U suštini, ja san stalno u stanju bijega od nečega u sebi. Bižin i odvraćam sebi pažnju konstantno. Konstantno san nervozan i uznemiren. Konstantno gledan u kakvu aktivnost se mogu utopit. Kad se krenem opuštat i prepuštat, to traje par sekundi i ja to prekinem. Valjda iz straha da ću doć u kontakt s tim nečim u meni s čim mi je zabranjeno doć u kontakt. Prije san bija anksiozan, ali nisan bija na točci di vidin jasno šta se dešava. Sad iman priliku da to minjan, jer sad baš vidin šta se dešava. Kad krenem dolazit u kontakt sa sobon, to nešto u meni me odmah odbija od sebe, gura me da skrećem pažnju na neke stvari izvan mene, na bilo šta, samo da makne pažnju sa sebe.
Ima nekoliko san ima jednu zanimljivu situaciju. Šeta san kroz selo o naletija na svog susjeda. Sta san malo s njin da popričamo. U međuvremenu se tu pojavija još jedan lik iz sela mi. I nas troje pričamo, a mene pere nervoza žešće. I u jednon momentu, kad san nešto reka tom liku iz sela mi, pođe osjećaj kao da ću to baš reć iz sebe, ono iz dubine sebe, baš iz svog "ja". Kao da san na par sekundi proša kroz taj vir od straha i doša do dna toga i vidija da se tu nalazin ja. Nisan ja msm ni reagira iz suštine sebe, ali san osjetija tu suštinu. Kad bi postoja iz te točke, ne bi bilo problema. Barem ne ovih koji me muče, možda bi se rodili neki novi problemi.
Sad ja se tu pitan u čemu je kvaka. U koji scenarij da to ubacin? Da li je to postojanje iz suštine sebe nešto što drugi ljudi imaju, a za šta san ja zakinut jer san ko zna kad prikinija kontakt s autentičnin sobon, ili je to postojanje iz suštine nešto što većina ljudi i nema, jer se svi, osim nekolicine odvažnih, vodimo onim kako smo programirani kroz odrastanje i na neki način igramo igru u biti? Može bit i jedan i drugi scenarij, na kraju nije ni bitno. Bilo bi dobro da ja mogu uć u takvo postojanje, ali toga me baš strah. Moguće da se bojin baš toga, baš kontakta sa tin dijelon sebe. Da bar mogu učinit da dođen u kontakt sa sobon, bez destrukcije u vidu razbijanja ičega i slično.
Možda je to što san iskusija suština mojih problema... Ne znan. Od nečega u sebi bižin i ne znan šta bi se desilo kad bi sad počeja živit iz sebe. Ne znan kako da to uopće izveden. Sve san živo proba i stalno mi se vraća to bacanje po kući. Bija san na grupnoj terapiji, dobro mi je bilo, sidija san, nas petero sat i po vrimena, i dobro je bilo, ali kad san doša kući spucala me kriza i razbjalo mi se. Kako god okreneš, di god ja buden moran se vratit kući. A kad dođen kući nastupa belaj. Al tako bi bilo i da ja sam negdi drugo živin, jer i dok san bija na psihijatriji razbijalo mi se je. Ne znan kako ću ovo privazić... Neman trenutno ni nade. Loš san.
Al eto, to iskustvo doživljavanja suštine sebe u priči sa tim ljudima iz sela mi je dobar pokazatelj toga šta bi mogla bit srž mojih problema. Još da ih znan riješit..
Bogatstvo se u principu mjeri količinom Ljubavi koju čovik ima u životu. Ne kažem da pare nisu bitne. Jasno da su bitne. Bitno je imat normalnu plaću, bitno je imat plaću koja nije prosto za puko priživljavanje, nego i da si možemo priuštit neke stvari koje želimo, bitno je i imat normalan godišnji. To su neke osnove na piramidi potreba, čovik prvo mora zadovoljit fiziološke potrebe pa onda ić ka samoostvarenju. Pitanje je koliko ljudi u državama bivše Juge ima takve uvjete života, ali eto, nije to tema.
Nego, na Ljubav. Čita san pismo Steve-a Jobsa prije nekoliko, i, ukoliko to pismo nije lažirano, on sam piše kako mu bogatstvo nije donilo neku sriću, nego kako je jednostavno postalo navika, nešto u životu što prihvatiš kao stanje koje je takvo kakvo jest i to je to. Prid smrt je uvidija da je cili život u biti robova parama. Bija je rob para, bija je bogat, ali je bija zarobljen vlastitim bogatstvom. U pismu je reka da sad, kad dolazi prid smrt, vidi da su u životu važni trenuci Ljubavi, i da to jedino ostaje.
