Ima nekoliko iman ideju za post na temu dobra, Dakle tema je: šta je to dobro, kao pojam? Po čemu tvrdimo za neke ljude da su dobri a za druge da nisu? Je li se rađamo sa tendencijom spoznaje dobra i zla ili se ona stvara odgojen? Na ova pitanja je teško odgovorit. Također je uz pitanje dobra, postojano i pitanje zla, kao suprotnosti dobru. Ljudi su, kroz povijest, radili mnoge stvari u ime dobra, koje bi mi danas nazvali zlim stvarima. Tipa žrtvovanje ljudi i životinja. Tako da dobro je, očigledno, stvar kulture ili perspektive. Po meni je ključni koncept za pitanje razvoja pojma dobra kroz stoljeća: empatija. Kako vrime odmiče, imamo više i više empatije i samim time se iskorijenjuju neke prakse koje su bile normalne, ali ih danas percepiramo kao barbarske. Kroz širenje empatije, dolazi do prestanka robovlasništva, do zabranjivanja mučenja ljudi, do feminizma i emancipacije žena i slično. Međutim i danas je "dobro" različit pojam različitim ljudima. Npr nekim ljudima je moralno ok da dizajniraju gene svojoj dici. Ja bi npr za to reka da je pretjerano, jer smatram da svako dite prirodno ima pravo da bude onakvo kakvim ga je priroda stvorila. Za intervenciju u gene san samo u slučaju ako se može izliječit kakva bolest, il tako nešto. Također, postoji i moralno pitanje općenito genetskog modificiranja organizama. Za mene je to nemoralna stvar, jer je to nevjerovatno grubo zadiranje u intimnost jednog bića, zadiranje u same njegove gene. To je nedopustivo, jer svaka biljka il životinja, pa i čovik, ima pravo da bude ono što jest, bez toga da mu neko petlja po genima. Bilo kako bilo, postoji pitanje dobra i etike i tu malo šta ima konsenzus. No, kako se razvija dobro? Je li ono ima korijen u sebičnosti, u smislu činiću dobro, jer ako činimo svi dobro, i drugi će prema meni činit dobro? Po tom principu nastaje pravo, da se osigura osnova pravila života za sve ljude. Međutim, pravo ne mora nužno bit i moralno. Moralno dobro mislin da je kad radimo nešto istinski bez sebičnih motiva. Kad iz empatije prema drugim ljudima podržavamo ih u onome što oni istinski jesu ili istinski žele bit. Mislin da je to pojam oko čega se vrti pojam dobra. Zato je pitanje dobra i zla isključivo ljudsko pitanje. Životinje ne mogu bit dobre il zle. Napredovali kroz povijest jesmo, ali i dalje ostaje jedan ogroman prostor koji se triba prominit da bi mogli reć da smo istinski dosegli pravednu i dobru civilizaciju. Kapitalizam, ovakav kakav jest ne može ostvarit potpuni ljudski potencijal. Zato ja mislin da će se kapitalizam kroz vrime transformirat, a u šta, to će vidit neke druge generacije. Još jedna stvar koju virujen je to da su stvari dobre takve kakve jesu. Nema nečega što ne bi tribalo bit tako kakvo je. Sve što postoji triba da postoji. Pa i patnja. Al to ne znači da triba bit inertan i ne nastojat borit se za bolje društvo. Samo prosto konstatiran, stvari su ok same po sebi. Malo je nabacan i mrljav post, al ajde, objaviću ga. :D
Iz riznice iskustava iz Sarajeva ima puno ludih doživljaja, ali ne namjeravan pisat puno, izdvojiću još jednu ludu večer, eventualno još nešto napišen poslje toga. Kako ispada, najluđa iskustva su mi bila na prvoj godini faksa, a to mi nije vrime kad mi je u Sarajevu bilo najlipše, tamo par godina poslje mi je bilo bolje, al ovih par doživljaja iman sa prve godine faksa. Pa tako i ovaj.
