Postoji ova treba koju san konta barit... Nismo se zbarili. Izgleda i da se je ona zbarila s nekin drugin. Tako da dupli fejl. Neman pojma, jel to dobra naznaka nečeg (il nije, jer koji je kurac naznaka uopće, koji je to kurac, nego prosto to da sam zamišljaš znak da se dešava nešto što ti želiš da se dešava? A to more bit i često vjerovatno jest tvoja potpuna izmišljotina). Al eto, možda nije nikakva naznaka i jebo ga... Je, nije, inako želin da me spašava od mene, konkretno da me spasi od prihvatanja ovoga da me ove oči more i da ne pristajen o njima mislit svakodnevno, a realno... Hm, pitan se npr jel se to more prihvatit? Realno tribalo bi moć. Msn more. Neko more. Moran moć i ja. Ali onda nisan poseban. Onda san samo čovik. Možda i to napokon. A možda se i poprave to jest tribale bi jebo ji. Uglavnom cura sluša super muziku, već joj nekoliko puta kraden pjesme s fejsa i navučen se... Koji tekst čovječe... Ma mora nešto bit s njon...
Zanimljivo, kad već dotičen mogu je malo i opisat, cura ima nešto... Ma neću, mrsko mi. I oči me bole. Ugl ima nešto zanimljivo površno kod sebe, ovako, mogla bi ostavit dojam da je površna i poglupa, i zapravo se malo dvoumin i jest li stvarno taka, ma neću pisat... A u drugu ruku ima nešto s njom, što mi se čini da se nazire i, što mi se čini da fakat postoji i da to ne tripujen, dublje i zanimljivije. Msn, ne mere neko vako dobre pjesme objavljivat a da je glup. Ne mere. Još ima par bendova koje san joj sa zida otkrija. Dobro neman sad neki plan da je barin... Al bilo bi zanimljivo da se družimo. To će se i desit tu i tamo. Još da me ove oči prođu, ubija bi da se to desi, ne znan kojem se kurcu šta triba žrtvovat da se to desi. A znan šta se triba žrtvovat, ono šta mi je najmrže žrtvovat. Moj trud oko recimo, nabavljanja pokojeg čaja, već znan i kojeg, soka od borovnice, moj trud oko negledanja više u nebo kad je misečina, u nebo kad je jako sunce ili blaža naoblaka, u laptop previše na dan, i tako neko vrime dok se ne oporave. Također moje strpljenje što mi nikad nije bila jača strana. To je žrtva koju moran uradit. I to da se naučin prihvaćat stvari i virovat u se malo više i manje se sekirat konstantno. I naučit nekad gledat u pozitivnu stranu nečega odnosno ono šta trenutno ima i jest a ne ono šta nije.
Ovo je pjesma trenutno sa zida joj ugl:
https://soundcloud.com/mr_vercis/cuvar-mocvara-i-trava
Ko je jebe kurva.
"Po narodnosti sam panker, po zanimanju prijatelj."
Ivica Čuljak je umjetnik iz Vinkovaca koji je ima osebujan život. Poznatiji je pod nekim drugim nadimcima i zapravo, puno je poznatiji po muzici nego po poeziji i slikama koje je radija. Kasnije u postu ću nastavit detaljnije, za početak objaviću mu pjesamu:
U SUBOTU
Jedne subote mi ćemo poći,
sami, nikoga biti neće,
po travi rosnoj naša stopala
obilježit će novi put sreće.
Nikoga neće biti te subote,
sami, bez zlih očiju ljudskih,
na vrhu brda, u gustoj šumi,
dok ljetna kiša po nama pljušti.
Gledat ćemo izlazak sunca,
fanatici, ne prosti ljudi,
poželi igru gdje lijepo će biti,
i dan i sat pred nama su dugi.
Dvojica po istom putu,
od radosti oči nam suzne,
zaboravi crne dane prošle,
neprospavane noći i sne ružne.
Te subote rastati se nećemo,
obični smrtnici mi nismo,
za sva vremena skupa ćemo biti,
više mi nećeš pisati pismo.
Jel prepozna neko Ivicu do sad? Ako ga do sad ne pripozna, sad će ga pripoznat.
https://www.youtube.com/watch?v=p492-ZfSsvI
"Ivica Čuljak, poznatiji kao Satan Panonski ( kečer II.), rođen je 4. lipnja, 1960. godine u selu Cerić pored Vinkovaca. U djetnjstvu se nije znatno razlikovao od ostalih razigranih dječaka, štoviše bio je uzoran učenik. Gimnaziju pohađa u Vinkovcima gdje se ističe svojim književnim sposobnostima, što pjesmama (poezija i proza), što raznim kratkim pričama (iskazivao se i u svojim nadrealističkim crtežima).Po završetku prvog razreda gimnazije kod njega dolazi do radikalne promjene pod utjecajem najsurovijih elemenata punk pokreta. Na vinkovačkoj sceni se pojavio 1977. godine pod imenom Kečer II. On je čak govorio kako je 1978. godine u Njemačkoj primio “punk pričest” i tako postao jedan od vodećih čudaka alternativne scene. Za vrijeme boravka u „Njemi“ počinje bježati iz škole, pušiti, piti sve dok mu otac nije pobijesnio ispisao ga iz škole i opalio mu jak šamar koji on naziva "odupiranje autoritetu''. Nadimak je navodno dobio jednom prilikom dok se šetao i kreveljio Vinkovcima, neka baba doviknula je (svi znamo kakve su babe) „kad ćeš se smiriti ti vraže slavonski“, njemu se to svidjelo i nadjenuo si je nadimak"
https://www.youtube.com/watch?v=uF7pp_lLlG0
"Često se vlakom znao uputiti u Vinkovce koji su u to vrijeme bili jedno od glavnih željezničkih čvorišta u bivšoj „Jugi“. Legenda kaže da bi često kosu prao u „wc šolji“ te potom kosu sušio tako da bi glavu gurnuo kroz prozor jurećeg vlaka. Jedne večeri, 29. studenog, 1981. u vinkovačkom hotelu nastup je imala Meri Cetinić, a Satan se pojavio u svojoj „uniformi“ koju je sam izradio. Često osuđivan od strane vinkovačkih tabađija znao je ući u fizičke obračune, ali tog kobnog 29. studenog 1981.branio je navodno svog brata. Iz kaputa je izvukao nož i „skrojio“ protivnika kao „Đek Trbosjek“. Tvrdnje da je do ubojstva došlo iz samoobrane na sudu nije prošlo zbog manjka dokaza te je osuđen na 12 godina zatvora, predviđena lokacija izvršavanja kazne bila je Goli Otok. Sreća u nesreći jest da mu je otac bio ugledni upravnik vinkovačkog Doma zdravlja. Kako je to bivalo u bivšoj „Jugi“, a biva i sada, ako imaš veze i poznanstva možeš se izvući iz nevolja i zaobići pravila te je tako smješten u neuropsihijatrijsku bolnicu u kojoj je trebao odslužiti kaznu." PRKOS PUČKOJ PIČKIU kišama i ledu čim je vidišreci joj moje usne njoj ne nose radost,dok sam na sve četiri puzao bolan,otišla je dragi moj, a meni žalost.Neću ja pjevati pjesme tužnejer samo gnjeva u sebi nosim,za ljubav te pučke pičkeja ponosan nisam da prosim.Mijenjalo je uzvišenu njih na desetinedok prkos stoga jer nisam mogao,bolest je moja ne nastrana ludost,u inat vagini strasti sam prodao.Dok ču' ona za moje novo rađanje,posla k meni kučku kao i sama razvratnu,dok milom biću jezik uvalih tada,zmija vrisnu, zaplaka, odmah je nestala.Mi nastavismo tad čudne orgije,sad više nema zbog kurve plakanja,nije mogla gledati prizor luđaka,horda na hordu divlje je skakala.I nikad više gospon kurca ne dam,tebi kravo gladna što večeg promjera,sad ljubim one zbog oka čistoga,upijam istinu, nekad bolna mi nevjera."Nastupe koje je održao pred publikom počeo bi recitiranjem poezije te bi izvodio performanse u kojima se često samozapaljivao, rezao ili rezbario, razbijao bi staklene boce o glavu. Kako se rat bližio tako je došlo i vrijeme da Satan pristupi vojsci, a sjetimo se da je tri mjeseca proveo u kazneno-popravnom domu Lipovica zbog izbjegavanja vojne obveze. O njegovoj smrti postoje razne priče i legende. Jedna priča kaže da je stradao od snajperskog metka jednom prilikom dok je glumio strašilo u polju zbog neke oklade za gajbu piva. Druga pak kaže kako je ubijen od vlastitih suboraca zbog nekih starih nerješenih računa. Treća kaže kako je ubijen po naredbi vojnih glavešina jer takva tempirana bomba je bila preopasna. Četvrta priča kaže kako je počinio suicid nakon razgovora s majkom koja mu je uplakana rekla kako nema što za jest. Peta priča kaže kako se poskliznuo na ledu, a napunjena puška je sama od sebe opalila. Šesta priča kaže kako je poginuo dok je čistio pušku koja je opet sama od sebe opalila i tako u nedogled." Interviju sa Satanon Panonskin imate na ovom blogu: http://www.satanpanonski.blog.hr/ Skrolajte malo dok ne dođete do: Interviju globus prvi dio, pa iza ima i drugi odma. Ubaciću u tekst neke djelove intervijua: "Nagle pjesme i agresivno ponašanje na pozornici uopće ne odgovaraju Satanu u privatnom životu. U razgovoru to je miran, staložen i razborit mladić, pankerski romantičar s posebnim pogledom na život, rad i smrt. Satan Panonski, pravim imenom Ivica Čuljak, priča o filozofiji svog života, o tome zašto je danas u prvim borbenim linijama