Puno je oblika Ljubavi koje čovik more imat u životu. Al neke stvari su zajedničke svima. Ljubav nam daje osjećaj zadovoljstva. Osjećamo se ispunjeno. Živimo u trenutku. Volimo. Za ovo "Volimo" neman opisa. Sritni smo. Istinski se osjećamo kao doma. Kao da su stvari kakve tribaju bit. Ali Ljubav je osjećaj za sebe. Ona se ne mere opisat. Mogu se opisat njene popratne pojave, ali za Ljubav moš jedino reć da je Ljubav. Ako je nisi osjetija, ne znaš kakva je.
Čovik koji ima puno prijatelja koji ga vole je bogat čovik. Osoba koja ima puno dice je bogata osoba. Osoba koja ima posa koji voli i koji je ispunjava je istinski bogata osoba. Osoba koja je svjesna da je Ljubav ono što je u životu bitno je također bogata osoba. Osoba koja je otkrila mir sama sa sobom je bogata osoba. Čovik koji je iz "lošeg" naučija izvuć dobro je mudar i bogat čovik. Sve je to bogatstvo.
A mi, ljudi ko ljudi često smo zatvoreni za ono što nam život nosi. Kad nam se desi nešto što nam se ne sviđa, upadamo u zlovolju, ne znajuć da je i to što se dešava produkat Ljubavi, i da je za naše dobro. Često smo zatvoreni prid drugin ljudima i nosimo maske, neiskreni smo, pa time u biti sebe zakinemo za istinski ljudski kontakt, pa i za Ljubav koja se desi u tim momentima istinskog kontakta. Na kraju, ne damo ni sebi da volimo sami sebe. Iz straha ostajemo u nepovoljnim životnim okolnostima, umisto da ih minjamo.
Život je težak, u pricipu, to se triba priznat za početak. Mi ljudi imamo brojne zamke u koje možemo upast. Brojne krive putove koje moremo odabrat... Svoje greške moramo prihvatit kako bi išli dalje, dalje prema srići. Kako bi živili iz Ljubavi. Kako bi volili život. Nema baš puno ljudi koji istinski vole život. A volit život je tako lako. Kao rijeka što teče, tako Ljubav teče u nas i iz nas. Ali mi ljudi stavljamo brane toj rijeci. To je nešto što svak od nas ponaosob mora naučit otklonit.
U svakom slučaju, život sa Ljubavi je bogat život, a bez Ljubavi u životu smo istinska sirotinja.
Kako vrime iđe, primjetin neke promjene kod sebe. Tipa prije san bija izrazito aktivistički nastrojen, prepira bi se sa desničarima, ubjeđiva ih da su u krivu... Danas, nekako, prirodno, kao da se povlačin iz tog načina funkcionisanja. Jednostavno puštam... Puštam sve da bude kako je. Vidin, neki se i dalje gorljivo bore, neki se raspravljaju, a ja se pitan da li ta silna borba ima smisla ili je ono, što bi se reklo na engleskom "fighting fire with fire", il da preveden borba vatrom protiv vatre. Vatru može ugasit samo voda. Znači, neki drugačiji mod funkcionisanja. Da bi bija voda, prvo moraš prestat bit vatra... A ja iman dojam da polako to prestajen bit. Neke ljude za koje vidin da su u totalno lošem tripu, u desničarenju, u fašizmu, jednostavno pustim. Prije bi se peca na njih i prepira se, reagira bi, sad kad gledan, u njima jednostavno vidin uplašene ljude... Žao mi ih je. Ali ipak, pitan se, da li gubin nešto s takvin ponašanjen? Da li triban reagirat? Da li ipak triba bit i aktivista? Svit su minjali aktivisti... Tipa Ghandi, ili Martin Luther King. Svit su minjali velikani koji su dali i svoje živote za viši cilj. Ali moje je pitanje, da li su oni bili vatra ili voda? Mislin da je to pravo pitanje. Možda su i uspili u tome u čemu su uspili jer nisu bili vatra. Glupo je poredit se sa takvim velikanima u kontekstu običnih rasprava na internetu, ali princip je isti.
