Ovaj post je izvorno triba bit dodatak rarinom komentaru na vasionkin zadnji post, ali tema je poduža, pa san ja odlučija da ću napisat post. Tema je: Jungov koncept sjene. Ukratko, ako neko nije upućen, sjena je sve ono što smo mi, ali to ne prihvaćamo kao dijelove sebe i onda to potisnemo, maknemo od svoje svijesti. I ti podsvjesni mehanizmi su veoma lukavi, ja san kroz godine psihoterapije osta iznenađen koliko je zapravo naša podsvjest inteligentna i koliko nas inteligentno brani od tih 'zabranjenih' sadržaja nas samih. Ali pošto sve što smo mi i dalje ostaje mi nakon što to i potisnemo, ono postaje naša sjenka, dio nas koji je živ i aktivan al mi nismo toga svjesni. Tako ako smo suicidalni ali to smo potisnili, more nam se dešavat da dolazimo u situacije koje su jako blizu smrti i slično. Ono malo prostije je to da projiciramo sadržaje svje sjene na drugog. Tako npr ako smo mi narcisoidni i imamo 'velik ego', što potpada pod pojam narcisoidnost, a nismo svjesni naše narcisoidnosti, često ćemo u susretu s drugim ljudima mislit da su oni koji nam ne podilaze ili općenito, ne podržavaju našu narcisoidnost, ili pak koji nam se direktno knofronitraju, zapravo narcisoidni i imaju velik ego. Ako smo mi moralni čistunci koji puno tračamo, ali ne damo sebi da vidimo da fakat puno tračamo, stalno ćemo komentirat ostale kako puno tračaju. Ili ako u našu sjenu potisnemo to da smo slabi, ranjivi, nježni i krenemo gajit gadost prema tim emocijama, živciraće nas svak ko pokazuje svoju ranjivost ili slabost, ko se ne plaši toga. Ovo zadnje je moja boljka. Jung je reka: Najbolja stvar koju morete učinit za sebe i za društvo je to da povučete projekcijeje svoje sjene nazad na sebe, di im je i misto. Svi mi imamo sjenu. Ja po svojoj zadnjih dana kopan intenzivno, jer san prisiljen, i ostanen iznenađen sa svakin novin otkrićem. Susret sa našom sjenom je strašan, al je neminovan, ako želimo bit cjeloviti. Al stvarno, svašta se u njoj da nać, svakakih zabravljenih stanja i emocija koja su, što je najbitnije naglasit: i sad živa! Npr ako imaš neku traumu i želiš pomoć od ćaće i matere, to živi u tebi, ti si, iako si odrasta i dalje to dite koje oće da ga ćaća i mater spase. I to će živit u tebi dok god ti ne nađeš sigurnost u sebi. Ovo zadnje je također moje. Nevjerojatno je koliko zapravo života ima u našoj sjeni. Al kopanje po njoj je opasna rabota. Al reko, ja nisan ima i još uvik neman izbora.
Svi smo mi kao točke koje plove prostorom. Neko vrime tuda kuda prolazimo ostaje trag, al onda blijedi. Ne more se reć da imamo patern, da se grupno krećemo. Svak se kreće i pravi svoju jedinstvenu putanju. Tačke su crne boje i u prostoru plivamo ko ribe. Nekad se sudarimo s drugim tačkama i neko vrime strujimo skupa. Onda se rastanemo. Nekad, u zrelijoj dobi, počne se vidit pravilnost u našem kretanju, i praveći krugove dotičemo razne druge točke na njihovim putanjama. Nakon svakog susreta, obe točke ostaju malo drukčije. Tako pravimo putanje, srećući se sa istim točkama, i pokojom novom točkom u prostoru. A prostor je beskonačan i varijacija pokreta, bezbroj. Ipak neke pokrete zavolimo pa ih često radimo, a nekad nas je i strah probat neki novi pokret. Al dok smo spremni probat neki novi pokret, do tad smo živi.
Bilo je vruće lito hercegovačko. Ante po običaju nije ima beciklo, pa san ga ja vozija na svom. Išli smo, a di drugo, nego na kupanje? A kupali smo se, di drugo, nego na Otunju? A Otunj je, di drugo nego na Trebižetu? Bili smo mladi, vrući, željni energije, zabave, u nama je vrila pubertetska krv. Osim plivanja obavezno je bilo i gađanje mulom, koje bi organizovali. Pa navali kupi svu onu mulu (mulj), i motaj je u kugle pa se gađaj. Onda bi malo se kupali i plivali iznad brane, to je Pero najviše volija. Ja i on bi nekad skupa išli plivat do sedre, di bi se popeli i skakali i zaranjali. Ante je obožava kanal i s njin bi se spušta roneć niz kanal. Također, bili su popularni i brzaci, niz koje bi se spuštali doli do skakala di bi Elvis i Pero ugl volili skakat. Meni je bilo najdraže ronit u bazenu (nije pravi bazen, samo smo tako zvali taj dio kupališta). Onaj osjećaj kad zaroniš i diraš pjeskovito dno prsima i gledaš kako se sunce prisijava po dnu. Neprocjenjivo. Bila su to lita kad je dok bi se kupali postojalo samo to, kupanje i ništa drugo, svit je bija jednostavan i znali su se prioriteti, kupanje je život, sve poslje i sve drugo je sporedno. Nekad bi trčali putem uz rijeku, bosih stopala po onom zemljanom putu. Pod orasima su Vitijani igrali karata. Mi Grabljani i Vašerovčani smo bili s druge strane Trebižeta. Bilo je to čisto uživanje u vrućini, koja je inače sama po sebi bila nesnošljiva. Ko drugi nego dica il mladež more nešto nesnošljivo pretvorit u nešto vrhunsko? To su bili trenuci kad je život u nama bubrija, tek smo se spremali za budućnost koja dolazi ni ne znajuć da se spremamo za to. Ona je došla i razdvojila nas na razne strane, mada ostaje ono sjećanje na zajednički provedeno djetinjstvo, a i danas, kad smo 'odrasli' može trefit koja usputna kava. Al žar se je prominija, i mada je sad u principu i bolje, jer zrele godine donose mir, ostaje ta uspomena na jednu ogromnu žar i životni elan koji se neće ponovit.