na najtežem ratištu te kako se ratovanje uklapa u njegovo poimanje života. "Čitav svoj život", kaže Satan, "od 1977. do danas, nazivam ratom tako da mi ovo danas, kad gledam stanje svoga duha, nije ništa nova. Te godine napustio sam gimnaziju jer sam smatrao da obrazovanjem neću steći pamet, ništa od čega ću moći egzistirati kao pošten čovjek. Mogao sam steći obrazovanje (a bio sam jedan od najboljih učenika), titule i postati liječnik, odvjetnik, steći novac i položaj u društvu. Svi ti ljudi koje sam nabrojao, htjeli ne htjeli, moraju biti nepošteni da bi egzistirali u kolu u kojem jesu. Možda postoje neki pošteni, ali ja ih ne znam. Tako sam ja, jer nisam znao, htio, mogao... biti pokvaren, prestao ići u školu. Smatrao sam da će obrazovanje, okončam li ga, učiniti od mene čovjeka koji će biti nepošten prema sirotinji. Nisam htio upasti u neku kolotečinu, da budem poput svih. Doktor mora uzimati od pacijenta, jer su takve norme, a to nisam htio. Ako si htio biti pošten komunist, pridržavati se načela, odbacivali su te... Zašto ne želiš pripadati nikome? Nije da ne želim, ali ja sam takav. Sada si u ratu, tu se gine, ubija. Kako se snalaziš u tom kaosu? Ukoliko izvršavam ubojstvo žrtvi nikada ne kažem: "Ideš na strijeljanje". Uvijek mu kažem da ide na razmjenu. Navučem mu kapuljaču i kažem: "Budi tiho, sad će tvoji. Eno ih, čuju se..." I kad se nađemo u kukuruzu, šumi, ispalim kratki rafal u srce. Uradim to ubojstvo. Kako se onda osjećaš? Dobro, poznato je da sam ja 29. studenog 1981. ubio čovjeka. Doduše, ja njega ne mogu smatrati čovjekom jer je bio zločinac prve klase. No, sad kad sam u pravom ratu, ubio sam prvi put na nekom strijeljanju. Nisam osoba koja se nekom može i mora dokazivati, htio sam da sebi dokažem da to mogu. Prije svega, da pokažem da stojim na raspolaganju i za daljnje potrebe, jer ne može se dobiti rat bez ubijanja. Spopala me nekakva jeza u automobilu, taj čovjek je smrdio. Ustvari bio je to četnik a četnik i čovjek nisu jedno te isto. On se usrao, strašno je smrdio. Tad me spopala neka jeza, nekakva hladnoća oko srca ili tjeskoba... Ne vjerujem u Boga, ali sam se pitao je li to grijeh. A imao sam snage, nije bila u pitanju snaga. No, kad sam se sjetio slika poklanih i pobijenih prijatelja, djece poklane u Dalju, ali i diljem Hrvatske, onda sam sebi rekao: "stop" tom stanju psihe duha. Nisam osjetio ništa. Pucam kao u prazno, kao da nema ništa ili opet, kao, pucam u nekakvog monstruma. Da je pravi monstrum imao bih nekakve osjećaje, ovako nemam nikakve. Lovim te neljude, te četnike, na krajnje zanimljiv način, ali to ne smijem iznijeti jer bi se oni čuvali. Reći ću to nakon rata. Što zapravo misliš o ovome ratu?Što god bih rekao ne bi bilo ništa novo. Jedino ne razumijem njih zašto nam sve ovo rade. Mnogi moji beogradski prijatelji pobjegli su u London, ne zato što su intelektualno slabi pa su nasjeli Miloševiću, već su vjerovali meni. Govorio sam im da Srbi nisu ugroženi, da imaju najbolje kuće. Srpska sela oko Vinkovaca bogatija su od hrvatskih, na položajima su uglavnom bili Srbi, a ne Hrvati. Kako si se osjećao kad je palo tvoje selo Cerić? U zadnje vrijeme često plačem. Nije da gubim snagu, možda je čak tim suzama dobijam. Gledam te ljude, izbjeglice, idu, a ne idu nigdje. Kamo će, što će? Nedavno me nazvala majka tu u vinkovački hotel. Kaže mi: "Sine, pošalji mi kaput, džemper, cipele, hladno mi je". Ona je u izbjeglištvu. Onda sam počeo plakati. Zamolio sam konobarice da se sagnu i istresao rafal u zid. Nije te strah ili stid suza? Glupost. Suze su isto tako muške. Što bi žena imala mekše i nježnije srce od mene, pa se njoj dozvoljava da zaplače, a nama ne? Mogu bit ko' majka Tereza, a mogu bit' ko samuraj. Mene ovaj rat nije psihički strašno pogodio, jer sam navikao na njega. Moji ratovi traju od 1977, kad sam napustio gimnaziju, a bio sam odličan učenik. Ljudi su mislili da sam koljač, ubojica, jer sam počinio ono ubojstvo 1981, i jednostavno me nisu mogli shvatiti, a ja sam ponekad čeznuo, ne da me netko shvati, nego da me prepoznaju kao čovjeka. Eto, rat mi je priuštio da me mediokriteti koje smatram časnim i čestitim ljudima upoznaju, prihvate i zavole. Oni su to uspjeli zato što je rat, jer su vidjeli puno krvi, terora, nepravde: rat je skinuo mrežu mraka između mediokriteta i mene.Psihologiju prezirem upravo zato što klasificira inteligenciju. Zašto je Einstein genije, a nije moja pokojna baba? Ona je tako dobro okopavala krompire, a okopavanje krompira korisnije je od svake teorije. Puno toga je napisano da bi se ovladalo ljudima. Za mene je čovjek pametan ili kreten. Okopavam krompir bolje od moje pokojne babe. Sve moje susjede se dive kako to dobro radim. Sad sadim luk, to mora biti apsolutna, šokantna estetika i simetrija. Rekao si da si po narodnosti panker, po zanimanju prijatelj? Ljudi se čude otkud ja panker, a nikad nisam pjevao "Ustani bane", a sad, eto, branim Hrvatsku više nego većina koja je uskrsnula bana i tako. Hrvat, pitam se što to znači? Daleko sam od tradicije, kulture i običaja. To u meni ne postoji. To čak nisam ni uništio u sebi: to u meni nije nikad ni bilo. Ja se mogu prilagoditi svim situacijama i ljudima, običajima, tradiciji. Eto, neki su Hrvati, neki Srbi, a ja sam panker... Što je to panker? To je čovjek. A što je to čovjek? To je panker. Ja hoću da je tako, i to tako jest. Prijatelj sam po zanimanju i ne znam što bih tu objašnjavao. Što kažeš na ovu poplavu domoljubnih pjesama? Ivčić je umjetnik, ali ovi ostali... neke Hrvatine, pa što ja znam. Zabiju se u podrum, pet katova ispod zemlje i viču: "Kreni, Gardo". Budi ti s Gardom i onda viči-kreni! Nije pošteno. Ne možeš tako, na račun rata dignut lovu. Dobro, možeš s tim paliti mediokritete u Gardi, ali mene ne možeš. Nije valjda da ti netko prijeti? Ma, ima puno priča. Nije to dobro, ja sam puno dao Hrvatskoj, a sad se oni bave pitanjem je li netko ubio četnika ili nije. Rat je, a ne smiješ ubiti čovjeka! Ja sam se prošli put šalio kad sam u "Globusu" izjavio da vršim likvidacije. To sam rekao samo zato da dam podršku našem narodu. Šalio sam se, i evo sad se demantiram. Ozbiljno. Ali, znaš, nisam ja bio u ludnici jer sam lud, nego jer sam pametan, jer nisam htio ići na Goli otok. Bolje je u ludnici. Dobro je bilo u ludnici, bogami. Najprije sam morao potući sadizam prema pacijentima. Bolničari se cijeli dan bave svojim kravama kod kuće, i onda se dođu odmarati u bolnicu. Kad pacijenti nešto mole, oni urlaju na njih, udaraju ih, uspavljuju ih da se pet dana ne bude. Gledao sam to, i to me ubijalo. Mrzili su me, jer poslije šest mjeseci, kad sam malo pustio korijenje, počeo sam ih odgajati. Dao sam im do znanja da me ne mogu dotući i uništiti. Tvoji nastupi prilično su destruktivni, šokantni. Što je svrha toga? Šokiram da bih ljude oslobodio. Kad ih šokiram pogledom, znam da će me slušati, a kad me slušaju, onda je to već hipnoza, ludilo. U tome sam majstor. Perfekcija koja paralizira mozak, razum. U tom trenucima ih oslobađam, deblokiram od barikada koje su nabačene kroz obrazovanje i razne torture ispiranja mozga. Kasnije, kad se vrati kući, on je opet onaj iz civilizacije, sa svojim barikadama. To je moje zanimanje prijatelja." Ivica, kao osoba zapravo jako zanimljivo ocrtava par značajnih stvari za objassnit. Prvo, sasvim je jasna dehumanizacija Srba, u njegovom opisu. Da bi nekoga tako ubija moraš ga učinit manje čovikon, jer inače ne moš podnit tako nešto. On to doslovno i radi, doslovno. Mislin da je ono za Srbe i ubijanje što je reka u prvom djelu intervijua točno, a kasnije poprilično prozirno proba provuć laž da je to slaga radi fame, sasvim se jasno vidi da ne zna lagat. Vjerovatno laže zbog pritiska vlasti, a još više zbog pritiska suboraca. Moguće da su ga suborci i ubili jer je bija previše lud i previše otvoreno priča o tome. Pa ipak, Satan izvršava ono šta većina suboraca želi. Ili ono šta u datom momentu vide kao nužno. Je li moguće da to u datom momentu možda i jeste nužno? Ja ipak mislin da nije. A moguće i da ostali vojnici nisu podržavali to šta radi, jer