Ljudi, koji, otprilike dijele moju ideologiju se, kako vidin, često raspravljaju s drugima koji je ne dijele. I sad, da li ja mogu gledat jednako i jedne i druge? Ne mogu i neću, jer ipak, istinski ljevičari se bore srcem za društvenu pravdu, dok je desnica opravdavanje zla u raznoraznim fašizmima ili opravdavanje ovakvog monstruoznog kapitalizma. Ali ja ne želim na desničare stavljat osudu. Ja u njima vidin uplašene ljude. Vidin ljude s kojima se može razgovarat, ukoliko to oni žele, jasno. Vidin ljude ravnopravne meni. Mada mislin da san moralno na pravoj strani, a oni nisu, i oni su ljudi, i oni misle da je njihova strana ispravna. A sad, ne znam koliko koristi može bit od raspravljanja s njima... To je već diskutabilna tema. Mada, i ljevičari znaju bit u krivu i bit isključivi. Znan na jednom predavanju u Sarajevu na kojem san bija, u sklopu "Antifa festivala", u Kino Bosni, di se o desničarima pričalo kao o neprijateljima protiv kojih se treba borit, kao da se s njima uopće ne može razgovarat, kao da su to kakva niža ljudska bića. Meni se takav diskurs ne sviđa, i ne želin bit skupa u grupi s takvin ljudima. Poanta, svi smo ljudi i zaslužujemo šansu. Neke ljude ne moš naučit. Neki ljudi neće svatit. To je ok. Za aktivizam, bitno je pomoć ljudima oko sebe koliko moreš, a ako si takve karme da si za nekih velikih dijela... to će se desit. Mada, ko što reko, u ciloj priči je ključno bit voda. Jer dok si vatra, moš se ti s nekim raspravljat do sutra, na kraju će svak zaključit isto što je mislija i kad je krenija u raspravu.
Mislin da je jako bitno naglasit par stvari koje važe općenito u odnosu sa drugačijima od nas. Prvo, ne lipit na njih etikete na osnovu toga šta pričaju. Drugo, prihvatit ih kao razumne osobe, kao nekoga ko more svatit, dat šansu toj osobi da bude ono što jest i da je mi kao takvu poštujemo, a ako se sa njom raspravljamo, gledat je kao nekoga ko može shvatit. Treće, otvorit se da i mi nešto naučimo i možda promijenimo u svojim stavovima. Četvrto, ne osuđivat tu osobu zbog stavova koje ima. Peto, ako već i nalipimo neku etiketu, svaćat da je ta osoba kao takva u stalnom procesu mijenjanja, te time svatit da je naša etiketa koju smo zalipili tu čisto zbog nas samih, jer nam je lakše kad ljude trpamo u ladice. Eto, toliko. Hvala na pažnji.
Jučer u polju san planija i opsova Boga materi. Inače mi se to prije nikad nije dešavalo, al baš nikad, jer bi uvik sebe kontrolira do krajnje mjere. Opravdano san planija i izletija sa psovkon, poslje je sve bilo ok. Ima nekoliko san isto tako na neki glup komentar od strane sestre odgovorija tako da san i ja nju zalipija komentaron. Ona je meni praktički bezveze rekla "ne moraš bit svakom loncu poklopac", al baš bez razloga, na šta san ja njoj reka: "Eto nek si se ti našla pametna pa si meni poklopac". Inače ne razumin ljude koji se tako glupo ponašaju ko sestra mi, al meni je novost da nekome tako odbrusin i samo nastavin dalje, ono normalno. Ali s takvin ljudima se ne mere drukčije. U biti reka bi da se tek sad učin branit svoje granice. Za mater, pisa san već, kako iman nistagmus da mi sunce smeta i da mi ona dane glupe komentare glede mog nošenja kape tipa kad je oblačno i izgleda da se neće razvedrit i slično. I to me živcira već dosta vrimena. Jučer u polju, san nešto prokomentira da mi sunce malo smeta, na šta je ona ironično odgovorila nešto u fazonu: "Je, evo baš upeklo". Ona općenito ne razumi da meni sunce fkt smeta i možda čak misli i da ja to umišljan. Pošto su mi takvi komentari već dizali živac, jučer mi je prililo čašu pa san joj opsova Boga, i reka nešto na fazon "dobij ti nistagmus, pa mi se onda rugaj". Poslje san se izvinija na psovki ali joj reka da mi ne daje takve komentare. Moran reć da je takvo funkcionisanje za mene novost, jer san ja jako racionalan i vrlo ritko se more desit da ovako planen. Al s vrimena na vrime mislin da si to mogu dozvolit. Btw, poslušajte pjesmu, odlična je muzika a i tekst vrh.https://www.youtube.com/watch?v=wiUAFV7kR58
Zadnjih dana radin na sebi na nekoliko polja. Prvo, primjetija san da često primjetim neku caku, crtu ličnosti kod nekog i osudin je, umisto da se potrudin da je razumin. Također, pomislin često kako sam ja bolji jer nemam takvu ličnost. Nije to ono baš da ja sad pomislin "vidi me, bolji sam", al prođe kao osjećaj neke vrste, na fazon, kao "ja radin na sebi, ja sam bolji od tog ponašanja". Onda primjetim da je i takav stav koji ja zauzmen u biti isti ko stav te osobe koja trača nekoga sa osudom. I onda primjetim to, pa pomislin "vidiš kako san ja svjestan, a brojni nisu". Haha, prava komedija. Doduše, ruku na srce, radin na sebi i jesan vjerovatno svjesniji nego dosta ljudi, al ono, čudo je kako ego voli sve sebi da prisvaja, i gradi tripove u kojima mu je ugodno.
