Izvini, oprosti
za ovu tugu u mojim očima
to je samo prolazna mijena
kao kap mjesečeve svjetlosti
dok se odsijava na vodi
Izvini, oprosti
na mojoj šutljivosti na konkretna pitanja
nemam odgovore i ne mogu
da odradim šta je na meni da odradim
iako znam da se može
iako znam da se mora
Izvini, oprosti
što nam možda se nikad više neće srest puti
ja možda nisam tip za happy enda
spoznao jesam, živit, ne mogu
razapet između otpora i prihvaćanja
zbrajam progutane krikove
Izvini, oprosti
što živim, još uvijek, moj M.
ne zaslužujem, zbog tebe
da san živ
A isto tako ne zaslužuješ ti
ovoliku patetiku
nego konkretnu akciju kojom ću te okončat
kojom ćeš me okončat
kojom ću se okončat
(mahanje do novog rođenja)
Probudio se sam. Zidovi su se i dalje pomijerali... Gledao je ruke, bile su pune krvi... Stan je zaudarao na nečiji leš. Krenuo je tražiti po stanu šta se desilo, šta je izvor tog smrada, kad nije našao ništa. Onda se pogledao u ogledalo. On je bio napola truo. Po lijevoj polovici njegova tijela gmizali su crvi. Sad mu je blicnulo, kao fleš. Bio je u sobi i osijećao je zlo. Prisutnost zla, u obliku crne siluete koja mu se pomijerala ispred njega. Vuklo ga je da joj se pridruži. Da joj se prepusti... Jer zlo je nudilo nešto tako primamljivo: bijeg od odgovornosti. U stanu je već potrošio svu zalihu lsd-a, njega je uzeo nakon što mu je nestalo heroina. Zaplesao je sa zlom, i već je bio u fazi da ne razaznaje šta je šta. Šta je stvarno a šta fikcija. Misli su mu nepovezane prolazile kroz glavu, osjećao se ko da pomalo gubi razum. Imao je osjećaj kao da mu je omča oko vrata i da se polako steže. Otišao je od ogledala. Izaći će iz stana. Otvorio je vrata, kad samo uđe ponovo u svoj stan, s druge strane tih istih vrata. To su bila jedina izlazna vrata i vodila su ponovo u istu sobu. Prepustio se zlu, zlu u sebi u nadi da će bit lakše. Ali trik sa zlom je da je ono majstor obmane. Da ti satisfakciju nakratko, i onda te napusti, ostavi te u bezizlaznoj situaciji. Mislio je da se ubije, ali već je bio mrtav. Osjećaj propasti, neizbježnog tonjenja u još veće dubine očaja je stalno bio prisutan. Nije znao, šta radi, kako da se bori. Borbu je već predao, drugu šansu nema. Legao je na krevet u nadi da će čitav istrunuti. Ali to je bila samo lažna nada. U stvarnosti čeka ga vječnost u istoj sobi sa još gorim i gorim osjećajima. Ali on se nadao, naivno, da se sa zlom može raskinut ugovor tako lako kao što ga sklopiš.
https://www.youtube.com/watch?v=uYwWn-kKQ6w
Danas san ima jedan zanimljiv momenat. Šetam oko ovog svog briga kuda obično šetam i zastanem da pogledan nebo. I ono, nebo čisto, lipo, baš ga lipo gledat. U jednon momentu samo mi se javi svjesnost o sebi u datom treutku. Ja postojim. Ja promatram to nebo, ja san dio neba. I kako san zanešen tin osjećajen, u isto vrime i prdnem. I nastavin dalje gledat nebo u isto vrime mirišući vlastiti prdac i uživajući u tome. Ko bi reka, dvi tako naizgled nespojive stvari a sasvim prirodne i normalne, i jedna i druga. Uživanje u postojanju dok gledaš nebo i u mirisu prdca. I prdac je također dio svemira, dio postojanja, i on je tu s razlogom, ko i mi. Elem, bija je fin miris a i fin pogled i odličan komad vremena proveden.
