, neurotičan, ne mere ljude u oči pogledat, bukvalno to kažen. Mater je ostavljena ko dite da čuva konjeve i krave, jebiga bilo je tako vrime, ona je bila najstarija, dok joj je jedna sestra išla i na fakultet, ili dvi čak, a ona je stala sa 4 razreda osnovne jer je baba tako odlučila. Neću ništa reć, neman šta govorit.
Da san ima osjećaj da me mogu zaštit, nisan. Tanak je taj osjećaj moje veze s njima. Ja ga ne želin i ne mogu razvijat jer osjećan užasnu preizloženost da in išta kažen, jer sve krivo tumače. Sve drugačije gledaju. Ne komuniciramo, nema nas. Nemamo osnove za odnos. Volimo se mi, al daleko je to... Ima tu emocija, možda s druge strane kad ja bolje sazrijen ću i ja moć bolje. Al te stvari stoje, ne mogu reć, nisan ima situaciju da mogu se obitelji požalit kad iman neki problem, nisu me razumili nikad, ne razume ni danas, nisu me ni znali ni mogli zaštitit. Iako eto poslje je bilo nekih situacija da moji reagiraju mislin zapravo i da reagiraju ispravno. Al kako god, ja nisan ima nikako taj osjećaj da in ja mogu išta reć. Bilo me je strah, bilo mi je i loše i osjeća san se slab. Kasnije je taj drug što je bija godinu stariji to reka mojoj sestri i bija pravo ljut u čudu što ja ne reknen da me taj lik maltretira. Baš se je iznenadija jer ja to svojin nisan reka. Bilo mi je loše o tome pričat. Sićan se kako san oda oko štale i bija zadubljen u to. U taj osjećaj. Bija san totalno izgubljen, u grču i afektu, teško je to objasnit, ditinjast je osjećaj dosta. Kasnije su moji otišli kod njegovih da im kažu da mu narede da s tin prestane, al više je rješilo stvar što je taj stariji drug njega par puta tako ubacija u drače i rješija to. Iako je i on jednon s njin se dobaciva mojon torbon, sićan se da mi je to bilo loše.
S druge strane ja iman rođaka kojeg su tako, ne znan koji je razred bija njih nekoliko dice iz sela kad su se vraćali se dogovorili da će ga pribit, uzeli neka drvlječa, nešto. I on in reka da to bace pa in neće ništa, jedan bacija ostali nisu, i on ostalu trojicu četvoricu sam nalema. Ima i toga, jebiga, ja to nisan moga. Nisan zapravo nikad moga uopće reagirat, samo to je bilo preteško. I sad ostanen na tome, na reakciji. Prevelik je strah da se konfrontiran, valjda kontan da je bolje poget glavu i izbić veće belaje, degeneke. Al jebiga, kad dođe do točke da ti odnosi ne funkcioniraju, da sam ne funckioniraš, onda skontaš da to moraš minjat. Psihičke bolesti i psihički problemi su srića. Dobro je da ih ima, inače bi ljudi mogli bit najveći retardi na svitu. Istina je da ništa nećemo minjat ako nan nije loše. Zato neke ljude triba suočit i dat in nazad kad rade nešto, da skontaju da tako ne mere. Iako ne mora se to radit nasilno. Ako je neko kreten, triba mu to reć, i ne družit se s njin uopće dok god inzistira na tome da ostaje kreten. Tužno je al sebični smo, minjamo se kad je nama loše, ritko kad se minjamo kad je drugima loše. Nasilni muž će plakat poslje kad nalema ženu, al neće se minjat dok žena ne ode od njega. Neće se, u 90 posto slučajeva minjat dok ne skonta da ga njegovo ponašanje košta.