Druga caka na kojoj radin je to da san škrt. Najmlađe san dite u obitelji i jedino muško. Sve sestre su starije od mene, najmlađa mi sestra 7 godina od mene starija. Tako da, jasno je, razmažen san. Kad su se dobivale čokolade, slatkiši i to sve, normalno, prvo se nudilo meni. I meni je ostalo tako, i dan danas primjetin npr kad jeden čips i kad mi sestre krenu uzimat čipsa, kako se krenem u sebi postavljat kao da me strah da će mi sve pojest, kako ja oću taj čips samo za se. Nekad mi to bude i sa drugon hranom. Pa se učin da ne buden škrt nego da buden širokogrudan, da dajen i zadnje zalogaje ako triba, jer ko ga jebe, nek ode, dođe ponovo nešto drugo, neću ostat gladan. Zanimljivo, ta mi crta preovladava u kući, inače ovako sa društvon i to nisan škrt.
Eto, par nekih crtica rada na sebi. U suštini, čovik mora radit na sebi dok je živ. To je kao rad na njivi, danas počupaš korov, sutra ga opet nareslo, pa tako čupaš, čupaš kontajuć da ćeš jednon sve počupat, al u biti, kad bolje sagledaš, pođeš se mirit s činjenicon da ćeš ga čupat cili život. Onda počneš i uživat u čupanju! Život je borba do smrti, i u smrt triba uć kao borac!
Biste li probali ovu delikatesu?
https://youtu.be/YsC6GFe0RoQ
Inače, ja san ima jednu situaciju sa ovon beštijon. Ovu životinju koliko znan u Bosni zovu "Zmijski češalj", na hrvatskom se kaže "Striga" a mi u hercegovini ju samo zovemo "Češalj". Dalje u tekstu ću je zvat češalj. Uglavnom, ja san jedan dan igra playystationa u sobi, naslonjen uz zid od kreveta. I proveja san tako par sati. Tada san ima dugu kosu. I ja sađem iz sobe u kuhinju, kad sestra mi uspaničeno poče govorit "eno ti češlja u kosi". Ja na prvu kontam ono češalj za češljat se, a kad san ja skonta šta ona govori... Uvatija se za sudoper i samo viknija "Izvadi ga!" Sestra izgubljena, uzela upaljač za plin, onaj sa dugon cijevi i počela ga izbacivat meni iz kose. Oprobala jednom i viče: "Ulazi ti u glavu". Ja sav sluđen samo vičen da ga vadi iz glave mi. Nakon još par pokušaja, napokon ga je oborila na pod. Ja kad san to vidija u afektu uzeja lonac i zgnječija ga na podu. I tu noć nisan moga mirno spavat, proverava sve u sobi ima li ih još, i ubija još dva češlja. Od tada mi je ova životinja jeza, a realno i jest stvarno odvratno nešto. Ne znan što ove ovakve živine postoje uopće. Doduše, postoje iz istog razloga kao i mi, te vjerovatno ni oni nas ne vole.
