Sjene iz djevočicinih snova

Mislin da je znat dobro slušat, vrlina koja je superiorna onoj da znaš dobro govorit. Često se slušajuć nekoga otvori novi koridori povezivanja i također možemo empatisat sa osobon, ako znamo slušat. No, ovde ne govorin o slušanju sa podiljenon pažnjon, dok misliš na nešto što bi i ti tija reć i slično, pričan, dakle, o umijeću da ispraznimo um i samo promatramo i slušamo drugu osobu. Tada, kad potpuno upijamo sve šta ta osoba komunicira s nama, dešavaju se izvrsne stvari. Počinje nam imat smisla nešto s čim se npr mi lično ne slažemo, al kad ta osoba o tome na taj način priča, potpuno to shvaćamo, i shvaćamo nju, zašto je ona takva i takva. Uzbudljivo je tako istinski doživit drugu osobu, a to je i recipročno, idealno je kad se nađe dvoje ljudi koji oboje znaju slušat. Takvo, pomno i otvoreno slušanje može povezat nas na općeljudskoj osnovi, jer slušanje je više od samog prenošenja informacija, ono je upijanje kompletne druge osobe, svega onog što ta osoba jest, ne samo ono što ona izgovara. A jako često, kao što zbog ovih il onih razloga propuštamo lipotu života u svakom trenutku, jer, uistinu, život je uvik lip, al mi nismo uvik to u stanju vidit. Tako zbog raznih razloga propuštamo i pomno slušat i doživit drugu osobu. I to je stvarno šteta.

Neki ljudi su jednostavno takvi, kakvi jesu. Poslala mi sestra neki vjerski video. Prvo san joj odgovorija: A., to mene ne zanima :D Poslje kontam bezze da joj tako odgovorin, ipak znan da se trudi da mi da podršku i savjet, a ona to ne zna nego kroz vjeru, pa reknen da ću ipak poslušat. I poslušan, iskreno ne cili video, oko dvi trećine poslušan i tu mi dojadi, nisan ima strpljenja slušat do kraja. I kažen joj ja tako. I vako kontan, kad je već ona meni slala svoje stvari u koje viruje, poslaću i ja njoj neke duhovne stvari koje san prije sluša, i pošaljen joj jedan video Moojia. Ona na to odgovori da nju zanima samo kršćanstvo da ona ne mere to gledat. I stvarno, da je neko takav? Da ne mere pogledat jedan video, da ne mere izać iz svoje kutije? Msm nemojte me krivo svatit, meni nije problem što je ona takva, ja je potpuno prihvaćan, nego mi nije jasno kako je neko takav. Kao da će je ako pogleda nešto o drugoj vrsti duhovnosti neko ubit il tako nešto. Druga mi sestra, ima već od toga, bila oduševljena jednon knjigon, dok nije negdi pročitala da je to New age knjiga, i odma ju prestala čitat haha. Doduše, ni ja nisan mislija gledat sestrin mi video, ali to je drukčije, ja san odrasta u kršćanstvu i znan o njemu sve vrlo dobro, dok ona o drugin religijama i varijantama duhovnosti nema pojma, te bi joj moj video bija nešto novo za naučit. Eh, na kraju ja izađe obogaćen za neke dobre stvari u njenom videu, a ona izađe bez mogućih benefita proširenja vidika i slušanja nečeg što nije strogo kršćanski. I da, dobro znan da je takvih ljudi koliko god oćeš. Nije moja sestra neko čudo. Al eto, imamo malo polja koja nas mogu povezat, a ja san se baš bija ponada da će pogledat moj video i zanimalo me šta će reć. Jebat ga, ko što reko, izlazin bogatiji za jedan video, a ona upravo sluša krunicu i moli, heh. :)

Samo želin znat da neću nikom ništa uradit. Ne smeta mi patnja, nek proživin čitav život u nekoj patnji. Samo nek ne učinin zlo. A privlačno je, zlo, linija manjeg otpora. Ali zato postoji i sloboda zbog koje imamo odgovornost. I karma. Svaka akcija je upisana u nas i ne mere nestat. Mada, put iz zla je prihvaćanje. Prihvaćanje onoga što jest. Koliko god zaglibiš, prihvaćanje je put ka izlazu.