Zabavno je nosit identitete. Tipa recimo astrološke, ko to još ne voli? Taj koji to ne voli stvarno nema ukusa! Tipa ja sam jarac i imam puno planeta u jarcu u natalnoj, to je prekul. Jarci su zajebani, dominantni, vođe, ah svi ti silni epiteti. A ti, ti što nisi jarac, isto moš mislit da si moćan, neš nikad bit moćan ko jarac, pogotovo ko ja. Šta je još zabavno, nosit etikete posla. Pa tako je meni izuzetno drago bilo bit stand up komičar. Svima si kul, svi ti se odma dive, ma milina. Sad san se malo usra u sliku o sebi jer nosim malo drugačije etikete. Sad sam psihijatrijski slučaj, ko će znat šta mi je u glavi, nisan dobar, ne mogu među ljude. Neugodna etiketa, ali, kako ja ionako ne mogu među ljude onda nema veze, ne vidin da išta o meni misle. :D
Još od malena volimo etikete. Ako ih nećemo uzet sami, daće nam ga drugi. U svakom slučaju, to dvoje ide uzajamno, tako da, kroz odrastanje razvijemo različite identitete. Za koji klub navijaš (neki to nikad ne prerastu), koji ti je power ranger najdraži, koji si ti kad se igrate, šta si, kauboj il indijanac, pa u adolescenciji, etikete dal slušaš domaće il strano, pa prve majice od bendova kojima znaš pokoju pjesmu, il prvo kupiš majicu pa kreneš slušat bend i tako to. Identiteti su nam vrlo privlačni i lako prianjamo za njih. Šta bi bilo kad ne bi imali identiteta? Kad se nijedno lice od elastina ne bi primalo na našu kožu? Da li je to uopće moguće, privazić svoj identitet? Možda jest, al zabavna stvar je, ako ga privaziđeš i postaneš guru, kako meni izgleda odabireš identitet 'ja sam onaj koji nema identitet'.
A možda to i nije tako, možda je identitet moguće privazić. Mooji taj prces opisuje kao bacanje cjepanica u vatru. Malo po malo bacamo cjepanice našeg identiteta dok ne dođemo do točke da svatimo da smo mi zadnja cjepanica za ubacit u vatru. Ako to uradimo, a to more bit pravi pakao, ravan svojevoljnom umiranju, dospićemo u staje traje sriće i mira. Ako mi se to desi, ako to postignem, sigurno neću bit guru. Uživaću u životu i bavit se bilo čime šta volim, prvenstveno umjetnosti neke vrste. Da podijelin svoj svit sa drugima, pa ako nemam identiteta i ako san otvoren prema izvoru, da i drugi osjete svježinu te vode.
Nova opsesija
U prolazu, dok gledam
golubovi lete i prave areole na nebu
mi se držimo za ruke
i osjećamo sitne titraje i pomake naših prstiju
Dok prolazimo ulicom
prolaznici šetaju, sudaramo se
kišobrani su u zraku
tisuće sudbina, prolaze u tramvaju
a ja gledam nihova lica koja
kao da prave krvavi odraz na staklo
Hodam i dalje i vidim
nema te
znao sam već, da će tako bit
jer ne može se prelijevat bol
u tuđe šolje, također prepunjene
Nebo, danas plači, dugo, dugo
Jer ja sam lutalica i vagabundo
Jer sretni dani su u mene
kao kapljice jutarnje rose
na pustinjskom pijesku
Šetam i vraćam se kući
sivi ljudi, sivih kaputa, sivih životnih priča
izrazima lica pjevaju svoje sive živote
iz prepunjenih tramvaja
tramvaja tragedije
svakodnevne, životne
one koja grize polako i uvlači se podmuklo
ulazi prvo u kutcima očnih kapaka, di zbija suze
onda u kičmu, u bolna leđa
onda u srce i njega rastvori
kao šećer na kraju
I dok krvarim, jer nisam ti
I dok krvarim, ne pitaj me zašto, jer
objašnjenje je odveć dugo
muzika se već stišava i popićemo još po jedno piće
šutke se vraćamo u svoje brloge jeze i bola
bola koji guši, bola koji tjera
tjera na zlo
Mi, osuđenici sudbina
isprepletenih vlastitim rukama
što kukavički gledamo na ono što kreiramo
što znamo vrlo dobro da će sutra
opet bit još jedno sutra
što nam u bubrezima ginu neispuhani baloni
neispoljeni pootencijali
Mi, mi smo zaboravljeni
i od samih sebe.