Danas san bija u prilici da s prijateljicon pratin Vučićevo obraćanje Srbima. I mogu van reć da san izvuka zanimljive observacije. Prvo je počeja na emotivnom nivou u smislu "Srbija je u ratu protiv nevidljivog neprijatelja, moramo da zaštitimo naše roditelje koji su izgradili ovu zemlju, znate svi koliko vas volim" i tako dalje patetika i udaranje na emocije, a ja cilo vrime ne virujen šta slušan i čekan: ajde de reci više šta imaš reć, kakve mjere će se uvest u zemlji. I tako on priča, između ostalog spomene i koje se mjere uvode, ali uporan je sa svojim udaranjem na emocije ljudi i sa skretanjem pažnje sa suštine onoga o čemu se radi. I ono šta je zanimljivo je to, da nakon nekog vremena slušanja, se ja počnem privikavat na to i krene mi postajat normalno. A taj senzacinalizam u medijima je klasična tehnika manipulacije, ideš ljudima na emocije a ovamo im uvodiš šta te god volja, i ono glavno stavljaš u drugi plan, suštinu situacije stavljaš pod plašt senzacionalizma. I tako, pitan se, šta je sa svim ljudima koji baš prate te državne medije i koji to slušaju stalno. Nisan tip koji je povodljiv, ali nakon dovoljno slušanja te patetike i tih čistih laži, jer voli on svoj narod koliko i ja svoj, da ne kažem šta :D, čovik se navikne, a dobar dio ljudi vjerovatno i prihvati takav diskurs, pa i ne očekuje drukčije. Nije to slučaj samo u Srbiji, nego i vani, prvi američki političari udaraju na emocije svojih građana, još i primitivnije od Vučića, tipa Trumpove objave na twiteru i slično. Jednom kad racionalan, jasan i konkretan sadržaj politike obaviješ u plašt senzacionalizma, možeš ljudima uvalit politiku kakva tebi god paše, ako te oni simpatišu i ako padaju na tvoje riječi. Ono što sigurno mogu reć je da Vučiću neko radi dobar PR, i da nema džaba moć koju ima. I kad to sagledan, mogu mislit kako je tipa ljudima u Sjevernoj Koreji, koji po vas dan slušaju o velikom vođi i slično. Ono, kad ti nešto tupe u glavu konstantno, nakon nekog vrimena možda kreneš mislit da je to istina. Mada me zanima, i živo me zanima, ima li kod njih ljudi koji su protiv sistema. Al to vjerovatno nikad neću saznat.
Danas mi je bija prvi radni dan kod mojih jarana. Dok san radija, bilo je dobro. Opušteno, fino mi bilo komunicirat s prijateljima, bilo mi ok i radit, taman mi dobro došlo. Kasnije san s prijateljen popija kavu, i bija san dosta napet. Ne znan jel me napne atmosfera u kafiću, ili mi se napetost javlja u situacijama kad se čovik prirodno opusti, a ja se općenito ne mogu opustit. Kad se krenen opuštat, približin se tome nečemu u sebi čega me strah. I onda me strah da ću počet bivat agresivan, i tako se sav grčin i nervozin. Poslje doša kući i bilo mi je malo lipo ali i dosadno. Volija bi češće vako radit. Možda i oću. Vidin da se minjan. Zanimljivo kako se ljudi općenito minjaju. Ovaj jedan prijatelj na čijoj zemlji radimo je malo stariji i u vrimenu kad smo se češće družili bija je duhovan ali ne religiozan, nego više alternativno duhovan. Danas me je iz vedra neba upita čitan li Bibliju. Poslje smo pričali i on je baš okrenija film, sad je baš u vjeri, ali na svoj način. Biblija mu je baš autoritet i baš je ozbiljno u vjeri. Ali nije religiozan, ne viruje crkvi. Zanimljivo je kako se ljudi tako prominu. Prominila mu se i energija, malo nekako mi je lošija sad nego prije. Ali opet je dobar lik i dobro mi je radit s njim i drugin mi prijateljen. Samo nekako, čini mi se da je se naveza na vjeru, po mom dojmu mi ne djeluje baš zdravo koliko je u tome, malo mi je opsesivno. Nismo toliko detaljno pričali, ali mi se čini da baš studiozno pručava Bibliju i spominje neke tako vjerske dokumentarce da gleda u kojima se objašnjavaju neke stvari iz Biblije i tako. Eh, meni je uvik bija drag jer bi se sa njin razveza i filozofira o svemiru, sinkronicitetima i slično, al eto, sad nema toga. Al i dalje mi je dobra komunikacija s njim, a i najbitnije, dobro mi je radit. Nisan siguran koliko ću se moć ozbiljno zadavat u rad, al radiću već nešto. Neman nekih svojih ideja vezano za tu njivu, u smislu da bi ja nešto svoje tu sadija, radija... Nisan u tom filmu. Ali radi mi se s njima dvojicon, tako da ću in pomagat. Obojica su u fazonu da radimo eko poljoprivredu, bez otrova i slično. Elem, lakše dan prođe kad ranije ustaneš i malo se umoriš. A i kad se družiš dok radiš.