Jedno od najlipših osjećanja, je osjećanje zahvalnosti. Taj osjećaj, taj odnos prema nečemu il nekome je čin velike ljubavi. Iako često, faktički zaboravimo na taj osjećaj, mrzimo, ogorčeni smo, živčani, okupirani svojin problemima, svit prolazi kraj nas. Al nekad, nekad se dese ti spontani momenti kad čovik osjeti zahvalnost, zahvalnost što je živ. I lako je bit zahvalan kad ti je dobro, a umijeće je bit zahvalan kad ti je loše. Da ništa, zahvalnost se može vježbat. Evo, ja ću sad navest nekoliko stvari na kojima objektivno mogu bit zahvalan. Imam krov nad glavon, iman kuću. Iman roditelje koji me vole. Iman sestru koja je u stanju saslušat. Iman lipu prirodu oko kuće, šume i polja kojima mogu šetat. Nistagmus mi je skroz ublažen, tako da mogu relativno normalno živit, bilo bi puno lipše bez njega, ali sad je podnošljiv. Zahvalan san i tome što me je život doveja u ove procese koje sad prolazin, za koje nisan ni siguran da ću ih proć. Zahvalan san jer znan, i vidin da su za moje dobro. Da su tu da me oslobode. Pa ja ako kiksam, kiksam... Zahvalan san na uvidu u pravu prirodu stvarnosti one večeri kad san vidija i osjetija da je sve što postoji ljubav. Zahvalan san jer me to iskustvo trajno prominilo na bolje. Zahvalan san jer san nedavno ima baš dobru večer sa prijateljem mi. Zahvalan san što iman super prijatelje i što ih nije malo, ima ih koji su bitni sigurno 6-7. Nisan sa svima jednako blizak, al tu je to negdi. Zahvalan san što iman relativno dobro fizičko zdravlje. Zahvalan san jer san svjestan stvari u mojoj psihi, što san općenito svjestan šta vodi u šta. Zahvalan san na ovako lipom danu danas, što je vedro i fino. Zahvalan san jeseni koja polako dolazi i uvlači se u zrak, u drveća i u kuću. Zahvalan san ovon blogeru i svemu što mi je da, svin dobrin raspravama, dobrim razgovorima, dobrim prijateljima koje san upozna priko njega... Zahvalan san što negdi mogu otkotrljat svoje misli. Zahvalan san na promjeni koja se kod mene dešava, a koja je čini mi se na bolje. Jedan segment mog stanja ide na bolje, da ne bude zabune, nije sve krenulo. Al i taj jedan segment je nešto dobro. Zahvalan san sam sebi što se borin iako je situacija di bi mnogi do sad pukli, poludili ili napravili neko sranje... Zahvalan san sebi, jer volin to dite u sebi, iako počesto osjećan kako ga mrzin... Al znan da ga volin, ono je suština mene. Zahvalan san Bože/Svemire/Ljubavi/Šta li već, što postojiš i što si me rodija i što te volin.

Oskar službeno postaje socijalna služba, te brine o slabijima i nemoćnima. Sad bez ironije, zdrav razum čovika se mora upitat koji kurac? Zar kriteriji za dobar film ne bi tribali bit prosto... Dobar film?

https://www.hcl.hr/vijest/filmovi-nominirani-nagradu-oscar-2024-morat-ce-ukljucivati-vise-rasa-seksualnih-manjina-160784/?fbclid=IwAR1vAB3D5MK-1N7a_ll4wH7VuM8EfoOwWpiDyfzdgAqofvLwUwxyweK5hHw

Svemir je nemilosrdan jer je beskrajan. U prostorno i vremenski. Jedan proživljen ljudski život je nemjerljiv u vječnosti. U vječnosti ne postoji mjerljivost. Svemir daje slobodu, i ne petlja se u tvoju unutrašnjost. Svit je bazično dobar, sve je samo po sebi dobro. Zlo nastaje kao otpor onomu što jest, zlo je naš otpor ljubavi, kao onome što jest. Zlo je sekundarne prirode. U svemiru se ne mere zalutat, iako je beskrajan. More se zalutat jedino u hodnicima vlastitog uma. Koji su beskrajni također. A koliko god zaluta, uvik je isti put nazad. Pusti da se prirodno odvija, nemoj se petljat, pusti nek te vozi struja kojom svemir upravlja iz tebe. Ona će te neminovno dovest kući. Tada, kad dođeš, svatiš da nikad nisi ni otiša.