Ljudi nekad imaju zanimljive preokrete u životu i zanimljive životne putanje. Jedna prijateljica mi, pa ajde, valjda mogu reć "prijateljica", je jedna od takvih. Upoznali smo se na psihijatriji prije nekih pet godina, na mojoj prvoj hospitalizaciji. Bila je crnokosa, a plavih očiju, što mi je bila zanimljiva kombinacija. Lav u horoskopu. Sprijateljili smo se i ostali smo prijatelji priko fejsa. Poslje smo oboje par puta još bili hospitalizirani. Ona malo češće nego ja, barem zadnjih godina, moja zadnja i nadam se posljednja hospitalizacija je bila prije tri godine. Ona je u međuvremenu pokušala i suicid, ali sama je otišla u dom zdravlja da je spase. Mijenjali su joj dijagnoze, a ona je tvrdila da ima bipolarni, da se pronalazi u tim simptomima... Imala je tajni koje je meni rekla, pa ih neću ovde iznosit iako je anonimna. Ukratko bila je žrtva silovanja od strane svog momka. Ni prva ni zadnja koja nikad neće dočekat pravdu. Svako nekoliko bi se čuli i postojala je baš uzajamna ljubav između nas, bilo nam je drago popričat i ona je mene baš volila. Jedno vrime je bila u fazi kad je prestajala bit vjernica... Govorila je kako joj djeluje da Bog ne postoji, ali ju je bilo strah džehenema (pakla). Ja san joj reka da, ako nema Boga, nema ni džehenema, ali da je na njoj da rasčisti sama sa sobom šta će bit i u šta će virovat. Predzadnji put kad smo se čuli, desija se zanimljiv preokret. Okrenula se vjeri. Pokrila se. Kaže smanjile su joj se krize, bolje se osjeća. Pričali smo fino, mada, bit ću iskren da mi je bilo pomalo krivo što nam se razdvajaju svjetonazori, ali ako je njoj lakše, super. Mada ja mislin da je to poboljšanje stanja kroz vjeru efekat autosugestije, ali da kroz religiju ne može zapravo riješit problem. Ali to je moj stav, a sad, ako je njoj od vjere bolje, samo naprid, nadan se da nisan u pravu. Zadnji put smo se čuli neki dan. Našla je neku izvlakušu zašto ne mere pričat. Jaa san svatija šta je kvaka. Ja san dio njenog prošlog života. Koji ona želi zaboravit. Pobrisala je i sve slike s fejsa di nije pokrivena. Kad sagledan, nije mi krivo što san joj u prošlom životu. Ona je pronašla novi i nadan se, bolji život. Drukčije gledan na to nego prije. Život te s nekim ljudima spoji, a s nekima razdvoji. Iman prijateljicu o kojoj san pisa već, koja je bila pokrivena kad smo se upoznali, a kasnije je skinila šamiju (maramu) i isto pobrisala sve slike s fejsa di je bila pokrivena. Obrnuta priča, isto životni zaokret. Ja san svoje zaokrete ima, ali su malo drukčije prirode. Tipa virova san u teorije zavjere, sad ugl ne virujen... I tako. Također, proša san ličnu transformaciju zadnjih godina... Ali to je tema za, aBd autobiografiju, jednog dana. Pozdrav vam. :)
Ima nekoliko san ima par značajnih snova.
Evo prvi od prije misec i nešto. Vozin se na motoru s nekin prijateljem, ne znam kojin. On vozi. Ja gledam sav začuđen kako on tako ležerno vozi, a mene sve strah da će neko izletit prid nas i tako nešto. Ja mu ukazujem na to, a on se i ne obazire previše na mene. Dalje u istom snu, sanjan da sad, sa jednin dobrin priajteljem hodan, i razdvoje nam se puti, on se udalji od mene i ja nastavim svojim putem i upadnen u neke gnjile(trule) dinje. Ili lubenice, mi to zovemo "dinje". I upadnen u to sav prljav, u nekom, nezz kako ni opisat kakvom okruženju, mračno je i tuda prolazi neki potok ali je sve mračno i prljavo, blatnjavo. I neki ljudi dolaze do mene da vide šta mi je, ja samo primjećujen prijatelja u daljini i do mene dolaze neki ljudi koji tu nešto rade, pitaju me šta mi je, ja reko ništa, opraću se ja. Neću ulazit u objašnjavanje sna, iako ga iman sebi objašnjenog, čak san radija i afirmaciju poruke ovog sna.