A na stranu to što sokovi života teku mimo mog srca, osjećan ih, osjećan, komunikaciju sebe i okoline, univerzuma, sebe i sebe, kako se izobliči, kako se zamuti, kako postane tamna i napunjena masnim crnim i bordo na granici crnog, tekućinama i kako uništava i zamaziva svaku sreću i svaki normalan odnos. Nema druge, ne iđe, naprosto džaba mi je, biću kivan i grišću se al neću apsolutno ništa u životu uspit dok ne rješin te stvari. Dogovaran nastup, prenosi me, kontan kako bi se najrađe vratija kući, loš san, ne nastupa mi se a zapravo mi se nastupa, ne nastupa mi se od lošine, nervoze i odgovornosti koju ne mogu trpit kad san vaki. Ne mogu se ni zbarit nit komunicirat normalno i su kin, ni su kin apsolutno ni misao normalnu ne mogu skoro imat. Funkcioniranje apsolutno zakazuje i funkcioniran kritično al sam san sebi kriv, sam san sebi kriv. Sam san odgovoran, jedino ja mogu. A ne znan kako, ne znan di. Znan oklen triban krenit, a teško mi je. Odatle mi je najmrže poć. A zapravo, mislin da bi ljudi jako često mogli dosta toga skontat o sebi kad bi samo odlučili da krenu upravo od onoga šta in je najmrže.
https://www.youtube.com/watch?v=ifZfUVp2chE
Ne slušan inače monkeyse nešto, al ova mi se sad sluša. Od ovog domaćeg roka koji svira u kafani di san, pušenja, prljavog kazališta, dugmeta, mi se osipa. Inače volin rok, al dobar rok a ne ovo. Tom liku iz sela ne zamirin. To san zaboravija dodat. Ima je kritične roditelje, ja bi ko zna kakav bija da san na njegovom mistu bija. Nesritan je, ima problema, proletija je ima nekoliko godina kroz crveno pijan i ubija ženu iza koje je ostalo troje dice. Bija je u zatvoru, vidin generalno da nije dobar i da ga to pere. Nije loš momak, zapravo je i fin momak. Nije mu lako. Nije lako bogami ni kad si glup, varaju se ljudi da je glupim ljudima lakše. Kad si glup mogu te morit retardirano glupe stvari i neš ih rješit. A kad ti se desi tako neki kompleksniji problem, nemaš apsolutno nikakva intelektualnog alata da to rješiš. Nije ljudima lako. Tako.
Nema rješenja za probleme. Kako stvari stoje samo se gomilaju. Ne znan, ne boli me toliko to šta se dešava koliko san frustriran što propuštan savršeno normalan život i uživanje u životu zbog svojih boljki koje se ne mijenjaju godinama. Nije da se ništa ne minja, al definitivno se ne minja ni blizu dovoljno. Dosta mi je i gadin se sam sebi. I dalje san nervozan, frustriran i sposoban san zauzet se za se prosto u onom najelementarnijem smislu. Teško se baš zauziman za obranu svojih granica, mislin na onaj nivo poštovanja kad ga neko prikorači, kad dobijen komentar koji me nervira, kad me nečije ponašanje nervira. Neću reć, frustrira mene i plaši me generalno ideja da mi neko pređe granicu, i to na one ružne načine, tipa da me neko pribije da me profesor na fakultetu neki jebe i tako. Jebe me i to ne kažen, mislin u tome je ključ valjda. Iako trenutno me najviše jebe taj prelazak granice od strane ljudi s kojima se družin. Nije mi jasno, i ne kontan, al eto pitaću: Koji je kurac ljudima? Šta je ljudima, kako su ljudi vako retardirani i nesvjesni? Neću reć da ni ja neman nekih momenata, ima san ih i više prije, al iman ih jako malo, naspram toga koliko ih ja doživin od drugih ljudi. Teško se nosin s tin i obara me, naprosto kad dođe do toga da moran nekome reć neki problem il onako nekoga vratit na misto, blokan, ne funkcioniran. I onda se vrati to stanje, to poznato stanje.