evidentno je on sam iša u 'lov na četnike', tako da, ko će znat. Satan također pokazuje šta se dešava kada izrazito inteligentna, kreativna osoba naglašene individualnosti ima ozbiljne psihičke probleme i kad prođe traumu kakvu je on proša. Satan je zapravo dobar čovik. Ali je i monstrum. Također je i zapravo poprilično produhovljen u jednu ruku. Ali je i manijak. Ali je i individualac. Umjetnik. Um. Satanovi motivi proizlaze iz boli, iz ljubavi prema majci i rodnom mu selu, iz osjećanja nepravde, iz mržnje prema nepravdi i ljudima koji podilaze sistemu koji je vrši, ljudima koji se sami pretvaraju u tu odvratnu masu mediokriteta. A na kraju se s njin dešava šta se dešava... Ironično zapravo, na neki način postaje izvršilac prljavih poslova (u nedostatku goreg izraza), tih istih mediokriteta. Ko je gori na kraju, on ili mediokriteti koje mrzi? Čije prihvaćanje želi? On dobro ocrtava ono šta se dešava u psihopatama svjetskih razmjera, recimo Hitleru i Staljinu. Jel znate da je Hitler bija slikar? I da je Staljin pisa poeziju? Hitler i Staljin su nesumnjivo bili genijalci. Bili su i iskreni idealisti, obojica su ležalli i u zatvoru zbog svojih uvjerenja. Bili su i umjetnici, što znači da su jako emotivne i senzibilne osobe. Ono šta se desilo s njima pokazuje cjenu njiovog neprihvaćanja sebe. Obojica su zapravo mrzili taj senzibilni, iskreni, emotivni dija sebe, toliko da su ga prezirali izvan sebe i projicirali ga u Jevreje, neprijatelje Sovjeta, itd. I vidi se šta su radili tom djelu sebe, u tome šta su radili milionima onih u kojima su taj dio sebe vidili. Zanimljiva stvar, nevezano za to, ja iman jednog kolegu Srbina koji je panker, a koji je i nacionalista. Neću sad ulazit u detalje o njemu, jedan je od onih ofirnih nacionalista koji su kao ljevičari, a podržava Miloševića, to jest misli da je Milošević ok, Četnici su mu ok, zapravo evidentno niko od Srba kroz historiju ne postoji da nije ok, al ne on je i dalje ljevičar. Zanimljivo je da on ima i neke psihopatske naznake, ja i ovaj drug mi smo se zajebavali kako će ako opet zarati on uživat na minobacaču. Zajebancija je, nije lik ono, mislin nije Satan da se razumimo, ali fakat ima neke sličnosti s njima dvojicon. Da ga upoznate bilo bi van i jasno zašto. I zanimljivo je da su zapravo njih dvojica jako slične osobe, koje bi se volile i cjenile uživo, a postoji također i mogućnost, da bi jedan drugog streljali u kukuruzu. Pitaću tog druga baš voli li Satana. POKOLJ Pusti suzi, mora pasti,ruža neće više cvastiŠto nju mladu otrgnuše, Kristal vazu ukrasišeIščupaše njoj korijenje,učiniše bol za njeneGrudi moje majke mile, zar ste mene vi dojileHej, ružo odsječena,zla je sudba tvog sjemenaNeće majka ljubit' sina,nije smjela biti istinaZAKONVolio sam krv u svojim očimajer znam, patnjom sam kupio radostLjubio sam plač izbatinanog dječakajer znam, gnjevom mu smanjio žalostVozio sam bicikl izbušenih gumajer znam, junak je samo uz opasnostUzeo sam dvije tube onog ljepkajer znam, preteška je starostI za kraj, odlična:
https://www.youtube.com/watch?v=_4XawmQKMJQ
Čuj 'uzavreli jorgovan' hahahaha luđak. Do likovne umjetnosti koju je radija nažalost nisan moga doć. To bi bilo zanimljivo vidit. I da, još jedan podatak koji san zaboravija navest, Satan je navodno bija biseksualan. Zanimljivo je da su Satanu na pogreb došli pankeri iz cilog svita, njih par stotina. I danas je ikona panka na balkanu, cjenjen je i od pank scene u Srbiji, unatoč njegovoj epizodi sa 'Četnicima', s kojon je skrajčija na kraju. Iako je bija luđak, nesumnjivo, mislin da Satan nije bija nacionalista. Srpske vojnike je vidija ko simbol nepravde koju je prezira čitav život i kanalisa je svoju manijakalnu agresiju na njih u ratu. Al da se razumimo, nije Satan ni blizu jedini koji je bija takav u ratu. Vjerovatno dosta njih takvih, sa takvin ratnin CV-on još hoda među nama, ko zna, možda neke i znamo? Fini ljudi iz susjedstva. :)"Ljudi su mislili da sam koljač, ubojica, jer sam počinio ono ubojstvo 1981, i jednostavno me nisu mogli shvatiti, a ja sam ponekad čeznuo, ne da me netko shvati, nego da me prepoznaju kao čovjeka. Eto, rat mi je priuštio da me mediokriteti koje smatram časnim i čestitim ljudima upoznaju, prihvate i zavole. Oni su to uspjeli zato što je rat, jer su vidjeli puno krvi, terora, nepravde: rat je skinuo mrežu mraka između mediokriteta i mene."
https://www.youtube.com/watch?v=uAOR6ib95kQ
Moga bi se večeras počastit jednin izlaskon, na jedno fino elektro misto i da ne izađen do jutra vani. Zaslužija san to. Ne moran puno pit, vjerovatno se ni ne bi baš napija. Malo ću još učit pa možda se desi izlazak... Već se primamljivo prianjan za ovu noć kako pada. Još ću malo učit, to jeste ne još, nego ću krenit sad brzo učit. Ko zna, možda i šmeknen nešto. A dovoljno ću uživat što znan da mogu...
Lip dan a ja ne mogu nać kopirnicu da skriptu kopiran koju moran u ponediljak učit. A nisan je ni tražija baš doduše, otiću do grada sad da vidin ima li igdi išta. Nego, ovaj post je triba imat ozbiljnije ime: Šovinizam. I tija san pisat nešto, al me oči malo bole i raspoloženje mi nije za te teme baš sad. Pa evo ovo: https://www.youtube.com/watch?v=bWocvkLnX3Q
Zanimljivo je zapravo kad skontaš koliko su muškarci i dan danas šovinisti. Naspram recimo koliko ih ima da su feministi (u koje se ja ubrajan), recimo, imaš dosta te neke raje koja ismijava feminizam i to zapravo, na potpuno seljački način. Recimo iman druga (bolje rečeno bija mi je drug, ne družimo se više, sad se samo znamo), koji je nešto nabrijan na gej udruge i udruge feminista i često po fejsu piše protiv njih i to na krajnje seljački način, tipa da ismijava curu koja ne brije noge - jer ne brije noge (wow, genijalnost), i takve stvari. A znan ga ja dugo i pička je, ne mere ni prić curi normalno, i još je i slabić, jer ga ugrožavaju jake cure, još je i patrijarhalan i konzervativan (iako je on veliki komunista i alternativac), i gejevi mu nisu normalni, ne vidi problem u Putinovom tretiranju Čečenije i homoseksualaca, veliča Ruski komunizam (ko normalan još more veličat Rusiju i komunizam?), veliča i Tita, a to mi je tek poseban doseg mozga, mislit da se problemi u društvu mogu rješit tako da ćeš dovest jednog diktatora (ma koliko možda mudar bija), da vodi državu i da ostatak naroda budu ovce i da ti dica recitiraju pjesmice u školi o imenu jedne osobe od krvi i mesa kao da je božanstvo i da ću ja otić na goli otok ako ispričan vic o njemu. Puno je retardiranih stvari u društvu, dugo bi tribalo da ih sve nabrojin, al bez ikakvih problema ih mogu sve razložno obrazložit zašto su glupe i volija da se pojavi neko voljan da mi dane argumente kojima će mi dokazat da nisu.
Na stranu moj drug. Il bivši drug. Ima nekoliko san ima čast, haha, da prisustujen za Božić na ovom jednom derneku na koji smo otišli ja, prijatelj mi i rođak. Na derneku ovako, momci od 30 godina, neki u vezi neki nisu, onako, nisu nešto posebno, ok ekipa, nisu zapravo ni najgori seljaci kakvih ima. I tako, u neka doba samo krene priča o jebanju, i krene priča ofirna, o tome ko je curu i kolko cura kako i di jeba, ono, Bog te jebo ko ja u osmom razredu kad bi se tija kurčit da san faca i glumit nešto, na tom levelu priča. Al na stranu to, oni su ko neka ekipa a komunikacija među njima nula poena, bolje se ispričan sa osobon na faksu koju trefin na ispitu slučajno i popričamo prije ispita. Iskrenija, dublja i konstruktivnija priča bude. Neko, ovaj jedan od njih jel, ima curu već osan godina, i iz face mu izvire jad i kiselost neka potpuna. Iako san mu nešto bija drag. Na stranu retardirana pitanja poput toga: Kako ti je s muslimanima u Sarajevu?, i takve stvari. Neman sad potribe a ni razloga da nekome u po pjanske večeri objašnjavan da nisan Hrvat nego Bosanacc i Hercegovac, tako se izjašnjavan (što, u svakom slučaju nikako ne triba zabunit za ideju da san patriota, patriotizam mi je retardiran fenomen, skoro isti ko nacionalizam, izjansija san se ko Bosanac i Hercegovac iz protesta protiv nacionalizma i svijesti da su nacije zapravo, konstrukt i to je to).