Jedan dan san vrnija u tu našu kafanu na Čobaniji i naručija rakiju. Unutra je bija neki ćelavi lik koji je počeja neku priču sa mnon. Počastija me je jednon turon, pa još jednon i kad bi god ja konta poć, on bi okrenija još jednu turu. U priči mi je reka da ima trave i konta je poć sa mnon u stan, ali san se ja nekako provuka i doša do stana na Drveniji, di smo tada živili, u Metalci, da buden precizan. Unutra je već bija dernek i bilo nas je desetak i kad san in ja reka da ovaj lik ima trave oni su mi rekli da se vratin po njega i doveden ga. Ja san to uradija. Sili smo u dnevni boravak i ja sa samo malo posmatra tog lika. Svako malo je širija zjenice od očiju i izbuljija bi se u prazno. U dnevnom mi je bija momak od cimerice mi, a taj lik je očito zamirija cimericu mi, da bi je barija, šta li. U jednom momentu je pita ovog momka joj je li ikad letija sa 13-tog kata (mi smo bili na 13-tom), ovaj se smija i govorija da nije. Ukratko, skontali smo da lik nije dobar. Ovih nekoliko ženskih se maklo u kuhinju, on ide za njima. One nazad dnevnu, on opet za njima. I tako mi krenemo iz stana na neku svirku u AG-u. Cimerica mi je ponila bocu vina u torbi, cimer mi je ponija svoju torbu, u kojoj je bilo frizerske opreme. Ja san tada već bija pijan da se jedva sjećan. Navodno me je taj lik počeja izdvajat od njih ostalih da sami ja i on iđemo. A trava koju je obeća da ima, je kad smo ga za nju pitali reka da je ona kod prijatelja mu na Ali pašinom. Mi smo došli u AG i ne znan koji kurac se desija točno, al uglavnom taj lik se pobija sa nekom dvojicom isprid AG-a i zabranili u mu da uđe. Mi ostali smo ušli unutra. Bila je godišnjica AG-a i svirali su neki Pakleni vozači, tako se zva bend. Al atmosfera je bila mlaka, svi su sidili za stolovima, gorile su sviće,, niko nije plesa ni ništa. Mi čim smo ušli smo napravili lom. Odma počeli plesat i divljat. Cimerica mi je išla od stola do stola i nudila ljude bocom vina, ja i njen momak, Denza smo se zadali u plesanje isprid bine. U jednom momentu je do nas doša security i reka nam da malo mirnije plešemo. Mi smo, kad nan je on to reka, se zagrlili i počeli plesat valcer. Kad smo stali, ja san osta na jednoj nozi i ljuljalo me, pribacija se na drugu nogu, i dalje me ljulja i u jednom momentu se samo svalim po pjevaču i izbijem mu mikrofon iz ruku. Denza je uzeja cimerovu mi torbu i u nju kra krigle sa stolova, ubaciva ih u torbu. Ja san se u međuvremenu počeja ljubit sa jednom ženskom koju san zna ovako, sa recitovanja poezije. U jednom momentu security je pita Denzu da otvori torbu i da je istrese. On je istresa hrpu razbijenom stakla, makaze i još nešto frizerske opreme. Zaštitar mu samo reka: aje majke ti uzmi torbu i iđi vani. I tako su nas izbacili vani, al ova ženska s kojon san se ja ljubija bi došla po mene i ja bi uveja i Denzu, i securtiy bi nas pustija, zbog nje. U međuvremenu cimer i cimerica mi su otišli negdi drugo, a ovaj lik kojeg san ja doveja u stan se negdi izgubija.