Eh, iman ja tu jednu sestru s kojon iman love and hate relationship. Zna mi bit dobro sa njon, da se raspričamo, općenito ima jaku energiju i ok je osoba, ali iman i problema s njon. Mislin da ti problemi proizlaze iz toga što je ona najstarija sestra, od tri koje iman, a ja san najmlađi i još jedino muško. Ima ona taj autoritet nad menon, od malena me je čuvala i odgajala, osjetin neka neki suptilan strah kad je ona oko mene i tako to. A ona se postavlja tako da svakome, pa i materi nam i ćaći govori kojekakve zapovidi i savjete, mada ne bezobrazno, nego iz iskrene brige prema roditeljima, ali zna nekad bit ters i u sve se petljat, pa smarat s tim. Općenito je intenzivna i agresivne energije. Ali ima dobre namjere. Meni bude nejasno, što se u sve petlja, a još je sva zapaljiva i eksplozivna. Kad je ona tu, meni malo guši moju prirodnu energiju, ali naviknen se ja na to. Dosta je dominantne energije, što mi ne leži jer i sam iman donekle domiantnu energiju. Tako san joj danas na nešto što mi je rekla da uradin, odgovorija da ja nisan dužan da slušan njene zapovidi. To san joj reka zbog konkretne stvari koju mi je rekla, koja se nje uopće ne tiče. I konflikte nema samo sa mnom nego sa svima u kući. Zadajen sebi za zadatak da se postavin tako da me neće brigat za njene ters momente. Da izgradin to u sebi. A ono ostalo kod nje, što je dobro, ima prolaz kod mene. Malo i astrološki kad nas sagledan smo konfliktna kombinacija, ja jarac, a ona ovan. Kako san čita, ta dva znaka su konfliktna jer su oba dominantna i tvrdoglava. A veoma različita. It might be true.
Da mi je bit ratnik. Reče mi ovaj prijatelj s kojin san doživija bija proboj s emocijama da borba nikad ne prestaje, da se uvik imaš s čim borit. Ono, da nema trajnog stanja koje će jednom nastupit i u kojem će sve bit super. Nego da je život u biti konstantna borba. Ovo ne triba svatit baš doslovno, jasno da ima momenata kad smo rahat i dobri, ali točno je da uvik imamo neke borbe. I jednu večer san razmišlja o tome, i samo mi došlo da zauzmen stav ratnika ono, unutar mene se desija neki šift i moga bi se postavit baš jako prema sebi i svitu van sebe. I nije to neka tlaka ono, muka, nego prosto mentalni stav, osobe koja je spremna na izazove. Danas me mučila jedna stvar, neću duljit ni objašnjavat o čemu se radi, ali intimne je prirode i radi se o nečemu što sa prije moga dobro radit a više ne mogu, bar ne toliko, iako i dalje mogu. I bolilo me što je to tako, al kontam pustiću da boli dok se ne slegne i dok se ne pomirin s tin. Al je bija težak, i ajmo reć konačan, čvrst osjećaj, ono, kao da san se unaprid osudija. I onda, odjednom, samo mi dođe: ne moraš se tako postavit, samo se postavi da ćeš se borit s tim. I kako san to pomislija ta stvar više nije bila problem. Nije postojalo ono: Mogu ja to/ja to ne mogu, nego samo situacija koja je trenutno kakva je i spremnost da se nosim s tim, da se borim. Ne znan koliko mogu dočarat, al u ovakvom stavu život se more živit odlično, a i živi se odlično, ako imaš snage za ovakav stav. Ja ga tu i tamo zauzmen, ali nikad neman muda da ga trajno zauzmen, pokleknen kad dođe do toga da krenu divljački, agresivni porivi iz mene, koje bi ja, ako bi osta u tom stavu, mora ispoljit, odnosno mora bi ih otpustit. Ali ako bi nešto volija, onda je to imat snage da se postavin ko ratnik. Da se postavin tako i da ne pokleknen, dok se ne probijen iz ove borbe i uđen u neke nove borbe, koje bi, pretpostavljan, bile olakšanje nakon ovog sad stanja. Ovo sad je borba mog života, a za kasnije kako bi bilo, to tek triban vidit.
