Imam jako čudnu kombinaciju karakternih osobina. Mogu potpuno pribrano i uviđajno pričat o nekim stanjima koja me, s druge strane obuzimaju i čine da tonem u iracionalna ponašanja, uz porive koji u meni divljaju. Ja nekako mogu da ih na momente zamrznen, ili da održavan površinu svoje ličnosti mirnom, dok je u dubinama vrelo, uzburkano more. Tipa u stanju sam sasvim normalno razgovarat sa svojima o tome kako u datom momentu želim da sve porazbijam. Zbog te osobine, znam da često ljudi pomisle da sam dobar i da mi nije ništa. A istina je sve samo ne to. Ne kažen, svjesnost je jako bitna, a ja sam svjestan, al realnost poriva i problema koje iman je jako zafrkana. Večeras mi je palo na pamet da sve ovo što mi se dešava krenem gledat kao na izazov. Također, danas mi se u jednom momentu činilo da je ovo sve igra. Samo izmjenjujem stanja svoje svijesti, da je sve igra, u principu. I jest mi igra, ali kad sam u svojoj komfor zoni. Kad dođen blizu svojih demona, nije mi više do igre. A za izazov, iz glave neman pojma kako da se postavin a da svatin ovo ko izazov. Ovo u čemu se ja nalazin je zamka, labirint. Nisan odavno kuka na blogu, i općenito ne mogu baš kukat, al probaću opisat svoje stanje ako mi podsvijest dozvoli.
Kontura problema je ova: U sebi, unutar sebe duboko, imam nešto s čim me strah doć u kontakt. Nasađen san na to, psihički, to je kao da sjedim na čavlu ili iglama, nemam živa mira, psihički mi je tako. S tim me je strah doć u kontakt i kad se krenem približavat tom kontaktu, želim panično da razbacivam sve oko sebe. A kad god se opustin, taj dio mene krene isplivavat i mene obuzima agresija i baca mi se po kući. Reka san sebi da to neću radit jer to nije u redu, i fakat tako i mislin. I tako ja zaključin da neću bacat po kući, nego ću pobjeđivat socijalnu anksioznost koja mi je ekstremna, tako što ću za početak sam otić obavit sve oko sređivanja produživanja vozačke dozvole. Ja naumim baš da ću se osokolit, dođen kući, obuzme me poriv da razbijan, ko lud, baš krene i jedva boga se izborim s tim da ne razbacam. Znači, krenem lijevo, baca mi se, krenem desno, baca mi se. Ja čak pokušam i da se oslobodin i pobacan i ne mogu, ne ide tako. Također, mislin da iman nakupljenog bijesa prema svojima koji želin da ispoljin, ali to je sekundaran problem. Glavni problem je to nešto u meni s čim ne mogu doć u kontakt.
Sad, ja kontam kad bi priživija bacanje da bi doša do toga da s tim nečim dođem u kontakt, al jebeš ga, ne mogu pobacat. Uz to, primjetija san, da me neka snaga drži u normali. Da iman u sebi neki izvor snage, neku zdravu vezu sa vanjskin sviton, neku bazičnu ljubav prema životu, ovom svitu i njegovin pojavama, koja me drži u normali. Inače, ovakve konflikte, ne znan kako bi se izvuka. Uvik kad potonen uspijen nać tu snagu za nastavit dalje. Ali ja samo nastavljan u istom grču, ne rješavajuć problem koji iman. Pitan se do kad tako... Da se vratim na početak posta, kako svatit ovo stanje ko izazov. Jedino mi pada na pamet borit se kako god znam protiv tog poriva da pobacan, tražit svake načine izlaska iz situacije sem toga. Druga stvar što mi pada na pamet je da stisnen muda i da porazbijan. Gledat ovo ko labirint sa izlazom vani, ne znam, nekako ne vidin izlaza. Sva su mi vrata zatvorena, di god da okrenen nije dobro. Još, hvala Bogu, nisu mi navraćali oni opasni demoni, porivi koji me tjeraju da uradin kakav masakr. Mislin da san se uspija udaljit od njih, al nije mi svejedno.
Istinski ne znan šta da radin s ovon svojon situacijon. Tablete mi ne djeluju, trošin ih džaba, da se nadan da će mi psihologinja riješit problem ne mogu, jer ne virujen u to da mi može baš riješit problem, više doživljavan to kao alat kojim sebi pomažeš, ali rješenje problema je u meni i na meni da ga primjenim u ovom, pravom životu. Dugo nisan analizira svoje probleme, ova analiza je malo drugačija, ima drukčiju notu, osjetin je. Nije panično, pomahnitalo analiziranje. Možda san se kroz ovo neko vrime malo i smirija i unormalija. Možda jesan malo. Daj Bože da jesan. Istinski, istinski želin živit slobodno. Ali isto tako istinski ne želin povridit svoje. Ne želin razbijat po kući. Mada, ako je to neophodno, prihvatija bi i to. Ali ne želin. Živiću dan po dan ovako, pa dokle doguran doguran. Inače, rastužilo me danas kad san popija kavu s prijateljem, koji živi ono, normalno, a ja ne mogu od panike otić tipa busom u Sarajevo da vidin sve ljude koje volin iz Sa. Da mogu mislit da ću jednom to moć, bilo bi lipo... Ali ja ne virujen. Ne virujen sebi. Sad bi mi psihologinja rekla da pogledam u sebe i da vidin koji to "ja" ne viruje sebi. Al neman volje večeras za dalju analizu.
Toliko od mene za danas, ne sviđa mi se što san napisa ovaj post, jer ne želim novu eru kukanja po blogu, al vjerovatno je neće bit, jer se više ne hvaćan baš za druge da o njima ovisin. I da, iman opciju da proban jednu psihijatriju u Zagrebu, da nekako dođen do uputnice za nju, ali ne znan, bija san po psihijatriji u Mostaru, nije mi baš nešto razriješilo... Vidiću. A kad već spominjen labirint, evo ovaj biser od pjesme:
https://www.youtube.com/watch?v=xiDo_NnHYTE