Sanjan sinoć, prvo, kako se oću barit s jednon ženskon koju san bija gleda na fb i malo je pratija, i nju na partiju zbari jedan moj prijatelj iz srednje škole. Dalje u snu, ja nekako, neku žensku uspijevan zbarit, ili doć u situaciju di se barimo, i odemo pod neki most, a tu preloše, okolo nekakva govna, mi dvoje bi se kao počeli ljubit al tu sve govnavo i nekakvo zagušljivo od ružnoće. U snu se pojavljuje ponovo taj prijatelj iz srednje škole, ali ne pantin šta se dalje odvijalo.
Iz ovih snova je jasno da se prljavština u snu odnosi na moju vlastitu "zagađenost" svim sranjima u kojima se nalazim. U prvom snu se razdvajan s prijateljen, on ide dalje svojin puten, ja svojin i ja upadan u gnjile dinje - moji problemi. Sad ljudi što dolaze mogu predstavljat svašta , nisan siguran šta bi oni mogli bit, uglavnon bitno je da se ja mogu oprat. A ona vožnja s prijateljem na motoru se odnosi na put kroz život, ja gledam kako on normalno živi a ja sav u strahu. Drugi san mi se i ne tumači trenutno, jer ne želin afirmirat nešto zaključivanjem stvari iz ovog sna, jer je nekako drukčije kad se nešto protumači, napiše i objavi, dobije neku kao, konačnu notu. Pa ga i neću tumačit, protumačite ga vi kako želite. Mada, podosta je jasan. Sad mi se ne da ulazit detaljno u analizu ovih snova i ne vidin ni potrebu za tin, samo mi zanimljivo ovo van pokazat, da vidite kako je ljudska psiha čudo i kako tako predobro simbolično prikazuje stvarne situacije, stanja uma, emocije i sve.
P.S. Danas san šeta kroz selo i došlo mi da hodan raširenih ruku. I malo hodan, pa se onda okrenen iza sebe vidi li me neko. Da ne bi bilo: "jesi vidija M. kako hoda po selu, vako ruke raširija" :D Također mi se malo i skakutalo, al eto, nije zgodno to radit dok hodaš selom. Kad čovik skonta, koliko smo mi glupih pravila sebi nametnili, ne moš hodat raširenih ruku da te neko vidi takvog, pa koji je to *urac? A priznajen, i ja da vidin nekog di tako hoda konta bi da nije možda puka.
Gledan danas sliku ćaće... Osjećan koliko tog čovika neizmjerno volin. Koliko san mu zahvalan. I da mi je krivo što mu podsvjesno zamirin neke stvari, ako mu ih zamirin. I onda mi se javi jedna neugodna misao... Ovo pišem možda i djelom da smirim tu misao... A to je kako mi je teško mislit da moj ćaća više nije moj ćaća. Ja virujen da se on sada nalazi negdi drugo i ima neka druga iskustva, da se mijenja i raste kao osoba. To može bit da je reinkarniran ko čovik na Zemlju, ili u neke druge sfere... Ukratko, teško mi je prihvatit da on iđe dalje. Da ja ostajen sam. Bez njega. Mada, mislin da su obiteljske veze jake. I virujen da ću ga ponovo sritnit. I da će tada opet bit konekcija na nivou otac-sin. Da će veza nastavit di je stala. Nešto tako se bar nadan... Virovanja monoteističkih religija, u nekim tumačenjima, daju olakšanje ovakvim pitanjima, jer se smatra da nas roditelji čekaju u raju, da smo samo mi njihova dica i slično... S druge strane, ako si ateista onda je još teže, jer viruješ da si izgubija roditelja zauvik... Ja se želin vezat za ćaću... Teško mi ga je pustit. Ali pustija san ga ja već. To je prirodno... Samo san još uvik u procesu prihvaćanja da moj ćaća iđe dalje. I neka iđe. I nek mu je sritno. Nek iđe sa srićon u nova iskustva i nek uživa u životu! Živi ćaća i nek ti bude dobro.