Nego, uglavnon, taj lik iz kojeg izvire ovaj jad kojeg opisivan, je ugl nekad u toku večeri, bija poslan da pomogne jednom drugu od njih što je bija tu koji se je napija i izaša vani rigat. I on je, dakle opet napominjen, osoba od 30 godina, koja ima curu 8 godina, ima posa, brzo će i dicu imat, izaša i bacija tom liku petardu pod noge dok je riga i ona pukla i lik pa na guzicu u kokošija govna. I taj je frajer ostatak te večeri njega ismijava jer je upa u kokošija govna i priča o tome kako je on jadan i kako on more od njega pet puta više popit. Jedan od njih još tu, vezan za mater nenormalno, isto mu 30 gd, sve mater pita i sve joj govori, a ovaj moj rođak ga oće kao, 'vadit', spašavat, tako da mu 'nađe curu'. Na stranu to što bi lik fakat trba malo nešto i zbarit, al ja to gledan i kontan, pa ko tu koga spašava bogati. Taj moj rođak također, evidentno, ima životnu ideju da eventualno nađeš curu, oženiš je i time si rješija sve životne probleme. Sa ženama je nesposoban da razgovara, to jest sposoban je sa ženama koje su na njegovom levelu, al sa pametnim, otvorenim i karakternim ženama nije, a komunikativan je i onda se u društvu takih žena ponaša ko dite, što krene malo smarat, a malo bude i simpatično, što je karta na koju on svjesno igra. Smatra da 'muški mozak' i 'ženski mozak', nisu isti, da sa ženon nemaš šta puno pročat nego je samo jebat. Također, baš nikako ne konta (ko i pun kurac ih još) kako ja mogu živit s dvi cimerice i prijateljice, od kojih mi je jedna najbolja prijateljica i da mi se na nje ne diže kurac i da ih ne jeben. I ne da ne konta nego kad mu kažen da nije tako uopće u to ne viruje nego dane komentar iz kojeg moš skontat da on misli da ja šupljiran a da ih zapravo kontan jebat nekad. Tako mi je jedan lik, bija je s jednin umjetnikon i pjesnikon kojeg znan, kojem isto nije jasno kako ja živin s dvi cure tako, i prokomentira je vako, sa ono, pogledon ko da je vidija vanzemaljca: Ooooooj frajer živi s dvi pičke i ne jebe ih. Haha.
Taj moj rođak je u vezi s curon koja je katastrofa i pormećena je (ne baš ono totalno al nije načisto sa sobon nikako), i ne mere da prikine s njon jer mu triba sigurnost. U ljutnji, koju osjeća jer je slab i jer mu ona triba, a nema muda da prikine, se prema njoj ponaša ko kreten. Da je kazne za svoje slabosti. Nije to zapravo vidno, al je meni dosta da san na njegovom rođendanu vidija jednu scenu di ju je posla ko kera da mu iđe donosit neke pive, kurce, iz kujine, sa dozon ozlojeđenosti, a posla je po to baš zato jer more i jer je mrzi, u tom momentu bar. A ne zna da sebe mrzi. Jednon je, što je ispriča, neku strankinju zalija pićen po gaćama jer ju je konta jebat a ona se napila pa nije moga. Za mene dovoljno da ozbiljan odnos s nekon osobon završi i da neman s njin šta puno pričat, mislin, bar dok je vaki, a ne bi reka da će se minjat previše. Ideja mu je da more ostat s njoj i vinčat se i varat je, i ne vidi u tom problem. No, naravno, ona nije nevina. Ona je retardirana, ima psihičke probleme i triba joj muž da je drži u komadu, to jeste, ona bar misli tako, iako ja mislin recimo da si dane šansu da bi se mogla izdić iznad toga jer nije toliko izgubljena, al ne bi joj bilo lako. Al nikome nije lako, dok neki se bore a neki iđu linijon manjeg otpora koja in sigurno upropasti, ili barem napola upropasti život. Većina ljudi sebi svjesno upropaštava živote, pa kasnije druge za to krive. Ko što bi njih dvoje ako se vinčaju kasnije lako mogli krivit jedno drugo za svoje probleme i slabosti.
Od asortimana događaja, recimo, izdvojiću jedan od ovog jednog malog koji nan je visija u stanu i koji je curi udarija glavon od štok vrata jer mu je osovala mater. Mater mu zapravo ima rak, al msn, to nije nikakvo opravdanje a pogotovo ne jer se je cilu večer ponaša ko kreten i balansira je s tim da mu se rekne da ode, a ja to nisan tija jer nije moj nego cimericin mi gost. Nakon toga smo ga izbacili iz stana, on poslje kako smo saznali, i dalje ne vidi problem u tome što je udarija curu, a više manje od kad ga znan handre ga neke nervoze i šovinista je, ponaša se ko kreten i kad cura neće da se s njin zbari postaje agresivan i problematičan. Jedan lik kojeg znan, super je lik fakat, i pravo mi se je svidija bija, svima nan se je svidija vako, kad smo se družili, bija je u vezi s mojon prijateljicon, i u toku jedne svađe ju je ošamarija. Eto, pa i to da se zna. Iako, opet da se razumimo, ona ima odgovornost za se, ona je i nakon toga ostala s njin a i prije je bila ta veza za prikinit a ona se je potezala s njin. Sad ovo lito, ona se je jebala s likon vamo u Sa, i vidili se dan poslje, i ona tjedan dana nije o njemu pristavala pričat i pravit planove kako da se zbari i analizirat bi li on s njon, iako lik pazi, ide u jebenu Aziju, u jednu Azijsku zemlju na godinu dana dva miseca nakon toga. Jednostavno, ljudi imaju svoje probleme a očekuju da ih rješi veza, da nađu spasitelja/ spasiteljicu. Ne izdvajan se, i ja to želin, ali san svjestan toga i ne podilazin tomu. Takoođer, neću žene lišavat krivnje jer često svjesno biraju krkane za koje je očigledno da su nasilni pa se kasnije čude kad vide šta to znači. A čak in se i sviđa to što su malo šovinisti i nasilni, a nekima ne smeta ni da ih povremeno udaraju, čak ima ih i da in je to dobro, i na takva san iskustva naletija. Svi su za se odgovorni, i, i žene su šoviniste prema muškarcima, ja znan primjere psihološkog maltretiranja katastrofičnog od jedne moje ujne koju bi ja na glavu izbacija iz stana da živin s njon (malo karikiran, ne bi na glavu nego na noge xD), a on to trpi. Trpi, jer nema snage da bude sam. I sam si je kriv. Odgovoran je za se ko i svak drugi.
I na kraju, zanimljivo mi je kad ljudi koji su progresivni i vole to potencirat zapravo, ispadnu šovinisti. Recimo jedna situacija u vezi jednog lika koji je ateista, obrazovan, uspješan, napredan, voli znanost, moderan je i sve to, čak voli i potencirat da voli žene i da zna njima bit prijatelj, onda čuješ izjavu na fazon: Ja kad meni moja žena krene nešto prigovarat ja joj samo fino kažen - da draga, hvala draga, reci mi šta ti možeš uradit po pitanju toga šta ti smeta? Ja san ga pita a šta bi da ona tebi kaže: Mene zanima tvoje mišljenje, hoću da razgovaramo o ovome šta mi smeta, na šta je on reka da bi je posla u pičku materinu. Toliko o tome. Uglavnom, iz onoga šta ljudi kod sebe potenciraju da jesu, možeš puno skontat o onome što zapravo jesu. Al mi je žalosno kad vidin koliki manjak komunikacije postoji između tih ljudi, i sa strane njiovih žena sigurno, koje in podilaze i kontaju da su one ipak - žene, a oni - muškarci, da su to 'različiti mozgovi'. Ja recimo ne znan šta bi da se ne mogu sa ženama prijateljski družit. Jedne od najboljih prijateljica/il samo lja :D, su mi žene. Baš neki dan sidin sa cimericon i drugon mi, koji mi je i kolega u poslu i svi troje zapravo sad poslovno surađujemo i komentiramo koliko bi bilo glupo da smo takvi da ne meremo sa ženama normalno pričat. I ja i on se složimo kako ne meremo puno sa muškarcima koji su oni baš muškarci, koji žene ne mogu posmatrat prijateljski nego samo kao curu il za jebat. A i žena takvih ima kolko oćeš, i fakat, ima ta neka vibra, to je manjak individualnosti i vezanost za svoj spolni identitet (jer svi mi u sebi imamo i mušku i žensku stranu, a društvo uči žene da potenciraju samo žensku i muškarce samo mušku), i to se jasno ogleda u ponašanju i stavovima osobe. Recimo jedna treba dobra za jebat vako, u jednom momentu pomislin bil je jeba i samo skontan - ma nikako. Ono, odma mi doša neki osjećaj, zapravo fin, osjetija san je ko biće, ko osobu i nekako ima baš tu vibru ono, za dicu rađat. Iman osjećaj da se triba jebat baš sa tin mačo likovima koji su samo za dicu pravit. Na stranu to da neko more imat i tu vibru za rađat il pravit dicu, to je dobro ako nije dominantno. Mene zanimaju idnividue, koje prvo žive sebi pa onda svojoj dici i meni i Bogu Jokinu. :D
Evo za kraj jedan komentar koji san bija napisa na post od Blato:
Većina ljudi su patrijarhalni i ličnost im je potpuno omeđena spolom i borbom za preživljavanje i razmnožavanje. Otuda takvo ponašanje. Muškarci se takmiče ko je veći jebač, žene se takmiče koja je veća treba. Što manje daje a više je hoće - to je bolja. A što oni više pojebu i to, što pojebu više baš onih koje 'ne daju' i koje su 'trebe' a ne samo obične 'fute' - to su veći jebači i to su bolji. Sličnom logikom često ide da koja bolje izbaci sise i obuče veće štikle da je veća treba i poželjnija partnerica, i isto tako kod njih ko bolje pokaže mišiće i dođe u nabrijanijem autu. Suštinski potpuno životinjsko ponašanje. Sramota za mozak sa ljudskim kapacitetom. A također je vidljiv odnos moći jer zapravo žene muškarcima prodaju svoju estetiku i pičku ko komoditet, a muškarci, koji imaju veću financijsku moć njima prodaju svoju zaštitu i komfor. A i jedni i drugi, sa što boljim ulovom stiču veći prestiž u društvu i izazivaju veću ljubomoru kod drugih kojom hrane ego.A zapravo, svi ti odnosi su poprilično jadni, jer i jedni i drugi su ovisni jedni o drugima da bi dobili vrijednost. Što znači da sami u sebi ko individue ne vide ništa vridno. Što znači da uopće nisu individue sa osobom i prezimenom, nego samo uspješniji ili manje uspješni mužjaci i ženke.