Mi smo bili još u AG-u, i onda san ja poša kući, ne znan kako se točno odvila situacija jer san bija pre pijan. Na kraju san doša prid našu zgradu i naša cimera mi i prijatelja nam, jednog Njemca što se družija s nama, kako čekaju isprid jer nemaju ključ. Rekoše mi da su vidili kako je neki lik zboja drugog lika nožon i da je ovaj biža od njega. Nije prošlo dugo i pojavila se je i policija. Pošto su njih dvojica bili svjedoci, neko je triba ispričat šta se desilo, šta je vidija. A mene oprala nervoza prid policijon jer san mrtav pijan i sve kontan da će me provalit i da ću najebat. I neko od njih krene opisivat šta je bilo, a ja im upadnen u rič i ja krenem pričat šta je bilo, i tako nekoliko puta, a cimer mi govori: Mate šuti, ti tu nisi bija! Na kraju je izjavu da ovaj Njemac koji je onako, sridnje govorija bosanski. U međuvremenu nas se još skupilo isprid zgrade, bilo nas je petero-šestero. Kad u jednom momentu eto ti situacije, lik kojeg san ja doveja u stan se vraća. Mi pogubljeni, ne znamo šta ćemo sad s njin, kad on dolazi do nas. Ne sićan se šta je točno počeja pričat i kako je došlo do toga, al ugl u jednom je momentu reka: Vi ste mene ostavili, sve ću van uzet. I izvadija nož. Mi ko ludi počeli bižat od njega, a on trče za nama. Bilo je negdi pet ujutro i već se ok vidilo vani. To je bilo ko u filmovima, mi se okrećemo dok trčemo i samo vidiš njega trče za nama negdi 20-30 metara iza. I trčemo između zgrada i kad ćemo izletit na cestu, samo naglo usporavamo da ne bi izletili prid neko auto il nešto. I tako smo bižali od njega po gradu, dok u jednon momentu ga više nismo nikako vidili iza sebe. Bilo nas je strah, al smo se vratili nazad prid zgradu, i ne sićan se kako se točno odvilo, al došli smo u stan. Napravili smo doručak, poili ga, i legli spavat. Lik ne samo da nije ima trave, nego nije ni platija račun u kafani, di je mene častija na početku večeri. Večer je završila, ali to nije bija zadnji put da san ja vidija tog lika. Jednom smo ja i cimer mi izašli do prodavnice i vidili ga u daljini od 30-40 metara. Kad smo ga vidili, totalno smo se pogubili i počeli hodat u krug, na kraju se sudarili, udarili jedno u drugo i brže bolje se vratili u stan haha. Još jednon san ga ja vidija, kad san iša na dernek kod jedog lika na Bistriku. Čeka san prijatelja da dođe po me, kad vidin njega kako mi prilazi. Ja se sledija. Dođe do mene i pita me: Treba li ti kakva pomoć? Ja reko: ne triba, čekan prijatelja da me pokupi pa ću na dernek. On samo reče ok, i ode. Očito me nije pripozna. Eto, tako smo se proveli s tim likom. Poanta, ne triba svakog dovodit u stan tek tako. Mada te godine smo mi divljali po Sarajevu, i meni se dešavalo da upoznan ljude ujtru kad se ustanen u stanu mi.
Sad me prebacilo na neke lude doživljaje što san ima u Sarajevu, za vrime faksa. Evo jednoga. Bila je vamo jedna kafana, na Čobaniji, u zatvorenom dvorištu jedne zgrade, mora si proć ulaz u zgradu i izać na drugu stranu i tu je bilo ograđeno dvorište i kafana koja se zvala: Tito. Navodno je bila registrirana kao klub grafičara, i pod tu šemu su držali otvorenu kafanu, ukratko, bila je ilegala. I mi smo tu se nalazili, recitovali poeziju, i to je bilo vrh, alternativna ekipa se tu skupljala, ali nakon svakog recitovanja bi pili do kasno u noć. Jednom je ovaj Srđan reka: Nama je recitovanje samo izlika da se napijemo haha. Dolazija je tu i posljednji sarajevski boem, Admiral Mahić, koji je isto recitova tu. Nekad se znalo desit da zanoćin u toj kafani, odspavan za stolon, pa odatle oden na faks. Ali, bila je mala kvačica, gazda kafane se zadužija kod nekih kamatara. Ti kamatari su se općenito družili tu s nama u kafani, bivali su na recitovanjima, ovaj Mirza je čak par puta s njima sam pija negdi po gradu. Znali su nas sve i bilo nam je dobro s njima. Međutim, ovaj gazda se očito debelo zavalija kod njih i nije ima od čega vraćat, jer je prokocka pare. I tu večer smo sidili tu, a ti kamatari su cilu noć nas častili. Niko nije zna ni za dugove ni ništa, bila je to obična noć u kafani, s tim da nikad prije ije bilo toliko ljudi okupljenih tu. I gazda mene upita ako mogu da odem s njim po pivu, tamo kad san otiša po pivu, upita me 20 km da mu posudim jer je nema odakle kupit. Ja san mu da pare a on je uzeja pivu. Tresle su mu se ruke. Nedugo nakon što smo došli u kafanu, počelo je sranje. Kamatari su ustali i počeli lumpovat po kafani, gazda je pobiga vani i zaključa vanjska vrata od zgrade, i od silne gužve ljudi, ostalo je svega nas nekoliko. Ovaj glavni od kamatara, Faruk, je uša iza šanka i naša bejzbolsku palicu na kojoj je pisalo : Thompson. Kad je to vidija samo reče: Jebo ti Tomson mater, i krene lupat palicom po Titinim slikama na zidu i po stolovima. Jedan od njih je uspija isčupat šank iz zemlje, mislim, s poda, ono, izvadit šank, jer je šank bija od drveta.