I sad je sve jasno, eto bar to da ništa. Sasvim mi je jasno to stanje u kojen san bija godinama. Zapravo ni ne znan za drugačije stanje, od kad mi se identitet u priliku formira, moj identitet je takav. Podanički, anksiozan, lažan, zamagljen i zamuljen. To uveliko formira ono što ja jesan i ono ko ja jesan. Zanimljivo je to stanje na neki način za proučavat, jer poprilično zbog moje unutrašnje borbe, moje nemogućnosti da zauzmen svoj stav naspram nekoga i buden 'neovistan' što bi jedan drug mi reka, se zapalin za slučajeve političke nepravde u svitu... Istina je da vidimo vani ono što je u nama, ali također je istina da je globalna situacija odraz naših individualnih psihičkih situacija, tako da nije neopravdano eksternaliziranje naših psihičkih problema. Iako, ako imamo vlastite psihičke probleme borba za rješavanje političkih problema neće rješit naše unutarnje. Zapravo ni ne znamo kakvi smo dok se ne sredimo, ne meremo reć šta nas zapravo najviše interesuje. Propuštan puno, propuštan i to je užasavajuće i očajno. Zadnjih dana san opet zapet ko puška i iman snažnu gorku emociju u plućima, količina bijesa se opet nakuplja strašno. Al blokada je jaka. Količina bijesa se nakuplja u plućima al grlo šuti. Vratna čakra je zatvorena neko bi reka, al to se ne rješava u vratu, nego u glavi. I nema tu rješenja, ne znan ja kako to rješit. Eto, ne znan. Sa prijateljen o kojem san pisa post ima nekoliko san neku večer priča i reka mu sve šta mislin o njemu i sve šta mu smeta. To je dobro. Nažalost to me i nije puno nešto poguralo sa samopouzdanjen jer mi je sadašnja cimerica isti dan imala jednu reakciju na moju priču na fazon: Bože šta mu pada na pamet, što me je izbacilo iz takta i pokrenilo opet isti mehanizam ohorčenosti, ljutnje, šutnje, lažnog odnosa, to jest odnosa koji nije dobar a ona misli da je dobar i slično. Neman snage da joj pokrećen priču o tome, ne znan što. Tu dolazimo valjda i do točke da se bojin odbačenosti. Da mi je samo moć se zauzet za se normalno i zbrusit nekome ako triba, kad mi dođe da nekome reknen nešto šta mi smeta reć to odma u istom momentu i gotovo. A ne mogu, ne znan. Grčevito je to, i što uspijen grčevito je to i nema tu puno napretka.
Ne virujen puno ljudima da su u stanju bit normalni iako mi se ne da zatvarat u ideju da su svi ljudi šupci i ne jebat nikoga dva posto. Nisan moždo za tu ideju ni dovoljno jak, s druge strane izgleda mi da to nije ni zaključak koji bi ja prirodno izvuka. Ne mogu izvlačit taj zaključak ako ni ne pokušan sredit odnose s ljudima i reć im šta mi smeta. Ne znan. Neman baš para da iđen psihologu opet, iako mi se iđe i mislin da ću na kraju i skontat novog psihologa. Al tanak san s paran a i iman planova za koji mi tribaju pare. S druge strane kontan, jebo psihologa, to mi je samo zamjena za stvari koje ja vidin da triban uradit, tipa eto toj cimerici reć šta mi je zasmetalo. Najviše me riže ta nemogućnost da buden normalan, naprosto, konstantno iman pritisak u plućima i bis, nikako nisan normala ni miran. Nit iman samopouzdanja i za šta nit si išta virujen. I na faksu na studentskoj se pogubin, naravno, ne skonta se to jer dobro se ja znan skulirat, i tako, slične stvari. Ne da mi se zapravo ni s kin ko me zna ništa ni pričat jer mi je samo jedna stvar opsesivno na pameti i samo mi se o tome priča ako ikakve dublje teme krenu. Ne funkcioniran normalno uopće. Pomalo se gadin sam sebi, opet dok san čeka pregled na ljekarskom me je malo kucala nervoza oko toga da ću kad uđen bit nervozan i kad mi budu prigledavali otkucaje srca će to skontat, što se i desilo i mislin da je ova što mi je prigledavala i skontala da san nervozan. A unervozin se samo jer je to situacija kad postoji mogućnost da buden slab i da oni to primjete. Ne mogu uopće formirat normalan razgovor s nekin koga upoznajen, neku večer na derneku pijemo i s likon kojeg i ne znan nešto krenen u neku dobru priču i odma mi se pomute emocije, pomalo bi da od njega dobivan potvrdu, da se divi nečemu mome, a s druge strane ne mogu to više nikako, a ne mogu uspostavit normalan, zreo, odrastao i konkretan odnos u razgovoru s njin jer nisan to u stanju. Bukvalno san u stanju da san pognute glave i ležin pod drugin osobama i svaka situacija da se postavin ko normalna osoba me samo lansira na konflikt zbog kojeg san takav, pognut i podređen, i onda samo skontan da ne mogu rješit taj konflikt i onda ostanen tu u stupici, paraliziran i ne mogu mrdat.