Zakinut san za emocije. Naučija san se istrpit nervozu, nekad mi kad izađen vani, msm u kafić, bude dobro, al ugl san blago nervozan i držim emocije potisnute. Strah me da ih pustin da bi počeja se ponašat agresivno, da bi porazbija sve oko sebe. Možda je to bolje od ovog mrcvarenja. Ali ja ne mogu da popustim te blokade... Prijatelj mi s jednin prijateljem s kojin nisan neko vrime baš u nekom kontaktu, radi skupa neku parcelu zemlje, zove me ako oću da in pomognen. Odlučija san da oću. Oću da probijen ovu paniku. Neću da ne trpin, gutan, itd, oću da je oslobodin. Da se oslobodin. Danas san s prijateljima bija na kavi i ništa ne osjećan. Samo nervozu. Uglavnom neman nikakvog užitka u životu i teško da se desi ikakav momenat da u nekoj mjeri nije prisutan strah. Al boriću se, iću radit sa prijateljima, pa onda možda mognem s jednim od njih dogovorit da me odbaci u Mostar do nove psihoterapeutkinje s kojom bi proba radit. Par dana san proveja u euforiji jer ipak mogu popit kavu, neki dan u Čitluku mi je kava baš dobro sila, ali bazični problem i dalje ostaje. Ovo je preloše, ne znan uopće šta me drži u komadu. Valjda san jači nego što mislin.
Gledam dokumentarac: Ja sam revolucija ili I am the revolution. Dokumentarac je o tri žene koje se bore za prava žena u trima zemljama, Iraku, Afganistanu i Siriji. Mila majko šta žene u tim državama moraju proživljavat i kroz šta prolaze, šta je normalno u tim državama. Defintivan plus imaju Sirijski Kurdi, koji imaju visok stepen ravnopravnosti žena i imaju ljevičarski samoupravljački sistem, Rojavu (Rohavu), ali njihov opstanak u toj regiji je trenutno upitan zbog agresije na njih koju trenutno provodi Erdoganova Turska. U Afganistanu žena koja se bori za prava žena, je pod stalnim prijetnjama smrću, žene koje joj dolaze da im pomogne su u očajnim situacijama, silovane, pod prijetnjama smrću zbog krvne osvete i slično. Uglavnom se ne obrazuju jer su žene i slično, a bilo kakvo nasilje nad njima se smatra normalnim. U Iraku, prikazuje ženu koju je silova obiteljski prijatelj i njeni je hoće ubit zbog toga, smatraju nju krivom. Srića pa je ova aktivistica obezbjedila nekakvu sigurnu kuću za žene u toj situaciji. Također, u jednoj situaciji prepričavaju kako se jednom bratu od jedne cure nije svidila hrana za ručak i on zatražija da mu napravi novi. Ona mu rekla nek si napravi sam, da ima ruke i noge i on je ubija nakon toga. I niko ništa. U Iraku i Afganistanu su prava žena gotovo pa nikakva, za razliku od Rojave u Siriji di su Kurdi izrazito progressivni. Nije slučajno da se vode ljevičarskom ideologijom, upravo zbog toga i jesu progresivni. Sve u svemu, ja san svjestan da i u našim sredinama ženama nije bajno. Teško je bit žena, odrastat u ovako primitivnoj i patrijarhalnoj sredini kao što je prostor ex Yu. Nije lako kroz šta se sve mora prolazit. Al zato smo tu, mi, mlađi, da minjamo te stvari na bolje, zajedno, i muškarci i žene.
