Sjene iz djevočicinih snova

06 Avg, 2020

Strah

— Autor nepocesljan @ 19:04
Nevjerovatna je količina straha koju osjećan... Strah, na sve strane, kile i kile straha... Iman jednu situaciju, tačnije, jedan problem koji me muči i koji je centralan za ovo moje stanje. To je, da kad se krenen osjećat opušteno, lipo, ne dozvoljavan sebi da to osjetin do kraja. Kad će otić to van moje kontrole, ja odma prekidan te osjećaje. To rezultira na kraju time da ostanen tup, bez emocija, i odsutan, tipa ako san na kavi s prijateljima, ne mogu osjećat prisnost s njima i slično. I također, buden užasno socijalno anksiozan.

Riješenje tog problema bi bilo samo pustit, pustit da ta emocija ode van moje kontrole, u te zabranjene zone. To mogu postić bilo di, običnim prepuštanjem trenutku. Međutin, kad to proban radit kući, automatski mi dolazi da razbijan stvari po kući. Ima nekoliko san počeja bacat u kući i moji su me zaustavili, bija san spreman sve razbit ako triba, samo da to izađe iz mene. Ali, nije to rješenje, bar mislin da nije, jer ne mogu kuću razbijat svako malo, ako bi sta u pola tada kad bi to počeja bacat, ako ne bi pustija do kraja da se stvar ispolji, napravija bi golemo sranje, koje ne bi moga ponovit.

Općenito, nimalo mi se ne sviđa varijanta da ja se povežen s tin dilon sebe tako što ću razbijat, bilo razbijanje kod kuće, u kafiću il di god. Jedino negdi u prirodi bi moga prihvatit. Al kvaka je što ja neman kontrolu nad otin što će se desit, ja moran pustit kontrolu i pustit da se to nešto ispolji... Ne znan iskreno, šta da radin, ne znan ni kud udaran, trudin se, borin se, ali molim Boga da ovo nekako izvede na zelenu granu, pa da samo mogu ovo proć bez nasilja, samo to, nek nema nasilja, proću to kako god bilo.

Inače, ekipa mi iđe na more na dva dana. Zvali su mene sa sobon, al ja san primijetija da, ako oden, da neću moć prikinit to moje prikidanje emocija, emocija će mi otić van moje kontrole. To bi rezultiralo razbijanjen, a moguće i da bi ja to zablokira, ali ne bi moga trpit, što bi rezultiralo time da doživin nervni slom. Neku normalnu varijantu tog odlaska ne vidin trenutno, mislin da je nemoguća. Al opet, ako ne oden nikad neću znat šta bi bilo kad bi bilo. Oni su navalili da ja iđen s njima, ja san bija prista, al sad msm da ću im otkazat. Ne mogu, nisan spreman na toliki rizik.

Druga stvar je, što iman prijatelja koji živi na relaciji Zagreb-Moj grad i koji ima nešto halucinogenih gljiva. On misli da bi mi mogle pomoć u mom problemu, priča mi je kako je njega LSD spasija od ponora i slično. Da oprobavan gljive je poprilično neodgovorno, ali me kopka što mislin da bi to moga bit način da ovo prođen mirno... Ne znan. Možda mogu s njim samo otić negdi na par dana, bez gljiva i ičega, toga se nekako manje plašin, triba bi mu to predložit. Da odemo negdi u planinu na par dana. To bi se usudija probat. Sad gljive, možda, al prije da ne bi uzeja.

Šta ostaje? Ostaje strah. Strah kako ću trpit ove porive koji divljaju u meni. Strah oću li potonit u pakao, naudit nekome, strah oću li završit na psihijatriji, strah oću li počet opet lumpovat po kući, strah oću li napravit grešku ako ne oden, strah kako ću priživit ako oden na more... Strah da neću moć podnosit sav ovaj strah koji osjećan, da će mi prikipit i da ću naumit riješit ovo razbijanjen kuće... Strah, u konačnici, da nikad neću privazić ovaj strah. Da nikad neću bit normalan. Da ću nepopravljivo zasrat. Da neću na zelenu granu. Al ipak, onoliko koliko mogu, ću se borit. Pa ako je strah jači, jebiga, ja ću se borit u svom dometu i sa svojon snagon koja mi je na raspolaganju. I nek mi Bog pomogne.

Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me