Iz mog iskustva, nažalost, kako vidin, crkvenjaci najčešće idu uz ustaše. Ljudi koji su najbliži crkvi su najglasniji kad se radi o negiranju ustaških zločina, pa čak i opravdavanja ideologije NDH. Sad, prije koji dan je bila obljetnica Bleiburga. Neću reć da i taj zločin ne zaslužuje kaznu, i to je zločin, zločin iz osvete. Ali bilo bi fino vidit da crkvenjaci nekad obilježe i obljetnicu Jasenovca npr. Kako stvari stoje, crkva redovito ide skupa sa fašizmom. Kako u svitu, tako i u nas. I da naglasin, protiv crkve kao takve i protiv savjesnih vjernika neman ništa. Pričan samo o onome što vidin da se dešava. Al jebo to, evo vam par pjesama koje dominiraju zadnjih dana:
https://youtu.be/7U7_mAQIkc0
https://youtu.be/IbfKJoh1lNA
Ljudima je teško prihvatit realnost koja je drukčija od onoga što oni zamišljaju. Nekome znanstveno orjentiranom je nemoguće objasnit postojanje telepatije, ili nekih viđenja budućnosti, viđenja u kliničkoj smrti i tako nešto. S druge strane, nekome ko je uvjeren u svoja uvjerenja o životu nakon smrti, ili o Bogu, nirvani, itd, teško se može objasnit koncept realnosti koji nije takav. U slučaju kad si blizak s ljudima a razlikuju vam se stavovi na te teme, čovik mora bit fleksibilan i otvoren. Mislin da to važi općenito. I, iako svi imali svoje istine u koje bili potpuno uvjereni, nije ih potrebno dokazivat. To su naše istine koje ne moraju drugi dijelit. Doduše, ja dijelim te istine jer to volim, ali nikad ih ne namećen, niti očekujen da ljudi što me slušaju (il čitaju) usvajaju te istine kao svoju stvarnost. Ono što se nadan da mogu, je potaknit u nekome znatiželju da se sam zapita za neke stvari, poput onih o kojima pričan. U biti jedino to i možeš. Do svojih odgovora svak dolazi sam. I drukčije to ne mere ić. I ne triba ić. I ne bi valjalo. Ima ljudi kojima paše slijedit gurue, kojima paše slijedit "svete" knjige i slično. I takvi ljudi u nekim slučajevima promišljaju, pa se pronađu u onome napisanom ili u onom što guru priča. Ali, iz mog iskustva, češće se uhvate vjere il gurua po inerciji, ili iz neke potrebe. No, ko voli nek izvoli. Jedno, možda ključno moje pitanje je: Kako išta postoji? Kako je moguće da ima ičeg? I ovo je pitanje na koje ne triba očekivat odgovor. To pitanje je otvoren kanal prema spoznaji i prema univerzumu. Kad nađeš neki odgovor, tipa: "Sve je stvorija Bog", po meni zatvaraš taj kanal. Jer to nije odgovor, to je samo verbalna konstrukcija. Na to moš pitat: Ko je stvorija Boga? I tako može ić u nedogled. Isto je ako ti je odgovor na to pitanje: Veliki prasak. Opet moš pitat šta je bilo prije. Uvik se može pitat šta je bilo prije. Činjenica je, da na to pitanje nema odgovora. I tako to i triba bit. Inače, ne bi bilo tako čudesno i fascinantno. To je moje najdraže pitanje. Vi, šta vi volite da se pitate?
Jednostavno ništa ne ispunjava. Nebo je lipo i vitar mriška grane, ali ništa, ništa ne ispunjava. Na momente prepuštanja svit uđe u me, al ja sekundu nakon toga presjecam kontakt sa sviton i ostajen nijem. Jednostavno, jednostavno, ništa ne ispunjava. Svako ispunjenje prekinem odma nakon što se desi, od straha, vječitog straha od tog da ću porazbijat ako pustim. Ako pustin život. Ako si pustim da živim. Jednostavno, ništa, ništa ne ispunjava. Od jutarnje kave, do večernjeg slušanja muzike. I znam da je sjebano, i znam da je ove teme više prikoviše, ali ništa, ništa ne ispunjava. Sunce sija zlatno i potok tako svježe teče, lešina od mačke se raspada uz put. Ja hodan, prolazin, svjedok san, al unutra, unutra grčin svaki pokret. Ne dam, ne dam da me išta ispuni. Jer će se desit nešto što se ne smi desit. Šta? Ne znam. Držim se kao zatvorenika u vlastitoj psihi. I ništa, ništa ne ispunjava, nikad, ama baš nikad. Kao kad kamenom stružeš od zid, nema ispunjenja. Nema ispunjenja dok ne pustin taj potisnuti dio mene da se spoji sa mnom kojeg si dozvoljavam. Dok kontrolor ne nestane. I bolno je, i teško je, i opasno je, i zajebano je. Teško je. Teško da se ne može ni izgovorit. Teško, da sa bliskim osobama se osjećan kao trupina. Kao drvo. Ne dozvoljavan si emocije. A bez emocija, ništa, ništa ne ispunjava. Bez sebe, ništa, ništa ne ispunjava. Tužnan je to život, ako ne smognem snage, volje, i čega već mi triba da se izborin za ispunjenje. Teška sudbina. Težak post. Mali predah, pisanje, koje odmiče od konstantne frustracije. Jer ništa, ama baš ništa, ne ispunjava.