Došli su u obećanu zemlju. Bili su uspavani i odmorni. Gledali su naprid i ogromni, napadni ružičasti ooblaci su letjeli nebom. Oko njih nije bilo nikoga. Auto je bija parkiran iza, nekih desetak metara. On, atletski građen bez majice je došao do nje i ponio pivu. Onna je gledala sa naočalama i nije znala šta da misli. Pred njima je bija kanjon. Nebo je bilo ootkučen, jedan veliki patent/rajfešlus je bija napola otvoren i, iako je na većini neba bija dan, na onome dijelu što je otkriva otvoreni patent su bile zvizde i nebo. Zvizdano nebo. Kanjon je bija pun narančastog pijeska i kamenitih gromada koje kao da je neko uzeja rukom zabada u zemlju. U pol frke nečija ruka je provirila u nebo i zakopčala rajfešlus. Bilo je sunčano i ona je bila udubljena u pogled. Kad joj je on doda pivu zapalila je cigaru. Negdi ispod njih su se kretale mačke, kao u krdu, ogroman broj mačaka je išao k njima. Oni su sidili i mačke su samo prošle mimo njih, ne obazirući se. Neko je opet otvorija patent i ovaj put ga otkučija totalno, otvoreći i nebo ali i zemlju. Našli su se da lebde u zraku. Ispod njih, iznad njih, svugdi je bilo nebo. Neboom su ostali ružičasti oblaci, i svuda su letili žuti kadilaci. Jedan ogromni krokodil je ležao naslonjen na jedan od okolnih planeta. Oni su se izvalili i uživali u pogledu. Lebdili su nebom, kao klize vakumom. Kad su prošli jedno kraj drugog ona mu je dodala cigaru da povuče par dimova, a on njoj pivu.
Lijep je osjećaj kad je neko tu za tebe. Ali ako mene pitaš, ljepši je osjećaj biti tu za nekoga. Kad znam da mogu nekome nekako pomoć, tipa da ga saslušam, uvijek sam tu. To su nekako momenti koji me ispunjavaju. Koji mi poprave i loš dan, isčiste me od loših osjećaja. Dat ljubav, u bilo kojem obliku je neprcjenjivo. Oblika je bezbroj, može bit u obliku pomaganja nekoga fizički, ako je nepokretan il tako nešto, al more bit i manje spektakularan. More bit u obliku slušanja druge osobe i onoga šta ti ta osoba ima reć. More bit u obliku financijske pomoći nekome. Može bit u puno oblika, al ja mogu reć da mi je draže davat ljubav nego je primat. A idealno je kad ide obostrano.
Večeras me drži ovaj pahuljasti glas i sva bujica emocija što se kriju iza njega:
https://www.youtube.com/watch?v=6J5omRCm2hU
Ovi mi koji smo sad, ćemo jednoga dana bit prošlost.
Koža će nam se sasušiti i bićemo poput onih koje sad gledamo kao stare.
Onda, ćemo neminovno, umrit.
Smrt će doć u jednom momentu i uzet dah iz naših usta
i mi ćemo ostat, kao prazna ljuštura, prazni elementi koji se vraćaju zemlji
a za neke, postaćemo prostor i zaplovit do beskrajnih daljina
Istina može bit jedna, mada je istina milijun
I u tih milijun jedna je istina
Umrićemo
I kad umremo, bićemo sami u tome.