Cilo vrime dok smo tu bili ja san posmatra sa strane. Za Farukom je cilo vrime hodala Katarina i ponavljala mu: Idi si doma pa razbijaj! On je šakom lupija u staklo na vratima i raskrvarija ruku. I tako ona za njim ide i ponavlja mu, kad u jednom momentu on padne na kolina i reče joj: Ali Katarino, ja sam tebi sve dao, srce sam ti dao! A dok su oni razbijali, Mirza je kupija pive sa stolova i trpa ih u džepove od kaputa. Na kraju smo našli nekakve skale/merdevine, da se uz njih moremo popet priko zida, da nas policija tu ne uvati. Ovi su i dalje razbijali, a Marko, koji je inače flegma mrtva je samo hoda za njima i ponavlja: Šta to radite? Nemojte to radit. Tako je to ponavlja i ovaj mu jedan samo reče: Ej, drag si mi, al nastaviš li hodat za mnom i tebe ću slomit. Ugl, mi smo postavili skale da se popnemo priko njih i doša je red na me. Marko mi nije da da priđen dok nisan pribacija neku bocu od pet litara rakije. Kad san to pribacija priša san vani. Faruk nan je reka da iđemo svi, da će on ostat i preuzet svu krivicu na se. Mi smo pobigli dalje i izbili na miljacku. Trčemo u jednoj grupi mi a u drugoj kamatari, i izbijemo na miljacku. Nastavili dalje prema Skenderiji, kamatari biže livo i zovu nas: Ajte vamo, vamo vas neće uvatit. Mi smo ipak nastavili prema Skenderiji i poslje takvi, sa zalihama alkohola otišli u Kino Bosnu i tamo nastavili pit. Kad nakon par sati Faruk zove Mirzu i pita ga di smo. Mirza mu reče i za 15 minuta eto ti njega k nama, zavijene ruke. Tu je nastavija s nama pit, i ja se već više ne sićan dobro jer san bija prepijan. Znan samo budin se ujtru u sobi, goli zidovi, dva madraca, ja spavam na jednom, Mirza na drugom. Kad dolazi Faruk i budi nas. Mi mu se zahvaljivamo što smo noćili kod njega i kontamo prema tramvajskoj. Ja zateknut totalno, pored cile te večeri mi na kraju noćili sa kamatarom, haha?! I nije nam da pješke na tramvajsku nego nas je on odveza u nekoj starudiji od auta, kojoj san ja 5 minuta otvara vrata jer imaju neki poseban sistem kako se otvaraju. Tu smo se rastali i svak svojim putem. Kafana se zatvorila, šta je s gazdom bilo ne znam, ugl nama je dobro bilo. Iako šteta, jer je to misto imalo baš potecijala, al jebiga, kad su ljudi koji su ga vodili bili klošari. Bilo je lipo dok je trajalo.