Jel ima još neko da se nikako ne mere skontat s toplinon u stanu? I još neko kome je nekad u isto vrime vruće i ladno? Moja teorija je da mi se tijelo previše ugrije kad cimerice upale grijanje, koje bude prevruće i onda kasnije kad ja npr u sobi otvorin prozore, il npr u cilon stanu, jer recimo neku večer san 4 prozora otvorija da oladin stan, mi u isto vrime bude i vruće i ladno. Isto ko u saunni kad si pa uskočiš u more npr, to san u Švedskoj radija i isti je tip osjećaja. Jebiga iman jebenu cirkulaciju a jedna od malo stvari koje istinski i iskreno ne podnosin je vrućina u zatvorenom prostoru. Kad ja osjetin da se krećen znojit a sidin u stanu u kratkoj majici to je katastrofa ugl mogu računat da su mi iduća dva sata pokvarena i da ću svako malo otvarat pa zatvarat prozore, da ću počet osjećat kako je majica na meni slipava i moraću je odma minjat i tako. Katastrofa ugl. Super se slažen s cimerican i ovo s grijanjen san zapravo dosta rješija s njima, nisu česti ovi momenti da se vako nerviran al kad se dese ono baš se dese. A msn nekad i ja upalin grijanje jako pa poslje previše ugrije, moraću in reć da ga ne okrću na najjače kad ga pale jer tako nastavi grijat sat vrimena i nakon ga ugasiš. A došlo nan je i plina ludilo, moraćemo manje to grijat. Što je meni svakako draže. :)
Dešavaju se dobre stvari. Eto nekako iman dužnost reć ljudima koji me dosta prate da san uša u neku novu fazu. Previše mi je rano da to otvoreno kažen i to mi se ne sviđa a neću opisivat točan tok događaja al eto, bitno je da se dešava. Čak, - čak, mi se ne jebe sa nekin random curama s kojima se mogu jebat i čak, još više čak, san upozna jednu curu koja mi je zanimljiva i zva san je na kavu. Drama dobro. I oči su mi bolje. Pa et, ima dosta toga dobrog, najrađe bi podilija nešto muzike što slušan zadnjih dana. Gorillaz slušan najviše, ležerni su i dobri. Puno toga bi moga sad pričat i otvaraju mi se razne teme al su previše friške da ih otvaran. Poslovno i s ispitima mi iđe drama dobro. Hm, hm, počeja san radit na televiziji, za sad volonterski al biće to plaćeno nakon nekog vrimena jer znan da san dovoljno dobar da uspijen. Iako more vazda svašta poć u krivo al spreman san na to ako se desi. Ko ga jebe. Evo pjesma:
https://youtu.be/VCkFSe3voRc
Eto, žao mi je ako će nekima falit moje jadikovke kojih će od sad vjerovatno bit manje. :'( Mislin da će onaj gost bit posebno žalostan. Ko zna, možda nekin čudon prestanen i nacionaliste kritizirat i prozivat pa me čak i oni zavole. < 3 A kad smo kod toga moja ekspanzija prozivanja nacionalista i desničara uživo nije nikad bila jača i postaće sve jača kako postajen sve javniji i javniji jeee. :) Fala svima što su mi bili podrška btw i svima koji će bit, biće vjerovatno još sranja u životu pa i na blogu valjda. :) Evo još jedna pesma
https://youtu.be/w9s_DnwHmjE
Spakuj kofere
i zapiši:
oprosti
Nisan tija
i oprosti
Nisan tija te usrićit
Nisan tija volit
Nisan tija sanjat
Nisan tija znat
Ali jesan
Ali jesan
Spakuj kofere i pođi
Još samo jednon da se razrežen
Još samo jednon da se porežen
Još samo jednon da se pripadnen
Prije nego postanen strah
Još samo jednon da te poljubin
Lažnu
Prije nego umren.
Spakuj kofere
I sačekaj
Kad pođe zeleno svijetlo
Moje će se tijelo rasut
Kad krene zelenilo šljaštit
Kad se ubijen, kad umren
Nemoj me gledat
Nemoj me grlit
Samo me gledaj
Spakuj kofere i pođi tamo dokle ne znan put
Ako te tamo nađen
Ostani
Ako te ne nađen
Zaboravi me
Jer zapravo se nemaš čega
Ni sjećat.
Tamo di završava poezija
tamo di se sastaju crte
Di dobro i zlo plešu naivno
Di dodiri koje osjećan ispod kože
Diraju moj tvrdi kamen od pluća
Kad raskašljajen krv
Ko vlak kad kreće
Ti.
I nikad se nemoj privarit
Vamo nisan doša radi tebe.
https://www.youtube.com/watch?v=xiDo_NnHYTE
Prevrćen se i tražin drugog domaćina da udomi moje ranjeno dite. Po mogućnsti da je slabiji od mene, to jeste da ga vidin tako i da ona sebe vidi takvom. Onda ću bit s njom i bit sjeban, trajno i zacementirano. Ili ipak neću jer je to stanje neodrživo. Jer ipak se je već desilo. Vrati se, skontan, još je tu, potreba za njon. Ne jer je volin, mislin, ne bi reka da ima romantike iako me strah da možda ima da se ne bi vratija u nešto u čemu ću zaglavit. A zašto bi zaglavija, zato što mi gode njene slabosti i to da joj svoje dite mogu hinjski utrpat da se brine o njemu i da potvrđuje njegove narcisoidne kompenzacije. Da mi hrani slabosti. Al ipak ne mere. Druga opcija je da nađen nekog ko mi dobro puši kurac, al to ne bi previše išlo, prvo jer mi se ne diže (a ne diže se zato jer je u toj želji za pušenjen premalo pravih razloga od kojih se inače kurci dižu), a drugo jel, mislin drugo je u zagradi ovo prvo. Treće je to da tako ne mere sve i kad bi se moga dizat regularno, što nije zapravo ni ne moguće da si nađen pravu situaciju, al nije to to. Jebo to. Fino kulerski pišen ovaj post, moguće da će bit vrijedan divljenja od ljudi koji će ga čitat i možda mi se budnu divili, dali mi pokoju dozu potvrde, potajno se nadan da će mi i kip podić u svom stanu i obožavat me i hlapljivo čekat novu dozu mene da ih vodi kroz njiove bez mene bezvrijedne živote, jer svi su oni, to jeste, svi ste vi samo instrumenti u mojim ego-narcisoidnim mehanizmima, sredstva ste, ne svrhe. Sad skonta da san zapravo kapitalista. Dobro je, nek i to znan, jer već znan i da san nacionalista. Ne iđe jebiga. To jest iđe al eto, jebiga, neće se rješit pisanjen nego bolnin življenjen kontra onoga na šta goni inercija, moja želja da buden propast i da čitav život buden neodgovoran, da patin, da okajavan nekoga, da spašavan nekoga (njih), da borin za nje bitke koje oni za se tribaju borit, u konačnici, da sebično odustanen od djela sebe i pribacin njima odgovornost za to, ko da su oni ja, a ne ja. Teško je vidit da nisi drukčiji, jer želiš da budeš drukčiji. Također teško je ne bit sjeban, jer želiš bit sjeban. Teško je ne bit odbačen jer sam sebe odbacuješ. Teško je i ne krivit druge i ne imat onu hinjsku satisfakciju kad ih gledaš kako su slabi (jer ti nisi, to što su oni slabi te čini jakim, samo ima mala caka da ih osuđuješ i naslađuješ im se upravo zbog slabosti koje u sebi ne prihvaćaš).
https://www.youtube.com/watch?v=aJT4y0Oa180
https://www.youtube.com/watch?v=Fm72DPJCX58
Toliko predivnh emocija.
Skonta da nisan napisa post ima pun kurac... Evo napisaću ga sad, sa ajmo reć lošin vijestima. Zadnjih dana ima jedna stvar koja me poprilično opterećuje i remeti mi normalno funkcionisanje, sjeba san oči malo. Ne znan jel ko čuja za 'sun gazing' il 'solarnu jogu', radi se o gledanju u sunce ugl, u satima kad bi ono tribalo bit sigurno za oči, znači zalazak i izlazak, i počme se od tipa 10 sekundi na dan pa se polako povećava i tako. Ugl, ja san za to zna u srednjoj školi, nažalost, i gleda san i po 15 minuta u 3 popodne, liti kod nas u hercegovini i tako, i bilo mi je sjebalo oči malo, pa su se vratile nazad u priliku, i sad ima jedno dvajes dana san gleda u misec, lip mi nešto bija, par minuta. I bam, za dva dana, samo vidin krenile me oči peć kad gledan laptop, zamutile se, praktično ne mogu ljude gledat normalno. Simptopi spadaju pod solarnu retinopatiju, kako se zove, i većinom su reverzibilni kako kažu, iako je moguće da se svi simptomi pogoršaju s vrimenon il da ostannu taki cili život. Također, moguće je oštetit makulu koja onda more poć degenerirat što more dovest do skoro potpunom sljepila. Slika san makulu, ima primjetno malo zamućenje, sumnjivo, al nije ništa ozbiljno. Doktur mi je propisa neke kurce, neke vitamine za makulu, kapi za oči kad se suše i reka da nabavin naočale za laptop kad san na njemu i neke sunčane ovako. Tako, računaj sve skupa jedno 500 maraka na sve to. Al jebo sve to. Msn jebo pare, ako mi se taj dio oka pokaže ko ozbiljno oštećen il bude iša na gore, to je ozbiljan belaj, jer kolko vidin službena medicina za to baš i nema neko rješennje a postoje neke onako, pomalo opskurne opcije operacija i ugradnja kojekakvih leća, što sve košta po npr 15 000 dolara i slično.