Radi se zapravo prosto o tome da se osjećan da se ne mogu zauzet za se, osjećan se da ne mogu pobjedit, da ne mogu imat kontrolu nad svojin životon, da se ne mogu obranit od drugih. Ne vidin se ko osobu koja je to sposobna. Ko mali san ima slučajeva maltretiranja, ništa posebno al bilo ih je. Druga dica kad kroz to prođu se postave drukčije, na neke ne utiče to posebno, neki ojačaju i postanu pravo zajebani, ja san vazda bija nježan, izgubljen i nesposoban da se obranin. Iako nisan baš bija pizda, ima san puno situacija kad je se tribalo postavit hrabro kad su drugi ko dica bili pizde a ja nisan. Al jebiga, ne mogu da izvojevan to, da skontan šta ću, ne mogu i gotovo. Ostanen u blokadi i to je to. Ima to veze s tin što mi je ćaća takav, strašno emocionalno poput ostavljena diteta, što i jest bija jer mu je ćaća poginija kad je bija 5. razred i od tada je sam. Ima moj ćaća debelo tu crtu, on je sav nezaštićen i slab, od njega san ja to povuka. Al opet... Nisan ja ništa povuka nego uobličija ono što san već ima u njegove obrasce prema svitu. Moja je odgovornost za to, samo ja ne znan kako to da rješin, ne znan šta ću, ne znan dalje. Nije to toliko strašo... Život je dobar, neke stvari san fakat rješija da me ne more, tipa grijanje u stanu, cimerice mi oće inače da bude dosta toplije nego što je meni ok i skonta san to s njima i sad je baš normala. Mislin ta cimerica mi je i najbolja prijateljica sad, super je ona lik, al jebiga, ne znan.... Malo je tu i do mene, mislin dobro san ja preosjetljiv, al ne znan šta da radin? I ako kontan na fazon da je do mene i da moran postat jači, jači jedino mogu postat kroz zauzimanje za sebe na stvarima koje su mi problem, pa makar to bile i sitnice. Ne znan. Nerviran se užasno oko ovih stvari a ne znan šta da radin. Žurin sad sa krajon posta jer me je druga cimerica upravo zvala da iđemo do grada što mi se radi, pa ću brzo poć.
Pare na psihologa mi se ne troše jer i kontan ić u Prag sad na zimu, eto, to je fina vijest, da se nađen sa ovon curon iz Novog Zelanda. Kako stvari stoje zanimljiva mi je, iako neman nikakvog posebnog plana, al me zanima. A i njoj je tako. Ona je i inicirala priču da je ja zaniman i da bi nešto tila sa mnon, pa je možda i više zaniman nego ona mene, neman pojma. I onda se nađen vaki kakav jesan, nesposoban i za kakav normalan odnos s ljudima. A da ne govorimo da me handri to da bi me mogli spucat napadaji panike ako oden sam negdi tako, u inostranstvo, a ima san već iskustva sa napadajima panike kad putujen buson i nisu baš nikako fini. Ne znan. Eto, onda se vratin na to da bi opet počeja ić psihologu, a onda iman problem s parama, al vidiću. Ma rješiće se to već nekako, po nekoj inerciji se mora rješit, sve ću skontat već sa vrimenon. Danas je subota, mislin da ćemo vani. Moga bi se napit i bilo bi se dobro i zbarit s nekin. Tako, samo da ne dođemo do toga da se jebemo pa da opet iman situaciju da mi se ne mere dić kurac jer se ne osjećan ko osoba koja je imalo sposobna imat kontrolu nad sobon. Pa eto, još nek udari plakat ko što je uradila ova cura iz Izraela i biće divno, savršena ideja seksa, kreneš se jebat i to završi tako što cura plače jer ti se ne mere dić kurac, što je podsjeća na neke njene komplekse itd. Tako, lipota.