Na repertuaru iman još jedan doživljaj koji bi moga podilit s vami. Isto se radi o jednoj situaciji na moru di san radija. Prodavali smo kukuruz i radili za lika kojeg smo zvali Ićo, nisan ni zna jel mu to pravo ime ni ništa, ukratko svak ga je zna ko Iću. I jedan dan, nakon posla, ja i jeda kolega slavonac se zajebavali kupajuć se, plesali valcer u moru i tako te neke šega stvari. Na plaži su bile dvi Njemice naših korijena, sa roditeljima. Sad kad se sitin, volija san tog slavonca, tip je osobe s kojin se nikad ne bi sprijateljija da nije posla, al ovako san ga zavolija. Moraću mu se nekad javit. Nego, palo nama na pamet da se takmičimo ko more dalje ronit. Bili smo već dubokoj vodi i ronili smo prema plaži. Ajd prvi će on. I tako, ronija on neko vrime i izroni. Ajd sad ja krenuh, zaronija san i ronin neko vrime i dođe do one granice kad mi nestaje daha. I ja kontam, ajd još jedan zamah pa ću izronit, pa još jedan, pa još jedan, i konačno izronin, kad iste sekunde paf! Nešto me spuca u glavu žešće, cilo mi čelo protrilo. Otvaran oči i samo vidin krv kako se slijeva niza me, po tijelu, po šorcu, svugdi. Neki klinac na plaži počeja skičit i histerično se ponašat, trče livo - desno, nešto broji na nekom stranom jeziku i na kraju samo uze peškir i ko lud pobiže s plaže. Kad šta je bilo, klinac je bija okrenut leđima prema moru i iz okreta je bacija kamen svom snagom. Bija je okrent prema plaži, i zamahnuo je okrećuć se prema moru i bacija kamen prema moru, i to taman sekundu prije nego san ja izronija i taman da kamen mene pukne u glavu. Bija je poveći kamen, veličine otprilike ispružene šake. Mali se usra, skiči a ja mu govorin: smiri se, smiri se, a držin se rukon za glavu. Kad šta je bilo, pukla mi arkada, što nije opasno, al puno krvari i ja kako san bija mokar sva ta krv se slila niza me, tako da je izgledalo da san čitav pun krvi, ko u ratu hahahahah. Poslje na plaži, jedan lik mi donosi maramice i gleda me užasuto. Sad kad skontan, srića što me je puka u čelo, a ne u nos il zube. No to nije kraj priče. Nakon toga, kako mi je pukla arkada, ja san mora u Makarsku u dom zdravlja da je ušijen. I gazda mi dane svoj zdravstvenu, da ne moran plaćat. I dođemo mi, ja in dan zdravstvenu i u priči reknen da san iz Ljubuškog al da živin u Tučepima. Reka san to jer san zna da se pripozna naglasak, da san iz hercegovine, bilo me strah da će me provalit da nije moja zdravstvena. Tu su već postali sumnjičavi. I ispričan in ja šta se je desilo, ne viruju mi. Ova me pita jel se drogiran, jesan se pobija s nekin, ovo ono. Natežemo se mi i na kraju one mi reknu da čekan da me prozovu. I ja sidin jedno 10 minuta, sam u čekaonici i onda čujen sestra iz kućice iznutra zove: Ivica. Ja sidin i nije mi jasno, malo je falilo da se okrenen i pogledan koji Ivica, kad skonta, to mi je gazdino pravo ime. :D A ona me gleda haha. Uđen unutra, zašiju me i napokon izađen. Poslje kad mi je tribalo vadit konce, gazda mi ih izvadija, tako da nisan mora nazad u dom zdravlja. To je bilo olakšanje. Na kraju san proša ok, mislin da je gore od mene proša taj mali, jer san mu vjerovatno onakav krvav, ostavija traumu za cili život. A tilo je i mene baš da izronin na tom mistu u to vrime haha. Stvarno preludo da se to desilo.