"Kada bi covek bio odgovoran samo za ono cega je svestan, glupani bi bili unapred oslobodjeni svake krivice. Samo, covek je duzan da zna.Covek je odgovoran za svoje neznanje. Neznanje je krivica." - Milan Kundera

Mislija san pisat post u kojem bi analizira svoja stanja. Al ne da mi se. Želin da se odmorin od sebe. Ne znan baš najbolje kako to postić :/. Želin da mi stvari krenu ić nekako... lakše. Prirodnije. Pokušavan uvezat i pomirit dijelove sebe. Činjenica je, triban se prihvatit. Ali kako? Jedan dio mene želi da razbija po kući. Drugi dio mene ne želi, nego oće da se ovaj prvi unormali. I sad, kako da ja to prihvatin? Ne vidin načina da to prihvatin istovremeno. Ali možda san na nekom tragu. Dopuštam sebi da osjećan sve što iman osjećat. Da sve što u meni postoji ima pravo da postoji. Rasparčan san na dijelove, u sebi. Jedan dio je zadužen da kontroliše moja unutarnja stanja. Čim nešto krene malo van kontrole, taj dio se uključi i presjeca tu emociju, to stanje. To san nekad vrlo rano vjerovatno razvija, ne znan zašto, al možda i naziren zašto. Ovako kako mi izgleda, reka bi da san to razvija jer su mi moja stanja bila prijetnja. Moguće jer je bija rat i jer je moj ćaća prepanično reagira na sve vezano za mene. Također, moguće da odatle izvire moja agresija. Ljutnja na svoje što me nisu zaštitili i što nikad nisan uistinu izrazija svoju volju, tada ko dite. Tako to izgleda, al opet, to je teoretisanje. Želin nać neki način da stvari krenu se odmotavat, al fakat, da vidin da iđen na bolje. Želin nadu. Al iskrenu nadu u to da ovo što radin more urodit nekin plodon. Post pišen u poprilično pozitivnom tonu, ali ima momenata kad se osjećan skroz beznadno. Kao da iđen mimo sebe. Ima momenata kad osjećan da nikad neću probit ovu opnu u koju san zatvorija popriličan dio sebe. Ali nastojin to minjat. Nastojin virovat. Borin se da ne pobacan po kući. Mora bit drugi način. Ne znan, vidićemo kako će stvari ić, kako će se odvijat. Trenutno se ne prihvaćan, nego se često poprilično i mrzin, ugl mrzin taj dio mene koji oće da bacan. I ko što reko, neman recept da prihvatin taj dio sebe a da mu i ne ispunin želje. Danas san vodija razgovor s njin i on mi je reka da se ja moran minjat, a ne on. Moguće da je istina, moje svjesno "ja" se sigurno mora minjat. I kako god bilo, taj dio koji mi začipa emocije, presjeca osjećaje, jednon mora pristat s tim i pustit me da osjećam. Ovako kad to pišen, iman dojam da to ne mogu ostvarit mirno. Da nikad neću moć. Ne znan, ipak, šta je tu je. Možda s vrimenon taj dio mene omekša, a možda i ja se triban osjetit dovoljno sposobno da živin bez tog dijela mene koji mi guši emocije. On me brani od nečega u meni. Triban bit spreman prihvatit to nešto. Al opet, ako je to nešto nasilno, ja fakat ne znan šta da radin.

Radeć na sebi, dolazin do toga da mi počinje bit nebitno oće li neko potvrdit moje mišljenje. Jučer pričan sa sestron o tome kako virujen u reinkarnaciju (ne 100%, al uvažavan je kao ideju), na šta mi je ona rekla da su to gluposti. Bilo mi je to potpuno ok. Njoj su to gluposti i to nema nikakve veze sa mnon. Ja znan zašto ja virujen u to. Prokomentira san kako mi nema smisla u monoteističkim religijama, kako dite kad umre, nikad se neće razvit u odraslu osobu, a ako se reinkarnira onda oće, na šta je ona rekla da dica što umru postanu anđeli. Meni je taj odgovor bija ok, iako je pun nelogičnosti. Npr kako će dite, ljudsko biće postat anđeja? Opet će morat proć neke procese rasta i razvoja da bi bilo anđeja. Ali pustija san, nije mi bilo bitno da se ubjeđujen i sa kim. Jednostavno, ona viruje svoje, a ja svoje. I moje virovanje također ima rupa. Neman potrebe ni da svoje virovanje objašnjavan, ni da svoje spoznaje namećen kao jedine ispravne. I drugi ljudi imaju razna iskustva koja im znače nešto. Mada, držin da neke stvari znan, jer san ih iskusija na svojoj koži. Ali nikad se ne zna dovoljno, znanje je paradoksalno, što više znaš, imaš više pitanja. Ali ja više nisan zainteresiran za odgovore, ove u verbalnom smislu, zanima me direktno iskustvo nečega čime san okupiran. Tako to. Naumija san da ću šetat dnevno 3-4 sata. Kupija san i nove tene, desna mi je mala, al nadan se da će se razgazit. Malo me boli noga kad je duže nosin, al ajd, dajen in rok do 1. 10. , ako se do tad ne razgaze, kupujen nove. Kako ste mi vi? Pozdrav šaljen.