Naši voljeni nas mogu tapšati po ramenima da olakšaju
Naše ljubavi, ako ostaju iza nas, mogu nas volit dok se ta vrata otvaraju
ali ko što vjetar sa sigurnošću obara lišće sa grana, sa istom sigurnošću će i nas sila života gurnit u ta vrata
I sami ćemo morat proć kroz njih
Ostavićemo iza sebe sve što smo imali
Sve što smo volili
sve one dane provedene u razonodi
provedene u čitanju dobrih knjiga i gledanju filmova
dane kad smo divljali po koncertima, divlje se ljubili i seksali di god stignemo
Dane kad smo uz osobe koje volimo djelili intimu
Dane u kojima smo presvlačili pelene našoj dici
Ljubili naše partnere sa ljubavlju o kojoj se mogu pisat epovi
sve će to pomest vrijeme, i neminovno
Ona će doć
Kad dođe biće zaogrnuta u šarenu mašnu
U bijeloj haljini
dotaknut će nam prstom čelo
i povući nas kao usisivač prašinu
u grču ćemo se izvit iznad naših tijela
i otići u vječnu zagonetku
duboku kao more
duboku kao vječnost
duboku kao svemir
duboku kao naša duša
Sidija je i pušija cigaru na željezničkoj stanici. Sve što je ima u prošlosti je ostavija. Uzeja je torbu i kutiju cigara. Sočno je upija dim tog predvečerja. Bilo je zimsko veče, dimili su se dimnjaci na kućama, a zgrade su šutile u pozadini, nijemo ga promatrajući. Nije doša niotkle, nije iša nigdi. Samo je sidija tu, u tom prostoru između dva puta, u tom prostoru za putnike, koji idu sa jednog mista na drugo. Dolazija je tu svaku večer, kad bi skupija nešto para, i sidija, uvik na istoj klupi i gleda na prugu sa čežnjom. Nekad je i on želija živit, kao svi oni, kretat se sa mista na misto, imat misto koje ćeš zvat svojim, da imaš reć odakle si, kad te pitaju, tija je imat ženu koju će zagrlit kad zaspe, al život je ima čudne puteve da ga dovede na krive odluke, i osta mu je taj užitak, da gleda vlakove koji prolaze i ljude koji izlaze. Uvik istog izraza, sidija je i pušija cigare jedne ruke pružene niz klupu, gleda je putnike kad bi dolazili i izlazili i pravija je priče u glavi o putnicima koji čekaju vlak, prepričava si njihove živote, dok ne bi opet nestali u nepovrat. Želija je tako, sist na vlak i otputovat negdi di nikad nije bija, uklopit se u masu, bit niko, na jedan tako vulgarno fin način. Međutim odavno je odusta od snova, ali volija je se prisjećat, prijašnjeg elana i prijašnjih snova. Liti bi bile vruće večeri, pune žamora stranaca koji putuju iz grada negdi drugo, on bi sidija na klupi, svaku večer, i pušija iste cigare. Ponekad bi uhvatija poglede na sebi, ali nije ima potrebu tražit komunikaciju, pa bi samo okrenija glavu naprid i gleda u vlak dok bi čeka da prođe i gleda bi za njim dok ga ne pojede daljina i dok polako nestane u horizontu. Nakon vlaka bi ostaja sam i još pušija cigare. Sa svakim odlaskom vlaka bi se u njemu budila tiha bol, čak je i uživa u njoj, tada bi još sočnije zapalija cigaru i uživa u njoj. Utrnija je na osjećaje i uglavnon nije patija, kad bi noć već padala, otiša bi u stan i zaspa, sutra bi otiša na isti monotoni posa na kojem je bija samo broj, i samo bi čeka kad će završit, da ode na svoje misto. Na pruzi je čak naučija i ptice di koja bude i navika je na vrane što stoje na žicama i golubove koji hodaju uokolo... Nekad bi im bacija neku mrvu kifle il nečega, što bi mu trefilo u džepu. Onda bi nastavija zadubljeno gledat u daljinu. U daljini je bilo nešto privlačno, nešto što ga guta, ko da se more izgubit u pogledu na taj horizont, i sa svakim dolaskom i odlaskom vlaka je bija svjedok jednog nestajanja. Te misli je volija i vrtija po glavi, o besmislu svega i neminovnom nestajanju, osjeća je to nestajanje gotovo poetično. Zato je svaki dan doživljava malu smrt, smrt jednog dana i odlazak na počinak dok ne dođe drugi, jednako besmislen dan, pa i on, neminovno umre.
Nekad me je sa žarom zanimalo šta se dešava u svitu. Sad me to ne zanima. Nekad san ima žara da minjan svit, da se borin za bolje društvo, trenutno... Osim što ne mogu, više ni ne želin, na taj stari način. Ono što bi me moglo zanimat je pomaganje ljudima da izađu iz sranja. A da bi to moga, prvo ja moran izać iz svojih. Priča san vcrs sa psihologon priko mobitela... Reka mu da mi se od njegove vježbe užasno razbija po kući. Vježba se sastojala od toga da napišen šta ću radit kad riješin ovaj problem. Kad san mu reka da mi se baca, pita me je: pa što ne pobacaš? Reka san mu da ne znan, jednostavno kad uđen i vidin svoje di normalno side u kući, da ne mogu pobacat. Reka je da ćemo radit na tome da nađemo drugi način da ta energija izađe. Ja van ne mogu opisat koliko mene ta energija pere. Koliko je to jak poriv. A ja, sam, ne znan više kako joj se odupiren. Pogotovo još jer mislin da je to jedini način da ovo prođen. Već san po glavi počeja vrtit sranja, scenarije da odem na psihijatriju i prepustim se inerciji da me potpuno uvede u propast i slično... Što ne mogu tek tako pobacat se krije u jednom malom djeliću mene, zvanom ego. Naime, poanta procesa nije u razbijanju, nego u potpunom puštanju kontrole. A kad to uradim, krene mi se razbijat. Ali razbijanje je samo nuspojava koja bi vjerovatno brzo prošla. Stvar je u tome, što je to