Zanimljiva je stvar bit čovik. Rodiš se i ne znaš ništa. Odrastaš, razvijaš se, unutarnja sila života te goni da se razvijaš. To je potpuno čudesno, da od jednog embrija sila života razvije odraslog čovika. Svog rođenja i ranog djetijstva se ne sjećamo. Ono šta slijedi iza smrti ne znamo. Data nam je svijest o našoj smrtnosti, ili bolje rečeno, razvili smo je. Imamo svijest o životu, al zapravo ništa ne znamo. Kad bi čovik stalno duma o tome šta je priroda života i šta je nakon smrti, mislin da bi razvija neki mentalni poremećaj. Iz našeg neznanja o prirodi života, prirodi svemira i o pitanju šta se dešava nakon smrti, razvile su se brojne teorije o tim pitanjima. S jedne strane postoje religije koje nude paket rješenja tih pitanja. S druge strane ima areligiozna duhovnost di ljudi individualno traže svoje odgovore na pitanja. Mada to se može i ispreplitat, jer i dosta religioznih ljudi traže svoje odgovore, ali opet, ako su pravi vjernici, traže odgovore u okviru dogmi svoje religije, ne potpuno slobodno kao areligiozni duhovnjaci. S druge strane i znanost traži i daje odgovore. Fizika ima teoriju struna, koja je, kad se bolje sagleda, u biti isto vjerovanje. Moderna fizika je poprilično slična filozofiji. Bar teorija struna. Mada, postoji razlika, fizika tu teoriju ne uzima za istinu dok se ne dokaže. To je prednost znanosti, što teži provjerljivosti, ali joj je tu i limit, jer postoje znanja koja se ne mogu tek tako znanstveno dokazat, istine koje znanost ne mere potvrdit. Bilo kako bilo, uzbudljivo je bit čovik. Mislin da to ne bi bilo ovako lipo iskustvo, kad bi saznali sve odgovore.
Dugo san mislija da ne postoji zlo. Da je zlo manjak svijesti. Moguće da je to i istina, da je zlo manjak svijesti. Ali sad, iz ove pozicije moran priznat: zlo postoji. Sad druga priča je kakva je priroda tog zla. Neki dan s prijateljem kad su me očepile emocije osjetija san baš zlo, između ostalog, al bilo je i zlo. Moran prihvatit da osjećan zlo i da zlo struji i u meni. Sad, ne znan kako bi gleda na prirodu zla. Ja bi ga definira kao svjesno negiranje Ljubavi. Svjestan otpor životu, kad znaš da priroda iđe u jednom smjeru a ti unatoč tome iđeš kontra. Tada se u meni manifestira zlo, to mu bude okidač. Neki dan mi se desilo da san baš osjeća zlo, kako se vrzma po meni i vreba da me preuzme. Bacalo mi se tada, i kad san odlučija da neću bacat pojavilo se zlo... Ne znan šta bi mislija o svemu tome. Ne virujen u Sotonu, postojanje nekog bića koje je izvor zla, nema mi ama baš nikakve logike da postoji biće koje je čisto i potpuno zlo. Al možda zlo more strujat i izvan nas, ne znam, možda struji između nas ljudi kroz polje naše svijesti, kao što struje i sve druge emocije. Kad saberen, ostanen tu di jesan, mislin da je zlo svjesni otpor Ljubavi. Mada, ima zla i koje je nesvjesno, ali je, ja mislim, drugačije zlo. Moguće da ovo moje zlo koje ja osjećan u čistom obliku, ljudi koji su manje svijesni integrišu u svoj karakter pa im crte ličnosti postanu zle. Ja kad zlo osjećan u čistom obliku iman priliku da ga potpuno prevaziđen.
Btw, prijatelj s kojin me je neki dan očepilo, kad mi je provalila bujica emocija i kad san se počeja osjećat slobodno, je ugl u Zagrebu, većinu vrimena živi tamo. I davno već me je zva da dođen do njega. Sad se dvoumin dal da to pokušan. Al moran napomenit da iman ekstremnu socijalnu anksioznost i da nisan bija van grada u kojem živin već par godina. Ne znan bi li to moga izdržat. Danas san razmišlja šta se najgore more desit i palo mi je na pamet da bi puka u autobusu i počeja vikat psovke i iskreno san se ismija tome hahahaha. Samo kad san se zamislija, puka san od smija. Al nije šala, ozbiljna je stvar. Možda da krenem onu il si pukovnik ili pokojnik...