Sve u svemu mogu reć da mi se ovo stanje uspješno sere u ćeif svakodnevno. Sad san na laptopu, napet, desno oko mi je nekakvo nategnuto, btw jedno 10 dana nakon tog gledanja u misec sad kad su mi se malo sjebale, san se napreza da duže ostanen za laptopon i samo me žicnilo desno oko i sad je malo zamućenije i ugl lošije malo na nj vidin, i boli kad gledan. Strašno iritantno stanje. Čak mi se u busu malo mantalo i bila mi muka kad gledan kroz prozor, što mi nije bilo nikad u životu. I sad, ono neću reć da jedva gledan al me malo boli desno oko i grč mi je u stomaku, točno neko napeto stanje, ne znan šta reć o njemu, al je strašno iritantno. Nadan se da će se povratit u normalu, ako ne, jebiga... Moraću se il navikavat il tražit neke načine da se popravlja, što se svede na neke prirodne metode koje su sve kad ih čitaš i more i ne mora, nekome pomoglo nekome nije, zapravo nemaš pojma jel valja il ne valja ni nikakvu garanciju da će to išta valjat. Neki plus u ciloj situaciji je da me je to sve malo trglo u vezi nekih mojih psihičkih stvari pa san neke stvari skonta, zapravo mi je ovo malo požurilo neke procese koji bi inako išli. I ne mogu reć da san ovo moga izbić, ja bi gleda u taj misec prije ili poslje. Djelon jer volin misec, ne znan što, nešto mi je uvik misec bija dobar i stanje kad je misečina jaka drama, i naprosto nisan tija prihvatit da to ne mogu, da to ne bi triba. Nisan moga prihvatit da postoji nešto što je normalno i izvedivo, da to neko drugi more a da ja ne mogu. Eto, sad prihvaćan. Na žalost, ili pak na sriću.
Biće bolje. Valjda. :) Na poslovnom planu mi zato dobro iđe ako koga zanima et, ispiti su mi kasnije ove ture što je opet ošlo u kurac jer jedno tjedan dana nisan učija zbog ovih očiju, da in ne jeben Boga sad u tekstu jer nekima će to bit ružno čitat i tako. Eto, ovo me preokupira poprilično a ima i nekih novih stvari u vezi odnosa s mojima, seansi sa psihologinjon, sad ću brzo na jednu, jedno dva tjedna je nisan vidija, to će bit zanimljivo. Triba bi radit neke ozbiljnije korake ka osamostaljenju što otvara neke nove stvari aspekte i odnose, o kojima neću detaljisat jer ne želin a mislin da bi nekima bili i nerazumljii il glupi, pošto ima poprilično ljudi koji su dovoljno površni da in se svaka dublja psihološka dramatika i dinamika čini kao 'bože sačuvaj', ili 'što ovaj ne ode nešto radit umisto da misli na gluposti'. Al dobro, ne sekira me to drugo koliko mi se prosto ne priča o tom sad. BudNite mi pozdravljeni. Kissy Kissy, love amor ćao vozdra pozz.
P.S. I dalje se čudin kako raja u neka doba voli da sluša Tomu Zdravkovića a nekad i one prave džigare i dobro im to. A sve metalci rokeri tako dalje. Al eto, nisan ni ja volija EKV a ova pjesma mi je dobra, pa svašta se more desit. :)
https://www.youtube.com/watch?v=e0j6W6Uh6xo
http://ba.n1info.com/a76293/Vijesti/Vijesti/Lovrenovic-Mahir-je-vezan-za-radijator-i-silovan-oklagijom.html
Vjerovatno do sad svi znaju za slučaj Mahira, možda san ja jedini toliko isključen iz dešavanja da saznat za to danas priko bloga. Nadan se da će medijska pažnja posvećena slučaju urodit plodon da se počinioci uhite. Ako ne, tribalo bi organizirat neke proteste da se to desi. Iako lako moguće da ćee kad medijska pažnja javnosti ode sa slučaja ljudi na to i zaboravit. Ne triba dat da se zaboravi.
Uz to, evo i ovaj prilog:
https://www.facebook.com/MojStatus/videos/1490989081205945/
https://www.youtube.com/watch?v=3-tJ5erxh4Y
Koje su vam najbolje? Ja ne znan, samo znan da mi je vala drago da su dvi tisućite završile. :)
Blog o nekim, to jest brojnim plemenima koji još i dan danas žive svojim načinom života: http://www.beforethey.com/tribes-journeys
Ne znan za vas al meni su Maori predobri. I zgodni i moćni i muževni. Nisan na žene baš obraća pažnju. čini mi se da nemaju previše slika. Jedna ona što je bila bila (haha, bila bijela da preveden :P) mi je izgledala ko Europljanka, što mi je bilo zanimljivo. Inače pomalo su ko Europljani, pomalo ko Japanci. Japanci ne mislin na sve Azijate (to bi već bilo 'ko Kinezi' :D) nego na baš Japance. Nego na baš Japance, šega konstrukcija. Dakle na baš Japance ne samo na neke nako što nisu baš Japanci al eto kao malo bi i mogli bit. Ugl zannimljiva bjelačko azijatska kombinacija izgleda, još s tim da su tamni, imaju dobar pigment, daje baš dobar efekat. Pročačkajte malo po blogu jer ima nekih opcija koje se ne skontaju na prvu.
A Huli su mi... tužni. Jako tužni, slika onog prvog koji je pozira sa žuton maskon, kroz oči mu se vidi toliki strah i tuga. Baš oči sve izdaju. Al izdaleka se ne vide pa ne sumnjan da ih se tako ovi iz drugih plemena plaše.
Neke su se stvari prominile, neke su ostale iste. Neke ko da sse ciklično vraćaju i vrte, al vrate se svaki put malo drukčije i bolje. Čak i kad je gore, pomalo je bolje. Bliže san sebi, više manje, čak i ako san naizgled dalje, zapravo san bliže, jer ljudi žive u iluziji da spoznavanje sebe i rješavanje svojih problema je jedna fina vožnja koja postaje lipša i lipša svako malo i sve teče tako glatko ko med i mliko. A nije, za početak, ljudi se često moraju pomirit da će bit gore. Jer će bit gore, al ako odbiješ to prihvatit i kreneš se opirat tome da ti sad mora bit loše i gore nego do sad, ako bižiš od toga, onda će ti bit i još gore. Nakuplja mi se misli i opet san u pomalo plodnom terenu za pisanje i razmišljanje. Dobar san al san u nemiru. Ne mogu se baš smirit, stalno ima taj osjećaj da nešto nije još, nije još kako triba, nešto se triba još postić, triba uradit. Jel zna neko taj osjećaj, mrsko mi se fokusirat na nešto tako, strpljivo, mirno, jer iman osjećaj ko da iman nešto radit, stalno iman osjećaj da moran nešto radit. Da nešto što triban nije gotovo. A to nešto što triban se odnosi na uspostavljanje boljeg kontakta sa samin sobon i razvijanja sebe... Rješavanja blokada i anksioznosti koje iman, bijega koji radin. A to neće bit brzo.
U međuvvremenu san prista na jednu profesionalnu obavezu koja mi izaziva blagu napetost, jer me jee strah da mogu imat napadaj panike, taj strah mi zapravo sve živo more pokosit, bilo šta, i stvari u kojima san dobar i znan da san dobar, čin se pojavi taj pritisak da ja to 'mogu zajebat' i da će onda to 'svi vidit', i da ću 'ispast lud, budala' i da će 'svi vidit moju slabost, svi će me skontat', čin se to pojavi onda sve postane puno teže, nekad do granica izvedivosti. Oko povratka u Sarajevo me uglavnon frustrira ta situacija povratka odnosa s jednin prijateljen s kojin san eto, dobar, ali s kojin mi postoji taj neki pritisak, pomalo tereta s njegove strane u smislu da opravdan kako se ponašan prema njemu, da mu 'ne buden čudan' jer mi zapravo nije nešto općenito do odnosa na načine kako san ih dosad održava, da se 'ne osjeća iznevjereno' jer smo eto prijatelji a strah me da ako pomalo se ne buden prilagođava toj nekoj željenoj slici, za koju ja mislin, jako je bitno to, da za tu sliku prosto ja mislin, da on želi od mene da takav buden, da ću ga iznevjerit, da će bit ljut na me il da ćemo uć u konflikt koji ja s obziron da se previiše viđamo (i nije izvedivo da se ne viđamo, iz praktičnih razloga, da ne detaljišen), neću moć baš podnit, jer će mi nabijat pritisak.
Ovo je otprilike moja paranoja... Al i bez toga zadnji put kad san bija u Sa bija san nervozan jer nekako, čim ljudima ne mogu pričat otvoreno ako san nervozan, ajmo reć govorit in o tome i o tim svojim problemima i prosto da se i to zna, odma se nekako zatvorin i ne mogu bit prirodan, izbjegavan kontakt, na fazon o kojem san priča u zadnjem postu... Socijalna anksioznost jaka. Al ta anksioznost je simptom. Ljudi se često baziraju na simptome, ali svaka anksioznost, svaki psihički problem ima svoje realne uzroke, unutar čovikove glave. To je ono što ljudi često neće da prihvate, da se suoče s tin jer onda bi se morali suočit s tim problemom i priznat ga sebi, prihvatit odgovornost za nj. Puno je lakše krivit druge il nešto drugo izvan sebe za svoje stanje. Ili 'gene' to je nešto posebno popularno kod malo neukih ljudi, 'to je genetika' i tako, ugl to nisan ja kriv i nema smisla da ja o tome mislin nego samo ignoriši i živi iz dana u dan i tako. Zanimljiva kombinacija neke vrste naučne pismenossti i elementarne naučne nepismenosti. Eto, ima malo napretka, sad se ne krivi đavla i Boga nego gene, (iako neki krive i dalje ovu spomenutu dvojicu), ali se o tim genima pojma nema, a da ne govorimo koliko se zna o osnovnoj psihologiji. A i da ne govorimo o tome da i službena verzija medicine koja drži da su psihički poremećaji uzrokovani genetskim razlozima i da je to 'poremećaj kemije u mozgu', zapravo nikad nije našla dokaze za svoju tezu. Nikad nije nađen gen koji se drži uzrokom i za kakvu psihičku bolest.
