Sjene iz djevočicinih snova

Razmišljam o ljudima i tome kako utiču na naš život. Slušam Living in the past od Jethro Tulla i sjećam se kako mi je bivša govorila kako joj druge njiove pjesme nisu ko ta. I sad nekad ono, nekad nešto uradim i osjetim neke emocije u smislu da mi naleti šta bi ona rekla na to, i tako nešto. A nismo skupa već ih, ja msm 7 godina. Čovječe kad skontaš toliko je prošlo. Ostavila je utisak na moj život, samo pitanje je, da li taj utisak s vrimenon blijedi da ga jednom potpuno ne nestane, ili će uvik ostat nešto. Nekako bi me veselilo ovo drugo, jer bi mi bilo tužno da neko ko nam je značija toliko puno ostane potpuno izbrisan iz naše psihe. Slična stvar je sa prijateljima, ali i drukčije je, jer veze su nekako dublje. A šta tek o odnosima s roditeljima. O tome se ne pišu postovi, nego knjige. Ja tu temu ne mogu načimat, preširoka je. Bude tako tih momenata kad mi proleti i šta bi mi prijateljica jedna npr rekla u nekoj situaciji i tako to, prijatelji s kojima se aktivno družim su isto uticaj na mene. Zanimljiv mi je jedan zaključak. Naime, vasionka je komentirala na jedan moj post kako nešto debelo ne štima u prezaštitničkom odnosu moje obitelji i da bi oni prvi tribali tražit pomoć, ponovo, ponovo i ponovo, dok god triba. Prije tog komentara san nekako podrazumijeva da su oni tako, pasivni i da je to normalno, a sad kad mi je druga osoba ukazala na to, osjećam se da im imam pravo to zamijerit. Isto mi je rekla i prijateljica, s tim da mi je dala savjet: "razumi, oprosti, pređi preko toga". I to je odličan savjet. A ja se pitan kako je onima kojima niko nikad u životu nije reka da imaju pravo tražit nešto za sebe? Koji od malih nogu trpe zlostavljanje i gledaju ga kao nešto što je normalno i sastavni dio života? Koliko je odličnih knjiga propalo jer piscima niko nije pohvalija nešto što su napisali, iako je to možda i vridilo? Koliko propalih ljudi u životu, jer od rođenja su gledali pogrešan i nezdrav način života i to je jedino što znaju? Previše.