potpuno prepuštanje smrt za moj ego. Već san jednon počeja bacat i samo san ćućnija i u sebi konta: Umriću, umriću. Bija san savršeno svjestan da ću ja ostat živ, al nešto u meni je počelo umirat. Znam ja i šta je to nešto i to nešto bi stvarno tribalo umrit ako bi ja tija normalan život. Ali, ne iđe tako lako. To nešto san ja. Ovaj ja, koji piše ovo. I ja moran pustit sebe, dija sebe, svejedno, da umren. I ja to ne mogu, pogotovo zbog nuspojave nasilja koje se javlja, a ja san nesiguran bi li uspija to proć ili bi samo bacija stolice i od straha sta i osta na tome. Nadan se da psiholog mi ima neke tehnike koje će me otkočit. Mada, možda ne postoje takve tehnike. Možda je sve potpuno na meni, kad ću ja odlučit da je vrime da prilomin. Ne znan. Opet s psihologon mi se dešavaju neki pomaci i uvidi, pa i ovo sad, novonastalo stanje je od vježbe koju mi je on da ko domaću zadaću. Užasno je teško trpit ovo novonastalo stanje, ali borim se. I za i protiv sebe. Sutra mi se vraća sestra na zimski period koji provede kući. Volin je ko sestru i sve to, al sudaramo se potpuno, oko svega. To mi nabija još dodatan stres, što ću opet morat živit s njom par miseci. Neke ljude moš volit, al tek kad se prirodno raziđete, da ne živite jedno s drugim. Nije da joj iman šta zamirit, nego prosto oko se sudaramo oko svega, ko jarac i ovan, šta smo u horoskpu, eto van, vi pogađajte ko je šta. :D Nego, da se vratin na poočetak. Ne zanima me više politika. Svit je sjeban i ostaće takav. Ne isključujen da ću nekad u budućnosti ponovo bit političan. Ali neće to bit sa onin žaron ko tipa dok san radija stand up, pa san mislija da nešto mijan s tin što kritiziran nacionaliste, homofobe i slično. I bolje je da neće, taj žar je simpatična odlika mladosti, no neki je i zadrže do dugo u starost. Mislin da san kroz ova sranja koja san proša ipak stiga nešto mudrosti. Volija bi radit nešto konkretno, di vidin da mi trud ima nekog efekta. Tipa sa ljudima koji su u sranju ko što san ja trenutno, da im budem svitlo na putu. Samo da bi bija to, moran prvo upalit svitlo u sebi. A ja i dalje krijen jedan dio sebe u mraku. Zapravo neman ideje šta bi radija kad bi proša ovu fazu. To ću znat tek kad je prođem. To je isto ko da me neko pita šta ćeš radit kad postaneš druga osoba. Otprilike tako. Sad san u čahuri, i opasno je i ja zbog svoga kukavičluka bi moga lako otić u kurac, ali u čahuri san, pa u šta ću se pritvorit, ostaje da vidimo... Mislin da ću moć pisat prekrasne knjige i poeziju kad izađen iz ovog. I možda pomagat ljudima, na neki način. Al to tek ostaje da se vidi.
https://www.youtube.com/watch?v=mhACdNQ4ToM
Ja nas ljude i čovječanstvo doživljavan ko jednu mrežu energije di su svi povezani sa svima. Ja nas tako doživljavan, kao da smo svi međusobno povezani. Mislim, kad sagledaš i jesmo, ja znam jednu osobuu, ona znaš nekog svog prijatelja, kojeg na ne znam, taj prijatelj zna nekog svog, i tako kad ideš dođeš do toga da smo svi međusobno povezani. Ali i bez toga, mislin da postoji mreža koja nas sve povezuje. Ja nas doživljavam ko neku mrežu, energije i informacija, mrežu koja ima svoje čvorove, a to smo mi, čvorovi na mreži, koji probavljaju informacije i šalju ih nazad u mrežu... Ne kažu džaba da kad se jedna osoba 'probudi', da to šalje vibracije u cilo čovječanstvo, svi to osjete. Još sad nam i tehnologija olakšava razmjenu informacija, al to je samo dodatak mreži, mreža se osjeti intuitivno, ali mislin da i na nju utiču ova racinalno formirana znanja. U biti, sve utiče na nas kao pojedince, čvorove na mreži, ali mreža postoji neovisno od tih uticaja, sad odjednom da ostanemo bez struje, interneta i drugih medija, mreža bi i dalje postojala. Al svaka promjena na nama koja se desi, pomalo mijenja i ostatak mreže.
Već par puta ligan večeras, noćas to jest i ustajem se i palim laptop jer ne mogu zaspat. Pa reko kad već ne mogu spavat, zapisaću neka od razmišljanja koja mi prolaze kroz glavu.
Prva stvar su dica. Često ćemo čut da se dica rađaju nevina, da u dici nema zla itd. I stvarno, to je sve istina, samo niko ne gleda kontekst ditinjstva i bivanja diteton. Dite je nevino, al to ne znači da nije sposobno za radit stvari koje bi, da je odraslo, okarakterizirali kao zlo. Ja san npr ko mali jednom izgnječija piliće i od njiovih criva san mislija da su crvi i da izlaze iz njih. Kuva san baje (bube) sa jednin prijateljen, stavija san mačku u frižider, itd. Sve ovo da san uradija sa 20 godina bi bil ocjenjeno kao nemoralno. Međutim, ko dite, ja sam nevin. Ne zato što nisan učinija nešto što ima štetne posljedice, nego jer nisan bija svjestan da je to loše. Tako da, dica nisu nevina jer su dobra, nego jer ne razlikuju dobro od zla. Tek ko odrasli moremo bit dobri il zli. Ovim bi oborija mit o tome kako je svak nevin ko dite, pa ga okolina il društvo iskvare. Nevin je ne zato što je po prirodi dobar, nego jer ne zna šta je dobro a šta zlo. Što naravno, ne znači da 'zli' ljudi, nisu zli zbog uticaja roditelja i okoline, vjerovatno bi zli ljudi da su imali drukčije djetinjstvo bili dobri, ili ne bi, to već teško možemo znat.