Zanimala bi me jedna stvar, zašto nikad ne čujemo ispovijesti silovanih muškaraca? Jer ih nema? To bi moga zaključit samo neko ko nema interneta da provjeri statistike i stvarne informacije, to jeste slučajeve silovanih muškaraca. Malo se priča i o silovanim ženama, naravno da se premalo priča, ali ipak se priča. Procenat silovanih žena je zasigurni veći nego muškaraca, ali ipak, da ni jedna priča sa balkana o silovanom muškarcu ne postoji, nešto ozbiljno sumnjan da je samo stvar tog omjera. Rat, ne postoji ni jedna javo objavljena priča o nekom muškarcu silovanom u ratu? A da ih nije bilo, to more mislit samo budala. Siguran san da bi puno tih priča se moglo čut, što silovanih od strane suboraca, što silovanih zarobljenika, što kojekakvih dječaka i staraca po selima. Ali ipak nešto nan nije ugodno o tome čut, pričat. Zašto? Moguće da je stvar patrijarhalnog društva u kojem bi muškarac ima deset puta veću sramotu i teret u društvu ako bi se znalo da je silovan, pa i ne govore to. A i sami se sigurno osjećaju jadno na n-tu pa ne govore ni zbog sebe. A nešto kontan, da bi moglo bit i malo do toga da bi brojke silovanih muškaraca i njiove ispovijesti mogle malo stavit naglasak i na to da se neki muškarci više pale na druge muškarce, pa da zato radije njih siluju. Mislin da bi bilo malo i toga. Kako god, kako mi reče jedan prijatelj, u gradu u Hrvatskoj, koji je nedaleko od mog, ima jedan beskućnik, klošar, luđak, sve il nešto od toga troje, koji vazda visi u parku i koji je, navodno, silovan na brodu na kojem je radije od strane trojice Rusa. I to se dešava. Kako stvari stoje, postoje parametri za ispravno i neispravno silovanje, o kojem se more a o kojem ne mere javno govorit, imat suosjećanje i kaznu za počinitelja.
http://www.theguardian.com/world/2015/oct/10/turkey-suicide-bomb-killed-in-ankara
Dakle, ovo je stav Turske vlade o bombaškom napadu u Ankari: 'Veysel Eroglu, minister for forestry and water, attempted to put the blame on the organisers of the peace rally. “Our people need to be careful of such provocateurs that organise terrorist demonstrations in order to incite discord in social harmony,” he said.' Dakle, ljudi koji protestuju protiv Erdoganove politike 'rješavanja' Kurdskog pitanja kroz bombardovanje Kurda u Siriji i Iraku održavaju 'terorističke demonstracije'.
U isto vrime, paralelno, uhićen je još jedan novinar u Turskoj, novinar sa najpoznatije Turske televizijske kuće na engleskom jeziku zbog 'vrijeđanja Erdogana na tviteru'. Ovo je lista novinara uhićenih zbog kritike Erdogana samo u proteklom periodu od rata u Siriji: http://www.presstv.ir/Detail/2015/10/10/432760/Turkey-Bulent-Kenes-Recep-Tayyip-Erdogan-Todays-Zaman--Cumhuriyet
Stanje u Turskoj mi je poznato i od samih Turaka, prijateljica iz Istambula mi je ispričala kako ima prijatelja koji je na protestima protiv Erdogana nosija Kurdski simbol na lančiću (inače je Turčin, al nebitno) zbog kojeg je uhićen i već je pet godina u pritvoru bez odvjednika i bez suđenja. Hail Erdogan.
https://www.youtube.com/watch?v=8nTFjVm9sTQ
Hladnoća koja vibrira, dotiče i godi.
https://www.youtube.com/watch?v=rOoCixFA8OI
Bol. Put. Suze.
Miris, sklopljene oči, uzdah.
Uzde, koljena, kočija, cigare
brodovi i palikuće, razaranje i noć
Svojatanje tuđih emocija i rastapanje
dno. mir.
Powered by blog.rs