Kroz ovo pisanje na blogu, palo mi je na pamet da opišem neke svoje životne dogodovštine. Bilo ih je podosta ludih, koji vride prepričat, al izabraću neke, najznačajnije. Evo jedna od luđih, zabavnijih i kreativnijih stvari koje san uradija. Naime, ja san par godina radio kao prodavač kukuruza na plaži na moru u Dalmaciji. U Tučepima, konkretno. I ono, kao kuruzar, nosija san onaj frižider, znate onaj spremnik za nosit koji čuva temperaturu, i u njemu kukuruze sa vrućom vodom. Bio je to krvav posa jer si mora hodat po plaži po cili dan, sa frižderom koji je zna bit i prilično težak. Jednom smo računali koliko prohodamo u danu i izašlo je oko nekih 24 kilometra. Mada, mi smo bili mladi, ludi i nabrijani i nije nam to bija neki problem. I sad, u Tučepima imaš na jednom kraju sela (nemaš takav dojam liti, al Tučepi su selo) imaš jednu manju plažu koja je od pola nudistička. I nudistička je tako do kraja. Kad bi prodavali, došli bi do kraja i okrenuli se i vratili nazad u drugom pravcu do drugog kraja. I ja san prve godine kad san radija odlučija napravit jednu stvar na kraju sezone. Šta mislite šta? Evo, ispričaću vam. Sezona je lagano išla i došlo je do prid kraj, a bilo je još nešto ljudi. Ja san bija sa frižderon doša do te plaže na kraju sela i reka ovom što prodaje krofne šta ću uradit. On reče, "jebeš sve, ovo moran vidit". Tu je također bija kafić na kojem san ja pravija pauzu, di bi sija popit kavu u podne. Ovaj prodavač krofni je i njima reka i oni su se svi skupili da me vide. Prvo san skinija majicu, onda šorc i onda bokserice. Bija san u japankama, sa šeširon i onim bubregom/pederušom, onm torbicom oko pasa što se kači, sad kako je ko zove. I sa frižderom. Bija san praktički go. Krenija san hodat i na prvu su me svi kupači gledali iznenađeno. I kad san doša do kraja, okrenija se i počeja se vraćat, kad je to odjednom krenulo. Svi zovu, svi hoće kukuruz! A meni ostalo nešto malo u frižderu, proda to u čas! Jedna se starija Njemica slikala sa mnom, ona gola, ja go. Kad skontam, sad neko tamo ima moju golu slliku, možda uokvirenu haha. To je bija jedan vrhunski doživljaj. Nešto tako prirodno i normalno, a opet nešto što bi ritko ko uradija. Meni bilo vrh, da san zna da će tako bit, natovarija bi još kuruza da bolje zaradim haha. Kad san to uradija, fino san se go okupa i poša nazad. Bilo mi je super. Valja učinit i sebi i drugima jednu tako zabavnu ludost. :D
Nedostaje mi ona lakoća koraka
kojom obilazim svoje snove
potajice, da me ne čuju
da ih ne prekinem bukom svojih cipela
Nedostaje mi, potajno
onaj vajb u ljetnim noćima
ono spajanje duša, u kasnim noćnim trenucima
kad se vrijeme topi pod našim riječima
dok se ulijevamo jedno u drugo
Nedostaje mi budućnost
koju sam već osjetio
nedostaje mi prošlost
koju sam zaboravio
nedostajem sam sebi
iako si istinski, još nikad
nisam pripadao
Moj ćaća i mater su pre koma par. Ne znam točno kako su završili skupa, ali s dva karaktera koja su na smišan način baš različita. Tipa ćaća mi je šutljiv i nema neke potrebe za društvom, u biti nema nikakve potrebe za društvom, a mater je razgovorljiva i društvena. Ćaća nije u kontaktu sa svojim emocijama, dok mater poprilično lako zaplače il zagrli nekoga i slično. Moj ćaća je inače ima par iskustava kad je vidija neke pojave koje bi se mogle okarakterisat kao 'paranormalne'. Jednom su on i jedan drugi čovik iz našeg sela po noći vidili nešto ogromno, što liči na čovika al je veliko otprilike tri metra i ima ogromnu glavu. Jednon