Sjene iz djevočicinih snova

Želim da pripadam tu
da dišem skupa sa drvećem
da plačem sa mojom majkom
nad sudbinom, koja vene reže
Želim da ostanem tu

Želin da ostanen tu,
da se drveće behara i njiše
da mi kisik iz grana dišem
da buden sol na krilima galebova
da buden nebo misecu što ga obasjava

Želim da ostanem tu
u ovim zelenim rijekama
divljim i zastrašujućim gudurama
di se orlovi gnjizde
i di ljudi prave kuće
od ilovače i slame

Želim da ostanen tu
u svitu, s vama
da pripadam, da postanem, jedan
jedan od mnogih, a opet svoj
jedan
jedan od onih koji znaju i pričaju
jedan

Želim da buden tu
di tice pivaju odu suncu u ranu zoru
di se Zemlja slika u milion boja
samo da ukrasi svoju ljepotu
radi sebe same

Želin ostat uz Zemlju
da me voli, i da je volin
da morima suza oplačen svoje prokletstvo
da buden onaj koji zna a i želi
da oplačen svu tugu ovoga svita,
svo beznađe
sav kukavičluk i strah

Želin da ostanen tu
da se smijen i da mi vitar raznosi osmijeh
kao moj barjak koji se vije
di god krenen
da me vitar voli i da ga volin
da sagorin na lipoti
i da na samom svom kraju, nestanen
i kažen
bija san ja.

Ja ću ovo svoje stanje proć kad potpuno odustanen. Ka ja, znači ja, a ne ovaj il onaj dio mene, nego ja koji ovo kucam, kad potpuno odustanem. Kad sve što bi radija, prepustin svemiru. Nek neko rekne i Bogu, kako god. Moje ozdravljenje je već tu, samo ga ja ne dozvoljavam. Jer si ne dopuštan da se prepustin tom stanju, tom pravom blaženstvu. A dolazi mi to stanje, bukvalno navire a ja ne dam. Valjda je zato i ovoliko teško, jer je na pomolu velika stvar. Mada, opet, to je i prosta stvar. Ja držim te blokade zbog kojih moje stanje ne prolazi. Jučer san ga proba pustit, i krenen ić prema kući sa namjerom da se na svoje ispsujen ko kočijaš, možda i da polupan. Kad san se primjetija da san takav, zaustavija san se. Nisan odusta. U jednon momentu mi je bilo normala, porazbijat ću sve u kući, ko mu jebe mater, šta sad, nek se desi šta god da se desi. Ali kad je došlo do tog bijesa koji bi se ispoljija, tu san sta. To mi je previše. Fakat previše. Svoje nasekirat vičuć, lupajuć... Al ne vidin trenutno drugi način da to prođe. Jer ko što reko, ja moran potpuno pustit svoju unutrašnjost. Odustat od svakog petljanja, pustit da se ovaj proces u meni više jednom odvije. Poslje mi je pomalo počeja dolazit osjećaj kako triban bit najbitniji sam sebi, po što po to, a naravno, ne mislin sad pod cjenu toga da se pobiješ s nekim, il ovo ono, al pod cjenu npr toga da se izvičem i porazbijam, tu cijenu bi moga platit. Ako je to cijena, triban stavit sebe na prvo misto i uradit to. Mada, to je diskutabilno, jer tu prilazin granice, ulazim u nasilje prema drugima, pa kakvo takvo. Al kako god bilo, nadan se i molin se da razvijen samopouzdanje da sebe stavin na prvo misto. To je prirodan razvoj događaja, tako triba bit, svakome. A mene je strah. Užasno me je strah. Bilo bi fino da mogu zagrlit medu i zamislit da će strah proć, al jebiga, nije mi 8, nego 28...