Kad čovik umre, na sprovodu se priča o tome kakav je bija. I obično su to jednodimenzionalni opisi, opisi takvi, kao da je takav kakvim ga opisuju bija cili život. Kao da se nije minja kroz život, i biva tisuće različitih osoba iz dana u dan. Pitanje je kako opisat čovika u liniji od njegovog rođenja do njegove smrti? Šta je to što ga čini njime, šta je to što daje kontinuitet čoviku od rođenja do smrti. Ja takvo postavljanje ličnosti gledan ko na ples. Životni ples. Život, kao ples. Svaki korak uvjetuje idući, i tako dalje, od prvog koraka do zadnjeg. Ono što je karakteristično za svaku osobu, je njen osebujan stil u kretanju. Možda je ta osoba imala iste korake kao neka druga, ali opet njen stil koračanja je nešto što pripada samo toj osobi. Tako i u životu, neka nota, neki stil održava osobu u nekakvom kontinuitetu. Iako ljudi doživljavaju radikalne promjene, opet nam nekako ostaju oni. Svak ima svoj osebujan stil življenja, svoj način življenja, način govora, način hoda, boju glasa, temperament... Svako pleše ovaj život na svoj način, i svaki je način jednako vridan. A najlipše se pleše sa voljenim osobama, ples u grupi.
Pustija bi se, al ne mogu ni to. Ako se pustin, potonuću u stanja u kojima će mi dolazit da nekome naudim. I moguće je da bi se tim stanjima i prepustija da neman baš snažnu volju koja mi brani da se prepustim u takvo nešto. S druge strane iman taj poriv, dolazi mi to stanje, da se potpuno prepustin. Ne ovom lošem u meni, da naudin nekome, to dolazi iz otpora. Ovo da se potpuno prepustin je na fazon da pustin potpuno sebe da potpuno nestanen. Da se potpuno prepustin. U toj varijanti bi ja vjerovatno doša u kontakt s tim nečim u meni što me muči, al kvaka je što ja ne znan šta bi radija, a bija bi svjestan, bija bi svjestan svega što radin, pa makar i to ušlo u neki oblik destrukcije, razbijanja il tako nešto. Ne bi nikome naudija u toj varijanti, ali moguće da bi razbija i urla. I sad, prepustit se tom stanju i bit svjestan šta radiš, a ne zaustavit se, mi praktički dođe ko nemoguće. I onda i dalje visin u ovom statusu quo. Dosta ljudi živi život iz mržnje. Dosta ljudi živi, a želi umrit. Nije to malo ljudi virujte mi. Ne govore to svi, ali puno ih je potpuno "normalnih" što to žele, što potajice, da kriju i sami od sebe, a što svjesno. U životu, trenutno, nisan u toj grupi ljudi. Ne želin smrt. Želin život. Volin život. Ali je jednostavno teško. Previše teško. Nekad poželin da umren. Čovik san, i to se desi. Evo jedna prigodna:
https://www.youtube.com/watch?v=NqX6FE0xIJg
Pjesma nastaje u ljudskom umu. Ljudski um stvara pjesmu. Bez uma da je shvati kao cjelinu, pjesma je samo prosuti zvuk.
U ljudskom umu nastaju najveća književna djela dobivaju svoj početak i kraj. Bez okvira u kojem se tumače knjige ne bi mogli biti djela, bile bi samo nabacana slova.
Čita san kako u Africi, u nekom plemenu su pustili dokumentarac. Ljudi koji su ga odgledali uopće nisu skontali da je taj film cjelina. Da ima neku zajedniču poantu. Tako da i film nastaje u umu onog koji ga gleda.
Današnja likovna umjetnost, posebno ona apstraktna, je tek stvar koja nastaje u umu nas koji promatramo. Inače je obična boja prosuta po platnu, pa... obična boja koja je prosuta po platnu.
Ono šta bi moga reć da mi je zanimljivo na kraju je to, da li se i ova naša realnost generira u našem umu. Ciljano koristim riječ "umu" a ne "mozgu" jer to dvoje nije isto. Nek svak odgovor na ovo zadnje pitanje pronađe za sebe.
Powered by blog.rs