san prilikon pita tog čovika što je bija s njin i potvrdija mi je priču, tako da, nije halucinacija. Tako reče da je jednon vidija i nekog duha što se kreće lebdeći, ne vide mu se noge. Al njega ta iskustva pretjerano niti čude a niti zanimaju. Ja kad san ga upita: pa što nisi proba ostvarit neku komunikaciju s tim duhom, on samo reče: ooooo ne smi se to, ne smiš se ti njemu petljat. Ja i prijatelj mi smo se zajebavali, kako bi, da san ja vidija tog duha, taj duh popizdija koliko bi mu ja bija dosadan haha. Šalu na stranu, ja bi se usra da vidin tako nešto. Moj ćaća inače voli teorije zavjere i new age duhovne teme i vjernik je, te mi počesto napomene kako bi ja ipak triba 'molit Boga' il tako nešto. Mater mi je isto osebujna ličnost. Za razliku od ćaće, ona je baš racionalista i ne zanima je da ulazi ni u kakve dubiozne priče. Nešto san načuja priču da je moj ćaća materi mi poklonija neku Dainekenovu knjigu, pa da ga je umal ostavila radi toga hahahah. I ona je vjernica, ali više nekako emocionalno. Nije ona mozgala puno o vjeri, dok mi ćaća jest, ima je fazu kad je bija ateista. Mater mi je išla u školu samo 4 razreda, u njeno vrime je to bilo normalno za ženu sa sela. Tek sa 13 godina kad je imala, je uvedena struja u kuću. Ko dite je hodala sa magarcima i konjima na kilometre daljine. Generalno je kroz život samo radila, a malo uživala. Ne toliko da nije imala u čemu uživat, koliko jednostavno nije naučila mislit o svojim užicima, jer je stalno radila. To mi isto vridi i za ćaću, mada on i uživa u nekin stvarima, a dobro, jest i mater u nekim, ruku na srce, uživa u druženju s par žena iz sela mi. Mater je inače bistra i neiskvarena žena, i ima baš dobar smisao za humor. Ono, moji prijatelji misle da je kraljica. Ćaća je inače blag i ima neku teško opisivu dragost i ljubav prema stvarima u životu... Tipa voli jutri vidit kako se ptice skupljaju i jedu s našim kokošima, to ga usrećuje, da su te ptice tako pitome. Također voli jednu našu mačku i voli biljke. I voli slušat vijesti, ni jedne ne propušta. Ali je istovremeno i vrlo težak za suživot, jer je paničan i kad nešto isplanira ne podnosi bil kakvu promjenu tog plana, kad neko predloži da se nešto promine, uradi drukčije, njegova reakcija je ko da je smak svita. U životu se je generalno podcjenija i moga je uspit puno više, da je samo ima samopouzdanja. Al ne krivin ga, izgubija je ćaću kad je bija peti razred, što je u to doba bilo užasno. Mater je praktična žena i nije od velika dubinjanja, ali je jako bistra i inteligentna. Osjećajna je i pokazuje svoje emocije, nekako je sva hmmmm prirodna. Baš je prirodna i ne za bit drukčija. Njoj ne leži moj ćaća jer je previše nedruštven, pa se ne mere nigdi otić a da on odma neće da se iđe kući, i tako. Reka bi da su se poklopili dobro da im brak more funkcinirat, al nije baš da se nadopunjuju, više su kao dva različita svitaa koja koegzistiraju skupa. Al generalno su dobri roditelji i neman se šta na nje žalit. Jedin mogu ćaći zamjerit što je drukčije tretira mene i moje sestre, zato što san ja muško. Razmazija me je i bija je opsjednut s tim oće li mei nešto bit, dok je prema sestrama drukčiji. To mu zamjeran, jer je, iako je po svemu drugom čovik koji odudara od prosjeka, tu tipični patrijarhalni krkan. U biti je on malo ekscentrik. Dok je mater totalna normala. Ja san neka mješavina očeva duha i materinog humora i komunikativnosti... Toliko, msm da san reka sve šta mi se govorilo. Tako da, pozdrav vam i do čitanja.