Druga stvar o kojoj san razmišlja noćas je o Bogu. Postoji li stvarno nešto poput Boga. I kako se to može dokazat. Npr ja san osjetija ljubav kao suštinu svega što postoji i jedna mi je poznanica komentirala kako svaka vibracija ima izvor u nečemu i da je ljubavi izvor u Bogu. Tumačenje nije bez logike, ali meni nekako ne štima da san uvjeren da postoji neko nad-biće koje je sve stvorilo i upravlja svime. Više naginjen panteizmu, ali vidija san i veze iz svemira jednom, kako me dočekuju i to je bilo vrh iskustvo. Možda bi moga prokuvat da je svemir na neki način živ i inteigentan, al na način na koji mi ne možemo svatit. Teza ove moje poznanice nije bez logike, ali ja ne želin spoznavat Boga, ili bilo šta iz polja duhovnosti logikon, nego direktnin iskustvon. Ima san iskustvo ljubavi i znan da postoji, isto ko što san vidija te veze u svemiru pa mogu pretpostavit da je svemir živ. Ali za Boga hmmmmm..... Ako ga ima, šta on u biti želi? U čemu uživa? Zašto postoji? Od kud ga? Puno pitanja i sva su isuviše 'ljudska'. To je zato što mi ne meremo pojmit postojanje nekog takvog bića.
Po meni postojanje takvog bića mora na naki način bit pa recimo, panteističko u smislu da je sjedinjeno, srođeno s onim što stvara, da ga boli kad nas boli, da osjeća radost kad se mi radujemo, i da u svom stvaranju stvara sam sebe, i da je vezan pupčanom vrpcom za sve što je stvorija. Te da sve stvoreno, kad osvijesti da je i ono dio Boga, te time samo također Bog u malom, Bog osjeća veliku radost i dobiva kao jednu novu dimenziju sebe. Bog je sve što postoji te on se i sam mijenja, mada je u suštini uvik isti. Isto ko što recimo voda minja agregatna stanja ali su joj molekule vazda iste. Na pitaje kako sve postoji i kad je postojanje počelo, te kad će završit, mislim da nema odgovora jer u stvarnosti možda ne postoji vrime ko ovakvo kakvim ga mi percepiramo. Puno smo ograničeni kao bića, al to opet znači da puno znamo, jer pošto smo sposobni zahvatit se nekih debelih i velikih pitanja, spsobni smo spoznat i vlastitu ograničenost. Možda ćemo nekad, kroz eone našeg budućeg postojanja, nas kao individualnih bića, na zemlji il negdi drugo, imat odgovore na ova pitanja na koja ih sad nemamo, ali to je o tom po tom. Tada možda više nećemo bit ljudi.
Također mi je zanimljivo posmatrat nas ljude kao životinje, kako potpuno pripadamo ovom planetu, pišamo, seremo, jedemo, seksamo se, tijelo nam je napravljeno slično tijelima drugih životinja, imamo oči, uši, mozak, kao i drugi sisavci, ono, ful smo zemljani, a opet sposobni maštat i otkrivat neke kozmičke stvari. Istovremeno smo životinje a i čudesna bića. Reka bi da smo čudesne životinje, da time zakružin ovaj post.
Vagam da li da pišen il ne pišen ovaj post... Sa psihologon san uša u neke sfere u sebi u kojima do sad nisan bija. Prvo san, ima već nekoliko, vidija kako zbog ćaće neću da zauzmen asertivan, probitačan stav. Radili smo na jednoj situaciji di su mene u snovnoj školi tili ubacit u potok. I ja se u toj vizualizaciji krenem postavit ono prirodno borbeno prema njima, na fazon: 'odjebite svi, koga ćete vi ubacit' i sam me nešto zaustavi i povuče, na fazon kao: ne, ne, ne smiš to, i ukaza mi se slika ćaće. Moj ćaća je inače dobar čovik, ali je u životu odusta od svojih ambicija i moga je stvarit puno više nego jest. I vjerovatno zbog straha od odbačenosti od strane njega ja neću da se zauzmen za se. I također kad pomislin da ću bit sritan, nešto slično me povuče kao: nemoj, ne smiš bit sritan. Pretprošli put sa psihologon, ponovo se pojavija ćaća i osjeća san kako se isprepliću njegove želje od mene i ono što ja želin od sebe. Znan da san tada pomislija, 'ja ću da živin i radin stvari jer ja to želin, a ne ti ćaća'. Tribamo radit razgovor sa praznom stolicom na temu mene i mog ćaće, ali moramo nać adekvatan prostor. To se radi tako da ja sjednem na jednu stolicu i tu san u ulozi svog ćaće i reknem nešto zamišljenom sebi na drugoj stolici. Onda pređem na drugu stolicu i tu san u ulozi sebe i odgovorin ćaći na to šta mi je reka. I tako se smjenjivaju stolice dok se nešto ne rasplete. No psiholog mi misli da je to opasno zbog moje nakupljene agresije. Priča mi je kako je jedna pacijentica mu, dok su radili praznu stolicu, uletila u neku svoju traumu i počela ko manita bižat i tila čak iskakat kroz prozor, da pobigne tom nečemu.