Složeno je to klupko, al polako je i rješivo... Samo se nadan da ću ga uspit rješit dovoljno brzo, to jest, a ću ga brzo uspit rješit dovoljno da san sposoban živit otprilike normalno i bit samostalan. Ima taj termin lojalnost... O tome san već pisa. Ukratko to se radi o tome da mi, uspijevanjem u nekim poljima u kojima naši roditelji nisu uspili, imako osjećaj da ih izdajemo. I tako ljudi onda sebe nesvjesno sabotiraju i žive nesretne il nedovoljno sretne živote zbog toga jer ni njihovi roditelji to nisu uspili uradit. Primjetija san to kod sebe, primjetija san i na odnosu s curama da mi je lakše komunicirat ostvarit odnos s curom ako je malo sjebana, dok s druge strane, to mi zapravo uvik kasnije smeta i nikad ne mogu formirat potpun odnos. To je zato jer san i sam takav i onda si kompenziran to, tako što se osjećan sigurnije s nekin ko je sjeban ko i ja... Odgađan suočavanje. Iako djelon je to i prirodno, ono, slični nađu slične i tako. Ali eventualno takvi odnosi mogu postat otežavajući, i to, naravno, na istu korelaciju na koju to more bit moj odnos s roditeljima. Jer eventualno, pitanje je kakav odnos bi ja ima s nekin ko je sjeban kad ja ne bi bija sjeban? Primjetija san da i tu postoje lojalnosti, šta ako ja baš uspijen i onda više ne buden na istom levelu s ton osobon il me ne bude zanimala? Dobro, ja sad ne ulazin u neke duboke odnose, ni u kakvom dubokom odnosu trenutno nisan s nekin, dubokkom u smislu nekih očekivanja, u smislu ideje za vezu npr, to mi ne pada na pamet. Al eto desi se da se povežen tako s nekin. Mislin djelon me zanimaju problemi drugih ljudi i volin ih rješavat. Volin i iskreno želin bit podrška, a naravno, ti odnosi imaju i dimenziju van tih problema. Al također iman osjećaj i da se iz svoje slabosti povežen sa dosta ljudi i onda mi pitanje bude, šta ako ja sutra skontan da me ne zanimaju? Oću li ih izdat ako prestanen imat s njima odnos kakav iman sad? Ne bi ja nikad ima razloga nekoga ignorisat il odbijat kontakt, jasno, al ono, realno sutra me more to ne zanimat, mogu ne ulazit emocionalno u to i tako će to realno i bit, kad buden radija i živija život ozbiljno neću se moć toliko ni družit sa svima. Mislin, jasno, nema tu nekih očekivanja velikih sa druge strane al eto, meni bude, ja se onda osjećan tu nelagodno. A malo mi je toga pun kurac. Malo bi me više triba bolit kurac.
I onda dođe taj momenat da je teško dalje... Jer dalje tribaš sam. Jer sjeban, okružen sjebanin ljudima imaš podršku, imaš sve... Ali nemaš ništa, nemaš sebe. Nije da nemaš ništa, al dugoročno te nema. Ko ni njih s tobon. Svi mi težimo da se sredimo više manje. Neki nisu, ali takvi me ni ne zanimaju. Jer ipak i ti ljudi s kojima se povežen zbog sjebanosti su borci. Ne povezivan se s ljudima koji se ne suočavaju s svojim problemima. Ne jer mi je to neki moj veliki princip nego jer me u praksi takvi ljudi ne zanimaju. I tu dođe onda taj momenat, tog mog, nedovoljno razjašnjenog odnosa sa roditeljima i činjenice da ja moran dalje sam. A da tu nisan s njima. Da nema njih. Mislin, da se razumimo, njih nema već odavno. Ružno je to reć, jer ih ima, itekako ih ima, ali u smislu emocionalnog odnosa koji je na nivou zrelih osoba ih nema. Moj ćaća je emocionalno dite. On je osta emocionalno na nivou diteta. Ima nerješe probleme u vezi svog vlastitog samopouzdanja i svoje moći. Ljude uglavnom ne mere gledat u oči, mislin ljude koji su van uže obitelji. Jasan pokazatelj socijalne anksioznosti. Generalno u životu se je svega boja, osta je sam, ko napola pustinjak, mentalo zapravo, nepovezan ni sa kin na način na koji ja vidin da bi povezanost tribala bit. Također je ekstremno težak i tvrdoglav, paničan, neostvaren profesionalno, zapravo, svoj život je sveja na 30 posto onoga što bi triba bit jedan život po mom mišljenju. Ima on također i dobrih strana al biće post prevelik ako sad o njima krenen. Dobra je osoba, dubok je, inteligentan, zanima ga svašta, iskren je i dobrodušan, to su sve dobre stvari koje san od njega pokupit. I sposoban je, samo što se je ubija u pojam svojin strahon i neizgrađenon ličnošću. A to je više manje zato jer je osta bez ćaće ko jako mali, jer mi je dedo poginija, i ostali su njih četvero sami sa materon.
S druge strane, mater mi, je iz, pa mogli bi reć i nepravednih razloga ostala samo sa završenih 4 osnovne. Pošto je najstarija baba ju je odabrala da se brine o ostalima, i ona je ostala na tome ko na svojoj životnoj dužnosti.Inteligentna je, ima dobar smisao za humor, brza, bistra, ali potpuno nerazvijenih potencijala. Također je društvena, za razliku od ćaće koji je praktično asocijalan. Kad se je udala za ćaću mi... Dočekala je je ista situacija ko kući, grupa neizgrađenih ljudi koji su emocionalno ko dica, o kojima se triba brinit. I to je i radila. Ne vidin poantu njiova života. Njima je život rad i odgoj dice. I molit se Bogu. Ništa od toga meni nije bitno u životu. Rad je bitan, jer u životu želin radit ono šta volin, al svakako, nije mi bitan samo da bbi priranija dicu i da bi radija šta god. Tako da, uopće ne vidin kako da se povežemo. Istina je, stvarno me vole i odgojili su četvero dice u teškim situacijama, što je vrh. Stvarno to cjenin i cjenin ih ko osobe. Al nemamo osnove za povezanost, naprosto, nema nas. Od srednje škole ja san zapravo, potpuno sam o sebi. Nikad s njima nisan moga pričat o nekin svojin problemima. Nikad nismo mogli bit na istom levelu. Naprosto, oni su zapravo, od onog momenta kad san ja a i ostale sestre mi, od kad smo samo malo odrasli, pa i ušli u pubertet, sedmi osmi razred, oni su iza nas. Već tada smo ih izgubili da nas mogu razumit i u nečemu bit podrška. Inteligentni su ljudi sa potencijalima koji su nažalost zbog svojih životnih okolnosti a i svog pristanka na njih, ostali na nivou nekih budala u selu koji ne mogu završit 8 razreda osnovne bez da neki dvaput ponavljaju. S druge strane, neki roditelji su dovoljno i slični mojima, al dica budu sličnija njima. Moje sestre su sličnije mojim roditeljima nego ja. Ja se, naprosto, razlikujen. Naravno, vidi se da smo mi jedna obitelj i volimo se al ono, ja potpadan pod druge filmove i to je tako.
I to me ostavlja u jednom emocionalnom defincitu koji moran sam prevazić a ne znan kako. Moran osstvarit odnos sa sobom a ne znan kako. Odnos s drugim ljudima, a ne znan kako jer prenosin svoje neostvarene odnose s roditeljima, na odnose s drugin ljudima i onda ni s njima ne mogu ostvarit adekvatan odnos, kontakt i bliskost. Mislin, kažen, volimo se mi, sve je to super, al nemamo odnosa. Neman ništa u vezi mene što mi je bitno, a da me u tome roditelji razume. Ne razume. S dosta truda, obostranog, došlo je dotle da me donekle razume sestre... Al i to je labavo. Eto, neshvaćeni umjetnik. More zvučat klišejski, ali je tako. Radi se o tome da san, gradeć svoju ličnost na osnovu one mojih roditelja, jer tako se ličnost gradi uopće, sam preslika njiove pravce i obrazce koji su meni potpuno neadekvatni, a srića dovoljno san borben da neću da na nje pristanen. A onda, izlažeć iz tih obrazaca, iman tu težinu bivanja samim i taj, zapravo iluziran strah, od izdavanja svojih roditelja time da oden. Onda emocionalno, od njih odlazin. Na nekin način pristajen (prestajen) bit njiovo dite. Postajen svoja osoba. To je uvik teško, možda je nekad i teže ako si ima dobre roditelje, sposobne, s kojima imaš odnos al koji od tebe opet imaju nerealna očekivanja. Tada taj strah od izdaje je možda i jači. U mom slučaju je strah i blokada jaka, jer se radi o tome da iman neke stvari nerazvijene još iz ranijeg djetinjstva, jer san si preslika probleme svojih roditelja iz njiovog djetinjstva koje oni nisu nikad privazišli. Zato pazite kad pravite dicu. Pazite kakva ste osoba. Najgore je kad neko ne zna baš puno šta će odd svog života pa napravi dite i zapusti sebe. To je maksimum sebičnosti koji osoba more imat... I da. Roditelji, ako vam dica imaju dosta problema u životu, to je znak da ih imate i vi, samo što ste nekad odlučili da nećete radit na njima, a sebe ste slagali da problema uopće ni nema. I ko konačan i definitivan zaključak, svaki roditelji iz odgovornosti prema ditetu ima dužnost da radi na sebi. Ako već neće da radi iz odgovornosti prema sebi. :)
Skonta san da nisan ima nekoliko pisa, pa velin, da isproban koliko mi je sad mrsko srat, pa da vidin kako bi išlo. Nisan nešto vrlo u folu za pisat, al malo mi se da. Ko vremenska prognoza. Ne dešava mi se ništa posebno u životu. Malo se ne pripoznan u nekin momentima i vježban neke stvari koje nikad nisan uspija ostvarit a esencijalne su za život. Tipa upoznat samog sebe i tipa dopustit sebi da normalno živiš i postojiš, ne ubijat se u pojam, ne bit u paranoji sam od sebe i ne prikrivat se od drugih pod svaku cjenu, i to nekad baš hinjski vješto, hinjski najviše po samog sebe jer perfektno odglumin scenu prid drugin ljudima i onda kad se publika raziđe ostanen sam glumac ko govno, i skinen masku i najrađe bi plaka. A uglavnon ne mogu, previše me pukne nervoza. Teatralan san i iman talente, jebiga, neću reć da se nisan svjestan. Al zato u nekin drugin aspektima... Pucaju šavovi.
