Sjene iz djevočicinih snova

06 Maj, 2021

Malo o svačemu

— Autor nepocesljan @ 13:19

Pišem ovo vrlo vjerovatno da dobijen neki osjećaj sigurnosti... Intuicija mi govori da ne pišen ništa, ali idem kontra. Jučer čučin u šumi i uronjen u misli razmišljam, kako smo mi ljudi u biti Zemlja. Kako smo potpuno Zemlja, pripadamo potpuno ovom planetu. Sve supstance koje smo dobili, lijekovi tipa i slično, pa beton, asfalt, metalne i plastične, staklene stvari, sve smo to dobili kao derivat nečega što smo našli u Zemlji. Mi ovom planetu pripadamo potpuno, i nema nas bez njega. Pripadamo mi i svemiru, jasno, i Zemlja pripada svemiru, ali naše tjelesno postojanje je potpuno Zemlja. Uz to, prijatelj mi dava saučešće za ćaću, i pričali o tim mojim iskustvima što san ima, što san osjetija duše drveća, doživija Ljubav, telepatski komunicira s mačkama... I on mi rekne da san kao Isus il Muhamed... I ono, ugodno je to čut haha. Mada, ja san sebe naučija da sudove o sebi puštam, da se ne vežem za njih. I tako meditiram i prolazi mi to kroz glavu, što mi je on reka, i vidin egu se to sviđa, ego ne bi da ja to pustin. Pa krenem zajebavat sam sebe, tipa "Đes Isuse, ajd pretvori vodu u vino" haha. No, na stranu to. Ja jesan probija neke granice koje možda većina ljudi ne probije. Jučer dok san čuča u šumi mi je samo pala na pamet misao: "Ja sam biće koje je progledalo." I tako to i jest. Ali nisan nikakav nadčovik. Svak ima potencijal u sebi da "progleda". Stvar je, neki ljudi imaju takvu karmu/percepciju, da nikad neće ni razmišljat o tim stvarima, tipa šta je suština života, može li se osjetit biljka i slično. Nisu tako izgrađeni i logično, život ih neće dovest dotle da to i dožive. Zato će oni imat neke druge stvari u životu. Ja iman ove svoje, i dosta mi je muke s njima da mi ne triba ništa dodatno još, spozna san dovoljno što se mene tiče. :D Šalu na stranu, to iskustvo koje san ja ima je ozbiljno, i dobro san ja proša s tin, nekoga bi prevrnulo u psihozu... I ja san, poslje kad san se povuka iz tog stanja, vidija da san počeja razvijat neke deluzije... Zajeban je to teren, jer se olabavi granica toga šta jest a šta nije normalno. I moje trenutno stanje mi prolazi kroz glavu... Znan samo da je ovo tako kako mora bit. Neizbježno je bilo da dođen na ovu točku. Kad i kako ću maknit s nje, ću vidit. Sad za sad san tu, pa kako dalje... Vidićemo kad budemo išli dalje. Al zanimljivo je zašto volimo kad neko o nama misli nešto pozitivno, kao tipa ovaj moj prijatelj o meni. Vjerovatno se osjećamo sigurno, ono dite u nama se osjeća veliko i jako kad tako nešto čuje. A također, to što ta osoba ima pozitivno mišljenje o nama znači da nas neće odbacit. Bilo kako bilo, ja san ipak istresa ove misli na papir. Ispalo je dulje nego san mislija. Pozdrav van svima.


Komentari


Dodaj komentar