Teško je istinski volit nekog dok si o njemu ovisan. A ovisan se more bit na razne načine. Psihički, emocionalno, egzistencijalno... Ljubav traži slobodu, jer dok nisi slobodan, bilo psihološki, bilo egzistencijalno, imaš očekivanja toga kako se drugi tribaju ophodit prema tebi. I ako se ne ponašaju kako si očekiva, to te ugrožava. Dok nisi samostalan, u poziciji si da ovisiš o drugima i onda logično, doživljavaš negativne emocije kad se drugi ponašaju drugačije nego što želiš, doživljavaš strah, ljutnju, tugu... Kako kad i kako u kojoj situaciji, sve zavisi od situacije i nas kakvi smo u datom momentu. Kad si neovisan, puno te manje stvari vriđa, jer ih ne uzimaš lično. Jednostavno, nisu bitne. Ipak i tada postoje situacije kada nek priđe granicu tvoje slobode. U toj situaciji se datu osobu triba "stavit na misto", a to se, kad nema prevelike upletenosti ega to se more uradit i na miran način. I ležerno i sasvim normalno.
Tako mi je pričala prijateljica koja ide u jednu školu joge u gradu u kojem živi. I taj centar je glavni lik, koji vodi centar praktično privatizira i ponaša se kao da je on tu neka veličina, nešto tako, ukratko, lik je u ego tripu. A po broju stanovnika u gradu bi triba bit još jedan centar joge, ali ga ovaj lik koji vodi taj izvorni centar ne otvara, vjerovatno jer oće da on ima monopol na jogu u tom gradu. I priča mi, kad je dolazija guru, glavni u toj školi, tom liku samo usput reka: Malo je jedan centar za ovaj grad, moraš otvorit još jedan. I samo mu to reka i to je to. Nije ulazija ni u kakvu priču, kritike, ovo ono, nego prosto jednom rečenicom riješija stvar. Znam još takvih primjera, al ne mogu se sad sitit, ukratko, kad ne uplićeš ego, takmičenje i uvriđenost, more se asertivno i sasvim ležerno riješit stvar.
A volit se ne mora svakoga, niti nam se svak nužno mora svidit, ali kad sazrijemo i kad privaziđemo ego možemo konačno bit samostalni u u poziciji da zapravo volimo. A i moremo se zauzet za sebe bez nekih problema. U nekin situacijama, istinski se moremo volit jedino kad se raziđemo. Taakav iman osjećaj za svoju obitelj. Volim ih, jasno da ih volim, al dese se momenti kad buden iziritiran il ugrožen. Msm da ću ih moć volit mirno i opušteno tek kad se od njih odselin. Što ne znači da su oni nešto krivi, nego nije zdravo da ja sa svojih 28 o njima ovisin i s njima živin.
Zadnjih dana je bilo puno pomaka. Puno probijenih ledova. Postalo mi je normalno biit u kafiću. S jednin prijateljen san se skroz očepija i izaša van tog začaranog kruga: agresija-panika. Osjeća san se slobodno, osjeća san tog prijatelja, njegovu energiju, njega. Doša san u stanje di san spreman bit samostalan. Vratija san se kući i opet se učahurija. Ponovo je sve sranje. Al desila se promjena, ojača san s tim prijateljem. Ali opet, kako god okrenem, ne mogu se otarasit poriva da razbijam u kući. Danas san odlučija da neću tražit sebi nešto da se spašavam od tog poriva. Tipa: "Otiću kod psihologinje pa ću bit spremniji da se s tim suočim kroz rad s njom." Odlučija san se otarasit svih misli koje su tog tipa. Sam san sa porivon da bacan. I užasno je. Vidin, držin se za nešto u sebi, duboko u sebi san se uhvatija nečega i neću da to pustin. A moran pustit. Al jebo priču. Ako mi je karma baš takva, možda stvar neće proć dok ne porazbijam. A ja ne mogu. Tako da, druga opcija je da odo u kurac.
Cilj mi je osjećat mir u sebi. Da mogu mirno pustit misli na pašu a da me ne vode na puteve destrukcije. Da me unutarnji porivi ne jedu i ne gutaju, nego da ja budem čvrsto usidren u svojoj dubini. Nema mira nego onog unutra. Vani haraju nemiri, al kad imaš unutarnji mir, vidiš i da su te vanjske oluje ustvari povjetarci koji te miluju. Ustvari, tako mislim.