Zapravo mi je strašno teško bit prirodan. Užasno. Kad npr, par minuta gledanja sa psihoterapeutkinjon, prostog ono, gledanja opuštenog u oči bez ikakve neke priče koja se vrti, ne znan kako da izveden a da ne buden sav u grču. Mislin nema se tu šta izvodit, triba se sebi dopustit al to ne iđe lako. S druge strane, nešto san od sebe višto sakrija da ne znan to ni nać, iako neću reć da mi ne iđe sa psihoterapeutkinjon, i iđe i to dobro... Al triba vrimena, što me užasno iritira jer u životu iman trenutno dobre šanse i dobre ponude što se mog poslovnog a i ljubavnog (jer volin to šta radin) života tiče. A mene pere nervoza. A ja ne mogu prihvatit jednu ponudu da dan buden na jednon mistu i 15 minuta radin nešto u čemu san zapravo jako dobar, od panike da će me handrit teška nervoza i da ću to morat otkazat. Jebiga, kad me je handrila. Zadnji put san maka kući iz Sarajeva jer san opet ima jak napad panike i jedva san ga iskulira.
Teško je pisat, teško je to opisat... Ne znan ni ššto ni kako ni komu. Nikakva efekta od ovog bloga nema, skoro nikakva, iako ima nešto, baš psihoterapeutski u tome da spontano opisuješ i redaš svoje misli a da znaš da će ih neko vidit. Ima nešto u tome dobro. A et, jedna fina finesa u životu, nekad se more činit i realno more i bit dosta važna. Al nije bitna ni za šta realno. Ni zašta osim nas. Teško je priviknit se na to da će sve ostat isto, to jest da ćemo mi, svi mi, ja, prvi ja, odigrat neku nevažnu vjerovatno ulogu u svemu tome... Pričan o dešavanjima u svitu, politici i minjanju svita. Iman velike ambicije, i znan da iman potencijala i da san sposoban. Još samo da stvarno buden sposoban koristit te sposobnosti. Nisan siguran koliko su te ambicije velike al nisu male. Ambicije su mi vjerovatno da buden politički i, hajmo to tako reć, umjetnički, artistički, aktivan barem u zapadnoj Europi kao regiji. Dakle, ne želin ostat u granicama balkana. Pogotov BiH. Osjećan se više kao ajmo reć Europljanin, zapadnjak nego prosto Bosanac il Hercegovac... Zato me ne zanima i bilo bi mi malo loše da ostanen samo u BiH. Zapravo se po nekin stvarima pronalazin više sa ljudima izvan BiH.
Neman neke grandiozne planove niti moran bit super star, al prosto da buden aktivan, dakle da nastupan po zapadnoj europi, na engleskom, i da ne nastupan tako ritko, a možda i da na neki način utičen na stvari van BiH politički. Makar pisanjem kao novinar za neke portale. Ne znan pta očekujen i zapravo teško mi pada da se nikad ništa neće minjat, to jeste da se ljudi više manje neće prominit, osim možda manjine. Volija bi da doživin neke dramatične događaje i promjene a jedino dramatično je zapravo to nepodnošenje monotonije i beznandno sporog odvijanja stvari koje se odvijaju u sasvim nejasnom pravcu bez ikakve nade da će se išta brzo prominit il razrišit. Do mene je, mislin da kad nađen više unutarnjeg mira da će me to manje brigat.
Čudno je kako nosimo sebe sa sobon, sebe starog 2,3,4,12,13,14, itd, godina sa sobon stalno. Zapravo svaka naša emocija je vječna i uvik ostaje zapisana u nama. Iskustvo je vječno, čak i ako ga zaboraviš njegovi efekti su vječni. Puno ljudi bi se zavaralo da na njih ne utiče obiteljska situacija. A lažu se svi. Ako ste sjebani, ovako, ono niste baš sređeni i imate nekih problema koji vas more, a imali ste neke obiteljske probleme, imate te naše male obiteljske tajne koje svi imaju, niste baš nešto sa roditeljima dobri, imali ste obiteljsku tragediju, e pa otprilike 95 posto je da je upravo tu uzrok vaših problema. Govorin o psihičkim problemima neke vrste, iako ne nužno o neurozama il drugim poremećajima. Možeš pobić od kuće, možeš pobić od roditelja, al nikad nećeš pobić od njih u sebi, zapravo bižeć i negiranjen njih u sebi, im postaješ rob. Sebi. Svojoj slici sebe i njih. Danas kad san radija ovu vježbu na seansi, a prethodno je već utvrđeno da svoje slabosti povezujen sa slikon svog ćaće, po prvi put san doživija osjećaj, da vidin, zapravo, da nekako skontano ono, na fazon paf: Ja nisan svoj ćaća. Možda je dite u meni tek danas skontalo da ja nisan svoj ćaća. I da iman slobodu da djelujen drukčije. Al i odgovornost. A i sjebano je, šta ako zajeben? Lakše je držat se onoga šta je sigurna zona i dokle me ćaća more zaštitit. Govorin psihološki, ćaća u stvarnom životu more bit i mrtav. Govorin o ditetu u nama koje je živo kao i prije i kojemu je ćaća uvik živ.
Također san skonta da me jedna cura s kojon san se jeba i mogu se opet jebat zapravo malo podsjeća na mater. I da je to zapravo razlog što mi je je nešto mrsko zvat opet da se jebemo. Iako zvaću ja nju vjerovatno i privaziću to, al eto... Zanimljivo za primjetit. Definirani smo roditeljima do nevjerovatne mjere i zapravo, dok to ne osvjestimo i ne oslobodimo se te identifikacije, fiksacije i lojalnosti, nikad nismo slobodni. Stvarno, baš san danas razmišlja, koliko je teško bit slobodan. Ne bit rob fiksacijama koje imaš u glavi. Bit autentičan, osvjestit sve u sebi šta te sputava i stvarno donosit svoje izbore. Ne samo radit ono šta te na prvu privlači po inerciji, nego istraživat. Pustit znatiželju na volju. Teško a predivno nešto za živit zapravo. Život more bit predivan stvarno, predivan i dubok sto posto.
S druge strane, zanimljivo je koliko se ljudi lažu i čitav život žive u bijegu i u vještačkoj ličnosti koja ih potpuno zanemaruje. Vrlo je jednostavno al ljudi neće. Pratite svoje osjećaje. Stanite prid ogledalo, gledajte se malo, nemojte radit ništa, samo dopusti. Imaš neki strah, bojiš se nekih tema, nelagoda ti je od nekih ideja... Dopusti ih, dopusti pa vidi koliko moreš. Šta ti one točno čine, a šta ti donose. Do čega te u tebi dovode. Il budi iskren, vrlo je zapravo jednostavno vidit jesi sritan samo se upitaj kako se osjećaš. I nemoj pravit teoriju, stani i vidi prosto kako se osjećaš. Kako se osjećaš kad ustaneš ujtru? Kako si se osjeća/la, zadnjih npr pet dana kad si usta/la? Samo pogledaj. S kakvin mislima zaspiš? Imaš li nešto radit šta baš iščekuješ, šta te raduje u idućin danima? Jednostavna pitanja. Al neće se ljudi pitat. U neka doba svi si stave masku i posive, i prožive tako život.
Al ima taj život cjenu. Ima, jer je neživljen život, život življen samo djelon sebe. Neuporediv je sa potpunin životon, pa makar taj potpuni život traja i samo kratko i makar ga ima samo na bliceve uz puno truda. Isto ko zaljubljenost. Jest da je lažna, jer zaljubljenost jeste, ali opet isplati se osjećaj. A to je laž i to je fiksacija na drugu osobu. A koliko je dobro kad istinski i potpuno voliš i prihvaćaš sebe, kad, kao recimo kad se zaljubiš uživaš u drugoj osobi, na isti način uživaš sebi, voliš se, promatraš se, uživaš u sebi i u svemu šta ti budi želje, znatiželju, veselje, ljubav, užitak? Neusporediv i sa čin drugin. Al neki ljudi misle da ne vridi truda. Ne viruju si. Misle da ne mogu. I u međuvremenu se slažu da su sve uspili a potajno se ukisele i raduju tuđoj nesrići, jer se time lažu da oni nisu sami. I potajno žele da umru, a kad dođe dan da umiru, kaju se što nikad nisu ni živili.
P.S. Zadnjih dana uživan u kući jer gori vatra i ja sam sidin pod blagin svjetlon sa mačkon. Baš je super. :)
https://www.youtube.com/watch?v=MM64ynWN5BQ
Serem se u zvaničnu realnost
U životu mi ne treba ta gadost
Ponekad je primetim čisto
Da shvatim da je sve i dalje isto
Retorike bez ikakve veze
Face se izveštačeno keze
Na sve strane okačili glave
Promocijom sebe se bave
Nepismenom bagrom se hrane
Truju naslovne strane
Baljezganje više nema meru
Povraća mi se dok slušam kako seru!!!!
OD MENE IMATE BOJKOOOOT
ŽELIM VAM KAVEZ I LOKOOOOT
NAPOLJU BESNILO KULJAAAA
NEKA VAS LINČUJE RULJAAAAA
x2
(seratori)
za veće plate i penzije
za dobra radna mesta
za bolji život svakog građanina
za iskorenjivanje korupcije
i bolji život naše dece
Ovo im je zemlja iz snova
Sve dok se uzima lova
Pitoma stoka se muze
Beskičmenjaci se guze
Svakodnevno zabavljaju rulju
Tako što se međusobno pljuju
Al zbog interesa stisnuće zube
Pa će posle javno da se ljube!
OD MENE IMATE BOJKOOOOT
ŽELIM VAM KAVEZ I LOKOOOOT
NAPOLJU BESNILO KULJAAAA
NEKA VAS LINČUJE RULJAAAAA
x2
BOJKOOOOOT!
Powered by blog.rs