A pošto ja iman puno nakupljene agresije, a kvaka je očito nešto u vezi s mojin ćaćon, opasno je to radit bilo di, baš se moraju nać dobri uslovi za to. Ja razmišljan da mu ponudin u kući moga pokojnog strica, koja je sad na meni, prepisana je, iako je neizgrađena ima jednu funkcionalnu prostoriju. Al ne znan jel glupo zvat ga da dolazi kod mene, jer se mora vozit nekih petnestak minuta, a ionako dolazi iz mostara. Osim toga, neku večer san sluša od Azre: Ako znaš bilo što i očepile me emocije i samo mi prida me dođe slika ćaće, njegove karakteristike, fine i druge i s njim nešto crno kao s lijeve strane njega to crnilo, al je to crnilo bilo isto on, ta slika je bila on, kao jedna cjelina. To crnilo je jungovski govoreno, vjerovatno njegova sjena. Sjena je sve ono što potiskujemo i odbijamo inkorporirat u svoju ličnost. Tako da definitivno, ovo moje sranje ima neke veze s ćaćon mi. Uz ovo, psiholog mi je bija da zadatak da napišen šta ću radit kad buden bolje i kad riješin ove probleme. Napisa san ga i mogu reć da san se jedno po sata vrh osjeća. Prolazili su mi neki filmovi mene skupa s mojim prijateljima i otvorija mi se neki kao, organski proces koji triban proć da bi i ja bija s njima. Nešto, ne mogu opisat, kao neko zrijanje, al msm da bi u to bilo uključeno bacanje i razbijanje po kući, mada možda i ne nužno. Uglavnon mora se nešto odvit da bi in se ja pridružija. I vidija san koliko ovaj život koji živin nije život.
Poslje san suša muziku i samo pomislin pa srića i nije tako nedostižna, i isto ko da san vidija sriću, i počnem svjesno uć u nju, počnem je osjećat, kad izroni neka kao, crvena masa između mene i sriće i mene odma krene prat agresija. I jasno, tu prekinem. Riješija san da u kući agresiju neću ispoljavat, pa po što po to. Triba san danas vidit psihologa i otkaza mi je. Bit će dobro ako ga mognem vidit i idući četvrtak. Jebe me, jer kako izgleda, koja god se promjena desi meni se od nje baca po kući, a ne mogu to uradit. Pa se nekako, tanko nadan da se ovi procesi mogu odvit u radu sa psihologon mi, bez bacanja, il bar negdi di mogu kontrolirano izbacit agresiju. I ne mogu pomooć ni boksačke vriće, borilački sportovi, trčanje il tako nešto, jer ovo moje bacanje je nešto povezano s nekom traumom koju iman sa svojima, izgleda s ćaćon, i ono oće jedino u kuću da baca. Kad me počme obuzimat agresija, to nije ko ona obična agresija koju moš kontrolirat, nego ona obuzima i kontrolira mene, dok ja ne prekinem taj osjećaj potpuno. Ali san riješija da neću bacat u kući, pa makar se ubija, mada nisan suicidalan, prošlo mi je kroz glavu da bi se najradije ubija i otiša u pičku materinu, samo nek ovo završi, pa makar mi nakon smrti bilo duplo gore. Msm nema ništa od mog samoubistva jer ja neman snage za to, al radije bi i to, nego pobaca. Ne mogu opisat koliki bis i koju nemoć osjećan prid ovon potrebon da porazbacan. Muka mi je više, sve bi razbija od bisa zbog ovog stanja u kojem se nalazin. Razbija bi zbog potrebe da razbijan haha.
Ev nešto fino:
Idemo duboko
duboko
šumama punim opasnosti
tijelima punim naboja
Padamo niz tunel duboko,
duboko.