Zadnjih dana je bilo burno. Prvo, vratija mi se je prijatelj s kruzera, prijatelj iz sela mi, možda čak i moj prvi prijatelj uopće, znamo se od kad smo imali 3-4 godine. S njin san tu i tamo ispočetka popija kavu, i kafić dalje malo od mista di dolaze poznati nam ljudi, da mene bi hvatala panika. Mada, i ti su izlasci bili s dozom napetosti. Onda, jednu večer on nakon kave sa mnon u kafiću u susjednom nam selu, reče da ima dogovor za kavu u kafiću u našem selu. I odlučim ostat s njim i poć, pa kako god bilo, može me on odbacit kući. I bilo je ok, mada, kod mene ok znači da je bilo i panike i nervoze al da je bilo u granicama podnšljivog i da san donekle i uživa. Kako san se malo okuražija, drugi dan san drugog prijatelja zovnija na kavu u taj kafić u našem selu i bilo mi je ispočetka napeto, pa dobro. Ovo možda zvuči banalno, al ovo su za mene ogromni koraci. Ja nisan kavu u kafiću bija popija od lani u četvrtom misecu, a i tada san jedva izdrža 15 minuta na toj kavi.
Počeja san se izlagat tim triggerima koji mi izazivaju paniku, i malo san ojača. Uz to, ponovo san se vratija staroj mi psihologinji, i mogu reć da nije baš da nema efekta ić kod nje. Vratija san joj se jer me novi psiholog nije naručija na normalnu seansu, sad će već tri miseca. Nakon seanse s njom san izaša i pija kavu s ćaćon, čak san sam bija neko vrime u kafiću, dok je on iša nazad po naočale koje je zaboravija i bija san baš opušten. Zato neku večer san bija na kavi skroz napet, da mi realnost malo opet zakuca na vrata. Jer, ja jesan ojača, ali nisan riješija probleme. Al ojača jesan, evo sad mi je došla noćit za vikend sestra sa dicon i sidija sa s njima cili dan. Prije bi negdi pobiga. Mada, sve je to uz trpljenje. Cilo vrime patin, dok se to sve dešava. Dobro, ne baš cilo vrime, na kavama i uživan, al sa sestron ne uživan nego prosto trpin. Mada, koliko god san napredova i dalje mi nije svejedno kad iđen u kafić, jer nisan siguran da će bit dobro.
Ojača san, al i dalje je u meni neriješen konflikt koji vrije, nešto u meni što je nabijeno agresijom, a reka bi i tugom, oće da se probije i da me preuzme. I iman dojam da gradin snagu na krivom temelju, nekad mi se čini ko da je svo moje jačanje i izlaganje džaba, dok ne rješim taj konflikt. Stvarno se nadan da nije džaba, jer se nadljudski trudin da se izlažen i da podosin taj stres. Al opet ostaje uzročnik stresa i nervoze i panike, a to je moj unutrašnji konflikt. Psihologinja mi savjetuje ovu jednu u Mostaru što radi s nekim modernijim tehnikama, da proban. A ja znam da će moji na to reagirat ko da iđen bit ljude, i ako ne upali, nabiće mi to na nos i bilo šta iduće šta tidnen oprobavat će bit "jesi li proba i onu pa si vidija šta ti je pomogla" i slično. Al dobro, na meni je da se nosin s tim. I da, na kraju opet ne mogu isključit opciju da možda triban i porazbijat, kako god okreneš.
Jer kvaka je to što se ne mogu opustit, kad se opustin, obuzima me agresija. Onda se natežem, tipa jutros sidnen u kafiću i krenen se opuštat i ono, osjetin atmosferu ko da bi se moga opustit i bit normala, i odma se prepadnem i ponovo se zgrčim u panici i nervozi. Evo baš jutros san pija kavu, i iscrpila me je, natezanje oko tog nečeg u meni. A taman san počeja planirat kako ću raije ustavat, ranije ligat, jutri na kavu u kafić i nešto radit ako triba pomoć mojima i tako. Al moran sredit taj problem da se mogu opustit, bez toga je sve džaba.
Powered by blog.rs