Držimo se za ruke,
da se ne izgubimo
U mraku, tiho se šuljamo
u šumi gori vatra
približavamo se da vatra obasja i naša lica
da preživimo još jednu vruću noć
Miris ulja od baklji je sveprisutan
Dok balzamiraju posljednjeg Boga
Kojim činom ostavljaju svijet
Bez uzvišenih zakonika
i lojalnosti
Duboko, duboko u tunelu
iz kojeg smo izbili u šumu
čuli smo priče o tome kako šumom
hodaju užasi
Bića sa bezbroj imena
dok smo polako se probijali
na rijeke neurona i receptora
po kojoj plovimo
Čamcem, po zemljinoj nervnoj mreži
Otvaramo oči, vlaga je u zraku
Ples postaje sve intenzivniji
Ljudi ulaze u vatru i
vraćaju se kao duhovi
rijeke neurona se prelijevaju
izazivajući poplavu
U šumi viju vukovi
vitar počinje divlje da puše
zračni vrtlog se stvara na pozornici
približavamo se nečemu, padamo
još dublje
dublje
Udari bubnja stvaraju vrtloge vjetra
koji blijede i mi tonemo
duboko, duboko
do mista di zvuk udara u naše uho
do mista di moje tijelo registrira ugodu
kad me maziš
putujemo u one momente kad me ljubiš
putujemo u one momente kad me mrziš
putujemo u one momente kad se još nismo ni znali
kad smo, potplaćivali vrijeme
da nam se smiluje i da
moje ruke motaju se oko tvog tijela
kao dvi zmije
Bubanj udara i eskalacija je blizu
ljudi se povlače u brda
na sigurno
zrak koji dolazi odozdo je vruć
i ptice su se uzvrtile
A kroz grmlje i šiblje se polako probija
smrt
Ali mi plešemo jer, jednom umrli
nemamo čega da se plašimo
Jednom umrli,
znamo šta da čekamo
ali pored toga
volimo da se igramo
Zato me uzmi i raskini
Dok vjetrovi otkidaju meso s mojih kostiju
dok nas gledaju i zavide nam
što možemo, što hoćemo
I zato me poljubi, sočno
dok visimo na rubu jer
ako nije opasno, nije vrijedno toga
pusti je dovoljno blizu
dovoljno blizu da bude prijetnja
i vodi ljubav sa mnom, bježeći od nje
i prizivajući ju istovremeno
da dođe po nas
Nadraži je, daj joj moje tijelo kao mamac
Nek nam slijedi tragove
njušeći nas putem,
pusti je blizu ali taman toliko,
da nam ne može ništa
ali da ipak, ipak možda
može da nas se dočepa.
Starac sidi i puši cigaru. Isprid njega je žamor ljudi i prizora. Prolaze ljudi ne primjećujući ga. On samo sidi i s vrimena na vrime pogleda na sat. Sat uvik pokazuje isto vrime: 15 i 42. Ljudi prolaze i starac sidi, vazda u isto vrime i u isti dan i isti momenat. U neka doba čuje se vika pijanih pubertetlija, i kad-kad sirena policije. Psi lutalice šeću okolo njušeći smeće. Starac gleda na sat: 15 i 42 je. Njegov treunutak traje cilu vječnost. Zaspe i kad se ustane, opet je isto doba dana, i opet šetnicom prolaze ljudi. On opet sida na svoj zid i vadi kutiju cigara. U kutiji je točno 17 cigara, svaki put kad ih izvadi. Starac gleda ljude sa ravnodušnošću, ne zanimaju ga. Na zidu di sidi je toplo i fino. Sviđa mu se samoća i taj dio dana. Uživa dok se sunce mriješka na površini mora njemu iza leđa. Nekad ode da se okupa, pa se vrati. Jednog dana se desilo nešto novo, što je, začudo, iznenadilo starca. Na zid priko puta njegovog sila je jedna starica. Isto tako je sidila i svako malo gledala na sat. Pušila je cigare. Starac je isprva bija nezainteresiran. Ona se ujutro ustajala kad i on, i sidila bi i pušila cigare. Jedan dan ga je počela počesto gledati ravno u oči. U jednom momentu, starac je priša šetnicu, dok nije bilo nikog i sija kraj žene. - Da li se znamo? Upita ju. - Ne znamo se, nismo iz istog vrimena, reče mu žena. - Pa od kud te tu sada kad sam i ja? - Imala sam nasilnog muža. Pobigla sam mu nekoliko minuta ranije. On je sada u 15 i 47, a ja sam se vratila pet minuta ranije. Ako me pronađe i sada, opet ću prominit vrime i pobić mu. - A šta ti radiš, upita ga žena. - Ja jednostavno volim 15 i 42. To mi je najdraže vrime. Prije nego san otkrija ovaj zidić koji ima fin pogled na šetnicu san bija čuvar vrimena. Pazija san da se ne isprepliću različita vrimena međusobno. - A šta još radiš kao čuvar vrimena? Baš me zanima, reče žena. Pa, paziš da se neko vrime ne prinapuči, pa da se time ne kontaminiraju pojedinačne vremenske linije. Izdaješ vremenske dozvole, o pravima kretanja kroz vrime, ko ima kolika prava, maloljetici do sat unazad il unaprid, odrasli, ovisi od vremenskih bodova, mogu od par dana do godinama unaprid il unazad ić. Međutim, to je previše stresan posa, pa san da otkaz. Sad živim u 15 i 42 i dobro mi je. Niko me ne gnjavi, nikakvih potreba neman, jednostavno živin iz čiste želje za životon. starac reče. - To je fino reče žena. Ako ti ne smeta, mogu li probat tvoje cigare? - Može, naravno. Žena je zapalila, a starac upita nju može li probat njene, na šta ona isto odgovori potvrdno. - A kakav je tvoj muž bija? Upita je starac.- Ispčetka dobar ko duša. Međutin kasnije, ja ne znan šta mu se desilo. Prvo je počeja bivat ljubomoran na sve moje prijatelje, pa mi počeja određivat s kim ću se družit i jednon me je ošamarija. Kad me je ošamarija rekla san: E sad je dosta i pobigla. Blizu san mu, vrimenski, pa vjerovatno me neće tražit u ovo vrime. Reče žena. Zajebano, starac će. Al dobro, evo nas tu sad, kako je tako je. - Jest, reče žena, u pravu si. I tako ostadoše sidit na zidu, oboje, pušeć cigaru u tišini.
Powered by blog.rs
